ČUČUK STANINI DANI…

tamoiovde-logo

Stani u čast, heroini koja je čitav svoj život posvetila borbi za slobodu pravoslavnih naroda, i koja je odavno “odjahala” u legendu, njeno rodno Sikole organizovalo je minulog vikenda po 15. put kulturno umetničku manifestaciju „Čučuk Stanini dani“.

Pre dva veka, iz rodnog Sikola s obronka Deli Jovana, uzjahala je konja hrabra devojka Stana Plještić  i krenula u Negotin, da lično od Veljka Petrovića, najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka ište i povrati svoje, silom joj oduzete svadbene darove.

TAMOiOVDE-Čučuk Stana i Hajduk Veljko-08082015729Darove povratila nije, ali mala Stana velikog Veljka osvojila, jeste.

Planula je strasna, romantična, mitska ljubav u vremenu burnom, ispunjenom turbulentnim, istorijski čak presudnim događajima. Ljubav koja ih je narenih nekoliko godina spajala  na čardaku Baba-Finkine kule u Negotinu ali i vodila u mnoga mesta od Poreča  do Sokobanje,  gde su  hrabri ratnik i lepa „mala“ sa Deli Jovana delili  i postelju i kuburu i jatagan.

Ljubav i zajedničko vojevanje male Stane i junaka Prvog srpskog ustanka odavno je svojina narodnog predanja. Ostalo je uglavnom zameteno u kopreni vremena…

Stana je rođena 1795. godine u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu i brata Mihajla. Stasala je u lepo, crnomanjastu devojče. Ne baš visoka, no vitka stasa, zvučnog i prijatnog glasa. Bila je inteligentna, plahe naravi, ratoborna ali i plemenita. U sedlu konja sigurna je bila a oružjem vešto baratala. Kažu da se od puške i noža nije odvajala.

I kažu još, divno je pevala pesme narodne.

08082015700Učestvujući u skoro u svim bitkama zajedno sa svojim životnim saputnikom i krajinskim junakom Hajduk Veljkom, ranjavana je četiri puta. Rane je usput vidala i učešće u borbama za slobodu naroda nastavljala.
Zbog svoje hrabrosti, spretnosti, opisanih veština i karakternih osobina postaje u narodu svom, ali i među Turcima poznata i poštovana, a zbog svoje sitne građe dobija nadimak Čučuk.

Braneći od Turaka Negotin, Veljko je poginuo 1813. godine, a Stanin se život pretvara u bekstvo.

Nekoliko godina kasnije životni put joj se ukršta sa Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. On, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać, jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj, nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.

08082015695mSa Veljkom poroda nije imala, ali je Stana sa kapetanom Jorgaćem izrodila dva sina Milana, Aleksandra i kćer Jevrosimu.

Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turaka. U Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i našavši se u bezizlaznom položaju digli su poput Sinđelića na Čegru, barutanu u vazduh, izginuvši zajedno s Turcima.

Tako Stana u svojoj 26. godini, po drugi put postaje udovica.

Umrla je 1849. godine u Atini. Kažu u bedi i višestrukoj žalosti, Za svojim prerano i nasilno ugašenim ljubavima, mrtvim sinovima i svojom Srbijom. Sahranjena je pod Olimpom. Opet kažu, sa neostvarenom željom da se vrati u Srbiju i svoje rodno Sikole.

Nažalost, do današnjeg dana, nema podignutog spomenika ovoj večnoj junakinji srpske istorije, a sticajem raznih okolnosti ne poseduje ni svoje grobno obeležje na mestu gde je sahranjena.

Šta je iz napred iznetog istorija a šta legenda, teško je utvrditi.

Kao i priča o receptu ruža za usne od ljutih, crvenih papričica koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka.

Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrije se laticama ruže i ostavi da odstoji.
Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

„Čučuk Stanini dani“

08082015745Manifestacija „Čučuk Stanini dani“ koncipirana je da otrgne od zaborava stare običaje, da neguje i sačuva etno baštinu i izvorno narodno stvaralaštvo.

