LJUBAVNI POGLED…

 tamoiovde-logo (1)

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.

ljubav-na-prvi-pogled******

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.

***

“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!

Izvor: beleznica

_________________________________________________________________________________

Advertisements

IGRA PRESTOLA NA TERMITSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Čak ni šestonogi kraljevi i kraljice koji žive pod zemljom nisu imuni na vladarske mahinacije.

images-2013-12-600450_termitikraljica_528667211

Foto: Profimedia

Kod jedne vrste azijskih termita, kraljica isključuje svog partnera iz procesa proizvođenja naslednika – tako što klonira samu sebe!

Kako je to moguće?

One se jednostavno kloniraju, kako bi napravile nove kraljice. Da bi eliminisala kraljeve gene, kraljica pravi posebna jajašca koja nemaju ulaz za semenu tečnost.

Životi termita Rericulitermes speratus su idealni za pretapanje u filmsku trilogiju.

Priča počinje osnivanjem nove kolonije od strane jednog para termita, kralja i kraljice. Oni se pare na uobičajen način i pune koloniju radnicima, njihovom decom. Niko se ne pari osim kraljevskog para. Svi u ovom skromnom podzemnom kraljevstvu znaju svoje mesto.

Kraljica može da živi više od 11 godina, a kako stari, red stvari postaje zamršen. Nove buduće kraljice se javljaju u koloniji i počinju da proizvode svoje mlade.

Ko je otac? Kralj – ali on se ne pari sa svojim kćerima; nije toliko dramatično. Sekundarne kraljice su u suštini klonovi svoje majke, napravljene od jajašaca bez ikakve semene tečnosti.

Ovakva vrsta „bezgrešnog“ začeća naziva se partenogeneza.

Mnogobrojni insekti i ponekad određeni gušteri, ajkule i drugi kičmenjaci ga koriste. Kćeri bez oca, koje pravi kraljica termita nisu zaista njeni klonovi, zato što nemaju isti sadržaj gena. Polovina majčinih gena ide u jajašce i oni se dupliraju kako bi nadomestile nedostatak semene tečnosti.

Vremenom ove „sekundarne kraljice“ preuzimaju reprodukciju u koloniji od svoje majke. To nije sistem u kojem je kralj naročito srećan. Svojim kloniranjem, kraljica umanjuje genetsku zaostavštinu kralja.

Kako joj to prolazi nekažnjeno?
Naučnici su otkrili strukturu kraljevskog nasleđivanja kod Reticulitermes speratus 2009. godine, ali je način na koji kraljica proizvodi kćeri bez oca ostala misterija.

Telo ženskog termita čuva semenu tečnost svog partnera i ubacuje deo u svako jaje dok leže, tako da se čini da ne postoji način da se spreči oplodnja.
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

LET NEBESKOG KRALJA…

tamoiovde-logoLet beloglavog supa – nebeskog kralja

Veliku turistička atrakciju celog ovog kraja predstavlja Specijalni rezervat prirode Uvac, sa kolonijom Beloglavog supa u kanjonu ove reke, na Uvačkom jezeru. Kanjon Uvca se nalazi na severnoj strani Pešterske visoravni, ima površinu od 600 kvadratnih kilometara i nadmorsku visinu od 1100 metara.

Specijalni rezervat prirode je stavljen pod zaštitu države prevashodno da bi se očuvala i razmnožila ova korisna, retka, najveća ptica koja živi u našoj zemlji.

f4f22cc30678ed543fb0cf0f0573c909_L

Način života beloglavog supa, od iskona je privlačio pažnju ljudi, a kao „čistač prirode“ uvek je boravio u njihovoj neposrednoj blizini. Posmatrajući ga dok krstari nebeskim plavetnilom, čovek je vekovima pridavao značaj njegovom savršenom letu. Otuda verovanje kako sup može predvideti oluju, rasterati oblake, predosetiti nemile događaje…

Stari Grci i Rimljani, smatrali su ga svetom, božanskom pticom i prinosili mu žrtve u nadi da će im njegovo pojavljivanje „proreći“ ishode važnih događaja. Egipatska boginja Mut, božanska majka, predstavlja se kao žena koja nosi masku sa likom beloglavog supa. Na duploj kruni Donjeg i Gornjeg Egipta „pojavljuje“ se sa kobrom, simbolom Donjeg Egipta, na zagrobnoj masci Tutankamona. Mut je predstavljena hijeroglifskim simbolom beloglavog supa. Na nekim prikazima supova glava je postavljena iznad čela boginje, dok joj krila prekrivaju ramena. Svi egipatski faraoni nosili su ga na oprsnicama kao zaštitu od zala u velikim bitkama. Takođe, mužu boginje Mut – Amonu u čast, jednom godišnje, prinošena je žrtva kojom su se supovi častili.
Vekovima, beloglavi sup je pratio pastire i stada. Zato je često prikazivan i uz slovenskog boga Velesa, zaštitnika stočara. Bio je simbol na plaštovima, grbovima i zastavama srednjovekovne srpske vlastele Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića. To je najbolja potvrda kako je i u srednjem veku nebeski kralj bio prisutan na ovim prostorima.

Osim činjenice da je beloglavi sup lešinar, da ne lovi plen i ne traži žrtvu, već se hrani uginulim životinjama čisteći prirodu, starom verovanju naroda kako je „sveta ptica“, doprinelo je i saznanje da nebeski kralj, zahvaljujući svom jakom imunološkom sistemu, sprečava prenošenje stočnih bolesti. U lancu ishrane ekosistema, njegova uloga je jedinstvena i nezamenljiva jer obavlja prirodnu reciklažu i čisti prirodu od uginulih životinja. Zato je ovaj ekolog cenjen svuda u svetu.

LET NEBESKOG KRALjA
Sve što ljudi saznaju o beloglavom supu jeste neizbežna „posledica“ prvog susreta sa njim. Ono što tada naročito impresionira jesu njegov let i veličina. Impozantna!

Raspon krila jedinke dostiže skoro 3 metra. To ga čini moćnim letačem čiji let intrigira naučnike, posebno aeronautičare koji su saznanja o letu nebeskog kralja primenjivali pri konstrukciji letelica, padobrana i paraglajdera. Beloglavi supovi su visokoletači i na Balkanu lete do 3.000 metara. „Beleženi“ su na Prokletijama iznad Karanfila i na Durmitoru nad Bobotovim kukom. Obično lete do 2.500 metara – podnožja zone formiranja oblaka. Do ovih visina dopiru termali – topli vertikalni stubovi vetra (poput liftova) koje supovi koriste da bi se „popeli“ na željene visine.

Termali nastaju usled nejednake brzine zagrevanja vazduha iznad različitih tipova podloge (npr. vode i stene). Vazduh iznad kamena, brže se zagreva, pa pošto je lakši, počinje da se diže poput balona.

