KAD JE NIČE PLAKAO…

“Kad je Niče plakao” – rađanje bliskosti kroz psihoterapijske razgovore

Literarni susret dva velika intelektualca, Fridriha Ničea i Jozefa Brojera, opisan u vrhunskom romanu čuvenog američkog psihijatra Jaloma pruža priliku da učimo na tuđim greškama, tragamo ka dubinama ljudskog uma, budemo deo njihovog nesvesnog i neizmerno se povežemo i saživimo sa kompleksnim ljudskim bićem.

Malo je reći da je roman „Kad je Niče plakao“ dar svima onima kojima se čini da žive izbore koji su im nametnuti, svima onima koji se osećaju sami sebi stranim, svima onima koji su zbog različitih distrakcija izgubili kontakt sa onim što im suštinski treba kako bi vlastito življenje učinili kvalitetnim.

Jedna mudra i neobično slobodna žena filozof je znala kako ostati dosledan samom sebi i živeti svoje odluke. Za Lu Salome brak je „eufemizam za dobrovoljno ropstvo žene“. Nju ne dotiču konvencije, ona neguje slobodu da bude ono što jeste i da se ponaša u skladu sa tim.

U svoj roman Jalom upravo uvodi motiv ove neobične žene kako bi spojio dva izvrsna uma devetnaestog veka, kako bi čitaocima predstavio opsežan opis psihoterapijskih razgovora u kojima saznajemo tok lečenja opsesije i pratimo proces rađanja snažnog prijateljskog odnosa iz prvobitnog nepoverenja i obostrane neiskrenosti.

Do uzajamnog razumevanja i bliskosti junaci dolaze razotkrivanjem svojih snova i rešavanjem potisnutih problema sa kojima su se obojica nosili. Ključan trenutak povezivanja bila je spoznaja da dele mnogo toga zajedničkog iako u potpunosti vode različite živote.

Sa jedne strane je uvaženi lekar Brojer, porodičan čovek koji se velikim delom posvetio svojoj profesiji, dok je njegova sušta suprotnost samotnjak Niče koji sebe smatra posthumnim filozofom iz razloga što vreme u kom živi ne razume njegovu filozofsku misao. Plod učinka moćne metode koja se slikovito naziva „čišćenje dimnjaka“ bilo je njihovo obostrano otvaranje, deljenje snažnih osećanja, usamljenosti, otuđenosti, obesmišljenosti, koje je dovelo do transformacije psiholoških stanja i odbacivanja svih iluzija.

U ovom delu saznajemo da intelektualac devetnaestog veka i čovek ovdašnjeg vremena imaju mnogo toga zajedničkog. Disciplinu, vernost, posvećenost i dužnost prema porodici i profesiji Niče smatra sitnim vrlinama. Njegova poruka je da ne možemo doprineti prosperitetu porodice niti dati svoj maksimum profesiji kojom se bavimo, ako nismo zadovoljni sobom i ne pratimo svoje potrebe i želje.

Ne treba čekati simptom da bismo shvatili da nam neko okruženje ne prija. Ničeu su napadi migrene bili znak koji ga je odvojio od univerzitetske profesure. Biti u kontaktu sa samim sobom je jedna od poruka koju nam ovo delo šalje, to je dar koji svako duguje samom sebi i njega treba negovati. Dok se ova dvojica velikana nisu susrela, ni sama nisu znala koliko toga skrivaju od sebe samih i koliko je deljenje ranjivosti i ljudskosti sa pravom osobom lekovit proces.

Niče nam otkriva kako ljudi na razne indirektne načine pokušavaju da ostvare svoje skrivene želje. Objašnjava da je za roditeljstvo potrebna zrelost, i da se baš zbog otuđivanja od sebe sama, dešava da neki roditelji kroz ostvarenja svoje dece pokušavaju da dosanjaju sopstvene osujećene želje i zaštite se od tereta prohujalog vremena.

Još jedno upečatljivo i primenljivo sredstvo savremenom čoveku može biti od koristi da se lakše nosi sa trenutnim životnim poteškoćama. U knjizi se to naziva „kosmičkom perspektivom“ i odnosi se na veštinu izmicanja iz neprijatne situacije i njenog sagledavanja iz šire perspektive. Ovo može biti jako delotvorno kod čestih, propratnih prepreka sa kojima se čovek svakodnevno susreće u urbanom i brzom sistemu življenja.

Nema sumnje da se mnogo toga iz ove knjige može primeniti danas, ukoliko smo voljni i strpljivi da učestvujemo u procesu saznavanja. Na tom putu pravo uživanje je dosezati do novih spoznaja uz dubokoumne razgovore Ničea i Brojera.

Piše: Helena Marković

Izvor: kultivisise.rs/14/11/2019

---

Preporuka: LU SALOME, MUZA NIČEA I RILKEA…

---

KAD JE NIČE PLAKAO

Autor : Irvin Jalom

Roman

Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof… Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize… tajni sporazum… mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja.

Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom „terapijom razgovorom“. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu.

U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Izvor: knjizare-vulkan.rs

---

 

PRE KRAJA…

Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka

Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata

Autor: Marina Vulićević 

Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.

Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)

Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).

Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.

Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.

„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.

U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.

Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.

Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.

Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.

Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.

Izvor: knjigoljupci

_______________________________________________________________________________________

JA NIKAD NEĆU MOĆI DA IZBACIM LJUBAV KROZ PROZOR…

Artur Rembo

Sredinom XIX veka pao je veliki “pesnički meteor” na francusku provinciju. Tek na kratko je naizgled mirovao i nakon nešto više od decenije počeo da emituje „poeziju iz kosmosa“.

Potom je ućutao i uključio se u svakodnevne životne vode živeći drugačije od ostalih ljudi… „Pesnički meteor” Artur Rembo, zagonetka je ovoga sveta i pesnička veličina u čijoj se poeziji osećamo kao da zaista „dodirujemo“ kosmičke snage i vrednosti. Otkrivamo sebe u novim dimenzijama.

