ČUČUK STANINI DANI…

Stani u čast, heroini koja je čitav svoj život posvetila borbi za slobodu pravoslavnih naroda, i koja je odavno “odjahala” u legendu, njeno rodno Sikole organizovalo je minulog vikenda po 15. put kulturno umetničku manifestaciju „Čučuk Stanini dani“.

Pre dva veka, iz rodnog Sikola s obronka Deli Jovana, uzjahala je konja hrabra devojka Stana Plještić  i krenula u Negotin, da lično od Veljka Petrovića, najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka ište i povrati svoje, silom joj oduzete svadbene darove.

Foto ilustracija Bora*S

Darove povratila nije, ali mala Stana velikog Veljka osvojila, jeste.

Planula je strasna, romantična, mitska ljubav u vremenu burnom, ispunjenom turbulentnim, istorijski čak presudnim događajima. Ljubav koja ih je narenih nekoliko godina spajala  na čardaku Baba-Finkine kule u Negotinu ali i vodila u mnoga mesta od Poreča  do Sokobanje,  gde su  hrabri ratnik i lepa „mala“ sa Deli Jovana delili  i postelju i kuburu i jatagan.

Ljubav i zajedničko vojevanje male Stane i junaka Prvog srpskog ustanka odavno je svojina narodnog predanja. Ostalo je uglavnom zameteno u kopreni vremena…

Stana je rođena 1795. godine u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu i brata Mihajla. Stasala je u lepo, crnomanjastu devojče. Ne baš visoka, no vitka stasa, zvučnog i prijatnog glasa. Bila je inteligentna, plahe naravi, ratoborna ali i plemenita. U sedlu konja sigurna je bila a oružjem vešto baratala. Kažu da se od puške i noža nije odvajala.

I kažu još, divno je pevala pesme narodne.

Učestvujući u skoro u svim bitkama zajedno sa svojim životnim saputnikom i krajinskim junakom Hajduk Veljkom, ranjavana je četiri puta. Rane je usput vidala i učešće u borbama za slobodu naroda nastavljala.

Zbog svoje hrabrosti, spretnosti, opisanih veština i karakternih osobina postaje u narodu svom, ali i među Turcima poznata i poštovana, a zbog svoje sitne građe dobija nadimak Čučuk.

Braneći od Turaka Negotin, Veljko je poginuo 1813. godine, a Stanin se život pretvara u bekstvo.

Nekoliko godina kasnije životni put joj se ukršta sa Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. On, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać, jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj, nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.

Sa Veljkom poroda nije imala, ali je Stana sa kapetanom Jorgaćem izrodila dva sina Milana, Aleksandra i kćer Jevrosimu.

Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turaka. U Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i našavši se u bezizlaznom položaju digli su poput Sinđelića na Čegru, barutanu u vazduh, izginuvši zajedno s Turcima.

Tako Stana u svojoj 26. godini, po drugi put postaje udovica.

Umrla je 1849. godine u Atini. Kažu u bedi i višestrukoj žalosti, Za svojim prerano i nasilno ugašenim ljubavima, mrtvim sinovima i svojom Srbijom. Sahranjena je pod Olimpom. Opet kažu, sa neostvarenom željom da se vrati u Srbiju i svoje rodno Sikole.

Nažalost, do današnjeg dana, nema podignutog spomenika ovoj večnoj junakinji srpske istorije, a sticajem raznih okolnosti ne poseduje ni svoje grobno obeležje na mestu gde je sahranjena.

Šta je iz napred iznetog istorija a šta legenda, teško je utvrditi.

Kao i priča o receptu ruža za usne od ljutih, crvenih papričica koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka.

Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrije se laticama ruže i ostavi da odstoji.
Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

„Čučuk Stanini dani“

Manifestacija „Čučuk Stanini dani“ koncipirana je da otrgne od zaborava stare običaje, da neguje i sačuva etno baštinu i izvorno narodno stvaralaštvo.

Za priznanja ove tradicionalne manifestacije, izvodeći igre, pesme i narodne umotvorine iz kraja iz koga dolaze, ovog 8. avgusta, nadmetala su se kulturno-umetnička društva:

„Zoran Gajić“ iz Rgotine (Zaječar), „Banjica“ iz Krivelja (Bor), „Beloinje“ iz Beloinja (Svrljig), „Slavuj“ Iz Novog Badovca (Kosovska Mitrovica), „Hajduk Veljko“ iz Rečke (Negotin), „Đerdan“ iz Međurečke  (Ivanjica), „Osanica“ iz Osanice (Žagubica), „Svilen konac” iz Starog laništa (Jagodina), „Mladost iz Pecke (Osečina), „Čučuk Stana“ iz Sikola (Negotin) i  „Karpoš“ iz Kumanova (Makedonija).