Supovi ih lako pronalaze i dižu se zajedno sa njima bez mahanja krilima! Težina ptice od oko 8 kg povećava parcijalni pritisak po jedinici površine krila, što stvara nove aerodinamičke mogućnosti. Kada dostignu visinu od 2.500 metara, prestaju da kruže i prelaze na jedrenje. Gubitkom jednog metra visine otklizaju 11 metara. Ovako mogu preleteti do 18 km, ali obično pređu oko 8, pošto ne lete pravo već kruže. Kada izgubivisinu sup nalazi novi termal koji mu omogućava dalji put. Zato brzo prelaze velika rastojanja, a najkraća između dva termala, postaju putevi kretanja. Mada ovaj tip letenja koriste i neke druge ptice, ornitolozi tvrde kako su ga beloglavi supovi doveli do savršenstva uz minimalan utrošak energije, a da pritom lete brzinom i do 60 kilometara na čas.

beloglavi_sup_nocPoput svakog kralja, i ovaj nebeski, spreman je na svakojake avanture. O tome najbolje svedoči događaj od 29. novembra 1973. godine, kada se u zapadnoj Africi, iznad Abidžana, glavnog grada Obale Slonovače, na visini od 11.274 metra (37.000 stopa), jedan putnički avion sudario sa „velikom pticom“, koja je, tvrdili su piloti, preživela sudar i odletela! Tragovi udara i zaostalog perja, nedvosmisleno su pokazali da je to bio beloglavi sup, odnosno njegov veoma bliski afrički rođak pegavi sup.

Ovom neobičnom avanturom nebeski kralj se učvrstio na svom tronu, postavivši ubedljivi rekord u visini leta, koji je ikada zabeležila jedna ptica. Do tada, znalo se kako guske i ždralovi preleću najviše grebene Himalaja (nadmorske visine od oko 8.850 metara). I danas je enigma kako je sup dospeo na ovu ekstremnu visinu, gde je temperatura oko minus 57 stepeni Celzijusa (-70,6 Farenhajta), a vazduh izuzetno redak sa približno 7 odsto kiseonika.

Za ornitologa, dr Sašu Marinkovića, iz Instituta za biološka istraživanja „Doktor Siniša Stanković“ u Beogradu, moguće objašnjenje je da ga je, iznad uobičajenih ruta od 3.000 metara, ponela vazdušna struja, dok su se za hladnoću i redak vazduh pobrinule njegove prirodne karakteristike.

Perje, po kome su ptice posebne u životinjskom carstvu i koje im omogućava da osvoje vazdušnu sredinu, ujedno je najbolji termoizolator koji trpi razliku temperature i do 80 stepeni. Kada je reč o disanju na toj visini, ptice imaju vazdušne kese koje omogućavaju da im skelet bude lakši, pa u njima izvesno vreme zadržavaju i vazduh koji „ponesu“ sa nižih visina.
Izvor: srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME…

TAMOiOVDE-logo

_____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 11. avgusta 1934. godine, rođen je Danilo Bata Stojković, legenda srpskog i jugoslovenskog  glumišta .

_____________________________________________________________________________________________

Danilo-Bata-StojkovicSvoju više nego usprešnu karijeru je započeo kao pozorišni glumac u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1959. godine, da bi tri godine kasnije postao stalni član Ateljea 212.

U filmske vode Bata ulazi 1964. godine, kada glumi u ostvarenju “Izdajnik”. Tokom sedamdesetih godina imao je niz manjih filmskih i televizijskih uloga, od kojih su najpoznatije one u serijama “Diplomci” i “Grlom u jagode”, kao i ona u čuvenoj “Nacionalnoj klasi”.

 Slavu i popularnost stekao je onda kada je počeo da sarađuje sa dramskim piscem Dušanom Kovačevićem i rediteljem Slobodanom Šijanom. Osamdesetih godina Bata je tumačio nezaboravne uloge u legendarnim filmovima kao što su “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug”,”Balkanski špijun”, “Varljivo leto 68″.

Stojkovićeve rečenice iz ovih filmova i dan-danas se citiraju sa oduševljenjem.

Bata Stojković u “Varljivom letu”:

Devedesetih godina mogli smo ga videti u ostvarenjima kao što su “Bure baruta”, “Andergraund”, “Tri karte za Holivud” i drugim. Svoje poslednje nastupe imao u pozorištu Zvezdara teatar. Preminuo je 16. marta 2002. u 67 godini života.

Da podsetimo, Danilo Bata Stojković dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, među kojima su “Zlatna arena” 1984. na festivalu u Puli,”Dobričin prsten” 1990. godine (nagrada za životno delo), nagrada “Pavle Vujisić” 1998. godine. Interesantna činjenica iz njegovog života je da je Bata ponavljao razred u 14 godini. Takođe, naš legendarni glumac nikada nije otkazivao pozorišne predstave.

U njegovu čast, u Vrnjačkoj banji se svake godine tradicionalno održava manifestacija “Dani Bate Stojkovića”.

Bata Stojković u predstavi “Profesionalac”:

Bata Stojković u filmu “Kako sam sistematski uništen od idiota”:

Bata Stojković u seriji “Grlom u jagode”:

Bata Stojković u filmu “Idemo dalje”:

Bata Stojković u filmu “Balkanska pravila”:

Bata Stojković u filmu “Crni bombarder”:

Bata Stojković u filmu “Balkanski špijun”:

Bata Stojković u filmu “Maratonci trče počasni krug”:

Bata Stojković u filmu “Ko to tamo peva”:

(Telegraf.rs)

______________________________________________________________________________________________

Biografija

Danilo je rođen u Beogradu 11. avgusta 1934. godine u porodici Alekse Stojkovića, uglednog predratnog veletrgovca drvima i ugljem. Odrastao je na Čuburi, uz rođenog brata Žiku, potonjeg poznatog beogradskog intelektualca i publicistu. Živeo je u Beogradu sa suprugom Olgom.

250px-Danilo_Bata_StojkovićJedan od presudnih trenutaka u karijeri Bate Stojkovića je bila predstava iz 1953. godine, na Pašinom brdu u kojoj je igrao u Čehovljevoj predstavi „Krčma na glavnom drumu”. U publici je bio i Dobrica Milutinović, koji je nakon predstave prišao Bati i uzbuđeno mu rekao: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac.”

Na Akademiju ga je primio Tomislav Tanhofer, a diplomirao je kod Josipa Kulundžića 1959. godine, ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete” i Kapetana vatrogasca iz „Ćelave pevačice”.

Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u pozorištu. Najpoznatije su mu uloge u filmovima Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Balkanski špijun za koje je nagrađivan brojnim nagradama[1].

Preminuo je 16. marta 2002. godine, u 67. godini, a njegova urna je nakon kremacije smeštena u rozarijum beogradskog Novog groblja[2].

Početak glumačke karijere

Pozorišnu karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212. Publika ga je posebno zavolela u „Zvezdara teatru”, u ulogama koje je Dušan Kovačević pisao za njega. Prvi put na scenu JDP izašao je 1956. godine i igrao slugu u „Magbetu”, a godinu dana kasnije pojavio se kao agent u predstavi „Troje” na sceni Ateljea 212.

Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmu „Izdajnik“ iz 1964. Usledio je niz televizijskih i manjih filmskih uloga, a najvažnije su bile uloge u filmovima „Majstor i Margarita“ (1972), „Čuvar plaže u zimskom periodu“ (1976) i Pas koji je voleo vozove (1977). Takođe je igrao i oca jednog od likova u seriji „Grlom u jagode“. Poznat je i po ulozi malog antagoniste u filmu Gorana MarkovićaNacionalna klasa“ (1979).