Za priznanja ove tradicionalne manifestacije, izvodeći igre, pesme i narodne umotvorine iz kraja iz koga dolaze, ovog 8. avgusta, nadmetala su se kulturno-umetnička društva:

08082015731„Zoran Gajić“ iz Rgotine (Zaječar), „Banjica“ iz Krivelja (Bor), „Beloinje“ iz Beloinja (Svrljig), „Slavuj“ Iz Novog Badovca (Kosovska Mitrovica), „Hajduk Veljko“ iz Rečke (Negotin), „Đerdan“ iz Međurečke  (Ivanjica), „Osanica“ iz Osanice (Žagubica), „Svilen konac” iz Starog laništa (Jagodina), „Mladost iz Pecke (Osečina), „Čučuk Stana“ iz Sikola (Negotin) i  „Karpoš“ iz Kumanova (Makedonija).

Pored dodeljenih nagrada najboljima u mnogim kategorijama za sveukupnog pobednika ovogodišnjih Čuluk Staninih dana stručni žiri proglasio je KUD „Beloinje“.

Po završetku zvaničnog programa, priređena je svečana večera za sve učesnike u programima manifestacije i narodno veselje za sve posetioce.

Autor: Bora Stanković

__________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus (klikom do uvećanja)


____________________________________________________________________________________________

Advertisements

MATEJINO PERNATO CARSTVO…

tamoiovde-logo

Mateja Bogdanović (12), iz sela Veliki Krivelj nadomak Bora, od pete godine uzgaja živinu i najmlađi je uzgajivač rasne živine u Srbiji.

Mateja-4-300x214

Sam brine o preko stotinu svojih ljubimaca, a štedi od užine kako bi kupio nove vrste.

Ovaj mladi uzgajivač ne samo da sam vodi računa o svojim pernatim prijateljima i njihovom podmlatku, već su mu oni najveća inspiracija za slikanje i pisanje priča i pesama.

Za ovaj hobi sam se zainteresovao kad sam imao pet godina. Roditelji su mi kupili crtani film “Ružno pače“, a kad sam ga odgledao još više sam se zainteresovao za tu vrstu životinja i rešio da nabavim jedan par plovki, nakon čega su, došle i ostale – priseća se mali Mateja – Trenutno imam 16 vrsta živine: domaće, divlje i mutave patke, indijske trkačice, pekinške i ćubaste patke, kineske labudaste guske, morke, domaće i tovne ćurke, domaće i japanske svilaste kokoške, brame, kokinkine, fenikse čokoko i japanske prepelice. Skoro sam vršio popis i trenutno imam 121 jedinku, ali to nije sve, jer neke tek treba da se izlegu – ponosno priča Mateja.

Iako ima samo dvanaest godina, Mateja stalno proširuje znanja o svojim ljubimcima i to iz stručnih knjiga koje nabavlja na sajmovima knjiga i na poljoprivrednim sajmovima, ali i preko interneta.

mateja-3-300x210Živinu izučavam iz stručne literature o njihovom uzgoju, a iskustva i savete razmenjujem sa starijim kolegama uglavnom preko interneta. Nedavno sam se upoznao sa jednim odgajivačem iz Austrije, koji je rodom iz Požarevca.

On je treći u Evropi po uzgoju kokinkina, ali se time više bavi iz hobija, a ne radi zarade. Živinu uglavnom nabavljam putem razmene sa drugim ljubiteljima ovih pernatih životinja, jer je to poprilično skup hobi, pa moram da se snalazim – kaže najmlađi Bogdanović.

Mateja je učenik šestog razreda Osnovne škole “Đura Jakšić“, a kolika je njegova ljubav prema živini pokazuje i činjenica da za razliku od svojih vršnjaka, umesto da igra igrice na kompjuteru ili ide na fudbal sa drugarima, čim dođe iz škole on ulazi u zadnje dvorište kako bi se pozabavio i namirio svoju živinu.

Mateja-2-237x300 Odrasle jedinke jedu žito i kukuruz koje mi uzgajamo, ali se ishrana pilića razlikuje u zavisnosti od vrste. Recimo, za pačiće i guščiće se u koncentrat ubacuje zeleniš poput maslačka, deteline i repe, koji se isecka i sve se to pokvasi kako se ne bi zadavili. Ćurići jedu koncentrat, kuvana jaja, a mogu i koprive, ali ih ja ne hranim koprivama zato što mogu da uginu ako u organizam unesu previše gvožđa. Redovno im dajem i kapi za imunitet – priča Mateja – Naravno, dešava se da se ponekad i razbole, ali je to kod nas retko jer im održavamo higijenu.