„ Mogao bih vam pokazati neviđena bogatstva. Razmatram istoriju riznica koje ste vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću što vas čeka?
…
Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drugčije nego svih onih koji su mi prethodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi.
…
U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku komediju… Promućkao sam svoju krv… Nalazim se stvarno s one strane groba.“ („Životi“)

Izgleda da je bilo neophodno da ovaj meteor padne na zemlju, ne ozledi je uprkos veličini i postane naše prvo, pojedinačno, i svima dostupno osvajane i stapanje sa kosmosom. „Opisao“ nam je iz kosmičke ravni kako su prolazile prve godine boravka na zemlji, mladost i kretanje ka zrelosti, polako i sistematično nas upućujući na sve ono što smo propustili da zabeležimo u svojim životima…

Naše ne znanje ulazi u mogućnosti saznanja, preispitavanja samog sebe ili barem udivljenja što čujemo kako nova reč boji naše živote nekim drugim bojama, kako svetlost dana postaje bljesak dana…

„Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo života.“ ( „Boravak u paklu“)

Žan Nikola Artur Rembo rodio se u malom gradu Šarlvilu na severoistoku Francuske 20. oktobra 1854. godine. Otac Federik bio je pešadijski kapetan te je malo vremena provodio sa porodicom, a 1861.godine ih je u potpunosti napustio. Majka je preuzela odgovornost vaspitanja dece. Primorava decu da se pridržavaju strogih katoličkih kanona. Čitanje biblije bilo je svakodnevno. Sama ih je podučavala do devete godine, a kako je htela da deca obrazovanjem steknu bolje životne pozicije upisuje ih najpre u Rosaov privatni zavod i zahteva najbolje rezultate. Svaki neuspeh strogo je kažnjavala ( i glađu).

Rembo je bio odličan đak , ali i izraziti katolik sve dok se nije oslobodio okova porodice. Nije neobično da se u malom Rembou stvorio otpor prema učenju, pogotovo latinskog. Zarad dodatne nastave upoznaje se sa profesorom koji će slomiti njegov otpor ukazavši mu na vredna književna dela pisana na latinskom… 1865.godine upisuje koledž u Šarlvilu. Rembo je dobro učio, a prvom prilikom osvojio je nagradu za pisanje na određenu temu (1869). Već tada je primećeno da će od njega biti nešto veliko…

Napisao je u to vreme i svoju prvu pesmu “Novogodišnji poklon za siročad”, koja će biti objavljena 1970.godine. Rembo je tada imao petnaest godina. Da čujemo čime se predstavio javnosti:

Soba puna tame; tu, nerazgovetno,
Čuju se deteta dva što šapću setno.
Na njih padajući, zavesa im bela
Dira još od snova otežala čela.
-Vani zimogrozno zbijaju se ptice;
Krila im se koče ispod vejavice;
A Nova godina, sa maglenom svitom,
Vuče skute snežne haljine, i pri tom
S pesmom praporaca smeje se i jeca…
…
No tu nečeg nema što treba da bude…
Gde je mati dece?…
…
Deca su bez majke, to vam srce sluti
Siročad! A otac? Nemaju ga više!
…
A sad dečicu u snu tuga muči,
Čini se kao da plaču spavajući
…
-No anđeo čuvar briše suze njine,
Radosnim snom tera taj san pun gorčine
…
Sanjaju prekrasni nekakav trenutak
…
Bol siročadi i sećanja na toplinu nekadašnjeg doma izviru kroz stih koji traži naše saučestvovanje. Bol siročadi prožima svu prirodu, čak i pojam vremena – Nova godina se smeje i jeca, njihova sećanja na roditeljsku toplinu doma rađaju nadu… Svaka reč koja sledi unosi novo udivljenje sve do neophodnog “prekrasnog trenutka”. U pesmi je prisutna stroga nepokolebljivost u sleđenju osećanja siročadi. Za njih se morao naći spas. Kroz njih je ukazao na značaj trenutka, te mrvice vremena koju uglavnom zaboravljamo.

Iste godine na koledž dolazi profesor Žorž Izambar koji će ga upoznati sa savremenom književnošču.
Neobuzdane prirode, Rembou već u tim godinama pada na pamet da napusti dom. Kreće ka Parizu, ali kako je bez novca i ličnih okumenata, biće primoran da se vrati… Uskoro beži u Belgiju i na tom putovanju piše neke od svojih poznatijih pesama.

Krenuo je i lutao peške… bez straha šta takvo putovanje može doneti. Po povratku se posvećuje proučavanju knjiga iz različitih oblasti, ali i napušta školovanje (1871). Ponovo beži za Pariz, gde je došlo do pobede Komune (smatra se da se uključio u borbu) ali i njenog krvavog pada. Vraća se u rodno mesto peške. Pokušava da dopre do kompetentnih ljudi koji bi objavili njegove pesme. Šalje svoje pesme na nekoliko adresa i biva otkriven kao veliki pesnik. Pol Verlen će se oduševiti njegovim pesmama i pozvati ga da gostuje kod njega u Parizu. Među pesmama koje je Verlen pročitao je i “Spavač u dolu”:

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Rembro je u Pariz krenuo noseći sa sobom rukopis jedne od svojih najčuvenih pesama “Pijani brod”.

“Bura me prepustila svome blagoslovu.” (Pijani brod)

U Parizu će neko vreme živeti kod Verlena koji se upravo oženio. Tu ne može da ostane duže zbog atmosfere u kući. Verlen ga smešta kod svojih prijatelja ili mu plaća smeštaj, upoznaje ga sa drugim pesnicima i piscima. Kako je Remboov i Valerijev odnos poprimio odveć intimnu formu (homoseksualni odnos) biva isključen iz svih stečenih prijateljstava. Postalo je beznačjno što je dočekan i doživljavan kao pesnička veličina. Da bi pomogao Verlenu da se ne razvede i zadrži svoj položaj i status u društvu, vraća se u rodni kraj (1872).

Dinamika Remboovih odlazaka i vraćanja u rodni kraj je intenzivna. Stiče se utisak kao da je prošlo dosta vremena, a reč je samo o dve godine njegovog života kada je imao 17-18 godina. Sve vreme Rembo piše… Njegov pesnički život trajaće još svega dve – tri godine.

Iste godine ponovo će se naći u društvu Verlena, živeli su u Briselu i Londonu. Tada su živeli u bedi, prepušteni pijanstvima, ali i svađama. Verlen pokužava da sačuva brak i odlazi… Ponovo se sreću zbog Verlenove bolesti i razilaze… sreću se ponovo u Briselu gde, nakon jedne bučne svađe, Rembo obaveštava Verlena da se definitivno vraća u zavičaj .

Verlen će pucati u Remboa i to je bio kraj njihovog prijateljstva. Verlen odlazi u zatvor, a Rembo na porodično imanje (1873). Tada stvara “Boravak u paklu”. Boravak u Parizu od tada postaje gotovo nemoguć. Pokušao je da uspostavi nove kontakte, ali sve je bilo uzaludno… Nakon Verlenovohg izlaska iz zatvora sreću se i ponovo svađaju, čak i tuku. Verlen nije uspeo ili tada nije hteo da mu omogući štampanje “Iluminacija”. Verlen će docnije objavljivati njegova dela.

Rembo će putovati, učiti jezike, kratko vreme predavati francuski u Londonu… pokušati da objavi “Iluminacije”( traži pomoć od Verlena…1875. godine) a potom slede neprekidna – oskudicom obeležena- putovanja koja su uključila tri kontinenta i koja će ga vremenom učiniti slabim trgovcem sve dok se nije razboleo (tumor na nozi i amputacija). Umire 10. maja 1891. godine.