Proboj i slava

300px-Balkanski_spijun_3

Bata Stojković u filmu Balkanski špijun

Stojković je neke od svojih najboljih uloga imao radeći sa rediteljem Slobodanom Šijanom, a koji je bio najuspešniji kada je radio sa scenarijima Dušana Kovačevića. Šijan, koji je prethodno radio sa Stojkovićem u nekoliko televizijskih produkcija, je debitovao na velikom platnu filmom „Ko to tamo peva“ (1980), komedijom smeštenom pred početak Drugog svetskog rata u ondašnjoj Jugoslaviji. Od uloga ostalih glumaca u filmu, Stojković se isticao ulogom putnika germanofila. „Ko to tamo peva“ je bio veliki kritički i komercijalni uspeh i osvojio je dve nagrade na filmskom festivalu u Montrealu.

Stojković se pojavio u ulozi alkoholičara u filmu „Poseban tretmanGorana Paskaljevića, a zatim je ponovo radio sa Šijanom u komediji „Maratonci trče počasni krug“. Film, koji priča o porodici grobara u sukobu sa porodicom lokalnih pljačkaša, je bio još jedan uspeh za Stojkovića i Šijana i zadržao je kultni status do današnjih dana.

Nakon nekoliko manjih uloga, od kojih se izdvaja uloga direktora škole u filmu „Idemo dalje“, Stojković je glumio u tri filma u kojima je tumačio likove koji su bila satira na komunističke ideale „partijskog čoveka“ ili „marksističkog revolucionara“. Prva u nizu je bila uloga Babija Pupuške u Šijanovom filmu „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983), u kome se radi o čoveku koji kreće u traganje za srodnom dušom nakon što je čuo, za njega šokirajuću, vest o ubistvu Če Gevare. Počev od ovog filma, Stojković se usavršio u tumačenju uloga sa „očinskom figurom“, pa je imao još jednu sjajnu ulogu u filmu „Varljivo leto ’68“, Gorana Paskaljevića. Stojković je glumio strogog oca marksistu, koji nije mogao da podnese da se događaji iz 1968. odvijaju pred njegovim očima.

Ujedinjujući svoj talenat sa talentom Dušana Kovačevića, Bata Stojković je 1984. godine izveo po mnogima svoju najbolju ulogu u filmu „Balkanski špijun“, kojeg su režirali zajedno Božidar Nikolić i Dušan Kovačević. U ovom filmu, Stojković je glumio Iliju Čvorovića – bivšeg, sada pritajenog, staljinistu koji je zbog toga proveo godine u zatvoru i sada boluje od paranoje i vidi špijune svuda oko sebe.

Kraj života

Petog februara 2002. godine, iako već teško bolestan, Danilo Bata Stojković igrao je Lupusa u Ateljeu 212, u jubilarnoj, 300. „Korešpodenciji“ (Mihizova dramatizacija dela Borislava Pekića u režiji Arsenija Jovanovića). Trinaestog februara 2002. godine[3], na molbu mladih glumaca iz Slovenije došao je i u Zvezdara teatar da odigra „Profesionalca“ Dušana Kovačevića. To su bili poslednji nastupi jednog od najcenjenijih srpskih glumaca.

Izvor:sr.wikipedia.org

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

TAJNE KRALJEVSKOG GRADA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Utvrđenje Karađorđevića na Drini

Priobalje Drine prepuno je tajni, pogotovo u zvorničkom kraju, gde su se, na granici Bosne i Srbije, preplitali važni putevi između istoka i zapada. Od Rimljana koji su imali utvrđenje u Malom Zvorniku, poznato po imenu „Ad Drinum“ sve do savremenog doba ovde su se gradila razna utvrđenja

65544_rszvorniktajni-kraljev-grad-napravljen-u-ovom-brdu-01-foto-r.jokic_f

Tajni kraljev grad napravljen u brdu
foto-r. jokic

Karađorđevići su, tridesetih godina prošlog veka, u strmoj, visokoj steni, na desnoj obali Drine, u Malom Zvorniku, izgradili podzemno utvrđenje. Vojni stratezi su uočili prednosti pećine sa mnogo hodnika i po naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, izgradili sklonište, kao kraljevo komandno mesto, za slučaj rata. Po rečima istoričara Zorana Ivanovića, gradnja ovog „tajnog“ grada počela je 1932. godine.

U objektu su, na dužini od oko kilometar i po, hodnici, dvorane, sale za vrhovnu komandu, kralja, vladu Kraljevine Jugoslavije, generale, ordonanse, ađutante, stražu i gardu, te crkva i sobe za smeštaj svih koji žive u ovom objektu. Još se istražuje šta se sve nalazi u sedamdesetak odaja, a za sada se zna da su tuneli iskopani u obliku krsta i da se u ovom lavirintu nalaze ostaci kapele, oltarski prostor i kraljevska česma i bunar za vodu“, kaže Ivanović.

Ivanović dodaje da je glavni arhitekta bio Rus, stručnjak za kopanje rudnika. Objekat je urađen od čvrstog materijala, po tada najsavremenijim građevinskim i vojnim standardima, pa je u stanju da izdrži i najjače udare savremenog oružja.

65545_rszvornikhodnici-u-tajnom-gradu-02-foto-r.jokic_f

Hodnici u tajnom gradu
foto-r.jokic

Podzemni bezimeni grad, bar se tako pretpostavlja, jer je njegov projekat nedostupan javnosti, ima najmanje dvanaest izlaza, na kojima se nalaze masivna gvozdena vrata. Ovi izlazi ujedno su služili i za ventilaciju. Temperatura u njemu je stalno ista – između četrnaest i šesnaest stepeni. Vlage skoro da i nema. Samo na jednom mestu, predviđenom za smeštaj konja, pokatkad se pojavi pokoja kap vode.

Da su ga koristili u Drugom svetskom ratu, jer je namenski građen baš za velike svetske sukobe, stanovnici ovog veličanstvenog i prostranog podzemnog grada imali bi veoma povoljne uslove za život i rad“, priča Ivanović.

Prostorije su okrečene u belo, samo je u dvorskoj kapeli, pri vrhu, postavljena dekoracija. Podzemni grad je delo kralja Aleksandra Karađorđevića i negova gradnja je trajala sve do kraljeve pogibije u Marselju, u oktobru 1934. godine. Nakon toga sve je stalo, pa je omalterisana i privedena upotrebi samo polovina objekta. Ipak, u podzemnom gradu mogli su da se smeste kraljeva svita, vrhovna komanda i ratna ministarstva sa ukupno 3.000 do 5.000 ljudi.

Do pre nekoliko godina grad je bio nedostupan javnosti, iako se nalazi pored najprometnije zapadnosrbijanske magistrale. I danas su posetioci retki, a u delu koji nije izmalterisan već su se počeli pojavljivati stalaktiti. Protonamesnik Mileta Tovarović, sveštenik crkve u Malom Zvorniku, namerava da, uz pomoć ljudi dobre volje, malozvornički gradić pod zemljom pretvori u turističku destinaciju.

Poseta kralja Petra
Po tvrdnjama nekih savremenika, na početku aprilskog rata, 1941. godine, mladi kralj Petar Drugi Karađorđević došao je u podzemni grad na Drini da organizuje odbranu Jugoslavije.

Posle tri dana kralj Petar je napustio Srbiju.

I graditelj je nestao, samo je njegovo delo ostalo da svedoči o istoriji.

Rade Jokić | Foto: R. Jokić blic.rs

___________________________________________________________________________

Prema informacijama s početka ove godine…

___________________________________________________________________________

Tajni grad u kom je Petar Drugi proveo poslednju noć u Srbiji spreman za renoviranje

 427415_podzemni-grad-karadjordjevica01ras-foto-slobodan-pajic_ffDirektor turističke organizacije “Mali Zvornik” Vojislav Stamenković rekao je da će prva faza uređenja biti osvetljavanje svih prostorija što bi trebalo da se, nakon izbora najpovoljnijeg izvođača, završi do aprila.