Pored dodeljenih nagrada najboljima u mnogim kategorijama za sveukupnog pobednika ovogodišnjih Čuluk Staninih dana stručni žiri proglasio je KUD „Beloinje“.

Po završetku zvaničnog programa, priređena je svečana večera za sve učesnike u programima manifestacije i narodno veselje za sve posetioce.

Autor: Bora Stanković

---

---

---

---

TAMOiOVDE FotoPlus (klikom do uvećanja)

---

---

OKO SOKOLOVO…

„OKO SOKOLOVO” SIMBOL NEPOKORNOSTI

Početkom 1910. Dragutin Matić otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat…

Spomenik Dragutinu Matiću ispred opštine Gadžin Han (Foto M. Momčilović)

Njegova fotografija ušla je u udžbenike, arhive, muzeje, knjige iz istorije, ukrašavala je bine i pozornice, pozivnice za razne skupove, omote knjiga („Solunci govore” Antonija Đurića, „Moj otac Oko Sokolovo” Blagoja Matića) i gramofonskih ploča („Marš na Drinu”). On je postao simbol nepokornosti, herojstva i nepobedivosti, odanosti narodu i otadžbini.

Dugo se nije znalo ko je junak sa slike koja je obišla svet, a ni on sam punih pedeset godina nije znao da njegova ratna slika kruži po svetu.

Sada se već zna da je reč o Dragutinu Matiću, ratniku iz Zaplanja, najpoznatijem izviđaču srpske vojske, koga su, u vreme dok se nije znalo ko je na slici, prozvali Oko Sokolovo, ili su ispod slike pisali: „Vojni izviđač snimljen negde na Drini pred povlačenje srpske vojske preko Albanije.”

Sve o njemu javnost je saznala nakon što je njegov sin Blagoje Matić, dopisnik „Politike” iz Niša, sedamdesetih godina prošlog veka, napisao knjigu „Moj otac – Oko Sokolovo”, koja je objavljena 1998. godine povodom 80-godišnjice proboja Solunskog fronta. Istim povodom, ispred opštinske zgrade u Gadžinom Hanu otkriven je spomenik koji je osvetio vladika niški Irinej, sadašnji patrijarh. Zanimljivo je da i sam Blagoje dugo nije znao da je junak Oko Sokolovo u stvari njegov otac.

Dragutin Matić rođen je 10. januara 1888. godine kao najmlađe čedo, šesto po redu, od oca Peše i majke Nevene, u zaplanjskom selu Kaletinac, u podnožju Suve planine. Rano je ostao bez majke, a potom i bez oca, pa je brigu o njemu preuzeo najstariji brat Đorđe, zbog čega su ga zvali Dragutin Đorin. Predanje kaže da Matići vode poreklo iz okoline Prizrena, a u Zaplanje su se doselili posle Kosovskog boja.

Pre nego što će poći u vojsku, a zatim u ratove koji su se ređali jedan za drugim, Dragutin se mlad oženio Krunom Ranđelović iz obližnjeg Sopotinca. Do polaska u vojsku imao je četvoro dece, a po završetku vojevanja dobio je i sina Blagoja, koji će napisati knjigu i približiti javnosti život najslavnijeg ratnog izviđača.

Početkom 1910. godine otišao je na odsluženje vojnog roka u Beograd. Regrutovan je u tada najelitniji rod – konjicu, jer su u porodici čuvali konje, a kasnije je prekomandovan u pešadiju. Jahao je rame uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem, za koga je govorio da je „šašavo hrabar”. U vojsci ga je zatekao Prvi balkanski rat, nastavio je u Drugom balkanskom, a potom je izbio i Prvi svetski rat.

Evo kako Blagoje beleži očevo svedočenje:

– Završimo sa Turcima „loše-crno”, prođe Kumanovska, prođe Bitoljska bitka. Čekam, veli, civilno odelo. Ali, opet ratna truba: rat sa Bugarima. I njih, reče, sredimo. Opet bez civilnog odela. Dolazi Prvi svetski rat – Cer, Kolubara. Albanija, Krf, Solun, Kajmakčalan…

Gazilo se preko ljudi, ukrštali su se točkovi kuhinja i lafeta, kola i topovi, konji su se propinjali i međusobno ujedali gotovo podivljali od šibanja i draža vozača, često se nije moglo ni napred, ni nazad.

Dragutin Matić, dete bez detinjstva, dečak bez dečakovanja, momak bez momkovanja. Čuvar ovaca, koza, goveda, konja. Onda pečalbar. Pa vojnik i ratovanja, ratovanja. Dve godine vojnik konjanik, sedam godina ratnik.

Dragutin pet decenija nije znao da je njegova fotografija obišla svet. Prisećao se da se pred polazak na zadatak oko njega motao neki novinar koga su vojnici zvali Rušnjak, zbog ruskog imena, slikao ga i otišao.