Osim pesama, pisao je poetsku prozu “Iluminacije” ( Posle potopa… Detinjstvo…Cvetovi… Mladost… Bdenja… Životi…), “Boravak u paklu”, “Jevanđelske proze”, “Pustinje ljubavi”, prozne sastave. Sačuvano je i nešto od njegove prepiske.

Odjednom, Rembo – pesnik više nije bio pesnik. O razlozima postoje samo nagađanja. Ni njegova misteriozna, duboka poezija ne može dati odgovor iako piše i dela sa ispovednim karakterom. U njima kritičari vide i njegov oproštaj sa poezijom… Možda je samo smatrao da mora još istraživati i još više čekati na svoje mesto u društvu. On živi na rubu egzistencije, dugo putuje nogama… Možda je imao predosećaj:

U plav, letnji suton, kenuću na staze
…
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina
… (“Predosećaj”)

Možda je ponovo pobegao da bi na nekom drugom mestu pevao i “leteo”, a drugo mesto nije pronašao…

Zar ne znate zbog čega od ljubavi ja mrem?
Ptica mi cvrkut šalje i cvet svoj pozdrav nem:
To je anđeo milja, proleće što nam stiže!
Zar ne znate zbog čega zanos mi dušu diže?
Anđeli moje bake i detinjeg mog sna,
Zar ne znate da ptica sada postajem ja,
Da moja lira drhti i krila da mi rastu,
I dižu me, ko lastu?
Pesma iz proznog sastava “Srce pod mantijom”

Možemo samo konstatovati da je njegova poezija zauzela svoje visoko mesto u istoriji pesništva i više od toga: njegove pesme ne boluju od svog vremena jer su otkrivanja nedokučive stvarnosti sveta. I uvek su nam potrebne.

Rembo je započeo svoju poetsku prozu “Boravak u paklu” rečima:

“Nekada, ako se dobro sećam, moj život je bio gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla. Jedne većeri posadio sam Lepotu na kolena. – I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam… Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada…”

U bunilu koje sledi, bunilom nam je predočio paklene muke iz kojih se teško izlazi… Mi u njih ne smemo ući, sva naša spoznaja neka se zavši u Remboovom proživljenom kazivanju. Kažu da su se čuli njegovi krici dok je u svojoj tavanskoj sobi zapisivao doživljaje boravljenja u paklu. Kakva natprirodna smelost prepustiti se takvom doživljaju i kakve natprirodne snage koje ga iz njega vratiše.

Znajte da je detinjstvo blaženo doba nevinosti, jedina bajka koja se živi:

“Čarobno cveće je zujalo. Padine su ga njihale… U šumi ima jedna ptica, njena pesma vas zaustavlja i čini da crvenite. Ima jedan časovnik koji ne otkucava…” (“Detinjstvo”)

Zađimo međ stihove “Ofelije” i sanjajmo, puni nežnosti, neke divne snove što se (ponekad) žive:

Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,
Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi…
-Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Tisućleće celo tužna Ofelija
…
Lahor joj celiva nedra i od vela
Pravi cvet, zanjihan na talasu snenom
…
Tužne vrbe plaču na ramenu njenom.
…
A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noći, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promičeš kroz svet.

Slavica Štulić
Izvor:secanja

---

Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.

---

---

Priredio: Bora*S

---

MISTERIJA MUNJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako nastaju munje?

Zakoni fizike nalažu da je za nastanak munje potrebna snažna električna struja, mnogo veća od one u olujnom oblaku, kako bi munja došla do tla.

Richard Hurd / Flickr.com

Sada britanski naučnici veruju da znaju odgovor na pitanje kako nastaje munja, a to može pomoći meteorolozima da predvide grmljavinu.

Naučnici kažu da munju izaziva sudaranje ledenih čestica u olujnim oblacima, zbog čega se stvara električni naboj. Međutim, mišljenja su podeljena u pogledu toga kako nastaje nastaju munje koje sežu do zemlje. Sada istraživači sa univerziteta Reding kažu da solarni vetrovi stvaraju „put“ potreban za „silazak“ munje.

Oni smatraju da solarni vetrovi, odnosno emitovanje čestica iz Sunčeve atmosfere velikom brzinom, stvara naboj u vazduhu, što znači da je potrebna slabija struja za udar groma.

Kosmičko zračenje, još jedan izvor čestica pod naponom koje potiču od zvezda koje su eksplodirale na drugom kraju svemira, drugi je okidač munja.

Dr Kris Skot iz Meteorološkog odeljenja Univerziteta Reding kaže: „Da bi munja presekla vazduh, potreban je veći napon od onog u oblacima. Laboratorijska testiranja pokazuju da je potrebno oko 150 kV/m kako bi se stvorila munja, ali u olujnom oblaku obično nema više od 30 kV/m. Smatramo da brzi solarni vetrovi pružaju dovoljno naboja za stvaranje munje“.

Inače, munje izazovu oko 24.000 smrtnih slučajeva širom sveta.

Naučnici se nadaju da će zahvaljujući ovom otkriću lakše predviđati oluje s grmljavinom.
| Daily Mail

VIDEO  http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=05&dd=15&nav_id=848371

_____________________________________________________________________________________________________

NAJEKSTREMNIJE FOTOGRAFIJE MUNJA…

Gary Knowles

_____________________________________________________________________________________________________

Kako oluja na Zemlji izgleda iz svemira?

Američki astronaut Rid Vajsman koji se trenutno nalazi na Međunarodnoj svemirskoj stanici redovno šalje fantastične fotografije planete Zemlje.

Na njegovom Vine nalogu može se videti kako iz svemira izgleda oluja sa gromovima na Zemlji i to baš iznad Hjustona u Teksasu.
Što naučnici više proučavaju munje, to otkrivaju i više misterija. Recimo, neke munje (ne ove sa snimka) „sevaju“ uvis u Zemljinu spoljnu atmosferu. Poznate su kao „duhovi“ i „vilenjaci“, a njihovo funkcionisanje još uvek nije sasvim poznato.
| Mashable

VIDEO http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=06&dd=30&nav_id=870424

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NAJSTARIJA ARHITEKTURA NA TLU EVROPE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LEPENSKI VIR

Najstarija arhitektura na tlu Evrope stvara se u periodu od 7000- 6000 p.n.e  na desnoj obali Dunava ( Đerdapska klisura)

Ova arhitektura nema paralele sa nekom drugom kulturom i smatara se samostalnom tvorevinom. 

Dok su ostali ljudi živeli po pećinama u Lepenskom Viru prave se kuće sa osnovom u  obliku zarubljenog kružnog isečka pod uglom od 60 °.

