MOST OD TRAVE…

tamoiovde-logo

Malo selo u Peruu održava tradiciju staru više od hiljadu godina.

Svake godine, lokalno stanovništvo koje živi na obe strane kanjona reke Apurimak u Peruu, koriste tradicionalne tehnike kako bi obnovili most Kesvačaka koji spaja dve obale.

 most_od_traveIzgradnja čitavog mosta traje tri dana, ali to nije najimpresivnija stvar.

Ono što je stvarno neverovatno je to da od materijala koriste samo travu!

Trava po imenu Kojo se bere i sakuplja, a potom plete u sitne pletenice koje se posle naknadno isprepletavaju u jake kanap. Svi se udružuju i rastežu kablove od trave kako bi dobili elastrčnost. 

Most se svake godine ruši i ponovo pravi na ovoj lokaciji i to je tradicija koja je ostala još od vladavine Inka u ovim područjima. 

Pogledajte kako izgleda pravljenje mosta od trave.

Izvor:srbijadanas.com

___________________________________________________________________________________

Advertisements

TRAGOVI PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

POTRESLE KRALJEVINU SRBIJU I JUGOSLAVIJU: Sedam  najvećih korupcionaških afera u istoriji!

Članovi komisije, „manje važni“, primetili su da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127264-533049

Nikola Pašić Hvaljeni državnik bio je više nego blagonaklon prema sinovljevim gresima, pa ga je u Skupštini branio govoreći: „Šta ćete? Dete, pa vole šećer“

AFERA S MUNICIJOM

1. Od firme „Šnajder-Krezo“, poznate po davanju bonusa svakome kome je to bilo potrebno, Mihailo Rašić i Damjan Vlajić 1908. nabavili su škart topovske granate

Srbija se na početku 20. veka spremala za ratove koji će uslediti deceniju kasnije. Određena su velika sredstva iz državnog zajma za nabavku oružja i municije kod francuskog „Šnajder-Krezoa“, korporacije u rangu „Krupa“, „Škode“ i „Vikersa“. Svi oni imali su razrađene mehanizme prodaje i davanja bonusa kome je bilo potrebno.

Mnogo škarta

Godine 1908, pošto je posao utanačen, Srbija je u Francusku uputila vojnu komisiju da nadgleda isporuku municije i opreme. Njome je rukovodio pukovnik Mihailo Rašić, a za tehničku ispravnost robe bio je odgovoran njegov kolega po činu Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog.

Ubrzo su ostali članovi komisije, „manje važni“, primetili da je u topovskoj municiji mnogo škarta, što je imalo posebnu težinu s obzirom na činjenicu da su topovi „šnajder-krezo“ 75 mm predstavljali glavno artiljerijsko oruđe naše vojske.
O tome je s lica mesta obavešteno Ministarstvo vojno, ali ništa nije preduzimalo.

Verovatno bi tako i ostalo da se Srbija povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine nije opasno približila ratu. Na tajnoj sednici Skupštine jedan poslanik pokrenuo je ovo pitanje, a ministar Stepa Stepanović tri dana kasnije podneo je ostavku. Njegov naslednik odmah je smenio pukovnike Rašića i Vlajića, a skupštinska komisija utvrdila je da je više od polovine čitave porudžbine šrapnela primljeno „protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način“. Osim toga, Rašić je pristao da nam Francuzi isporuče municiju slabije ubojne moći, što je imalo direktnu posledicu po borbenu gotovost naše artiljerije.

Bez dokaza

Nije bilo konkretnih dokaza da je primio mito, ali drugog objašnjenja za ovo nije bilo.
Pukovnici Rašić i Vlajić uhapšeni su 1910. godine, ali već posle dve nedelje pušteni su da se brane sa slobode. U kasnijem procesu optužbe protiv Vlajića potpuno su odbačene, dok je Rašić oslobođen, uz brojne propuste u sudskom pretresu. Pukovnici su potom penzionisani. Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj Prvog svetskog rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj i kasnije upućen u SAD, da naše iseljenike regrutuje za borbu. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog.
Danas jedna ulica u Beogradu i jedna u Šapcu nose njegovo ime.

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533053

Sumnjiva municija otkrivena tek pred rat

NAPREDAK U SLUŽBI

Mihailo Rašić je vraćen u službu i unapređen u čin generala u vreme balkanskih ratova, a pred kraj rata postao je šef srpske vojne misije u Francuskoj. Nikola Pašić uzeo ga je u svoju vladu za ministra vojnog

AFERA S OPANCIMA

2. Srpski vojnici marširali su i po žegi, blatu i lapavici – gotovo bosi. Polovina ili čak dve trećine obuće isporučene vojsci bilo je neupotrebljivo

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533047

Zbog loše obuće stradali mnogi vojnici

Operacije austrougarske vojske protiv Srbije u Prvom svetskom ratu počele su 12. avgusta forsiranjem Drine. Od tada pa do 15. decembra 1914, kad je oslobođen Beograd, srpski vojnici marširali su i po letnjoj žegi, jesenjem blatu i zimskoj lapavici – gotovo bosi! Čak dve trećine opanaka koje su liferanti isporučili vojsci bilo je neupotrebljivo!