On je naveo, da će elektrifikacija biti rađena po najsavremenijim standardima, koji odgovaraju takvoj vrsti objekta, sa specifičnim uslovima vlažnosti i temperature pod zemljom.

Stamenković je dodao da je opštinskim budžetom za tu namenu predviđeno oko 1,8 miliona dinara, a da će se za dalje uređenje kompleksa konkurisati kod domaćih i stranih fondova.

Plan je da posle infrastrukure bude sređeno desetak prostorija, među kojima i ona u kojoj je održana poslednja sednica jugoslavenske vlade u aprilu 1941. godine.

 Odaje su korišćene samo jednom 1941.

Podzemni grad, odnosno “Kamena devojka” kako je glasio šifrovani naziv objekta, jedan je od najvećih građevinskih poduhvata u predratnoj Jugoslaviji.

Nalazi se u velikom kamenom brdu, kod starog železnog mosta na Drini, sa leve strane magistralnog puta Loznica-Ljubovija. Građen je po nalogu kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, u periodu od 1932. do 1934. godine, a predviđen je da bude kraljevo ratno komandno mesto.

Duž centralnog hodnika dugog oko 1.500 metara, nalazi se sedamdesetak različitih odaja, predviđenih za duži boravak većeg broja ljudi pod zemljom.

Ovaj objekat, međutim, do pre nekoliko godina bio je nedostupan javnosti, zbog čega se malo šta znalo o njemu zna.

Korišćen je samo jednom, aprila 1941. godine, kada je pre odlaska u izbeglištvo, svoju poslednju noć u Srbiji, proveo mladi Petar Drugi Karađorđević.

Turistička organizacija Mali Zvornik, planira da podzemni grad Karađorđevića, postane turistička atrakcija ne samo Podrinja, već i cele Srbije.

Beta| Foto: S. Pajić, Beta – Ilustracija |blic.rs

___________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

 

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE__________________________

BALADA O ŠAHU

TamoiOvde-imagesŠah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:

17087Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

17088Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

________________________________

ŠAH

250px-Honoré_Daumier_032

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Šah je igra na ploči za dva igrača .

 Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran . Nastavite sa čitanjem

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

DSC09106TIOTIOPrinc Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09134TIO12TamoiOvde-DSC09125TIO1TamoiOvde-DSC09123TIO2TamoiOvde-TIO1
______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09103TIO5TamoiOvde-DSC09095TIOTamoiOvde-DSC09104TIO15TamoiOvde-TIO2
_______________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-DSC09109TIO7TamoiOvde-DSC09116TIO9TamoiOvde-DSC09108TIO3TamoiOvde-DSC09119TIO10_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

345069_vladimir02rasfoto-mladen-surjanac_ff

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!


S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.


Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

JEDAN JE NEPONOVLJIVI ČELZI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

RAZGLEDNICA: LONDON

Ono što je Ist Said Side za Njujork, Beverli Hils za L.A ili 16 Arondisement za Paris, to je Čelsi za London.

4401_ocp_w380_h300Čelsi je nastao u osmom veku kao malo blatnjavo saksonsko selo na obalama Temze.

Sam naziv potiče od saksonskih reči Cealc Hythe. Početkom 16 veka, ova mala čaršija počinje da bude magnet za buržuje, što bi ga zvali u to vreme Selo Palata. Počev od Kralja Henrija VIII, pa do kraljice Elizabete I svi su žuljali kočije kroz zemljani Kings Road, jednu od današnjih glavnih ulica punu lukzunih butika i restorana, odakle i sam naziv ulice potiče.

Kako je Kraljevina počela da se širi sa kolonijama, tako je vremenom i Čelsi počeo da akumulira bogatstvo. Kap znoja svakog roba oblila je svaku crvenu ciglu u Čelsiju do dana današnjeg.

 Danas, cena prosečne kuće je ovde preko milion funti. Ovaj kraj je poznat i po piscima koji su proveli deo svojih života ovde. Oskar Vajld, Mark Tven, Henri Džejms… bili su samo jedni od mnogobrojnih koji su pisali u miru i tišini u najbezbednijem naselju na svetu.

U novije vreme Stonsi, Bitlsi i Erik Klepton imali su ovaj deo Londona kao adresu u ličnoj karti, čak štaviše Britanski pank se rodio ovde.

Kings Road je neko vreme bio privatna ulica Kralja Džordža. Čak se i izmišljeni Džejms Bond vodi pod adresom ovde. Sedamdesetih godina su pankeri, muzičari, slikari i pisci potisli buržuje iz Čelsija. Danas je ovo mesto bankara, investitora, bivših političara gde može da se nađe poneki glumac koji je napravio pare u Hollivudu, kao Hju Grant ili Majkl Kejn.

Ako si žedan, vodu možes kupiti samo u nekom ekskluzivnom restoranu ili Kartier radnji pod uslovom da kupiš nešto kod njih.Nema nikakvih radnji za običan svet.

Zavukao sam se u francuski bistro sav od keramike, i gledam kako se svetske pare vrte ukrug. Na stolu leži današnji Figaro, Cajtung i ostale evropske top novine. Ovaj deo grada je privukao dosta buržuja iz Evrope. A u isto vreme Erl Kadogan, koji drži skoro celi Čelsi, šamara ih po ušima počev od rente pa do lizinga i to sve na „kratak period“. On praktično ništa ne prodaje. U njegovim rukama je najskuplji deo ove planete. A nije ni čudo kad je njegova familija osnovala agenciju za nekretnine još u 16 veku.

Što se tiče pridošlica, odnosno stranih tajkuna, investitora je u zadnje vreme sve više.

Uglavnom svi slede stari engleski pravilnik.

Oni prvo ošišaju svoju domovinu, pa kad dođu ovde, onda njih šiša Kraljica.

I na kraju svi su srećni i zadovljni.

Aleksandar Mitrović / danas.rs                                    

HTELA DA OSVETI MUŽA I SPASE SRBIJU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Pokušaj ubistva kralja Milana u Sabornoj crkvi u Beogradu, šokirao je tadašnju javnost. U svom magistarskom radu Vanda Perović piše da je to bio čin „jedne emancipovane, politički obrazovane, ideološki usmerene i hrabre žene za to vreme.

Atentati su, istorija je to pokazala, uglavnom muški „posao“. Žene retko prave takav prestup. Zato sudbina Jelene Ilke Marković, prve (i jedine) srpske atentatorke koja je pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića, i danas intrigira. Vanda Perović se dugo bavila ženama u radikalnim pokretima. Zanimalo je kad žena iz privatne prelazi u javnu sferu, šta treba da se desi da bi ona radikalno odreagovala. Izučavala je američke anarhistkinje, a onda je odlučila da se prebaci na domaći teren i istraži život srpkinje koja je pucala na monarha. Sa radom „Jelena –Ilka Marković – upisivanje u političku istoriju Srbije“, pre četiri godine magistrirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na odseku „Rod i politika“.

Ko je, dakle, Jelena Ilka Marković, prva srpska atentatorka?