Pod je od zbijenog, zalivenog krečnjaka a preko drvenih nosača  postavljao se krov u obliku presečenog levka ili dvovodni u obliku poliedra.

Očito je da su poznavali neka matematička pravila, jer je unutar osnove izvršena podela prostora po trougaonom modulu. Radi veće iskorišćenosti prostora, jednakostranični trougao je na začelju skraćen za četvrtinu a na pročelju povećan sa kružnim lukom.

Enterijer je takođe bitan: ukošeni kameni pragovi, zatim sledi pravougaono ognjište i tamo gde bi bio centar trougla postavljao se loptasti kameni žrtvenik i skulpture isklesane od oblutaka. Primetićemo da cela ova kompozicija podseća na stilizovanu ljudsku figuru.

Forma kuće je predmet pretpostavki i njih ima  više.

Arhitekta Voja Dević ( Novi Sad) pretpostavlja da noseća konstrukcija ima oblik rbljeg skeleta,  Drveni nosači ( kosti konstrukcije) povezani su šibljem koje formira mrežu na koju se odozgo lepio glineni materijal.

Unutar kuće postavljena je vertikala koja osim praktične uloge ima i  simboličku jer spaja kosmos sa zemljom.

Arhitekta Hristivoje Pavlović ( Beograd ) ima više poverenja u graditeljske sposobnosti Lepenaca pa je njegova forma kuće modernija sa više unutrašnjeg prostora.

On smatra da su Lepenci živeli u ekološkim pećinama (kućama) sa samonosećom kupolastom konstrukcijom. Ni sve kuće u Lepenskom Viru nisu bile iste veličine, pa ovaj model odgovara kućama većih gabarita gde su pojedini konstruktivni delovi morali da se nadovezuju i preklapaju.

Ima i onih koji smatraju da lepenske kuće imaju  šatorast oblik na dve vode ali takvu formu su koristili nomadi a ne narodi koji su skoro 2000 godina živeli na jednom mestu.

Sve kuće su oko ognjišta imale kamene znake u obliku:

Začetak pismenosti?

Kuće u Lepenskom Viru pored funkcije stanovanja bila su i mesta magijsko- religijskog delovanja. Oko ognjišta su se nalazile skulpture rađene od peščara koje imaju apstraktne forme sa izraženim ljudskim ili ribolikim glavama. Ovo su , u istoriji umetnosti, najstarije skulpture i prikaz su mita o nastanku živih bića ili ljudi iz vode.

Taj mit imao je svoje uporište i kasnije, npr. filozof  Anaksimandar je propovedao da su ljudi prvobitno nalikovali na ribe tj. da su nastali iz jednog ribolikog bića.

Ista šema kuće se prenosi na celo naselje koje takođe ima oblik zarubljenog kružnog isečka. Široka pročelja kuća okrenuta su prema Dunavu, a uska začelja skoro urastaju u brdovit teren. Lepezasto postavljeni objekti koji se maksimalno otvaraju prema suncu i svetlosti, dobar su predlog i za moderniju arhitekturu.

Ako se pitate, da li postoji veza između ove najstarije civilizacije u Evropi i nas, odgovor je – potvrdan.

Ako mi ne verujete pogledajte ovaj video :

Izvor: nadgradnja.wordpress.com

LANAC LJUBAVI…

„Duša je samo misaoni treptaj svetlosti. Možeš je poslati u najveće dubine zemlje i okeana, a isto tako i do najudaljenijih zvezda, putovaće neverovatnim brzinama, može se nalaziti na više mesta u istom trenutku.

Činiće ti se da je nestala, ali ipak to je samo misao i za života tvog biće stalno u tebi. Tvojim željama se hrani, a snovima ti govori. Dobro pazi na svoje želje, utišaj ih, jer one mogu biti i otrov duši! Sreća je želja ispunjena u sebi, a nesreća tražena želja izvan sebe.„

Lanac ljubavi – Milan Nikolić Izano

http://vimeo.com/58192121#

Izbor: Gordana Atanasijević

---

 Knjiga: LANAC LJUBAVI     

Ovo je „duhovna bajka” koja nas vraća narodnim predanjima i slovenskoj mitologiji.

Promišljamo uz nju šta smo i odakle dolazimo, gde idemo kao narod sunca i zemlje. Stara znamenja i elementi iz starogrčke, indijske, egipatske, majanske mitologije utkane su u priče koje plene prostosrdačnošću i čistotom.

U njima je autor pokušao da pokaže jedinstvenost svega i naše mesto u svetu; potrebu za povratkom prirodi, shvatanje dualnosti i trojstva.

Kroz 24 poglavlja prolazi lik izišao iz srpskih legendi: Petar Vuk na svom vernom belcu Perkanu. Petar je ratnik teške sudbine: preživeo je i blagostanje i nesreću, mnoge bojeve, ali je predodređen da budi svoju dušu, preobražava se i oslobađa. U Petru Vuku simbolički je predstavljena sudbina srpskog naroda, koji mora naći svoju „pravu sudbinu“, put koji vuče na gore, ka duhovnosti.

  Kada bismo želeli da smestimo likove u realno vreme i prostor, bio bi to srednji vek, Balkan, centralna Srbija, negde u vreme pada Smedereva 1459. godine.

Autor je u priče uklopio istorijske događaje, i ličnosti kao što su Đurađ Branković, Stefan Lazarević, kralj Žigmund. Na takvom proscenijumu je narod koji koji se seća svojih staroslovenskih bogova i istinski je prožet prirodom. Za njega su hrast, vrba, lipa, vuk, ili konj povezani sa božanstvima i silama prirode koje vladaju životom.

Kada ne bismo znali ništa o nadi autora da ćemo proniknuti u tajnu jedne duhovne bajke – i prosto otvorili bilo koje poglavlje, pronašli bismo lepu, jasnu priču sa elementima drevnosti, narodnih legendi i predanja; junake koji zbog crnih slutnji ili sujete ne prihvataju ljubav, odbijaju blagostanje i tako sebe uvode u svet tame.

Videli bismo one koji se na simboličkom nivou bore protiv ništavila i smrti, veličajući plodnost i život; upoznali bismo vile i vesnike neba; svetost duha, snagu plemenitih životinja koje smo veličali kao kultove u prošlosti.

Ljubav, koja u ovim pričama zemlju čini plodnom, ljudima donosi svetlost, a sela i gradove daruje blagostanjem, mora da se nastavlja kao lanac, u kome smo svi karike u beskrajnom generacijskom nizu.

U svakom slučaju, ma kako da priđemo ovoj knjizi, svako poglavlje za sebe daje jednu, na žalost u književnosti malo zastupljenu, a tako veličanstvenu formalnu i jezičku čistotu. Iza te ljupke jednostavnosti krije se poruka Lanca ljubavi.