Ispitivanje

Dva meseca posle Cerske bitke, u novembru 1914. godine, predsednik Srpske socijaldemokratske partije Triša Keclerović tražio je od Narodne skupštine da obrazuje komisiju i istraži ovaj slučaj, u koji su, osim liferanata, bili uključeni industrijalci iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić, i pukovnik Dušan Popović.

Komisija koja je povodom njegovih tvrdnji formirana ustanovila je poražavajuće činjenice: za vojsku su opanci rađeni od „rđave trule kože, često i presovane hartije“; mnogi su bili „kratki, kao za decu“, a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Vojsci su ih isporučili Milan i Vlada Ilić.

Za vreme evakuacije Niša oktobra 1915, po odluci Predsedništva Skupštine, uništena je celokupna skupštinska arhiva kako ne bi pala u ruke neprijatelju.

U ličnim beleškama kralja Petra I iz tog vremena, između ostalog, piše:
„U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani.“

Nova nabavka

Narodna skupština nije preduzela ništa ni protiv braće ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Popovića.

Naprotiv, Vlada Ilić februara 1915. dobio je novu porudžbinu za velike količine vojničkog veša, a Popović je kasnije unapređen u načelnika Ministarstva vojnog.
Vlada Ilić tridesetih godina biće gradonačelnik Beograda, cenjen i hvaljen. Stečeni kapital je umnogostručio, pa je uoči Drugog svetskog rata važio za najbogatijeg Srbina.

„Od svojih para, na svom zemljištu“, zabeleženo je, „otvorio je beogradski zoo- vrt“. Posle oslobođenja vlasti nove Jugoslavije konfiskovale su mu imovinu. Kažu da je umro u stanu jednog rođaka u potpunoj bedi, bez čarapa na nogama. Rehabilitovan je 2009.

ZA LOPOVE NEMA APSA

Kralj Petar: U avliji velika hrpa artije, vele, tu su stari računi koji se ne mogu vući. U stvari su to računi da se ne mogu utvrditi zloupotrebe i krađe koje su dotični učinili. Kao i u opančarskoj aferi. Blagosloveni lopovi kojima u ovoj zemlji nema zatvora jer su ministri i rođaci njihovi umešani

AFERE S DRAGULJIMA I PLATINOM

3. Rade Pašić, sin predsednika srpske vlade, hapšen je u vreme rata jer je u Parizu kupovao platinu, pa ju je prodavao nemačkim agentima koji su pravili municiju

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533051

Rade Pašić

Nikola Pašić glorifikovan je u srpskoj istoriji kao najbolji i najmudriji državnik svih vremena. Činjenica je, međutim, da je i sam bio alav na pare: „Taj čovek je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji“, piše Arčibald Rajs u svom testamentu. Taj i takav, predsednik vlade koja je pozvala Srbiju na sve žrtve u Prvom svetskom ratu, svog sina je, kao „bolesnog od srca“, od ratnih strahota sklonio u Pariz.

Grad svetlosti

U Gradu svetlosti Rade Pašić živeo je na visokoj nozi. Zahvaljujući autoritetu oca, predsednika vlade, saveznice Francuske u ratu, kod jednog juvelira kupio je dragi kamen vredan 350.000 franaka, ostavivši kaparu od samo desetine te sume. Kao garant da će ostatak biti plaćen naveo je adresu srpskog poslanstva u francuskoj prestonici.

Kad ni posle dogovorenog roka dug nije izmirio, uhapšen je, a iz zatvora pušten kad je naše poslanstvo platilo. Poslanik Srbije u Parizu Milenko Vesnić kasnije je tvrdio da je od Pašića tražio da nadoknadi tu sumu, ali da je on odbio. Samo godinu dana kasnije, 1916, Rade Pašić uhapšen je opet – ovoga puta zbog trgovine s neprijateljem. Ustanovljeno je, naime, da je zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, u zapečaćenim diplomatskim kovčezima švercovao platinu u neutralnu Švajcarsku. Pašić i Gluščević tamo su je prodavali nemačkim agentima! Platina je neprijateljima srpske vojske bila neophodna za avionsku industriju i proizvodnju topovske municije.

Proteran na Krf

Francuzi su mladog Pašića proterali na Krf, a Gluščevića izručili srpskim vlastima. Njemu je suđeno još pre proboja Solunskog fronta, ali je oslobođen, s obrazloženjem „da prema srpskim zakonima nema nikakve krivice sem možda carinske“.

Gluščević se posle rata vratio u Pariz, ali Francuzi mu nisu zaboravili saradnju s Nemcima. Uhapšen je 1919, a od Beograda je zatražena dokumentacija da bi mu oni sudili.

