NAJMANJE KRALJEVSTO NA SVETU…

OSTRVO  TAVOLARA

Južno od čuvenog turističkog odredišta Kosta Smeralda na Sardiniji, smešteno je usamljeno ostrvo Tavolara, na kome ne postoje ni hoteli ni putevi.

Foto: Profimedia

Tavolara se izdiže iz jezera poput razuđene planine, a upravo na ovom ostrvu, koje je dugačko pet kilometara i široko jedan kilometar, pronaći ćete 83-godišnjeg Antonija Bertoleonea, poznatijeg kao Tonino, koji poseduje jedini restoran na ovom ostrvu i jedini upravlja ostrvom, što Tavolaro čini najmanjim naseljenim kraljevstvom na svetu, piše BBC. 

U poslednje 22 godine, Tonino upravlja ovom malom monarhijom na pet kvadratnih kilometara u šortsu i sandalama. 

„Ja sam verovatno najobičniji kralj na svetu. Jedina privilegija u kojoj uživam su besplatni obroci“, kaže Tonino. 

Kraljevstvo Tavolara uskoro slavi 180 godina postojanja, a priča je počela davne 1807. godine, kada je Toninov čukundeda Đuzepe Bertoleoni, postao prvi stanovnik tada nenaseljenog ostrva. U knjizi „Tavolara, ostrvo kraljeva“ Bertoleoni je opisan kao pola pastir, pola pirat, koji se kao imigrant iz Đenove oženio dvema sestrama i spas od zakonske kazne zbog bigamije pronašao upravo na Tavolari. 

Đuzepe i njegov mali harem su ubrzo shvatili da rajsko ostrvo dele sa retkom vrstom divljih koza, čiji su zubi obojeni u zlatno žutu boju. Kada je ova vest došla do vladara Sardinije, Karla Alberta, on se 1836. godine uputio na ostrvo u potrazi za ovim retkim životinjama.  Đuzepeov sin Paolo, 24-godišnji mladić je tada vodio lovačke ekskurzije. 

„Kada se iskrcao, kralj se Paolu predstavio rečima Ja sam Karlo Alberto, kralj Sardinije, na šta je mladić odgovorio Ja sam Paolo, kralj Tavolare“, priča sa setom Tonino. 

Nakon što je ubijeno nekoliko koza i priređena gozba u Paolovom domu, Karlo Alberto je bio toliko oduševljen da je rekao Paolu da je on zaista kralj Tavolare. Bilo da je reč o šali ili nije, Karlo Alberto je potvrdio kasnije da udaljeno ostrvo zaista nikad nije bilo deo Sardinijskog kraljevstva, a Paolu poslao svitak kraljevske porodice Karla Alberta potvrdivši mu da je zadobio status monarha. 

Novopečeni kralj je uskoro osmislio grb porodice Bertoleoni i oslikao ga na zidu svoje kuće. Takođe je nacrtao kraljevsko porodično stablo i na ostrvu sagradio groblje za sebe i svoje naslednike. Želeo je da, kada umre, bude sahranjen sa krunom zacementiranom nad njegovim nadgrobnim spomenikom, onom koju nikad nije nosio za života. 

U narednim godinama vesti o samostalnom ostrvu su se proširile Mediteranom i Tavolara je čak stvorila veliki broj političkih alijansi, između ostalih sa Đuzepeom Garibaldijem, Vitorijom Emanuelom II Savojskim, kao i sa britanskom kraljicom Viktorijom. 

Nakon 126 godina, NATO je 1962. na Tavolari uspostavio bazu, okončavši time nezavisnost kraljevstva i učinivši četvrtinu ostrva nedostupnom stanovnicima. Ipak, Tavolara nikada zvanično nije pripojena Italiji, što Tonina čini petim kraljem kraljevstva koje svet više ne priznaje.