Ona je utkana u skriveni sloj priče. I po tome je ova knjiga prava retkost. Ona ima „nameru“ da nas transformiše na bolje, u svekolikoj povezanosti i Ljubavi.

Milan Nikolić Izano kaže: „Promenimo ovaj surovi sadašnji svet, svet industrijsko-tehnološkog materijalizma, u jedan novi svet – svet univerzalne tehnološke kosmičke duhovnosti“.

Ljubav je vanvremenska i univerzalna i nalaže nam da ove stranice čitamo tražeći lepotu i ljubav u nama samima. Zaključićemo malim autorovim citatom, ostavljajući Vam da sami nađete u knjizi skrivene darove: „Bog je u nama, treba ga pronaći, a to je suštinska sudbina svih nas“.

Zoran Kolundžija, 25. oktobar 2012. (Vlasnik izdavačke kuće Prometej Novi Sad)

 

  REČ AUTORA:

  Dragi čitaoci,

pred vama je delo koji vas neće ostaviti ravnodušnim.

Očekujte da  vam se pokrenu sva vaša unutrašnja i spoljašnja osećanja, dopustite im da vas ponesu ili potpuno okupiraju. Ova priča se ne čita, ona se doživljava kroz likove njenih junaka. Oni će probuditi nešto uspavano u vama, dotaknuće vaše unutrašnje biće, a to mi je i bila namera sa ovim delom. Napisao sam duhovnu bajku, a da tada nisam mogao razumeti , odakle su to stizale reči koje sam zapisivao.

Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatio, da mi one nisu došaptavane sa “strane“, već  su stizale iz moje dubine. To moje skriveno Ja, spavalo je, ili mi se samo tako činilo, sve ove godine, skriveno i nedostupno mojoj svesti. Šta se to desilo, te ono zatraži da se pojavi, donoseći u moj život onu pravu svetlost, za kojom sam uvek tragao, ali na pogrešnim mestima? 

Verujem da je to zasluga novog doba koje lagano, ali sigurno, ulazi u naše živote, donoseći promene na svim poljima životnog bivstva ovoga sveta. Radujte se tim promenama, ma koliko vam se činilo da je vaš život ugrožen i obeščašćen moralnom i ekonomskom krizom koja trenutno vlada. Znajte da je sve to potrebno da bi se čovečanstvo dovelo do novog stupnja svoga razvoja. To je doba u kojem će se duhovnost opet vratiti na mesto koje joj i pripada u životima ljudi. Svi mi, svojim ponašanjem i delom, moramo se potruditi da joj olakšamo dolazak. Ova knjiga i priča što nosi sa sobom, služi toj nameri. Preporučujem vam da je čitate u dahu, a kasnije joj se vraćajte, istražujte i spoznajte, njene i vaše unutrašnje tajne.

Sa nadom u veru novog doba, doba ljubavi, i u spoj svih ljudi u jedan lanac, Lanac ljubavi.

Srdačno vaš

Milan Nikolić Izano    izano.sr@gmail.com /lanacljubavi.com/

Izvor:kpv.rs/

---

---

Priredio:Bora*S

POGLEDAJ U NEBO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

STIŽU ZVEZDE REPATICE

 Dugo očekivana kometa Panstars od nedelje će iz Srbije moći da se posmatra golim okom. U sumrak će se videti iznad horizonta. U novembru stiže najsjajnija kometa u ovom veku.

Putanja komete Panstars. Foto: http://www.sott.net

KADA u nedelju (10.marta) zađe sunce, nad horizontom će i iz naših krajeva golim okom biti vidljiva dugo očekivana kometa Panstars.

U prizoru repatice prečnika većeg od 300.000 kilometara, kojoj je trebalo nekoliko miliona godina da sa ivice Sunčevog sistema doplovi do nas, već od kraja februara uživaju stanovnici južne hemisfere. A to je tek uvod u pravu poslasticu koja nas očekuje krajem novembra. Tada ćemo moći da vidimo drugu ovogodišnju kometu koja će biti čak desetak puta svetlija od Meseca.

 Koliko je interesovanje izazvala „gošća“ koja dolazi iz Ortovog oblaka, ogromne kolonije ledenih tela sa spoljne granice solarnog sistema, dovoljno govori to što se u Nemačkoj nudi i specijalni let avionom za one koji žele da se što više približe Panstarsu.

 Ako se „Jat“ u međuvremenu ne doseti da organizuje turu, za ljubitelje astronomije iz Srbije najbolje je da pronađu udobno mesto van grada, sa kog će imati otvoren pogled na horizont i u nedelju uveče usmere pogled prema zapadu.

 – Kometa će iz ovih krajeva biti vidljiva golim okom od 10. marta i moći će da se prati do kraja meseca – objašnjava Igor Smolić, astronom iz Instituta za fiziku u Beogradu.

– Biće vidljiva veoma nisko na horizontu i, iako se može posmatrati golim okom, najbolje je da oni koji to žele pripreme dvoglede kako bi u potpunosti uživali u prizoru.

Foto:www.vijesti.me

  U narodu poznate kao zvezde repatice, komete su među najprisutnijim nebeskim telima u mitologiji gotovo svih kultura. Zapravo, reč je o nebeskim telima koja se sastoje od prašine, kamena i velike količine smrznutih gasova i leda. Prepoznatljive su po repu koji je višestruko veći od samog jezgra i ponekad je duži od 100 miliona kilometara.

Panstars, ili „kometa C/2011 L4“, kako je njeno stručno ime, najbliže našem Suncu naći će se 10. marta u 5 sati ujutru, ali će i tada biti predaleko da bi na bilo koji način ugrozila Zemlju.

 Prolazak Panstarsa je ipak samo zagrevanje za dolazak „komete veka“ kako nazivaju repaticu koja će nas „posetiti“ krajem novembra. Ako Ison preživi prolazak pored Sunca zasjaće na nebu desetak puta jače od Meseca.

 Biće to najsjajnija kometa u poslednjih stotinu godina – kaže Smolić. – Prići će Suncu na svega dva miliona kilometara, što je u kosmičkim razmerama veoma malo. Najvidljivija će biti oko 29. novembra.
Izvor: V. Mijatović (Novosti, 06. mart 2013.)

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________

TRAG SEVERNE SVETLOSTI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Kakve su zaista posledice Sunčevog vetra? Zašto, kako i u kojim bojama na nebu nastaju polarne aurore, jedinstveni tragovi Sunčevog dodira?

 Kao i mnogo puta pre toga, početkom 2012. zabeležena je velika magnetna aktivnost na Suncu, a do planete Zemlje su ponovo stigli udari Sunčevog vetra. O solarnoj oluji izvestile su gotovo sve domaće i strane novine, radijske i televizijske stanice.