Štaviše, 1923. godine sud u Kraljevini SHS Gluščevića je oslobodio svih optužbi, a zaplenjena platina mu je vraćena!
KO NIJE ZA SEBE, NIJE…

Arčibald Rajs: Pašić je, javno priznajem, mnogo učinio za vašu zemlju (…). Međutim, on je to učinio zato što su mu se lični interesi poklapali sa interesima zemlje (…). Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji

AFERA SA STOKOM

4. Srpska vlada je stoku koju je dobila od Nemačke 1921. na ime odštete prodala Radivoju Hafneru, ortaku Radeta Pašića, i to po nezamislivo niskoj ceni

Novostvorena Kraljevina SHS dobila je 1921. na ime ratne štete od Nemačke stoku za onu koju su srpskim seljacima zaplenili nemački i austrougarski vojnici – 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Rade Pašić izdejstvovao je kod ministra poljoprivrede u vladi svog oca da se ne razdeli osiromašenim seljacima i tako obnovi stočni fond, već da se proda konzorcijumu njegovog ortaka Radivoja Hafnera. Hafner je, inače, u Prvom svetskom ratu bio liferant austrougarske vojske.

Dali u bescenje

Tako je Ministarstvo finansija vlade Nikole Pašića ovu stoku, bez naplate carine i bez konkursa, prodalo firmi „Omnium Serb“ po ceni od 45,5 dinara za jednu ovcu i 1.510 dinara za goveče – u vreme kad je cena ovce u Vojvodini bila 200 dinara, a govečeta 3.000!

Štampa, koja je otkrila ovu aferu, pisala je da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu! Politika je u tekstu pod naslovom „Afera za aferom“ pisala: „Priređen je jedan nov skandal i došlo je do jedne nove sramote. Oni koji su to priredili naravno da neće ni pocrveneti. Ali zemlja, revoltirana već zemlja, moraće se zapitati: Pa dokle će se ići u bestidnostima i cinizmu? Radilo se u većoj potaji nego ikada do sada. I radilo se brže nego ikada do sada. Radilo se o pljački koja iznosi na milione i koja ima za posledicu da ošteti državni ugled, pa čak i državnu kasu možda za stotine miliona.“

Rade prevarant

Beogradski dnevnik Radeta Pašića objavio je: „Drugi misle on samo daje svoje ime i stavlja u pokret svoje veze, i sve što radi, radi kao od šale. Svaka kompanija koja hoće da ima kakav krupniji posao s državom mora imati za svog člana i g. Radu Pašića – i ovaj ima više prihoda nego stari g. Pašić od svoga imanja. Samo ime g. Pašića, to je jedan ogroman kapital od koga mlađi g. Pašić vuče rentu, koju on upravo pretvara u dinare i franke.“

Kad je 1926. „stari g. Pašić“ umro, sahranjen je na Novom groblju. Velelepni spomenik krasila je bista pokojnika koju je u belom mermeru isklesao Ivan Meštrović. A onda je u Beograd iz Italije svratio kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara. Rade mu je prodao očev spomenik, zbog čega su ga tužile rođene sestre. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi. I danas je tamo…

NEVIĐENO BOGATSTVO

Štampa je pisala da je Hafner samo od ovog posla kupio 35 palata u Zagrebu. Novinari su izračunali da su Hafner i Pašić zaradili 136 miliona tadašnjih dinara na račun državne kase. Poređenja radi, plata lekara bila je 1.500 dinara, tako da su zaradili oko 60 miliona evra u današnjem novcu

AFERA SA ČESIMA

5. Po beskrupuloznosti mladom Pašiću bio je ravan jedino Milan Stojadinović, ali ovaj je po državu bio mnogo opasniji jer je zloupotrebljavao javne funkcije

afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533055

Saradnici Milan Stojadinović i Ante Pavelić

Između dva svetska rata u Srbiji Rade Pašić, sin jedinac Nikole Pašića, svakako je bio upleten u najviše korupcionaških afera. „Kombinacije je završavao“, rečeno jezikom današnje finansijske elite, zahvaljujući svom ocu Nikoli Pašiću, koji je bio više nego blagonaklon prema jedincu.

Goran Antonić, istraživač korupcije, kaže: „Ostalo je zabeleženo da je Nikola Pašić, slušajući teške optužbe protiv sina u Skupštini povodom malverzacija oko šećera, rekao: ‚Ovaj, a šta ćete? Dete, pa vole šećer!‘“

Bogata karijera

Mlađem Pašiću po beskrupuloznosti bio je ravan samo Milan Stojadinović, ali on je po državu bio mnogo opasniji – zloupotrebljavao je funkcije na kojima se nalazio. A bio je na najvišim: tri puta ministar finansija, dva puta predsednik vlade i ministar spoljnih poslova! Imao je 34 godine kada ga je 1922. Pašić uzeo za ministra finansija, sa zadatkom da stabilizuje dinar. Stojadinović je uspeo u ovome i stekao veliku popularnost.