Koke, recimo, mogu da dobiju sušicu. To su gliste koje stvaraju osećaj sitosti i ova bolest napada samo koke. Ta bolest se leči, ali ako se ne uspe u tome moraju se odstraniti, kako se ne bi zarazile druge vrste – nastavlja Mateja-Kad porastem voleo bih da upišem veterinu, da bih mogao još bolje da brinem o svojoj živini. A, najomiljeniji predmet u školi mi je biologija – kaže Mateja.

Od svojih neobičnih ljubimaca Mateja kaže da najviše voli guske.
mateja-5-300x232Kineske labudaste guske najviše volim, a u čuvanju živine mi pomaže pradeda. Ne volim da mi se neko previše meša u odgoj živine, tako da ih on uglavnom hrani ujutru kad ja idem u školu. Međutim, rasnim kokama i pilićima, koji su u boksovima, uveče stavim više hrane, pa ih pradeda ne mora hraniti ujutru, jer imaju dovoljno dok ja ne dođem. Inače, odrasle jedinke se hrane dva puta, a pilići i do četiri puta dnevno. Ima dosta obaveza, ali mi nije teško, jer ja to radim iz ljubavi – priča mali Bogdanović .

Ovaj mladi uzgajivač kaže da prepelice nije teško uzgajati, kako većina ljudi misli.
Imam knjigu “Japanske prepelice – kokoške budućnosti“, gde sam pročitao da su njihovo meso i jaja mnogo zdravi. Ne zahtevaju puno prostora i nege. Kokica je teška oko 135 grama a mužjaci su oko 125 grama. U proseku ženke snesu od 250 do 300 jaja, ali nije izuzetak kad snesu i po 400 jaja u toku godine. Njeno jaje je oko 10 puta manje od odrasle jedinke – objašnjava Mateja.

Indijske trkačice su vrsta patke koja je baš retka, a Mateja kaže da ih je jedva nabavio u Nišu i da ih za sada ima tri. Interesantno je da ove patke ne plivaju. Jedna od Matejinih želja je i da nabavi mandarinsku patku, koja se smatra za jednu od najlepših plovuša.

Na poslednjem sajmu poljoprivrede nabavio sam još neku stručnu literaturu i još sedam vrsta živine, jer sam ih ranije imao devet. Tamo sam, između ostalog, nabavio kokinkine, koke koje imaju duga pera, male su, zdepaste, a noge im se ne vide. Imaju i gaće. Na sajmu sam prvi put uživo video somborsku kaporku. To je krupna koka koja daje veliki prinos i u mesu i u jajima – objašnjava strastveni ljubitelj pernatih životinja.

Mateja kaže, da mu je strast prema ovim pernatim bićima probudila još jednu, novu ljubav, a to je vajanje i oblikovanje figurica njegovih mezimaca od najrazličitijih materijala.
Pravim razne figurice živine od beolina, gline, folije i sličnih materijala. Beolin je, inače, sličan plastelinu i glini, a kad se napravi figurica ona se kuva i postaje tvrda. Izlagao sam ih na “Majskom likovnom salonu“pre nekoliko godina, ali više volim to da radim za sebe – kaže Mateja – Pored toga, volim da crtam i slikam, kao i da pišem priče i pesme, ali je sve sa istom tematikom, sve je povezano sa mojim ljubimcima – nastavlja Mateja Mateja-1_-300x293Trenutno se pripremam za takmičenje u Lazarevcu i pišem jednu priču. Inače, slao sam pesme i priče za školske listove i neke su objavljene. Prošle jeseni sam dobio nagradu za jednu pesmu o ekologiji, koja ima 12 strofa. Sada više pišem priče – priča ovaj talentovani dečak.

Mateja kaže da je najviše pripitomio morke i ćurke, koje, čim ga ugledaju, krenu za njim i dođu da se maze. A već na samom ulasku u kokošinjac, primetna je ljubav koju im ovaj budući veterinar svakog jutra, pre polaska u školu, nesebično pokazuje.

LEPO ALI ZAHTEVNO
Ivana Bogdanović, majka ovog svestranog dečaka, kaže da ne pravi razliku između Mateje i starijeg sina Vladimira, ali ističe da je biti majka talentovanog deteta ujedno i lepo i zahtevno.