Rođena je 1845. kao Jelena Ilka Bajić u Šopronju, baroknom gradiću na severozapadu Mađarske. Od očeve činovničke plate četvoročlana porodica je udobno živela. Jelena ima četrnaest godina kad joj umire majka od trovanja. Tada se porodica razdvaja. Otac šalje Ilku i njenu stariju sestru Lujzu kod tetke u Novi Sad. Devojke usavršavaju srpski jezik, a uče francuski i nemački, kao i klaviru.

– Ilka se sa 17 godina udaje za Jovana Andrejevića Jolesa, poznatog doktora i prvog srpskog anatoma – priča Vanda Perović. – Lep, nežan i veoma učen čovek. Prevodio je Šekspira i bio jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta. Bliski prijatelji bili su mu Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, Jovan Đorđević. Tom udajom Ilka ulazi u krug visokoobrazovanih Srba koji imaju političku misiju – očuvanje srpstva i srpskog identiteta. Oni koji su ih poznavali tvrde da je brak bio srećan.

Nažalost, doktor Andrejević je imao tuberkulozu. Umro je posle dve godine braka.

Politička posela

Rana muževljeva smrt bila je veliki šok za mladu ženu. Nije mogla da se pomiri s činjenicom da ga više nema. Porodica je zato šalje u Beograd, kod sestre Lujze i zeta, profesora Gavrila Vitkovića.

– To je Beograd kneza Mihaila Oberenovića koji je 1867. dobio gradove na upravu od Turaka. Čine se veliki napori na modernizaciji grada, školskog sistema. Vitkovići pripadaju građanskoj intelektualnoj klasi leve orijentacije. Kod njih se dva puta nedeljno organizuju umetničko-političko-književna posela. Od pet popodne do deset uveče, uz muziku se čita poezija i diskutuje se. Razmatraju se nove ideje socijalizma, anarhizma, pa čak i feminizma.

Politička situacija u Beogradu mnogo je oštrija nego u uglađenom Novom Sadu. Ilka upoznaje Lazu Pačua, Peru Todorovića, Jovana Đaju, Milovana Glišića, sestre Milicu i Anku Ninković, Lenku Kničanin. Svi oni su bili okupljeni oko socijaliste Svetozara Markovića, a kasnije su postali prvaci Narodne radikalne stranke. Redovni posetilac posela kod Vitkovića bio je i Jevrem Marković, stariji brat Svetozara Markovića.

– Ilki se dopala Jevremova ozbiljna priroda i kako je diskutovao o političkoj situaciji. Posle nekoliko meseci, mlada udovica postaje supruga Jevrema Markovića. Potpomognut Ilkinim mirazom, Jevrem napuššta vojnu službu i počinje profesionalno da se bavi politikom.. Posle ubistva kneza Mihaila u Topčideru, na vlasti je maloletni kralj Milan. Jevrem je opozicionar namesničkoj vladi. Godine 1875. izabran je u Narodnoj skupštini kao poslanik iz Jagodine. Slobodan Jovanović je okarakterisao Jevrema Markovića kao prekog čoveka, vrlo oštrog jezika koji napada državu, upravu, vojsku i crkvu. Nije štedeo ni Vladu, ni kneza Milana lično.

Vanda Perović ističe kako je i Ilkin drugi brak bio izuzetno srećan. Supružnici su bili veoma privrženi jedno drugom. Ilka je strasno podržavala političku karijeru svog muža.

– Dobra je bila domaćica na poselima koja su se dešavala u domu Markovića. Živeli su u stanu u parteru, u današnjoj Čika – Ljubinoj ulici, broj 5. Danas je tu kafić ispred koga je istaknuta tabla na kojoj piše da su na tom mestu 1871. ustanovljene prve srpske

socijalističke novine „Radenik“.

Kakav je bio položaj žene u Srbiji krajem 19. veka?

– Po srpskom građanskom zakoniku koji je trajao 105 godina, žene su bile „imanje čovekovo“ – kaže Vanda. – Bez prava na nasledstvo i sa obavezom da rade sve ono što muž od njih zahteva. Brak Jevrema i Ilke nije bio takav zbog njihovog praktikovanja socijalističkih ideja.

U Drugom srpsko-turskom ratu Jevrem Marković ističe se kao uspešan komandant. Oslobađa Belu Palanku, Pirot i Niš. Za to biva odlikovan ordenom „Takovskog krsta“ i krstom „Svetog Đorđa“. Međutim, dolazi do intrige i kralj Milan i neki generali povezuju Jevrema s Topolskom bunom, zbog čega Jevrem biva uhapšen. Preki sud ga osuđuje na smrt zbog veleizdaje. Streljan je 31. marta 1878. godine. Kad je čula da je Jevrem streljan, Ilka je dojurila u Aranđelovac, bacila se na grob i zaklela: „Kad nisi imao sreće da imaš sina, ja ću te osvetiti“.

– Za četiri godine od Jevremovog ubistva, Ilka gubi dom u Beogradu, dok je njihova porodična kuća u Jagodini konfiskovana na osnovu dugova koje je imao kao trgovac. Za kratko vreme Ilka je ostala bez voljenog muža, doma i položaja u društvu. Postala je prezrena udovica veleizdajnika. Vedra, mila, komunikativna žena, postala je ćutljiva i preka. Patila je od lupanja srca i plašila se da će umreti pre nego što uspe da uradi ono što je naumila.

Živi za osvetu

Najvažnije joj je bilo da Jevrema dostojno sahrani. Tražila je dozvolu za prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Aranđelovca u Jagodinu. Nije je dobila sve do proleća 1882. kad su se socijalisti transformisali u Narodnu radikalnu stranku. Vlast se verovatno plašila da se to ne iskoristiti za političke demonstracije. Sa Perom Todorovićem, poznatim novinarom, tajno su otkopali grob tokom noći, kosti stavili u ćebe i preneli ih u Jagodinu. Poslednji novac koji je imala potrošila je za sahranu i podizanje spomenika svom mužu Jevremu i deveru Svetozaru Markoviću. U svojim memoarima novinar Pera Todorović je kasnije napisao da mu je ona tada rekla kako će „Milana ubiti i Jevrema osvetiti“.

U jesen 1882. pronalazi stan preko puta Saborne crkve. Smatrala je da je crkva jedino mesto gde kralj Milan mora da stoji mirno. Živi izuzetno bedno, u dve sobe sa najosnovnijim nameštajem. Saznaje da će 10. oktobra 1882. kralj Milan stići parabrodom na pristanište iz Rumunije i da će dan kasnije doći do Saborne crkve.

Prema iskazu koji je kasnije dala u istrazi, imala je dva napunjena pištolja svoga muža. Jedan ruske izrade vezala je kanapom oko pojasa. Ponela je i nož. Obukla je jaknu, prešla preko ulice u Sabornu crkvu i čekala dva sata. Kralj Milan se pojavio sa kraljicom Natalijom i dva ađutanta. I narod se okupio. Počelo je bogosluženje. Jelena Ilka Marković je izvukla pištolj, uperila ga u kraljevu glavu i opalila. Promašila je. Major Horvatović, njegov ađutant je odskočio. Nije stigla drugi put da puca. Bila je uhapšena.

– Nije bila uhapšena samo ona, već pola Beograda – ističe Vanda Perović. – Ko god je rekao ijednu reč protiv kralja završio je u tamnici. Ljudi su se prosto utrkivali u potkazivanju jedan drugog. Posle atentata, i Ilkina porodica, sestra i zet su teško stradali. Držani su u zatvoru šest meseci, a kad su pušteni na slobodu bili su finansijski upropašćeni. Milan nije bio omiljen u Srbiji. Niti je on voleo srpski narod, niti je srpski narod njega voleo.