„Jedino što je Stojadinovića sprečilo da postane veliki državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar.
Može onda da se zamisli kakvi su Rade Pašić i Milan Stojadinović bili u paru! Afera „Adamstal“ to je i pokazala…

Umro kao bogataš

Jedno češko preduzeće iz mesta Adamovo (otud ime aferi) pristalo je posle Prvog svetskog rata da obnovi našu železnicu, ali da posao ne bude plaćen unapred, kako se tada radilo, već po završenom poslu.

Posao je obavljen, ali isplatu je ministar Milan Stojadinović mesecima odlagao. Direktoru preduzeća iz Adamova, koji je doputovao u Beograd, sugerisano je da jedino Rade Pašić svojim vezama može da mu pomogne… I jeste: Stojadinović i Pašić podelili su mito, dug je Česima plaćen, ali je češka kruna, dok je Stojadinović otezao sa isplatom, upetostručila svoju vrednost!

Šteta naneta državnom budžetu bila je ravna sumi za 80.000 lekarskih plata. Recimo, oko 50 miliona evra danas!

Kao političara naklonjenog Hitleru, Stojadinovića su Englezi držali u internaciji na Mauricijusu. Posle toga otputovao je u Argentinu, gde je 1954. s poglavnikom NDH Antom Pavelićem potpisao sporazum o razbijanju i podeli Titove Jugoslavije. Milan Stojadinović umro je kao bogat čovek 1961. godine.

LIMUZINA ZA DINAR

Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“

AFERA S RATNOM ODŠTETOM

6. Zahvaljujući obveznicama za nadoknađivanje ratne štete građanima i preduzećima, radikalski prvaci naglo su počeli da dižu palate po Beogradu

Milan Stojadinović brzo se svrstao među najbogatije Srbe.
Kad se po završetku Prvog svetskog rata mlada Kraljevina SHS prihvatila nadoknađivanja ratne štete građanima i preduzećima, on se našao na pravom mestu – bio je ministar finansija.

Podela obveznica

Pošto država nije imala para da isplati svu procenjenu štetu, 1923. podelila je obveznice. Njih će, saopšteno je, isplaćivati u skladu s prilivom novca od uplata iz poražene Nemačke.

Narod ni onda nije imao veliko poverenje u državu i njene hartije, a nije ni bio vičan berzanskim poslovima, pa je situacija bila idealna za operaciju koju je Stojadinović smislio. Špekulanti su se razmileli po Srbiji šireći glasine da Nemačka obustavlja isplatu ratne štete i da će obveznice propasti. I, naravno, otkupljivali ih od zbunjenih ljudi za desetinu nominalne vrednosti.

Kad je većina obveznica prešla u ruke kruga oko Stojadinovića, on je 1925, kao ministar finansija, odlučio da država počne da ih isplaćuje, što im je odjednom podiglo vrednost za 15 puta!

Krug upućenih u ovu mahinaciju predstavljali su ministri i prvaci Stojadinovićeve Narodne radikalne stranke. Oni u ovome čak nisu videli ništa sporno.

Svi pošteni

Ministar prosvete Miša Trifunović u Skupštini je ovako odgovorio na primedbu opozicije da su radikalski prvaci naglo počeli da dižu palate po Beogradu:

„Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače… Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po 30 dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodah bonove. Moj osnovni kapital tako se upetostručio. Tada sam isplatio banci i zaradio kuću.“

Ilustrativan je i ovaj primer. Prilikom posete „Mercedesovim“ pogonima Stojadinoviću su saopštili da mu poklanjaju auto. On je to odbio, jer mu je kao visokom funkcioneru bilo zabranjeno da prima poklone, pa je nastalo ubeđivanje, dok ne dođoše na ideju da auto kupi za simboličnu sumu. „Neka bude jedan vaš dinar“, rekao je direktor „Mercedesa“. Svedoci su u Beogradu pričali da je naš predsednik vlade izvukao iz džepa dvodinarku i pružio je direktoru. „Šta sad da radimo, nemam da vam vratim sitno“, našalio se ovaj.
„Ništa ne mari. Dajte još jedan za kusur…“, uzvratio je Stojadinović ozbiljno.

BEZ GRANICA

„Jedino što je Milana Stojadinovića sprečilo da postane veliki srpski državnik bio je nedostatak osećaja za moral“, zapisao je jedan hroničar

BROJNOST IH ŠTITILA

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak protiv Markovića je obustavljen. On je posle toga još tri puta bio ministar pravde
afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533043afere-kraljevina-srbija-kraljevina-jugoslavija-nikola-pasic-kralj-petar-mun-1405127224-533045

AFERA MINISTRA PRAVDE

7. Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković

Prvi ministar Kraljevine SHS koji je zbog korupcije bio saslušavan u Skupštini i na kraju napustio vladu bio je ministar pravde Lazar Marković – od 1921. do 1923. godine.
Opet su u pitanju bile zloupotrebe sa isplatom ratne odštete, što je u neku ruku i razumljivo jer su se u prvim godinama po završetku Prvog svetskog rata tu vrtele najveće pare.