Pisalo se i govorilo o mogućim smetnjama u komunikacijama do kojih ponekad dolazi zbog toga što Sunčev vetar zapravo čine brze naelektrisane čestice. No, kao i obično, bilo je i izvesnih preterivanja.

Kakve su stvarne posledice Sunčevog vetra? Ima li, osim smetnji, i nekog drugog fizičkog traga Sunčeve aktivnosti na Zemlji? Naravno, taj trag je jasno vidljiv na nebu, ali, nažalost, jedini koji ga uživo mogu videti su srećnici koji se zateknu na najnegostoljubivijem od svih mesta na svetu – na krajnjem severu ili jugu planete.

Ovde se, naime, na nebu „događaju“ aurore, odnosno polarne svetlosti, koje postaju vrlo snažne u periodima pojačane aktivnosti na Sunčevoj površini. No, šta su aurore? Zašto, kako i u kojim bojama nastaju?

KOMADI SUNCA

Polarna svetlost nije nikakva neobjašnjena misterija. Ova zadivljujuća meteorološka pojava je upravo fenomen direktno podstaknut procesima na Suncu. Izazivaju ga čestice koje „nisu odavde“, već su u bujici Sunčevog vetra stigle sa zvezde.

Sa Sunčeve površine se, naime, povremeno otkida „komad“ vrele plazme koja se ogromnom brzinom kreće kroz svemir i koji će izazvati auroru. Najbrže čestice do Zemlje stižu nakon 18 sati leta, ali će veći deo ove plazme pristizati tokom perioda od naredna dva dana, koliko aurore intenzivno svetle.

Magnetno polje Zemlje na taj oblak brzih jona, odnosno naelektrisanih čestica, deluje kao štit, ali deo ovog materijala sa zvezde ipak dodirne planetu, krećući se duž linija polja. Budući da je blizu polova magnetno polje planete zakrivljeno, ono sve ove čestice vodi ka polovima gde se sudaraju sa atomima u vazduhu.

Na ovaj način čestice sa Sunca, uhvaćene u Zemljino magnetno polje i spuštene na severno nebo, stvaraju prizor kakav je teško videti bilo gde drugde. Jedinstveni prizor zelenih i crvenih tragova Sunčevog dodira.

SVETLA NA NEBU

Kako, međutim, naelektrisane čestice sa Sunca izazivaju svetla na nebu? Sama svetlost potiče od zračenja atoma kiseonika i azota koji se nalaze na oko 80 km visine u Zemljinoj atmosferi.

Do tog zračenja dolazi zbog sudara sa brzim elektronima na energijama do 15 keV, kakvi su stigli sa Sunca. Zbog sudara sa njima, atomi kiseonika na nižim nadmorskim visinama emituju zelenu boju (557,7 nm), a oni na višim, braonkastocrvenu (630 nm). Atomi azota emituju pak plavu i crvenu.

Ovakvu polarnu svetlost u suštini možete i sami napraviti – dovoljno je da razređeni kiseonik iz kakvog elektronskog topa gađate elektronima koje ste ubrzali naponom od 15.000 volti i pojaviće se zelenkasta severna svetlost. Naravno, ne preporučujemo da ovo zaista pokušate ili bar ne u kućnim uslovima.

Da bi se ova pojava zaista razumela, nije loše da se podsetimo šta se inače dešava u slučajevima kad su bilo kakvi atomi pogođeni tako brzim elektronima.

ATOMSKA POSLA

 Sudari sa česticima iz Sunčevog vetra, naime, predaju izvesnu energiju atomu tako da se elektroni koji su zatečeni u elektronskom omotaču elektrona „penju“ na više elektronske nivoe. Oni se potom prirodno vraćaju u osnovno stanje, a atom „oslobađa“ energiju zračenjem fotona, odnosno svetlosti.

Pogođeni, odnosno pobuđeni atomi, emituju svetlost. Naravno, ne emituju bilo kakvu svetlost, već svetlost tačno određene talasne dužine i, što je najvažnije, to ne čine odmah. Atom kiseonika je, na primer, vrlo trom – da bi elektroni „sišli“ u osnovno stanje i emitovali zelenu boju, treba mu skoro sekund, a da bi „ispustili“ malo manje energije sa crvenkastom svetlošću, čekaće i do dve minute.

To je prilično dugo u svetu atoma, tako da se kod običnih gasova ova energija najčešće izgubi u gužvi i uzajamnim sudarima atoma. No, ako je gas atoma kiseonika redak kao što jeste na 80 kilometara od tla, onda je sudara malo i ima vremena da pobuđeni kiseonik „ispusti“ svoje zeleno zračenje. Na većoj visini gas je još ređi, pa se zato ovde češće emituje crvena boja.

POLARNA ZAVESA

 Prekrasna zelena zavesa na severnom nebu satkana je od ogromnog broja takvih atoma koje pobuđuju brze čestice pristigle sa Sunca. Sama ova pojava poznata je od davnina, posebno severnim narodima.

Današnji naziv severna svetlost, odnosno aurora borealis dao joj je 1621. godine francuski naučnik Pjer Gasendi (1592–1655), po rimskoj boginji zore Aurori i grčkom nazivu za severni vetar Boreas.

Za razliku od severne, južna aurora, odnosno južna svetlost, naziva se aurora australis. U današnje vreme, postalo je ustaljeno da se, budući da je reč o meteorološkoj pojavi, ovi nazivi pišu malim slovima.

Naučnici ponekad obe ove pojave često nazivaju aurora polaris, odnosno polarna svetlost. Ona je izučavana u brojnim kosmičkim i sasvim običnim, zemaljskim, meteorološkim istraživanjima.

Ako se nađete dovoljno severno ili južno, pa imate priliku da je posmatrate, uživajte u nežnom tragu „fizičkog“ dodira Sunca sa Zemljom, znajući da je ovaj fenomen ipak nešto drukčiji, za razliku od ostalih sasvim „ovozemaljskih“, kao što je, na primer, sneg.

JEDNA LAŽNA „TEORIJA“  Kad se u medijima govori o Sunčevoj aktivnosti, mnogo češće se pominju razni   nedokazani efekti, nego polarne aurore. Ove godine se u nekim domaćim medijima otišlo dotle da su sa Sunčevim vetrom povezane lokalne vremenske neprilike, pre svega velika snežna nepogoda koja je pogodila Balkan. Tako je zagovornik famozne solarne meteorologije, izvesni Milan Stevančević, dospeo na naslovne strane domaćih novina tvrdeći da je zapravo Sunce direktno poslalo tolike snegove ove zime. Medijsku pažnju je pritom iskoristio da promoviše svoju „teoriju“ o tome da sneg i kiša kao atmosferski fenomeni ne potiču od vodene pare, nego da su nastali ni manje ni više – od čestica koje stižu sa Sunca. Reč je, naravno, o pseudonaučnoj prevari. Čak i ako ste poverovali da se uopšte može govoriti o nekakvoj „teoriji“ te vrste, brzo ćete shvatiti da ove izmišljotine mogu izdržati kritiku onoliko dugo koliko sneg izdržava na visokoj temperaturi, pošto se nakon otapanja, gle čuda, pretvara u vodu, a ne u komadiće sunca.