Mateja je odličan đak, a svoj talenat za umetnost pokazivao je od najranijeg detinjstva. Interesovanje za živinu u njemu su najviše pobudili moji baba i deda, koji su ga najviše i čuvali dok je bio mali. Vremenom je ta ljubav prema pernatim životinjama rasla, a on je to pokazivao tako što je pravio figurice, slikao ih i pisao o svojim prijateljima pesmice i priče. On je divno dete, ali ne bih volela da se promeni i da ga ova medijska pažnja ponese – kaže majka Ivana.
Izvor:bor-sve.net

___________________________________________________________________________________________________

 

UDAJ SE ZA MENE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

UDAJ SE ZA MENE, naslov je originalne izložbe venčanih haljina, koja je otvorena sinoć,18. maja, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije, povodom manifestacije Noć muzeja 2013.

Bora*S

 VENĆANE HALJINE U BORU OD POČETKA DO  70-ih godina XX veka

udaj-seOdevanje stanovništva u Boru i seoskim sredinama okoline Bora od početka i tokom XX veka prolazilo je kroz niz transformacija.Faktori koji su najznačajnije uticali na ove promene su:

  1. 1.početak rada Francuskog društva borskog rudnika;
  2. 2.suštinske promene političkih i kulturno-istorijskih činilaca posle Drugog svetskog rata.

 

Transformacije načina odevanja odrazile su se i na segmente obredne prakse, kome pripada i čin venčanja. Prvim Ustavom koji je donela nova vlast 1946. godine, instititucije braka i porodice prešle su u nadležnost države.Iste godine donet je i osnovni zakon o državnim matićnim knjigama, po kojima se priznaje brak koji je sklopljen pred državnim organima i zaveden u državne matične knjige. Do 1946.godine legalna forma sklapanja braka bio je crkveni brak. Crkveni propisi nalagali su da se obred venćanja obavlja u tačno utvrđene dane, sibotom ili nedeljom tokom prepodneva, posle liturgije.Po pravoslavnom učenju brak prevashodno ima duhovni značaj i predstavlja svetu tajnu ljubavi i zajednice u vremenu i večnosti.

TAMOiOVDE-DSC08068

Opanak, ženski
Metovnica, početak 20.veka
Bela svinjska koža, roze-beli-tirkizni kožni kaišići.
Dužina 26 cm, širina 8 cm, visina 2 cm.
Inv. br. E/1037
Svadbena obuća nošena do Prvog svetskog
rata nošena u okolini Bora.

TAMOiOVDE-DSC08071

Cipele, venčane
Krivelj,1933.
Koža, antilop crne boje.
Dužina 27 cm,visina štikle 5,5 cm.
Nošene na venčanju u Krivelju 1933. g.
Privatno vlasništvo.

 U periodu do prvog svetskog rata neveste su na venčanjima nosile narodnu nošnju koja je bila posebno pripremana za taj dan.U seoskim sredinama nastanjenim vlaškim stanovništvom to je podrazumevalo: veženu košulju, jelek,zimi-šubu(ajnu) ili zubun, a leti nove pregače.

Na nogama su obuvale nove opanke, dok je kod imućnijeg sloja svekar kupovao cipele od crne kože koje su kopčane tankim kaišićem. Nevesta je nosila upletenu kosu spuštenu niz leđa, a preko tako oćešljane kose kupovni beli veo i mali venčić.

Srpkinje su takođe na venčanju nosile svečanu devojačku nošnju (košulju,pregaču i zubun), a na glavi „prevez“-svilenu maramu koja je spreda padala preko lica, a pozadi do polovine leđa.Na vrhu glave je venčić od prirodnog cveća, a kosa je upletena i spuštena niz leđa. Posle Prvog svetskog rata u Boru i okolini venčana haljina bele boje, veo i bele ili crne cipele predstavljaju jedinstveni obrazac odevanja neveste u svadbenoj ceremoniji.

Autor izložbe,teksta i kataloga :Suzana Mijić

_________________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-DSC08067

Haljina, venčana
Bor, 1979.
Žoržet bele boje.
Dužina 136 cm, obim struka 68 cm, dužina rukava 36 cm,
širina ramena 34 cm, donji obim 330 cm.
Inv.br. E/1836
Nošena u Boru na venčanju Dobrice Đorđević,
radnice Muzeja rudarstva i metalurgije i Dušana Božića
zaposlenog u borskoj štampariji.

