Ovih se novembarskih dana, tačnije, od 9. do 17, u Zaječaru, njegovom rodom gradu, događaju 21. „Dani Zorana Radmilovića“.
Program 21. Festivala „Dani Zorana Radmilovića“
Igraju se pozorišne predstave, najboljima dodeljuje „Zoranov brk“, evociraju uspomene na znamenitog Zaječarca i velikog srpskog glumca…
Rečju, dani ovi, novembarski, su u znaku ovog Pozorišnog festivala.
Mediji uredno obaveštavaju o ovim Danima. Čini se, da o Zoranu glumcu znamo skoro ili baš sve.
Zoran je bio veliki glumac.
No, pre svega, bio je čovek, supružnik, roditelj, prijatelj… Sa ljudskim vrlinama i manama…
Tu dimenziju Zoranovu, ovim povodom i Ovde prenosim i delim sa vama.
Bora*S
USPOMENE: BRKATOM TATI, S LJUBAVLJU
Otkad je pre nekoliko dana izašla knjiga „Kad je svet imao brkove“ („Laguna“, Beograd), Ana Radmilović ne može da se opusti. U glavi joj se stalno mota jedna misao: „Šta mi je ovo trebalo?“ Zar nije mogla da na pitanje kakav je Zoran bio otac, jednostavno kaže: „Moja lična stvar! Ne pitam ni ja druge kakvi su im bili očevi.“
Ana Radmilović
Bilo kako bilo, Ana je u šezdesetak priča otkrila tajne svog odrastanja uz slavnog oca, velikana našeg glumišta Zorana Radmilovića. Sve je baš onako kako je upamtila. Bez ulepšavanja i naknadnog objašnjavanja. Kad je Zoran umro, valja podsetiti, Ana je imala samo jedanaest godina.
– Da nije bilo ove knjige, verovatno se dugo ne bih setila mnogih epizoda sa Zoranom, poput one u vezi s mojim posetama bioskopu – priča Ana. – Želeo je da idem u „Avalu“, u našem komšiluku na Crvenom krstu. Izvikao se jednom na majku kad je čuo da me je pustila da s drugaricama odem trolejbusom u grad. Krenuo je da me traži. Prekinuo čak bio projekciju u „Kozari“, ali me nije našao u tom bioskopu. Kasnije sam ga šokirala izjavom da sam u „Balkanu“ gledala pornić! Film „Una“. I da se Sonja Savić skida gola. „Pornić“ je u to vreme za mene bio svaki film u kome se neko skine go. Rekla sam mu da je pornić i „Šećerna vodica“ u kojoj je i on igrao. Zoran je na to samo rekao: „Ma, ne pričaj gluposti!“ Bio je vrlo zatvoren i patrijarhalan čovek.
Naslovu knjige kumovao je Anin kum, slikar Nebojša Milošević. Presekao je kumičino šlajfovanje u mestu. Dok se vrtela oko Markesove rečenice „Kad je svet bio mlad“ iz romana „Sto godina samoće“. Predložio je i ona odmah prihvatila: „Kad je svet imao brkove“. Zbog Zorana, muškarci s brkovima Ani su uvek ulivali poverenje. Negde u obdaništu i sama je htela da ih ima. Da bude ista kao on.
Mala Ana u setnji sa mamom Dinom
– Pre nego što ću napuniti godinu dana, počeo je da vodi dnevnik o meni – priča Ana. – U raskupusanoj svesci zapisivao je neke naše dijaloge, kako sam se ponašala u zoološkom vrtu, na moru… U jednom delu čak konstatuje, a ja tada imam dve godine, kako sa mnom može o svemu da se razgovara. I da sam jako duhovita?! Potpuno otkačeno. Napisao mi je i posvetio pesmu i priču.
Mislila da su svi ljudi poznati
Dok je bila mala, Ana je mislila da su svi ljudi poznati. Bilo joj je normalno što ga na ulici svi oslovljavaju i prilaze mu.
– A da je slavan, shvatila sam tek u gimnaziji. I uopšte mi se nije dopalo što ga moji drugovi iz škole citiraju i imitiraju iz „Radovana Trećeg“, „Maratonaca“… Osećala sam kao da mi ga uzimaju. Ja ga retko citiram, ali mi se omakne ponekad ono njegovo „Najbolje volim“, „Najbolje obožavam“… Iz „Radovana“.
Zna mnogo verzija svake veće Zoranove tarapane. Očevici su razni, isti događaj različito pamte. Kad je neko legenda, onda je sve moguće.
Zoran i Dina
– Sećam se priče i kako je moj tata, ne znam iz kojih razloga, usred kluba „Stupica“ došao do stola žestokog momka Ljube Zemunca, rekao mu „Sram te bilo!“ i pljunuo mu u supu. Mama je sutradan zabrinuto komentarisala da „ko zna šta bi bilo s mojim Zoranom“ da nije bilo Gage Nikolića.