Ovih dana, kada ne lovi lignje, njegovo visočanstvo upravlja zajednicom od 11 građana, 100 koza i nekoliko vrsta ugroženih sokolova koje žive na vrhu krečnjačke stene. 

„Moja porodica ima divnu prošlost. Ali, dosta radimo i živimo jednostavno, baš kao i svi ostali“, kaže Tonino. 

Ostrvo opstaje pretežno zahvaljujući turizmu. Jedna je od najatraktivnijih lokacija za ronjenje, gde posetioci u podvodnim lepotama Mediterana uživaju plivajući uz kornjače, kitove i ajkule rušljoribe.

Iako i dalje sa zadovoljstvom dočekuje goste na pristaništu, Toninijev omiljeni deo dana jeste pre njihovog dolaska. U ranu zoru, Tonino posećuje kraljevsko groblje.  Otkako je kralj Paolo I preminuo 1886. godine, u njemu je sahranjen svaki plemeniti član kraljevstva, pa tako i Toninova supruga kraljica Pompea, koja je umrla pre nekoliko godina.

„Donosim joj plastično cveće“, kaže Tonino. „Ukoliko bih joj doneo sveže, pojele bi ga koze.“

Kao i većina Bertoleonovih koji su došli pre njega i princa, koji će ga jednog dana naslediti, Tonino je tehnički gledano građanin Italije. Jednom je želeo da uputi molbu Vitoriju Emanuelu IV, sinu poslednjeg kralja Italije i samoprozvanog vojvode Savoje da ponovo prizna Kraljevstvo Tavolara, ali se predomislio.

„Za mene je privilegija da živim ovde. Kome je još potrebna kruna kada imate palatu?„, kaže Tonino. 

Pogledajte ostale fotografije

Izvor:nationalgeographic.rs/ B92.net

_____________________________________________________________________________________

TRAGANJE ZA SKRIVENIM…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Utopijsko kraljevstvo Šangri-la

Mnoge svetske legenda kažu da se negde na Tibetu nalazi skrivena zemlja, utopija, koja se nalazi u planinskoj dolini, i gde ljudi žive u miru pod pravičnom vladavinom lame, bez ikakve potrebe i prisustva policije i vojnika.

Početak
Na žalost, ovaj mit, niko nije u mogućnosti niti da opovrgne niti da ga potvrdi. Sami Tibetanci kažu da je istinski raj u svakom čoveku kada ga pronađe, te da sama potraga za tom utopijom u stvari sprečava čoveka da nađe raj u sebi. Međutim to ne sprečava mnoge istraživače i pustolove da dolaze na Tibet, upravo u potrazi za tom utopijom.

Ovaj mit je došao u Evropu 1580-tih godina i to tako što su putnici iz Evrope čuli na dvoru Mongolskog cara čudesne priče o Tibetanskoj utopiji. I premda je priča o toj utopiji bila zapisana u nekoliko budističkih tekstova i samim tim se smatra tibetanskom, mnogobrojni dokazi upućuju na to da je priča o čudesnoj utopiji nastala u Indiji oko 962. godine.

Legenda
Legenda kaže da je ovo mistično kraljevstvo Šangri-la(izvorno Šambala), koje je sakriveno iza snežnih vrhova Himalaja puno mira i sklada, i u kojem ljudi žive izolovano i u skladu sa budističkim načelima, i koji se spremaju za dan kad će i ostatak sveta biti spreman da živi u miru. Navodno se u ovoj utopiji nalazi celokupna mudrost čovečanstva, i stanovnici Šangri-la su spremni da spasu svet i da ga dovedu do novog zlatnog doba.
Naziv ove utopije, Šamabla vodi poreklo od reči koje označava mesto sreće, mira i umerenosti. U Budizmu je ovo sveto mesto postalo poznato pod nazivom ’’Čista zemlja’’ i u skladu sa budističkom filozofijom, ona predstavlja kraljevstvo koje je prisutno i u fizičkom svetu, ali i u duhovnoj ravni, mesto koje je u isto vreme i stvarno nestvarno.