TAMOiOVDE-DSC08069

Haljina, venčana
Slatina,1973.
Saten, aplikacije od satena.
Dužina 140 cm, širina ramena 38 cm, dužina
rukava 57 cm, donji obim 168 cm.
Nošena u Slatini 1973.godine na venčanju
Branislave i Dragija Dimitrijevića(Krčobe).
Privatno vlasništvo.

TAMOiOVDE-DSC08070

Haljina, venčana
Šarbanovac, 1952.
Veštačka svila, heklana čipka.
Dužina 134 cm, širina ramena 33 cm,obim struka 86 cm,
dužina rukava 53 cm, donji obim 434 cm.
Inv.br. E/1835
Predmet je otkupljen od Divne Petrović, haljinu je
nosila njena majka na venčanju u Šarbanovcu 1952.godine

________________________________________________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE-DSC08072

Peškir, deverski
Beograd, 1942.
Saten.
Dužina 214 cm,širina 35 cm.
Inv. br. E/1838
Pripadao mladencima iz bogate trgovačke
porodice Grujić iz Krivelja, venčanih 1942.godine
u Beogradu gde su peškiri i kupljeni.

TAMOiOVDE-DSC08073

Haljina, venčana
Krivelj, 1967.
Pamučna čipka bele boje.
Dužina 151 cm, obim struka 74 sc, dužina rukava 55 cm,
širina ramena 33 cm i donji obim 268 cm.
Inv. br E/ 1837
Nošena u Krivelju 1967.godine na venčanju
Mirjane Rajić,domaćice i Vidoja Nestorovića,
zaposlenog u borskom rudniku.

TAMOiOVDE-DSC08075

Haljina, venčana
Zaječar, 1957.
Viskoza, bele boje štampani floralni
ornamenti plave i zelene boje.
Dužina 105 cm,obim struka 64 cm, širina
ramena 46 cm, donji obim 514 cm.
Inv. br. E/1833
Nošena u Zaječaru 1957.godine na venčanju
Zorke Igrutinović, arheologa i Ljubiše
Stanojevića, doktora pedijatra.

TAMOiOVDE-DSC08076

Haljina, venčana
Slatina, 1965..
Mašinska čipka,til.
Dužina 54 cm, širina ramena 33 cm,dužina
rukava 36 cm, obim struka 70 cm, donji obim 286 cm.
Nošena na venčanju u Slatini 1965.godine.
Privatno vlasništvo.

 

ONA RADI U RUDNIKU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Ona pobija sve stereotipe.

Neustrašiva i ponosna, odvažna a nežna. Ona radi u rudniku i, kao što pesma kaže, život joj nije lak. Dvadesetšestogodišnja Milica Božić Jovanović samohrana je majka koja se za bolje sutra male Anđele bori tako što se u poslednja tri meseca iz sveg srca trudi da što pre savlada prevoz rude i jalovine sa kriveljskog kopa.

Ova plavooka mlada žena, naime, prva je u istoriji kriveljskog kopa koja upravlja kamionom damperom, grdosijom od 370 tona. Vele, doduše, da je nekada davno bilo pokušaja da žene upravljaju pomoćnom i mnogo manjom mehanizacijom, grejderom na primer, ali je sve i ostalo na pokušaju. Milica je uporna da do kraja istera, kako kaže, svoj životni san.

 – Čini mi se da malena imam želju da sednem u kamion. Oduvek sam volela da vozim jer sam se i kao devojčica igrala sa autićima, umesto da mi društvo prave lutke. Jednostavno volim volan! – reče Milica nevoljno gaseći damper kako bi popričala sa znatiželjnim novinarima koji su 27. aprila došli na kriveljski kop da upoznaju „čudo od žene“. Zatekli smo je kako se pod budnim okom instruktora Srđana Rančića, vozača sa dvadesetogodišnjim iskustvom, vešto parkira uz bager koji će za par minuta u korpu njenog dampera utovariti 220 tona jalovine. Njen posao, kako nam je objasnila, jeste da raskrivku odveze i iskipuje na transportni sistem.

 – Ma, nije uopšte teško, čak mi je i lakše da vozim damper nego moj auto, zbog bolje preglednosti. Ovo su novi kamioni, laki su za upravljanje, imaju elektroniku i više komandi. Uživam vozeći jer su velika vozila moja velika ljubav. Zato sam i završila tu školu – kaže dodajući da je po struci tehničar drumskog saobraćaja, odnosno vozač motornih vozila.