Mehanizam pljačke bio je prost: još od kraja 19. veka u Vučju kod Leskovca postojalo je preduzeće za proizvodnju gajtana i tkanina ortaka Ilića, Petrovića i Dimitrija Teokarovića. U ratu su im Bugari spalili jedan pogon, pa su ortaci, u skladu sa zakonom, u oktobru 1922. uputili molbu ministru pravde Lazaru Markoviću za izdavanje uverenja o nadoknadi za ratnu štetu. Nepunih mesec dana kasnije to uverenje je izdato – ali samo na ime Slavka Teokarovića, jednog od Dimitrijevih sinova i ministrovog prijatelja.

Obeštećenje

Ministarstvo je odredilo obeštećenje od 8.222.700 dinara, ali ministar pravde naložio je Upravi za ratnu odštetu da se njegovom prijatelju odobri nabavka mašina u iznosu od milion zlatnih maraka, kako je objavio dnevnik Politika u februaru 1924. godine.

Paritet između zlatne marke i dinara tada još nije bio određen, pa ga je ministar Marković odredio sam, otprilike, i tako zapravo bar udvostručio, ako ne i utrostručio, iznos dodeljen Teokaroviću, pošto je nezvanično jedna zlatna marka vredela 18 dinara.

Tim parama su sinovi Dimitrija Teokarovića – Vlada, Laza i Slavko – osnovali u Paraćinu fabriku vunenih tkanina, kao i fabriku za preradu finog prediva, a deo mašina dolazio je iz kontingenta ratne odštete.

Izigrani ortaci

Izigrani ortaci Ilić i Petrović tražili su pravdu u Ministarstvu, pa se onda obratili novinarima. Zatim je došlo i do dvodnevne rasprave u Skupštini.

Isplivalo je da ministar Marković lično u novoj fabrici u Paraćinu ima znatan udeo u vlasništvu. Osim toga, obelodanjeno je da je Slavko Teokarović u međuvremenu uplatio u Bosanskoj banci 96.000 dinara kao kauciju za dva luksuzna stana u zgradi Akademije nauka u Beogradu. Stanovi su za ono vreme bili ultramoderni i veoma skupi, i bili su iznajmljeni na ime Teokarovića i Markovića, s tim što je Slavko Teokarović bivšem ministru uplaćivao mesečnu rentu od 20.000 dinara.

Glasanjem poslanika Narodne radikalne stranke, koja je imala većinu i koja nije htela da njen istaknuti član ode u zatvor, postupak je obustavljen. Marković je posle toga još tri puta bio ministar pravde.

Piše: Mihajlo M. Popović
Izvor:kurir-info.rs /srpskaistorija.wordpress.com/

 

LEKAR KOJI SE POSVETIO KNJIŽEVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Mihail Bulgakov književni vuk

Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljiva celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu

thumb-502-228Mihail Bulgakov, virtuozni satiričar koji je u svojim dramama, pripovetkama i romanima dočarao svu grotesknost ljudske gramzivosti, pohlepe i taštine, većinu svojih dela nije uspeo da doživi u štampanom izdanju. Taj odvažni kritičar sovjetskog društva u epohi Josifa Staljina celog života borio se sa cenzurom, doživljavajući da njegove komade skidaju s pozorišnih repertoara ili da ih zabranjuju za postavljanje na scenu. I njegovo književno remek-delo roman „Majstor i Margarita“, koji ga je proslavio širom sveta, objavljen je tek četvrt veka posle njegove smrti.
Očajan što je kao pisac „živ sahranjen“, Bulgakov je mnoge svoje rukopise spalio, a nekoliko puta pisao je samom Staljinu, moleći ga da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano.
Na širokom planu ruske književnosti bio sam jedan jedinstveni književni vuk. Savetovali su mi da ofarbam krzno. Besmislen savet. Bio vuk ofarban ili ošišan, ipak ne liči na pudlicu. Sa mnom su postupili kao s vukom. Nekoliko godina su me gonili po pravilima književne hajke, u ograđenom toru…“, napisao je Bulgakov Staljinu. Sovjetski vođa nije mu dozvolio da otputuje, cinično ga upitavši: „Zar smo vam toliko dosadili?

Rukopisi ne gore
Za života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Nekoliko decenija nakon njegove smrti otvorene su arhive KGB-a, u kojima je pronađen prekucan rukopis piščevog dnevnika, spaljenog 1930. godine. To je potvrdilo čuvenu Volandovu tvrdnju iz „Majstora i Margarite“ da „rukopisi ne gore“.

MIhail i Elena BulgakovaIako je po profesiji bio lekar, Bulgakov je još od ranog detinjstva voleo književnost i teatar. Napustio je medicinu i potpuno se posvetio pisanju 1919. godine. Prema sopstvenom priznanju, prvu priču napisao je jedne noći dok je putovao vozom, a objavio ju je u prvom gradu u kojem se tokom putovanja zaustavio. Za sobom je ostavio na desetine dela u kojima je, uz obilje lucidnog humora i satire, kritikovao nakaznosti sovjetskog društva, malograđanštinu, birokratiju, korupciju.
Roman „Majstor i Margarita“, po mišljenju mnogih jedno je od najboljih književnih dela proteklog stoleća, Bulgakov je pisao duže od decenije, a završio ga je bukvalno pred smrt, ležeći u postelji i diktirajući svojoj supruzi njegovo poslednje poglavlje. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednog u čijem su središtu Ješua Ha Nocri (Isus Hristos) i Pontije Pilat uoči raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta. Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra–Saše Petrovića iz 1972.