Video „AURORA BOREALIS“

Pogledajte izuzetno zanimljiv kratki film o efektima Sunčevog vetra iz produkcije skandinavskog naučnopopularnog portala forskning.no i Univerziteta u Oslu.

Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________

KADA ĆE SMAK SVETA …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Pitanje je zapravo neprecizno jer se ne zna na šta se smak odnosi. Tako bi moglo da se odnosi na sve postojeće, tj. na čitav univerzum, ili pak samo na Zemlju. U ovom drugom slučaju smak može da se odnosi na samu planetu ili samo na život na njoj. Ako se odnosi na život, treba precizirati da li se misli na čitav živi svet ili samo na čoveka. Ako se misli na čoveka onda je pitanje da li se pod smakom sveta misli na uništenje postojeće čovekove civilizacije (tj. vraćanje u praistorijsko doba) ili na prestanak puke egzistencije čoveka. I na kraju, ako se misli na bukvalno nestajanje čoveka kao vrste onda je pitanje da li se misli na izumiranje čoveka samo na Zemlji ili bilo gde – gde se on eventualno bude preselio.

Idemo redom.

Smak svega

Konačna sudbina univerzuma spada u red najvećih pitanja koja je čovek ikada stavio pred sebe. Kosmolozi su postavili više dobrih teorija o ovom konačnom kraju, ali svaka ta teorija se zasniva uglavnom na nekim pretpostavkama, pa je svaka baš toliko i pouzdana tj. koliko su pouzdane pretpostavke na kojima se one zasnivaju. U novije vreme postignuti su neki interesantni osmatrački rezlutati što je dovelo do toga da neke teorije odu u istoriju. Ipak, baš iz tih istorijskih razloga treba i njih poznavati pa ih zato navodimo.

♦ ♦ ♦

Univerzum se širi i ta je činjenica potkrepljena i teorijskim i posmatračkim dokazima. Šta će biti u budućnosti s univerzumom zavisi od odnosa između brzine širenja i snage gravitacionog privlačenja koje se tom širenju opire. A snaga gravitacije zavisi od količine mase kosmosa. Ukoliko je brzina širenja mala, onda je dovoljna i mala masa da to širenje zaustavi. Brzinu širenja kosmosa astronomi mogu da izračunaju posmatranjem dalekih galaksija. Spektralne linije galaksija se „razvlače“ i pomeraju ka crvenom delu, pa se taj efekat naziva crveni pomak. Merenjem crvenog pomaka utvrđuje se i brzina bežanja galaksija. Mada i tu postoje problemi, jer brzina širenja kosmosa nije konstantna, ipak je to lakši deo problema. Teži je merenje mase kosmosa zato što nju ne čini samo ono što se vidi. Masa je koncentrisana u zvezdama, ali još više, mnogo više, u tamnim telima kakve su crne rupe, braon patuljci, planete, oblaci gasova i prašine, razne čestice i, konačno, energija. Neki računi pokazuju da više od 90% svega postojećeg mi ne vidimo. Drugim rečima, ne znamo kolika je masa vasione i o toj veličini postoje samo grube pretpostavke. Iz ovoga slede sledeći odgovori na pitanje konačne sudbine univerzuma.

A Ukoliko bi u obračunu sa širenjem, gravitacija odnela pobedu, svemir bi prestao da se širi, da bi nakon nekog vremena počeo da se sažima, sve više i više, do momenta kada prestane da postoji, tj. do tačke iz kakve je, pre blizu 14 milijardi godina, u Velikom Prasku, i nastao (i započeo širenje koje i danas opažamo). Ta nova tačka može opet da eksplodira u neki nov i nepojmljivo drugačiji univerzum, sa potpuno drugačijom strukturom i fizičkim zakonima. Ali to je tema za neku drugu priču.

Ne pitajte kada će svemir, po ovoj teoriji, početi da se sažima jer i to zavisi od brzine i mase. Ali, ako bi sažimanje počelo za recimo 100 milijardi godina onda bi svedoci tog velikog događaja mogli da budu spokojni i uživaju u životu još desetak milijardi godina dok se ne desi prvi zabrinjavajući događaj – znatno povećanje temperature. Jedino što bi u početku primetili budući astronomi jeste plavi umesto crvenog pomaka galaksija. Ali i to je već druga priča.

Ako bi do sažimanja došlo mnogo kasnije od tih 100 milijardi godina, onda bi sudbina svega nalikovala onom što opisujemo pod:

B Najnovija osmatranja govore da kosmos ne da se širi već se širi sve brže i brže, kažu astronomi zbog energije vakuuma – što je takođe tema za neki poseban članak. Prema tome prethodna teorija je gurnuta u istoriju, a glavnu ulogu u odgovoru na pitanje sudbine univerzuma preuzima teorija po kojoj kosmos ima da se širi i širi… koliko dugo? Pa, toliko dok i samo pitanje ne izgubi smisao. Tada već svakako neće biti nikog da ga postavi i razmišlja o njemu. Glavni događaji tekli bi otprilike ovako.

U prvih sto hiljada milijardi godina godina (i ne pokušavajte da zamislite toliki broj) većina planeta već će se survati na svoje, matične zvezde. Mali broj njih gravitacija drugih tela zavitlaće i odbaciti daleko u kosmičku pustoš da besciljno lutaju. Polako, potrošiće se materijal od koga se prave zvezde i njihov broj vremenom će opadati. Onda će doći dan kada će se i poslednja zvezda ugasiti i kosmos će utonuti u konačan, beskrajan mrak, mračniji od najtamnije olujne noći u šumi. Vremenom, zvezdani ostaci, crne zvezde, biće uhvaćene u smrtonosnu zamku. Veoma sporo, ali neumitno, one će u svom poslednjem plesu, po dugoj spirali prilaziti sve bliže i bliže središtu svoje galaksije gde ih čeka – džinovska crna rupa.
Ipak, neke ugasle zvezde, vrlo mali broj njih, će uspeti da umaknu crnim rupama. U susretu sa drugim umrlim zvezdama, u složenom spletu gravitacionih uticaja, one će kao iz praćke biti izbačene u beskrajnu pustoš kosmosa, daleko od bilo čega.