Optužena Jelena Ilka Marković odmah je priznala delo. Htela je, veli, da osveti muža, ali i da spase Srbiju od opakog ubice čija politika šteti Srbiji. Pre nego što je pucala, napisala je Proglas Srbiji koji se citira na sudu.

– Njen atentat se do današnjeg dana stavlja u kontekst ubistva iz strasti i osvete žene kojoj je tuga pomerila razum – veli Vanda. – Pazite, ona je na kralja pucala četiri godine posle ubistva muža. Moja teza u magistarskom radu je da Ilka Marković nije pucala samo da osveti muža, već i iz patriotskih razloga.

Ideja da žena može biti atentator, jako uznemirava crkvu i društvo. Smatralo se da žena treba da daje i održava, ali nikako da oduzima život. Ilka je ušla u mušku sferu politike i pucala u kralja u crkvi, ne bojeći se ni Boga, ni ljudi. Bio je to akt jedne emancipovane, politički obrazovane, ideološki usmerene i hrabre žene.

Suđenje je trajalo tri sata, 12. aprila 1883. Sama je odgovarala na pitanja predsednika suda, nije htela advokata. Presuda je brzo donesena. Osuđena je na smrt. Rekla je da se oseća krivom i da presudu prihvata, da ne traži pomilovanje i da je zadovoljna. Porodica je, međutim, uložila molbu za pomilovanje. Posle mesec dana je pomilovana i premeštena u ženski zatvor u Požarevcu. Nije se zahvalila kralju Milanu na milosti. Ubrzo je nađena mrtva u ćeliji, zadavljena peškirom. Zvanično je to proglašeno samoubistvom. Zatvorski lekar je, pak, tvrdio da Ilka nije mogla sama da se obesi. Njena smrt ostala je nerazjašnjena.

Zmaj joj je posvetio poemu

Jelena – Ilka Marković, prema rečima Vande Perović, živi bogat posthumni život. Neposredno posle njene smrti, Zmaj Jova Jovanović, čovek koji ju je dobro poznavao, napisao je poemu „Kraljev anđeo čuvar“.

– Tu on kaže kako je Ilka, pucajući iz pištolja, namerno promašila kralj Milana kad je videla lice kraljice Natalije. Njena ženska duša nije mogla da dozvoli da kraljici Nataliji nanese bol, kakav je njoj naneo kralj Milan ubivši joj muža. I doktor Vladan Đorđević, lekar i svestrani srpski političar, objavio je 1908. godine roman od 500 strana na nemačkom i srpskom jeziku, pod nazivom „Gogota ili silazak s prestola“. On u njemu opisuje sledeću situaciju. Ilka dolazi kod kralja Milana i moli ga da poštedi život njenog muža. Kralj Milan, inače veliki šarmer, zaljubi se u lepoticu kakva je bila Ilka. Spreman je da abdicira da bi se sa njom oženio. Ona, međutim, kao prava patriotkinja smatra da to nije moguće. U toj knjizi, Ilka je prikazana kao zavodnica. Knjiga je na moje veliko zaprepašćenje, veoma vulgarno napisana. Nije mi jasno kako je tako ugledan čovek kao što je bio dr Vladan Đorđević sebi to mogao da dozvoli.

Novosadska glumica Milka Grgurova napisala je i 1911. o svom trošku izdala knjigu „Ilka atentatorka“. Budući da su se dobro poznavale, ona je Ilku prikazala u romantičarskoj ulozi hrabre patriotkinje koja žrtvuje život za otadžbinu i narod. Nedavno je, pak, objavljen i istorijski triler „Slučaj gospođe Markovićke: Poslednji greh“, Dragoljuba Stojkovića.

– Znam da se Ilka Marković pojavljuje i kod Sime Matavulja u njegovim „Beogradskim pričama“ – kaže Vanda Perović. – Prikazana je kao egzaltirana udovica koja priziva duhove. Nije nazvana svojim imenom, ali se može prepoznati.

Snežana Milošević, Ilustrovana Politika

SPEKTAKULARAN PRIZOR…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

  Bugari grade branu oko antičkog grada na dnu jezera

Projekat bugarskog arhitekte Žeka Tileva podrazumeva izdradnju kružne brane oko nalazišta, rekonstrukciju Seutopolisa i pravljenje suvog turističkog lokaliteta usred jezera

 Na dnu veštačkog jezera Koprinka, u središnjoj Bugarskoj, krije se antički trački grad Seutopolis, sagrađen za vreme vlade kralja Seuta III u 4. veku pre nove ere. Grad je bio mali, sagrađen na ranijoj naseobini, i nije bio baš pravi grad, već više sedište kralja i njegovog dvora.

 Otkriven je slučajno 1948. godine, za vreme izgradnje brane Koprinka po kojoj je nastalo jezero i dobilo ime. Pre nego što će ona biti puštena u rad, detaljno su je istražili arheolozi.

Bugarski arhitekta  Žeko Tilev predložio je 2005. godine da se Seutopolis otkopa, prezerira i rekonstruiše, tako što će se oko grada podići kružna brana u nivou vode, čime će ovo mesto dospeti na UNESKO listu i napraviti od njega turističku destinaciju par ekselans.

 Turisti bi pristizali pomoću brodića, a zid prečnika 420 metara bi im omogućio da posmatraju grad sa visine od 20 metara, a imao bi i viseće vrtove, staklene liftove, restorane, kafee, radnje, ateljee i tako dalje.

Noću bi bio osvetljen, stvarajući na taj način spektakularan prizor.

M. B. /Telegraf

ČOVEK JE TAJNA I ZAGONETKA…

tamoiovde-logo

LJUDI SA ČUDNIM SPOSOBNOSTIMA

Još kao mladić, Fjodor Dostojevski je zapisao: “Čovek je tajna i zagonetka i ako ceo život provedeš u njenom odgonetanju, nemoj reći da si uzalud proživeo vek.” Ova rečenica velikog ruskog književnika može da se tumači na milion načina.

Čovek je zaista enigma, a to jasno potvrđuju ljudi sa natprirodnim moćima i sposobnostima koji žive širom planete. Neki ih smatraju medicinskim fenomenima, neki im se dive jer prkose zakonima fizike i probijaju granice mogućeg. O njima se piše, snimaju filmovi, naučnici se trude da dokuče u čemu je tajna njihovih čudesnih veština… Neki tvrde da je ljudski mozak neistražen baš kao i kosmos.

1. SLAVIŠA PAJKIĆ – BIBA STRUJA (55) – PPRŽI VIRŠLE GOLIM RUKAMA

Požarevljanin Slaviša Pajkić, poznatiji kao Biba Struja, kroz svoje telo sprovodi struju od 20.000 volti bez straha da li će ostati živ. U Ginisovu knjigu rekorda ušao je još 1983. kada je dodirnuo nekoliko hiljada volti. Nekoliko godina potom oborio je sopstveni rekord. U Stokholmu je pred Ginisovom komisijom iz Londona izveo 10-minutni program tokom kojeg je strujom iz svog tela za minut i 37 sekundi golim rukama zagrejao hladnu vodu na 97 stepeni. Poznat je i po tome što prži viršle viljuškama koje drži u rukama. I neonka u njegovim rukama normalno sija. Dušan Šaponja i Dušan Čavić snimili su filmu o ovom čoveku fenomenu, koji pokušava da obori i treći Ginisov rekord. To će mu biti teško, jer njegova moć slabi zbog starenja organizma.