Kako je ovo mesto postalo onda toliko poznato?
Jedan engleski pripovedač ga je spomenuo u svom avanturističkom romanu(u kojem je umesto Šambala iskoristio izraz Šangri-la) koji je objavljen 1933. godine pod nazivom ’’Lost Horizon’’, i koji je vrlo brzo postao instant hit, a istoimeni film koji je snimljen je još više podstakao ljude i istraživače da krenu u potragu za ’’rajem na zemlji’’.

Ovo utopijsko kraljevstvo Šangri-la je opisano kao jedan samostan lame koji se nalazi na krovu sveta, a koji je okružen nepristupačnim planinama u zabačenom i neistraženom delu Tibeta. Do mističnog kraljevstva se može doći samo peške.
U samostanu se nalzi 50 lama, a na čelu samostana se nalazi glavni lama koji poznaje tajnu dugovečnog života i koji može da predvidi budućnost, a po njemu budućnost nije toliko sjajna. Naime, po njegovoj viziji budućnosti, doći će dan kad će varvari pokušati da osvoje i ugroze Šangri-la, i zbog toga se on trudi da ga što duže drži sakrivenim od očiju znatiželjnika.
Pored samostana, u kraljevstvu Šangri-la se nalazi i mali grad u kojem živi i radi oko 1000 ljudi. Grad je lociran u dolini veličine 8 km * 20 km, zemlja je plodna a stanovnici grada sve što ne mogu da uzgajaju a treba im, kupuju od trgovaca sa kojima se uvek sastaju van grada da bi sačuvali tajnu lokaciju utopijskog kraljevstva.

Legende o Šangri-la
Neke od legendi o kraljevstvu Šangri-li govore o tome da ja Šangri-li u stvari veliki grad u srcu Agharte u kojem vlada kralj celog sveta, i da postoje podzemni tuneli koji povezuju Agharte sa svim džavama sveta.
Druga priča o Šambali potiče od engleskog književnika i političara Edvard Bulver Liton-a koji je tvrdio da u Šangri-li-ju ne žive miroljubivi ljudi, već Vril-ja, ratoborna rasa koja planira da jednog dana osvoji ’’gornji’’ svet.
I neonacisti imaju svoju teoriju o ovom utopijskom gradu. Naime, prema njima, posle poraza u Drugom svetskom ratu, Hitler je pobegao i sakrio se u Šambalu. Oni takođe tvrde da je i Staljin bio organizova mnogobrojne ekspedicije u cilju pronalaženja ove utopijske kraljevine.

Tibetanska utopija
Istraživači i avanturisti koji veruju da ovakva utopijska kraljevina zaista postoje, tvrde da se ona baš mora nalaziti na Tibetu, upravo zbog njegove negostoljubivosti i zabačenosti. Tibetanska visoravan je okružena visokim planinskim lancima i zaista predstavlja jednu od najzabačenijih i najmanje istraženih lokacija na svetu.
Razlog tome što Tibet još nije dovoljno istražen je upravo njegova izolovanost, jer se zna da je Tibet bio i ostao zatvoren za strance čak i u 20. veku. Samo je nekolicini srećnika bilo dopušteno da posete glavni grad Tibeta – Lhau (Središte bogova).
Danas, naravno, niko ne zna gde je Šambala, jer je ona mesto koje ljudi ne mogu videti niti ’’komunicirati’’ na uobičajeni način. Neki tvrde da je ona u stvari locirana u drugoj dimenziji i da se na zemlji nalaze ’’otvori’’ koji vode do tog drugog sveta, neki da je to u stvari ideal zemlje kojem svi treba da teže, dok drugi kažu da je u pitanju obična mašta.