Nepodobni majstor
Mihail Afanasjevič Bulgakov rođen je 3. maja 1891. godine u Kijevu, u tadašnjoj ruskoj imperiji. Piščev otac Afanasije Ivanovič Bulgakov bio je bogoslov, profesor Kijevske duhovne akademije, dok je njegova majka Varvara Mihajlovna Pokrovska jedno vreme radila kao učiteljica. U srećnom domu Bulgakovih bilo je sedmoro dece, od kojih je Mihail bio najstarije. Odrastao je okružen ljubavlju, prijateljstvom i poštovanjem. Još kao dečak zavoleo je teatar. Pisao je komedije koje su izvodili njegova braća i sestre kod kuće tokom porodičnih okupljanja. Kao devetogodišnjak prvi put je pročitao roman Nikolaja Gogolja „Mrtve duše“, misleći tada da je reč o avanturističkom štivu. To delo ga je fasciniralo celog života, a Gogolj je bio njegov omiljeni pisac. Bulgakovljeva prva ozbiljnija prozna dela „Đavolijada“ i „Pustolovine Čičikova“ bila su inspirisana upravo Gogoljevom književnom zaostavštinom.
Mladi Mihail je 1901. upisao Prvu kijevsku gimnaziju. Tokom školovanja počeo je da se zanima za rusku i evropsku književnost. Pored Gogoljevih voleo je da čita i dela Aleksandra Puškina, Fjodora Dostojevskog, Mihaila Saltikova Ščedrina i Čarlsa Dikensa. Nakon smrti oca 1907. godine, majka Varvara, obrazovana i veoma sposobna žena, preuzela je odgovornost za školovanje svoje dece. Mihail je 1909. upisao medicinski fakultet, a nakon diplomiranja zaposlio se kao lekar u Kijevskoj vojnoj bolnici.

Svoju prvu ljubav Tatjanu–Tasju Lapu upoznao je 1908. godine, a pet godina kasnije njome se oženio. Ipak, Tatjana nije bila njegova jedina ljubav. Ljuba Jevgenijevna Belozjorska bila je njegova sledeća supruga, od 1924. do 1932. godine, kada se oženio i po treći i poslednji put – Jelenom Sergejevnom Nirnberg, svojom „Margaritom“.
Na početku Prvog svetskog rata posredstvom Crvenog krsta nekoliko meseci radio je kao lekar na frontu. Bio je ranjen najmanje dva puta, što je loše uticalo na njegovo zdravlje. Dugo je patio od hroničnih bolova, zbog čega je sebi ubrizgavao morfijum. To je kod mladog lekara izazvalo zavisnost s kojom je uspeo da se izbori tek 1918. godine. Svoje muke s morfijumom opisao je u istoimenoj noveli iz 1926. godine.

Bulgakov s porodicomPo završetku rata još neko vreme radio je kao vojni lekar, ali je istovremeno objavljivao i članke u novinama. Početkom 1920. godine razboleo se od tifusa, što ga je navelo da napusti doktorsku karijeru i podstaklo da se potpuno posveti pisanju. Na jesen 1921. preselio se u Moskvu, i tu počeo da piše feljtone i članke za nekoliko prestoničkih dnevnih novina i časopisa. Pisao je i priče i drame, a svoj prvi roman „Bela garda“, autobiografsko delo o tragičnim događajima i borbi za vlast u Ukrajini tokom 1918. godine, objavio je 1924. u Francuskoj.
U oktobru 1926. godine u čuvenom MHAT-u postavljena je Bulgakovljeva drama „Dani Turbinovih“. Premijera je bila izuzetno uspešna, a među ljubiteljima komada bio je i Josif Staljin koji je, uprkos tome što je dramu nazvao antisovjetskom šalom, predstavu gledao više od deset puta. Ipak ta predstava, kao i svi ostali njegovi komadi, kasnije je bila skinuta s repertoara i zabranjena za izvođenje.
Književna i pozorišna kritika bila je veoma negativna prema njegovom stvaralaštvu. Prema računici samog pisca, za deset godina objavljeno je 298 podrugljivih recenzija o njegovim književnim delima, a samo su tri bile blagonaklone. Među ogorčenim kritičarima bili su i mnogi ugledni književni autori, poput Vladimira Majakovskog, Viktora Šklovskog, Eriha Auerbaha, Platona Kerženceva.
Krajem dvadesetih napisao je još nekoliko izuzetnih drama, među kojima je urnebesna satira na račun Nove ekonomske politike Staljinovog režima „Zojkin stan“, zatim „Purpurno ostrvo“, koja je odmah skinuta s repertoara kao buržujski komad i antisovjetska pojava, kao i drama o Žanu Batistu Molijeru „Bratstvo licemera“. U julu 1928. očajan zbog progona, zabrana i cenzura, obratio se Staljinu pismom u kojem je poručio: „Nemajući više snage da živim, iznuren proganjanjima, znajući da ne mogu više da budem ni objavljivan ni izvođen unutar SSSR-a, doveden do nervnog sloma, obraćam Vam se i molim Vas da se zauzmete kod Vlade SSSR-a da budem proteran van granica SSSR-a zajedno s mojom ženom LJ. J. Bulgakovom, koja se ovoj molbi pridružuje.“ Molba mu, naravno, nije uslišena. Bulgakova je nakon tog pisma pozvao Staljin lično, preporučivši dramaturgu da se javi u MHAT i da zatraži posao. Zaposlen je kao asistent reditelja, ostavši u MHAT-u do 1936.