 Milica je najpre radila špediterski posao u garaži RBB-a. Dobila ga je posle pet-šest godina čekanja na birou. Po sopstvenom priznanju, tu je bilo više posla sa papirima nego sa vozilima, pa je rešila da pita šefove da li može da se oproba kao vozač dampera. Tako je pre tri meseca počeo da se ostvaruje njen san i to u tri smene.

 -Najteže mi, možda, pada noćna vožnja, kad sam u drugoj ili trećoj smeni. Tada posebno moram da vodim računa kada se mimoilazim sa kolegama jer ako, recimo, on vuče teret, ja moram da ugasim svetla, ali i da ga opomenem da sam tu. Moram da se sklonim sa strane i nađem pravu deonicu za bezbedno mimoilaženje. Nije mi, priznajem, svejedno i kada se spuštam na donje etaže, do bagera PH1, gde su uži putevi. Ipak, i pored mojih predrasuda o tome kako će kolege reagovati i da li će sarađivati sa mnom, moram da kažem da su me odmah prihvatili i maksimalno mi pomažu da se što pre uklopim – kaže ova smela mlada žena.

 Namera joj je, dodaje, da u dogledno vreme položi i vozački ispit za „D“ kategoriju kako bi svojoj “kolekciji” dodala i autobus. To, međutim, ne znači da nema nameru da krstari po „terasama“ Rudnika još dugo. Naprotiv, kaže da će za volanom dampera dočekati penziju.

 Generalno posmatrano, od 4.872 radnika RTB-a, petinu „drži“ lepši pol. Imajući u vidu činjenicu da ovi podaci važe za kompaniju kojoj je osnovna delatnost kopanje rude bakra, procenat nije za potcenjivanje. A, još kada se uzme u obzir da polovina od skoro 900 zaposlenih žena radi direktno u proizvodnji, poput Milice, rodna ravnopravnost kojoj težimo ne čini se tako dalekom.

G. Tončev Vasilić/ist.media

_______________________________________________________________________________________________

 

OVDE, GDE TEKU BAKAR I ZLATO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

FOTOPIS – BELEŠKE KROZ OBJEKTIV KAMERE. RETKA PRIVILEGIJA- MOJE VREME U  PROIZVODNIM POGONIMA RTB-a BOR


 


____________________________________________________________________________________Autor: Bora Stanković


___________________________________________________________________________________________27.novembar 2011.

DEDA ILIJA ČUVA STADO I GRANICU…

tamoiovde-logo

Deda Ilija Petrović (82), jedini čobanin na Kadibogazu, na Staroj planini

Brdo Kadibogaz na srpsko-bugarskoj granici, u dubini Stare planine, nekada je sa okolinom napasalo 50.000 brava, danas se na ovim prostorima na prste ruke može izbrojati po koji čobanin sa po nekoliko ovaca, ne računajući ostarelog Iliju Petrovića (82).

On je odavno u penziji i ne rastaje se od svog nevelikog blaga, trenutno čuva 23 ovce, i tako će, veli, ostati do kraja života.

 -Radio sam u Građevinskom preduzeću „Mile Julin“ u Knjaževcu. Kada se rasformiralo otišao sam u selo Krivelj kod Bora, gde sam šest godina držao tišljersku radionicu. Rudnički kop je proširivan, tako da je i zgrada sa radionicom morala da se ukloni. Pričekalo se i otišao sam u penziju. Imam 10,11 hiljada. Malo, ali mora da se živi. Naučio sam da se mučim.

Ovde je narod siromašan. Kada sam bio u firmi svakodnevno sam putovao 14 kilometara do Minićeva i nazad. I zimi i leti. A u planini ume da naveje i do metar, dva. Bog zna kako sam sve izdržao-govori starina ne ispuštajući iz ruku tranzistor na kome „grme“ najnovije vesti.

 Ilija nije običan čobanin. On godinama sarađuje sa graničarima i policijom.  Imao je i drugara preko brda. Pokatkad su udruživali stada, al on je pre dve godine umro. Nestalo je i njegovo stado. Danas samo Ilija čobaniše napasajući svoje „belke“ sve do same granice. Ne da im da pređu liniju.

 -To nikako. Zna se šta je i čije je i tako će ostati.  Sam sam u planini. Sin i ćerka su u Beogradu. Imam i unuke. Dođu ponekad, obiđu me, pitaju kako mi je, hoću li da se pod stare dane skrasim u centar sela ili u Minićevo.