 2. NATAŠA DEMKINA (25) – DEVOJKA SA RENTGENSKIM OČIMA

Ruskinja Nataša Demkina diljem planete je poznata kao devojka koja ima rentgenske oči, odnosno dvostruki vid. “Imam dva vida. Mogu ih zameniti bilo kada u slučaju da želim da vidim unutrašnje organe neke osobe. Teško je objasniti kako prepoznajem bolest. Bolesni organi proizvode nekakvu radijaciju”, objašnjava Nataša koja je svoju moć otkrila kao 10-godišnja devojčica. U Rusiji je o njoj snimljena TV emisija, a ubrzo potom je u Velikoj Britaniji pred TV kamerama prikazala svoje natprirodne sposobnosti. Novinarki lista “San” je nabrojala sve povrede koje je je Engleskinja dobila u saobraćajnoj nesreći. Natašine dijagnoze su, kažu, često tačnije od onih koje lekari postave nakon snimanja magnetne rezonance.

 3. DANIJEL TAMET (33) – POLIGLOTA BRŽI OD DIGITRONA

Britanac Danijel Pol Tamet je pravi “kišni čovek”. Poznat je po tome što ume da izračuna dan u nedelji za svaki datum koji mu se zada i da odmah “izbaci” rezultat množenja sedmocifrenih brojeva. Rođen je u kao prvo od devetoro dece u radničkoj porodici u Londonu. U detinjstvu je bolovao od epilepsije, kao i od blažeg oblika autizma. Za njega svaki broj iznad 10.000 ima jedinstven oblik i osećaj, a rezultate računskih operacija vidi kao pejzaže. Sliku broja 289 opisao je kao ružnu, a 333 kao veoma privlačnu. Za cifru četiri rekao je da je tiha i stidljiva, a broj 25 je opisao kao energičan.
Govori 11 jezika. Islandski je naučio samo za nedelju dana. Teško razlikuje levu od desne strane, ne vozi kola i otežano se nalazi u prostoru.

 4. RU ANTING (60) – SUZAMA PIŠE PORUKE

Kinez Ru Anting iz provincije Henan poznat je po neobičnoj veštini. Udahne vodu kroz nos, a zatim je pretvori u suze koje izbacuje kroz oči. Kroz oči prska vodu u kom god smeru želi i na udaljenosti do tri metra. Svoju preciznost dokazuje tako što mlazom krasnopisom ispisuje razne rečenice. Tako je u kineskom gradu Guandongu u u Lotos parku napisao suzama: “Sreća je velika kao more.” Neobični dar otkrio je dok je plivao u reci. “Ponekad bih progutao vodu i jednom sam slučajno otkrio da vodu mogu da izbacim kroz oči”, objašnjava Ru. Kada je posle 20 godina rada u fabrici đubriva izgubio posao, od tada zarađuje pokazujući svoju veštinu pisanja suzama.

5. RATAKRIŠNAN VELU (47) – ZUBATI KRALJ

Ratakrišnan Velu je u avgustu 2007, veče uoči 50. dana nezavisnosti Malezije, nadmašio sopstveni rekord u vuči voza zubima. Zubati kralj ili Radža Gigi, kako ga zovu, povukao je čak šest vagona teških 297 tona. Vukao ih je 2,8 metara na staroj železničkoj stanici u Kuala Lumpuru. Ovu tehniku je naučio zahvaljujući indijskom guruu koji ga kao 14-godišnjaka naučio da se uz pomoć meditacije skoncentriše na različite delove tela. Mnogi ga u šali pitaju koju pastu za zube koristi. Svoju snagu pripisuje meditaciji. Vegetarijanac je, ustaje svakodnevno u pola pet ujutru i trči najmanje 25 kilometara.

6. TIM KRIDLAND (48) – GLADIJATOR IZ VEGASA

Amerikanac Tim Kridland ne zna šta je bol. Zapanjuje okolinu kada zabada igle u svoje ruke bez jednog trzaja, a ima zastrašujući i morbidan nastup koji izvodi širom Amerike. Naučna istraživanja su pokazala da on ima mnogo veći prag bola od običnih ljudi. Tim tvrdi da je umom prevladao materiju. Da bi kasapio sebe pred očima publike, a ne bi ugrozio svoj život, morao je dobro da izuči anatomiju. Živi i nastupa u Las Vegasu i atrakcija je za Noć veštica. Ginisov rekorder iz hobija jede staklo i probada telo metalnim šipkama. Svoje sposobnosti je dobro naplatio. Nastupa po klubovima, arenama i TV emisijama, poput nekog modernog gladijatora.

 7. STIVEN VILTŠIR (38) – UMETNIK SA FOTOGRAFSKIM PAMĆENJEM

Britanski umetnik Stiven Viltšir bio je nem kao dete i imao je dijagnozu klasičnog autizma. Njegove prve reči bile su “papir” i “olovka”. Počeo je da crta kada je imao pet godina. Tu sposobnost je doveo do savršenstva. Nakon kratke vožnje helikopterom iznad nekog grada, zahvaljujući fotografskom pamćenju, u stanju je da nacrta detaljni panoramski izgled. Već 25 godina putuje po svetu crtajući gradove i znamenitosti. Ima galeriju u Londonu i primio je odlikovanje od britanske kraljice. Naučnici njegov slučaj objašnjavaju time što autizam blokira veze između delova mozga i tako mu omogućava da se savršeno skoncentriše na detalje.

 8. DANIJEL BRAUNING SMIT (33) – PROLAZI KROZ TENISKI REKET

Šestostruki Ginisov rekorder, Amerikanac Danijel Brauning Smit je najsavitljiviji čovek na svetu. Nazivaju ga dečkom od gume. Svetski je rekorder po najbržem prolasku kroz teniski reket i NjC šolju. Karijeru je počeo kao 13-godišnjak nastupima na ulicama Nju Orleansa i Los Anđelesa, a sa 18 godina se pridružio cirkusu. Pojavljivao se na brojnim profesionalnim basket i bejzbol utakmicama, u šou-programu Džeja Lenoa, bio je gost Opre Vinfri, ima ga u Riplijevom “Verovali ili ne”, nastupao je sa “Circue du Soleil”, igrao je u filmu “Ljudi u crnom II”, seriji “CSI” i učestvovao je u rijaliti programu Amerika ima talenat.

 9. VIM HOF (53) – U ŠORTSU OSVOJIO MONT EVEREST

Holanđanin Vim Hof poznat je kao Ledeni čovek. Potpuno je otporan na hladnoću što je dokazao ove godine i osvajanjem Mont Everesta u šortsu. Hof uverava da održava temperaturu tela meditacijom, a naučnici tvrde da je ovaj Holanđanin jedinstven po tome što može da kontroliše autonomni nervni sistem kroz koncentraciju i meditaciju. Čak i kada je potopljen u ledenu vodu, njegova temperatura ostaje kakva je i bila, a kad se popeo na “krov sveta”, prokomentarisao je da je bilo lako. Hof je oborio dva svetska rekorda. Proveo je više od sat vremena zakopan do vrata u ledu. Potom je ronio pod površinom zaleđenog jezera više od 50 metara. Jedini je koji s bosonog popeo na Mon Blan, najviši vrh Evrope.