Bulgakovljeva soba u kijevuIpak i tokom tog perioda njegova dela su zabranjivana, uključujući i scenarija za filmove „Mrtve duše“ i „Revizor“, kao i komad o Molijeru koji je skinut s repertoara nakon svega sedam izvođenja. Povodom 60. Staljinovog rođendana Bulgakov je pristao da napiše dramu o sovjetskom vođi. Komad o mladom Gruzijcu, nesuđenom bogoslovu, pod nazivom „Batum“, takođe je bio zabranjen, i to na intervenciju samog Staljina.
Pisac je ponovo tražio dozvolu za odlazak u inostranstvo, ali je nije dobio. Sa suprugom Jelenom otputovao je u Lenjingrad, gde se podvrgao terapiji elektrošokovima, u pokušaju da se izleči od depresije. Bio je miran svega nekoliko meseci, nakon čega su mu se vratili nervno rastrojstvo i klaustrofobija. Piščevo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno, a 1939. godine počeo je da gubi vid. Lekari su konstatovali da boluje od nefroskleroze, bolesti kojoj nije bilo leka, a od koje je umro i njegov otac.
Od februara 1940. godine prijatelji i rodbina neprestano su dežurali kraj njegove postelje. Umro je 10. marta te godine, a narednog dana održana je komemoracija u zdanju Saveza sovjetskih pisaca. Veliki književnik sahranjen je na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Majstorovo jevanđelje
Roman „Majstor i Margarita“, koji je Mihailu Bulgakovu doneo svetsku slavu, prvi put je štampan tek 26 godina nakon njegove smrti. Prvi deo romana objavljen je krajem 1966. godine, a drugi početkom 1967. u časopisu „Moskva“. Čak i tada su pojedini delovi rukopisa bili izostavljeni, a delo je u celini na ruskom jeziku objavljeno 1968. godine u Bernu. U Sovjetskom Savezu kompletna verzija romana pojavila se zapravo tek 1973. godine.
Bulgakov je to delo počeo da piše još 1928. godine, neprestano ga menjajući i dopunjavajući narednih 12 leta. Pisao ga je gotovo u tajnosti, čitajući povremeno njegove odlomke svojim najbližim prijateljima. Dovršio ga je na samrtnoj postelji, diktirajući poslednja poglavlja svojoj ženi Jeleni i zajedno s njom doterujući rukopis. Nakon piščeve smrti roman su u rukopisu pročitali čuvena pesnikinja Ana Ahmatova i romanopisac Venjamin Kaverin.
U prvim verzijama rukopisa Bulgakov je pisao „roman o đavolu“, a kasnije ga je razvio u složenije delo, s ljubavnom pričom u središtu zapleta. Dva jevanđelja, „moskovsko“ i „judejsko“, povezuju lik Majstora, pisca koji je zatočen u duševnoj bolnici zbog svojih nepodobnih pisanija o stradanju judejskog proroka Ješue Ha Nocrija, i profesora crne magije Volanda, očevica novozavetnih zbivanja opisanih u Majstorovom romanu.
Roman „Majstor i Margarita“ imao je osam verzija, a tokom nastajanja Bulgakov mu je mnogo puta menjao naslove. Među varijantama koje su se autoru motale po glavi bile su „Jevanđelje po Volandu“, „Konsultant s kopitom“, „Crni bogoslov“, „Poslednji let“, „Veliki kancelar“, „Satana“, „Evo i mene“, „Šešir s perom“, „On se pojavio“, „Dolazak“, „Crni mag“. Njegova živopisna satira ima i upečatljiv lirski deo, onaj koji prati Margaritu, oličenje svega čistog i neiskvarenog. Prototip glavne junakinje je piščeva supruga Jelena Sergejevna, koja ga je do poslednjeg trenutka bodrila da završi roman i učinila sve da on bude objavljen.
Nakon što se konačno pojavio pred širokim krugom čitalaca, roman „Majstor i Margarita“ izazvao je pravu književnu i umetničku eksploziju. Satirična pripovest o nečistoj sili koja pravi pometnju po Moskvi i narušava komunistički poredak, isprekidana novozavetnom povešću, doživela je mnoštvo dramatizacija širom sveta, od kojih je prva postavljena u Moskovskom teatru na Taganki 1977. godine. Prvu filmsku ekranizaciju Bulgakovljevog romana potpisao je 1971. godine Andžej Vajda. Istaknuti poljski reditelj režirao je televizijski serijal pod nazivom „Pilat i drugi“, koji je snimljen u produkciji Savezne Republike Nemačke. Aleksandar–Saša Petrović je godinu dana kasnije u jugoslovensko-italijanskoj koprodukciji snimio film „Maestro i Margarita“. Prošle godine, povodom 120. godišnjice Bulgakovljevog rođenja, u Moskvi je premijerno prikazan film koji je režirao Jurij Kara. Interesantno je to što je reč o filmskoj ekranizaciji „Majstora i Margarite“ snimljenoj još 1994. godine, koja je 17 godina ležala na polici zbog sukoba reditelja i producenta.
Bulgakovljev roman poslužio je i kao inspiracija za libreto kompozitoru Sergeju Slonimskom, koji je sedamdesetih godina komponovao operu „Voland“. „Majstor i Margarita“ ujedno je i jedno od dela sovjetske literature koja su najviše ispitivana i komentarisana. O njemu je napisano na hiljade stranica na ruskom, srpskom, nemačkom, engleskom, poljskom, francuskom, italijanskom jeziku. Jedan drugi progonjeni književnik, nobelovac Salman Ruždi, priznao je da je svoje čuvene „Satanske stihove“ napisao inspirisan upravo Bulgakovljevim remek-delom.
Valentina Bulatović
Izvor: akter.co.rs/ nedelja, 23.09.2012/