Ne, ovde je najlepše. Muzem ovce i pravim najbolji sir. Imam mesa i brašna, donesu mi sa granice pivo i vino, ispekao sam i najbolju rakiju na Staroj planini. Čista šljiva-veli Ilija pozivajući namernike da ga posete u njegovoj pojati, oronuloj kući sa okućnicom i velikim dvorištem.

 Spremio je Ilija drva za zimu. Za ovce je dovoljno sena. Pre neku godinu graničari su doveli struju i do njegove pojate. Nabavio je i televizor.

 -Meni je ovo Amerika  i Egleska. Kod svoje sam kuće. U planini sam odrastao, počeo sam kao čobanče, tako ću i da završim. Voleo bih da oživi Kadibogaz i Novo Korito.

Ne verujem da će se deca iz Beograda ili Zaječara i Bora  skoro vraćati u reon Zaglavka i Budžaka.

 Sirotinja je i Bogu teška-reče Ilija i sakupi pune ruke oraha za goste koje je, pri kraju razgovora podno Kadibogaza, dugo, dugo molio da odu do njegove pojate i okrepe se, jer „ima svega i svačega“.

 Srndać za nagradu

Od graničara saznajemo da je Ilija njihova desna ruka. Ni ptica ne može da prođe, a da on ne primeti. Bilo ko da prođe bilo kojim puteljkom i stazom on vidi i odmah dojavi. Nikad nije tražio neku nadoknadu. Za nagradu  svake godine dobije srndaća od Lovačkog društva.

Takav je dogovor.

Autor: B. F.

______________________________________________________________________

JASNINE NOVEMBARSKE DUGE…

FOTOPOEZIJA


DUGA
Svetlosna pojava u boji na kišnom oblaku obasjanom Suncem. Nastaje prelamanjem i odbijanjem Sunčevih zrakova na kišnim kapljicama.

Kod glavne duge od spoljašnje ka unutrašnjoj strani javljaju se boje spektra: crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, ljubičasta.

Kod sporedne duge boje su obrnuto poređane.

Tekst: Bora Stanković

Foto: Jasna Tomić

KATARINA TOMIĆ i DRUGARI – 4. u EVROPI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________

Na 25. FIA evropskom takmičenju u poznavanju saobraćaja održanog  u Skoplju od 24. do 27. septembra 2010. godine, ekipa Srbije u konkurenciji 22 evropske ekipe osvojila je zaista sjajno 4. mesto sa osvojenih 591 poena.

Našu ekipu činili su takmičari : Katarina Tomić, O.Š. „Đura Jakšić“- Krivelj ( Bor), Marko Petrović, O.Š. „ Ivan Goran Kovačić – Niška Banja, Nevena Lukić, O.Š. „Vuk Karadžić“ – Požarevac, Lazar Stevanović, O.Š. „Boško Đuričić“ – Jagodina i treneri profesorka Jasmina Vidojević iz O.Š. „Vuk Karadžić“ iz Požarevca i profesor Nenad Jović  iz O.Š. „ Ivan Goran Kovačić“ iz Niške Banje.

Ove devojčice i dečaci bili su najuspešniji na finalnom državnom takmičenju „Šta znaš o saobraćaju“ koje je održano krajem maja ove godine u Niškoj Banji. Reprezentativci Srbije pokazali su svoja znanja i veštine takmičeći se u sportskoj areni  „ Boris Trajkovski“ na osam stanica – dva teorijska testa, četiri stanice praktične vožnje na poligonu i dve fakultativne discipline.
Ove godine prvo mesto osvojila je ekipa Rusije, drugo domaća ekipa Makedonije, a treće predstavnici Letonije. Sledeće godine FIA evropsko takmičenje održaće  se u Parizu od 16. do 19. septembra.

Da podsetim samo ko je reprezentativka Katarina – Kaća Tomić. To je ona dvanaestogodišnjakinja iz Krivelja, koja voli bicikl i balet. I  folklor. I glumu. I „Orbit žvake”…

I šta smo kao zajednica i pojedinci mogli, a nismo učinili da pomognemo da se Kaća popne i na pobedničko postolje?

Ali i bez toga- 4. mesto u Evropi!

Malo li je.


Tekst: Bora Stanković

Foto: arhiva Katarine Tomić