Bilo kako bilo, šta god da je istina, potraga za Šambalom u većini slučajeva počinje kao spoljni put koji vremenom postane unutrašnje putovanje za pronalaženje i otkrivanje ličnosti koja se uputila na taj put.
Izvor:zanimljiveinformacije.com

_____________________________________________________________________________________________________

KRALJEVSTVO ŽENA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  POSLEDNJE MESTO NA SVETU GDE VLADAJU ŽENE

U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku protekle godine. Jezero se nalazi u podnožju Himalaja, a znak na ulazu kaže:

‚‚Dobro došli na jezero Lugu. Dobro došli u kraljevstvo žena.“

Jezero Lugu je postojbina Mosua, etničke manjine koja broji 40 000 ljudi i koja je jedna od poslednjih matrijarhalnih zajednica na svetu. Lugu se nalazi između provincija Sičuan i Junan i dugo je bio odvojen od ostatka sveta. Do njega je vodila samo jedna krševita staza, a tek pre 10 godina stanovnici su dobili električnu energiju.  

Porast turista doneo je velike promene u kulturi Mosua. U 2012. godini skoro milion i po turista posetilo je jezero Lugu, tri puta više nego u toku prethodne godine. Poboljšanje infrastrukture učinilo je jezero dosta pristupačnijim: drugi put otvoren je 2012, a ove godine biće završen i aerodrom.

Ključni razlog zbog kojeg ljudi dolaze je da bi videli ‚‚Kraljevstvo žena“.  

– Mosuancima su jedno žene naslednici –  kaže La Cjer (51), najstarija od svojih sestara, koja je postala glava kuće kada joj je majka umrla.  

Obučena u dugu pamučnu suknju do zemlje i u crveni tkani šešir, ona objašnjava da njene sestre doprinose domaćinstvu tako što rade u gradu. Ostali članovi porodice žive kod kuće. ‚‚Žene su pouzdanije od muškaraca“, kaže La, ‚‚Mi rađamo decu, mi ih odgajamo i mi služimo porodicu. Nema potrebe da nam muškarci pomažu.“  

Žene ovde imaju sve seksualne slobode. Muškarci i žene ne ulaze u monogamne veze do kraja života. Radije imaju ‚‚šetajuće brakove“ u kojima muškarac uveče došeta u ženinu sobu, a ujutru se vrati u kuću svoje majke. Deca rođena iz ovih zajednica pripadaju majci.  

Istorijski, ovo je dovelo da pogrešnog gledanja na Mosuance od strane kineskih vlasti, koje su htele da odbace ovu manjinu kao varvarsku i označe ovu kulturu zaostalom. U Luošuiju, jezerskom selu koje je najposećenije od strane turista, postoji crveno osvetljena ulica u kojoj se nalaze prostitutke obučene u nošnju Mosuanki.  

– Iz feminističke perspektive, ne postoji ‚‚žig nevinosti“, što znači da ovde nije sramota što žena ima seks – kaže Ajlin Velš, antropolog na Univerzitetu u Sidneju, koji je dugo proučavao ovu oblast.  

Ovo je oblast u kojoj nema napuštenih žena i napuštene dece, razvoda, kopiladi koja provode život u patnji, a nema ni udovica. Ipak, ovo društvo nije u potpunosti matrijarhalno – muškarci imaju političku moć.

Turizam je od vitalne važnosti za razvoj Lugu jezera. Hu Šunfa (42), vozač taksija, koji je ranije bio ribar, kaže:  

– Kada sam imao 20 godina, ljudi su jedva prehranjivali svoje porodice, a deca nisu imala odeću. Školovanje da ne pominjem. Danas je 80 odsto porodica uključeno u turizam i zarada je dobra. Mnoge porodice dopustile su svojim sinovima da upravljaju čamcima za turiste ili ćerkama da plešu za njih.  

Huova žena, sa kojom nakon ‚‚šetajućeg braka“, ipak, živi zajedno, otvorila je gostionicu.

glassrpske.com