_____________________________________________________________________________________________________

 

ČUDO NEVIĐENO – SVAKA MU ČAST, PREDSEDNIKU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NAJSIROMAŠNIJI PREDSEDNIK NA SVETU

Predsednik Urugvaja Hose Muhika je verovatno najbliži „čoveku iz naroda“ od svih ostalih svetskih lidera

 Zaradio je „nadimak el presidente mas pobre“, ili „po naški“, najsiromašniji predsednik zbog svojih neverovatnih odricanja!

Ovaj neobičan (i nesebičan) čovek daje čak 90 odsto svoje plate svojim građanima, tako da od 12. 500 dolara, koliki je iznos njegovih primanja, zadržava samo 1. 250 koliko mu je potrebno za osnovne životne troškove.
On je španskom dnevniku „El Mundo“ nedavno izjavio: „Dobro mi je sa toliko novca. Mora da bude, jer znam koliko Urugvajaca preživljava sa mnogo manje.“

Hose i njegova žena, koja radi kao senatorka, takođe donira deo svojih prihoda.
Njih dvoje žive u skromnoj seoskoj kući na farmi cveća.

Njegova najvrednija kupovina je Folsvagenova „Buba“ koja košta oko 2.000 dolara.

Od kada je Muhika došao na vlast 2010. godine, njegova zemlja se smatra jednom od najmanje korumpiranih na svetu!

 Nije ni čudo, kada im šef države nema račun u banci, niti bilo kakav dug, a zadovoljstvo pronalazi u porodičnom životu i društvu svog ljubimca psa Manuele.

A kakav je Muhika u odnosu na kolege?

Njegova plata na godišnjem nivou iznosi 15.000 dolara.

To je 5,8 odsto plate Dejvida Kameruna, premijera Britanije, 4,2 odsto zarade Stivena Harpera (Kanada), 3.1 odsto prihoda Baraka Obame, 2,9 odsto prihoda Reile Odinge iz Kenije, samo 2,5 odsto Džulije Džilard iz Australije, i mizernih 0,7 odsto novca koji zaradi Li Hsien Long iz Singapura.

Muhika inače živi vrlo jednostavnim i povučenim životom. On odbija da živi u predsedničkoj palati i, umesto da se on useli, ustupio prošle zime ovu raskošnu građevinu beskućnicima, kako bi ih spasao od smrzavanja.

 Pre izvesnog vremena predsednik Urugvaja se pojavio na nekom javnom događaju modrog nosa, upitan za povredu, objasnio je da se desila dok je pomagao susedu da popravi krov posle kišne oluje.

Urugvaj je najmanja nacija Južne Amerike, nakon Surinama. Ipak, ova majušna zemlja je treća po razvijenosti na kontinentu, a ne samo da je uspjela da izbegne svetsku ekonomsku krizu, već njena ekonomija ima pozitivan trend.

buka.com

P.S.

Ova objava ima karakter preuzete informacije, te  sam u  integralnom delu teksta izbegao iznošenje ličnog stava.

No, da li je pre svega ovo moguće?  Možda bi prikladniji podnaslov bio, na primer, NAJBOGATIJI PREDSEDNIK NA SVETU.

Prosudite!

Bora*S

____________________________________________________________________________________