– A on, taj ratnik Oko Sokolovo nije ni znao da je snimak uspeo, da je fotograf reporter preživeo i da je njegov ratni lik ovekovečen. I tek posle pedeset godina od fotografisanja – ratnik vidi sebe. Iznenadi se, zanemi, zaćuti, filmskom brzinom kroz misli mu prelete ratni dani, drugovi, gladovanja, ranjavanja… Jest, to sam ja, zaista me slikao – piše njegov sin Blagoje u knjizi „Moj otac Oko Sokolovo”.

Na glavi ima srpsku šajkaču, obučen je u vojnički šinjel, naoružan puškom s bajonetom. Slika je stigla čak i do Japana. Japanski psiholog sačinio je studiju o psihofizičkoj napregnutosti ovog ratnika. Iz njegovog pogleda video je kako nepismeni srpski seljak hoće da prodre u tajne velikog manevra neprijatelja i da o tome obavesti svoju komandu.

Dragutin Matić vratio se iz rata oko Božića 1919. godine i nastavio da se bavi zemljoradnjom i drugim seljačkim poslovima. Išao je i u pečalbu, bio je ciglar i ćeramidžija. Živeo je skromno, svoje ratne zasluge nije isticao, niti je od države tražio neke privilegije.

Njegova ratna odlikovanja nisu sačuvana. Plašeći se Bugara, njegova žena Kruna je po izbijanju Drugog svetskog rata 1941. godine spakovala odlikovanja i dokumenta u drveni sanduk koji je zakopala u pesak pored reke i sanduk je nestao. Slavni junak Dragutin Matić, poznat kao Oko Sokolovo, umro je u rodnom Kaletincu 1970. godine, desetak dana pred 83. rođendan.

Milan Momčilović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 28.07.2014.

---

Preporuka:

tamoiovde.wordpress.com/biolog-oslikao-srpsku-golgotu/

tamoiovde.wordpress.com/knjiga-o-milutinu/

---

 

VOJNE POČASTI SRPSKOM RATNOM KONJU…

TAMOiOVDE____________________________________________________

SCENARIO ZA SPILBERGA

Muzej u Šapcu krije priču o Aculi, koji je sa svojim vlasnikom prošao sve golgote – od Cera do Krfa i nazad, a sahranjen je kako i dolikuje – vojniku.

 Priča o konju Aculi iz sela Uzveće u Mačvi po mnogo čemu liči na scenario najnovijeg filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“, koji se trenutno prikazuje u srpskim bioskopima, pa se može reći da, „i mi konja za priču imamo“.

Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one u Spilbergovom filmu jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918., uključujući i povlačenje preko Albanije. Doživeo je duboku starost, a sahranjen je  – uz sve vojničke počasti.

Ovaj veličanstveni , snažni jahaći konj sjajne crne dlake, pripadao je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz Uzveća kod Šapca, od dana kad je bio ždrebe. Sa konjičkim pukom Drinske divizije Dragomir je vojevao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik jer niko nije mogao bolje da brine o konju od gospodara.

– Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cer, pa Kolubara, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.

Sedlo je Muzeju 1992. poklonio je Dragomirov unuk  Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju.

Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima. Radojkin sin Dušan Majstorović, takoreći, napamet zna dogodovštine iz tih mračnih vremena u kojima su dva ratna druga više puta  stavljala život na kocku za oslobođenje Srbije.

– Majka mi je pričala da je pradeda često govorio da se ne bi živ vratio kući da nije bilo Acule. Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz ruševine gde je i čoveku teško da prođe, a kamoli konju…Pradeda je gledao kako mrtve ljude bacaju u more i, iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja. Kako je mogao da se ne veže za njega kada su šest godina delili nedaću?

Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, a okolo močvarni teren…Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku da bi ostali krenuli za njim – objašnjava Dušan Majstorović i dodaje da je Acula bio tako dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku.

U sećanje mu se posebno urezala majčina priča da su konje utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali.

– Prava je sreća da se Acula vratio živ u Uzveće, jer su pri povlačenju kroz Albaniju bili veliki gubici i ljudstva i konja. Spasen je, tvrde, tek svaki deseti konj – kaže Dragoljubov sestrić Dušan Majstorović.

 Dragomirovo voljno

Po povratku u Uzveće Dragomir je Aculi dao doživotno voljno – nije više radio seljačke poslove ni vukao čeze jer je svoje odužio. Samo ga je hranio i negovao. A kada je 1932. Acula uginuo, Dragomir je pozvao preživele saborce na sahranu, a sahranio ga je kao što dolikuje borcu – uz sve vojničke počasti.

 Petar Blečić

foto: skyscrapercity.com (fotografija snimljena u šabačkom muzeju)

---