Jednom je, priča Ana, u nekoj kafani naredio prisutnom policajcu da ustane i stane mirno. Rekao mu je: „Ja sam Kardelj i Pepca. Pa kad te ja, Kardelj i Pepca, pogledam, ima da skočiš na noge i stojiš mirno sve dok te ja gledam.“ To mu, međutim, nije bilo dovoljno, pa je još dodao: „Ti si jedan niko i ništa, znaš! Spram mene, Tita, Kardelja i Pepce, ti si nula najobičnija!“ I policajac ga prebije. Nekoliko dana kasnije, taj policajac je ležao u gipsu u nekoj od beogradskih bolnica. Sredili su ga, kao, tako je Ana čula, neki Zoranovi, Gagini i drugari Dušana Prelevića.
Gaga Nikolić se razume u Barbike
Mnogo toga Zoran nije voleo. Da baca hranu, da se javlja na telefon, da putuje…
– Čuvao je svoj privatni raj i nije voleo da dolaze gosti – seća se Ana. – Mrzeo je da ide na more, u Cavtat. Na plaži je gunđao: „Vidi, ko neka budala da se šetam u gaćama da me gleda ovaj narod.“ Putovao je samo kad je morao. Mrzeo je da šopinguje i nikako ne mogu da ga zamislim u radnji. Na gostovanjima s pozorištem, meni je poklone uglavnom kupovao Dragan Nikolić. On se fenomenalno razumeo u Štrumpfove i Barbike.
Ana i danas u kafani ponekad praktikuje ono što je otac naučio. Da dok čeka glavno jelo, sipa u tanjir malo ulja i malo sirćeta, posoli i onda u to umače hleb i – jede.
– Nije dao da se baca hrana. Iz sujeverja. Jeo je ostatke posle ručka i govorio: „Eto, ja sam ovde kontejner… Ja sam kanta za đubre“. I mene grize savest kad bacam hranu. Stalno mi je na pameti ono njegovo: „Da se ne baci… Da se ne baci…“ Valjda mu je to ostalo iz rata.
Pred kraj života, Zoran je znao da u gluvo doba noći iz kafane dovede bulumentu Cigana muzičara, glumaca, radnika pozorišta, konobara… Ana pamti i kako je njena majka usred noći telefonom zvala tetku Mirjanu, Zoranovu sestru, i molila je da ga nađe u nekoj od beogradskih birtija. Tetka bi sedala u automobil i dala se u potragu za bratom. Ona je jedina uspevala da ga dovuče kući.
O tati Zoranu Ana govori u superlativu. On je najbolji, najlepši, najjači, najhrabriji. Čak i najviši!?
– Zezao se na račun toga što nije bio visok, pa mi je govorio kako je on, kad je bio mlad, imao dva metra i bio fantastičan košarkaš. Te kako je bio najviši u rodnom Zaječaru, ali da zbog ljubomore, niko neće to da prizna. Sve sam mu verovala.
Ipak, da li je Anin supertata imao bar neku manu?
Zoran je obožavao ćerku Anu
Dugo se od Ane skrivalo da joj je otac teško bolestan. Kad bi se povukao u svoju sobu, majka bi joj rekla: „Tatu boli glava.“ Ne zna kako, ali ona je, ipak, sve vreme znala da je bolestan. Mesec dana pred njegovu smrt, poslali su je kod babe i dede u Cavtat.
I čini joj se kao da se od oca još nije oprostila.
– Kako da se oprostiš od nekoga ko je stalno prisutan? Moj otac je i dan-danas na televiziji. Ljudi ga se sećaju, koriste njegove doskočice.
Proteklog 21. jula navršilo se 26 godina od smrti slavnog glumca Zorana Radmilovića, Aninog voljenog oca.
Nije samo Ibi i Radovan
Na osnovu zabeležaka Zorana Radmilovića koje je njegova ćerka, beogradska novinarka, pretočila u knjigu „Zalažem se za laž“, Radio Televizija Srbije je, u okviru serije „Portreti“, snimala prošle godine film (režija Ada Lazić) o legendarnom glumcu. Ana Radmilović je tada prvi put gledala neke televizijske drame pronađene u arhivu RTS-a, a u kojima je igrao njen otac.
– Gledala sam neke Molijerove prestave, zatim „Priče iz Nepričave“. Omiljena mi je njegova uloga Karađoza u „Prokletoj avliji“. Strašan lik. I strašan Zoran. Volim i njegove uloge u „Ujka Vanji“, „Paviljonu 6“, te u filmu „Marš na Drinu“. Zoran nije samo Ibi i Radovan.
Pesma o Ani
Danas je lep dan,
sunčan i nasmejan.
Bila je duga noć snena,
Prošla je kao pena.
Kad će dete da mi dođe?
Nikada je više neću pustiti nigde.
Ni da mrdne!
9. 12. 1982. Zoran
Snežana Milošević
TAMOiOVDE 