U međuvremenu univerzum će se već proširiti daleko izvan sfere najsmelije ljudske mašte i tim bezmernim prostranstvom lutaće ono što je preostalo: crne rupe, veoma razređeni oblaci prašine, odbegle planete, crni ostaci nekadašnjih zvezda koje su izbegle nestanak u crnim rupama i fini prah subatomskih čestica, neutrina, pozitrona i možda još ponekih koje su nam sad nepoznate. Ali to nije kraj priče. Nakon toliko dugog vremena da ga nema smisla pominjati (1066 ili čak i 10100 godina, a ni za neuporedivo manje brojeve ne postoje imena) sve, pa i same crne rupe će ispariti. Jer, iako smo učili da iz crne rupe ništa, ama baš ništa ne može da izađe, one ipak, pod oređenim uslovima, emituju slabašno toplotno zračenje (uz ovu napomenu u popularnoj literaturi je obavezna i primedba da je do tog zaključka došao Hoking 1974. i da eto ispada da „crne rupe ipak nisu sasvim crne“). Ovo zračenje je malo i traje neizmerno dugo, ali kad vremena imate na pretek onda ono nije problem.

Pa ni to nije sve. Na kraju se rastaču i sami atomi, pa i čestice od kojih su oni sačinjeni, na fotone i neutrine. I tada počinje večnost, jalova, bez fizičkih događaja. Ostaje još samo da i samo vreme stane.

C Postoji i teorija o ravnoteža između sila rastezanja i sažimanja svemira, ali ona danas služi samo da upotpuni sliku o putu koji su kosmolozi u rešavanju problema sudbine univerzuma do sada prešli.

Smak planete Zemlje

U ovom trenutku se ne vidi opasnost od potpunog uništenja planete. To bi bilo moguće samo u slučaju kolosalnog sudara sa telom sličnog ili većeg prečnika koje bi potpuno zdrobilo Zemlju. Nije na vidiku. Jednog dana Zemlja će verovatno pasti na Sunce (za oko šest milijardi godina), ali kad to bude aktuelno na Zemlji više ionako neće biti nikog koga bi to zanimalo.

Sudbina Zemlje

Život će potpuno biti uništen za otprilike milijardu godina. Uzrok tome biće povećanje sjaja Sunca (koga interesuje, to je zbog nagomilavanja helijuma i povećanja pritiska u njegovim centralnim oblastima – takav je životni put naše i svih drugih zvezda na Glavnom nizu). Tada će Sunce toliko snažno zračiti da će otpočeti tzv. lavinski vlažni efekat staklene bašte («vlažni» zato što se zasniva na vodenoj pari, a ne na ugljen-dioksidu ili nekom drugom gasu staklene bašte). Posledice će biti potpuno dramatične. Najpre će mora i okeani isušiti, a potom će i atmosfera ispariti u međuplanetarni prostor. Nakon toga Zemlja će ostati užarena, sparušena i sterilisana. Njoj preostaje da sačeka da se Sunce toliko naduje da je proguta, zajedno sa Merkurom i Venerom. Nakon tog događaja Sunce će se skupiti u belog patuljka, a njegove planete, ako im se ne desi nešto dramatično u međuvremenu, stropoštaće se na njega, pre ili kasnije, zbog neumtnih, mada izuzetno sporih procesa kakav je gubitak energije gravitacionim zračenjem. Ako shvatate šta hoću da kažem.

Postoji i mnogo brži scenario. U sudaru naše planete s telom prečnika od 100 pa naviše kilometara posledice bi bile toliko dramatične da bi se celokupno stanovništvo Zemlje svelo samo na bakterije. Isti efekat bio bi postignut i pretvaranjem Zemlje u gigantsku grudvu leda i snega o čemu smo pisali u broju pet.

Smak čoveka

Postoji veći broj opasnosti po čovečanstvo. Od onih koje dolaze iz svemira najrealnija opasnost je udar nekog malog tela (asteroida ili komete) prečnika preko pet kilometara. Takvi udari su veoma retki i danas nije poznata skora takva opasnost (što ne isključuje opasnost od udara nekog manjeg tela koje ne bi uništilo ljudski rod, ali bi ga, moguće je, vratilo u kameno doba). Postoje i opasnosti od bliske supernove, eksplozije magnetara, ulazak Sunčevog sistema u neki po nas opak oblak gasova itd. ali te opasnosti danas nisu na vidiku i o njima ne vredi raspravljati jer su mnogo realnije, tj. vremenski bliže i izvesnije, opasnosti na samoj Zemlji.

To su promene klime usled npr. erupcija supervulkana, promene u kretanju okeanskih struja, zatim opasnosti usled razmagnetisavanja planete (magnetno polje nas štiti od kosmičkog zračenja), usled uništavanja ozonskog sloja u atmosferi itd. Ali ni ovo nisu najveće opanosti. Mnogo realnije i opasnije dolaze od samog čoveka koji svojom delatnošću može u mnogo kraćem roku, efikasno i zauvek da zapečati svoju sudbinu. Jedna vrsta takvih opasnosti su uzgredne, nenamerne, na primer uništenje već pomenutog ozonskog sloja i prezasićavanje atmosfere elementima koji drastično pojačavaju efekat staklene bašte što bi dovelo do takvih promena u klimi da bi opstanak čoveka bio nemoguć. Druga vrsta opanosti su, ma kako bezumne, ipak osmišljene i namerne. Te opanosti se odnose na „igranje“ sa hemijskim i biološkim oružjem koje bi moglo da izazove masovno i konačno izumiranje svega što liči na čoveka. Postoji izvesna opasanost i od nuklearnog oružja, ali i verovatnoća da će se ta opasnost držati pod kontrolom (kontrola laboratorija za proizvodnju hemijskog i biološkog oružja je mnogo teža, jer takve laboratorije ne moraju da budu velike i upadljive na bilo koji način).

Kada će doći do takvog smaka sveta? Svojevremeno je prof. S. Hoking izazvao veliku medijsku pažnju izjavom da postoje značajni izgledi da će se čovek samouništiti do kraja milenijuma. Ima, međutim, dosta onih koji ne dele Hokingov optimizam, već taj datum smeštaju mnogo bliže današnjem danu.

U svakom slučaju ovako će sa lica planete nestati uglavnom samo čovek, a to ostala živa bića neće doživeti kao neku tragediju. Naprotiv, neki životni oblici biće zahvalni na srećnoj sudbini što je ljudski rod konačno prestao da prlja i uništava planetu.

Ali, ovakvo uništenje bi moglo da dođe u vreme kada već mnoge flote kosmičkih brodova, nakrcane našim potomcima, napuste Zemlju u potrazi za srećnijom planetom. U takvom slučaju čoveka čeka uzbudljiva, mada neizvesna sudbina.

Aleksandar Zorkić / Astronomija br. 20

VUČE, JESAM LI SLOBODAN U OVOJ ZABITI SVEMIRA…

TAMOiOVDE________________________________________________

VUK

I Kao da će kraj avgusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo. Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim. Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

        II Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

     III I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.