 10. LIU TOU LIN (71) – ČOVEK MAGNET

Liu Tou Lin, penzioner iz Malezije, očarao je javnost time što je vukao automobil oko 20 metara tako što je lanac sa jedne strane bio zakačen na kuku automobila, a s druge za gvozdeni tanjir “zalepljen” za njegove grudi. Pošto je otkrio da ima neverovatnu sposobnost da se predmeti lepe za njegovo telo, iskoristio je da pokaže svetu kako može da vuče automobile. Saznao je da ima natprirodnu moć sasvim slučajno kada je, pošto je pročitao u novinama o porodici sa Tajvana koja ima istu sposobnost, približio neke metalne predmete na stomak i šokirao se kada je shvatio da ne padaju. Izgleda da iste sposobnosti imaju i njegovi sinovi i unuci.

Izvor: focus

________________________________________________________________________________________________________

 

PAZI ŠTA PITAŠ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

PITALICA

KRALJ: Zasmej me, ludo!

LUDA: Sire,vaš prvi ministar je budala, vaš drugi ministar je idiot, vaš treći ministar je kreten, vaš četvrti ministar…

KRALJ: (Silno razdragan): Dosta, ludo, dosta, i koji je odgovor?

LUDA: Odgovor je Sire: Vi ste kralj budala.

 

Žak Prever

 

NE ILI ZNANI JUNAK NA AVALI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

NEZNANI JUNAK NA AVALI – SRPSKI VOJNIK IZ 1915.
Ispod zidina srednjovekovne srpske  tvrđave Žrnov na Avali, podignute na temeljima nekadašnje rimske tvrđave, 1915. godine, poginuo je petnaestogodišnji dečak. Sahranili su ga Nemci i na drvenom krstu napisali: „Ein unbekannter serbischer soldat.“

„Posle oslobođenja meštani obližnjeg sela podigli su spomenik od kamena na kom su urezane reči: “Ovde počiva nepoznati srpski vojnik“. A onda je 1934. kralj Aleksandar Prvi Karađorđević odlučio da se  Žrnov minira i na njegovom mestu podigne  Spomenik neznanom junaku.

Zašto su kralju smetali ostaci grada koji Evlija Čelebija pominje kao jedno od šest najznačajnijih utvrđenja u Srbiji, a arheolozi tvrde da su se ljudi na ovom lokalitetu bavili rudarstvom još pre 4.000 godina? Odgovora nema i ta misterija nikad nije razjašnjena. Takođe, nikada nije utvrđen identitet poginulog dečaka uprkos obdukciji koja je komisijski obavljena nakon eshumacije izvršene 23. novembra 1921. Tadašnji novinari zabeležili su da je „bezimeni srpski vojnik bio sitan čovek, skoro nežan, mlad, tek ubačen u stroj“. Prema svedočenju  Svetozara Vićentijevića, tadašnjeg predsednika opštine Beli Potok i prekaljenog ratnika čija je prsa krasilo čak 12 odlikovanja, pouzdano se zna da je dečak pripadao 7. puku Drugog bataljona Dunavske divizije.

No, za razliku od starijih vojnika koji su imali oko vrata amajliju sa ubeleženim vojničkim oznakama i pukovskim obeležjem, mlađi vojnici su najčešće umirali bezimeni. Kada je rukovodilac takozvane tehničke policije koja je obavljala uviđaj, izvesni Andonović, otvorio grob pod lobanjom nije našao amajliju , već samo rasutu ratnikovu municiju. Očevici svedoče da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnog dečaka raznesen granatom, što je jedan Belopotočanin prokomentarisao rečima:“Ovom ratniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani! Ono je ostalo razneto negde na Avali…“

Nakon pretraživanja tela i odeće umrlog vojnika, komisija nije mogla da utvrdi njegov identitet. Tek kada su na dnu grobnice pronađene cokule, one teške koje su pretvarale noge u žive rane, a ponekad su, baš kao i u ovom slučaju, vezivane telegrafskom žicom, otklonjena je i poslednja sumnja da se radi o srpskom vojniku. Uz cokule, upleten u kostur, nađen je novčanik sa tri stara srpska dvodinarca sa likom kralja Petra, jedan groš i parče hartije, po kasnijim predanjima deo navodnog pisma upućenog najdražima. Stvari nađene u grobu kasnije su preseljene u Vojni muzej, a kosti počivaju ispod jednog od najpoznatijih beogradskih spomenika – Mauzoleja neznanog junaka. Na monumentu spomenika koji je trebalo da bude memorijal žrtvama Prvog svetskog rata i poginulim u balkanskim ratovima, prvobitno je pisalo: „Aleksandar, kralj Jugoslavije, neznanom junaku“, ali ovakav natpis nije bio po volji komunistima koji su ga posle dolaska na vlast sastrugali, pretvorivši spomenik u elitno državno ceremonijalno mesto, objavio je „Blic“ 18. septembra 2011.

ZLATNI ALBUM…

tamoiovde-logo

MODNE SLIKE TITA I JOVANKE BROZ  1952 – 1964. U MUZEJU  „25. MAJ“

Stil odevanja bračnog para Broz tokom najglamuroznijeg perioda njihovog života…

... u prikazima Titovog života rano su se pojavili luksuz i sjaj, posebno u izveštajima sa egzotičnih Titovih putovanja. Izveštaji Filmskih novosti sa Titovih putovanja, sa letovanja na Brionima, iz lovišta, više liče na priče o celebrities, koje će se u bivšoj Jugoslaviji pojaviti tek nekoliko decenija kasnije.

Mada, možda bi se u njima pre mogao prepoznati jedan mnogo stariji obrazac. Tito je simbolički ”otac naroda” ili bolje rečeno ”dobri kralj” kao u narodnim bajkama i legendama. Za „kralja” je normalno da živi u dvorcu, da ima sjajne uniforme, da ide u kraljevski lov…

Predrag Marković, istoričar

                                                          ***

Iako na čelu socijalističke države, Tito i Jovanka oblačili su se u skladu sa najaktuelnijim trendovima diplomatske modne etikecije koje su diktirali svetski centri mode i stila. Nepogrešivo, dosledno, u skladu sa svojim položajem (i figurom) nosili su odelo, nakit, birali situacije i poze za fotografisanje.

Tito i Jovanka u Jelisejskoj palati, u poseti kod engleske kraljice Elizabete, na večeri sa liderima Nesvrstanih, na najvećim svetskim lovištima – od Sahare preko latino američkih savana do ledenog Sibira, sa Sofijom Loren u vinskom podrumu na Vangi…

Nakon gotovo deset godina istraživanja fototeke Muzeja istorije Jugoslavije, sastavljene od oko 150.000 fotografija autori izložbe, Dušica Knežević i Momo Cvijović sklopili su ovaj Album zlatnog doba 20. veka.


Pored fotografija  izložena su originalna odela i nakit Josipa Broza, rekonstrukcije haljina Jovanke Broz i mnogobrojni drugi eksponati koje su autori izložbe prepoznali kao interesantne za publiku. I analizu.

Zlatni album posetioci mogu da pogledaju u muzeju „25.maj“  do 2. oktobra, svakoga dana, osim ponedeljka, od 10 do 16 sati.

 Vi, koji niste u mogućnosti da odete Tamo, delove Albuma možete “ prelistati“ i  Ovde.

Priredio: Bora Stanković

IZ  ZLATNOG ALBUMA…

_____________________________________________________________________________________________________________