SPAŠEN KONJ…

tamoiovde-logo

Ostavili ga u blatu, a do tada zarađivao 300.000 dolara

Neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kada Džen Manski pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna u Earlevileu u Njujorku. Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži.

Foto: Modern Farmer/Toni Horrace

Upoznajte Džastina Tima (Justin Thyme) šampionskog trkačkog konja, koji je napušten i ostavljen da umre, uz pomoć ljudi velikog srca uspeo da se izbori i ustane kao feniks.

Kako prenosi portal Modern Farmer ova neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kadaDžen Manski (Jen Mansky) pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna (Amy Yahna’s) u Earlevileu u Njujorku.

Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži. Džen i Ami brzo su ovom šampionu pritekli u pomoć. Uprkos njegovom teškom stanju, šampion ih je čitavog dana ohrabrivao dok su vukli galone vode, donosili mu seno, hranili ga šačicama trave kako bi mu pomogli da dobije dovoljno snage da pokuša da stane na noge.

Patio i od potencijalno smrtonosne neurološke bolesti

Te večeri, konj zvani Džastin Tim dobio je svoju “GoFundMe” stranicu i preko noći, ljudi velikog srca donirali su dovoljno novca kako bi mu pomogli da stane na noge.

Kada je postalo jasno da šampionu treba više pomoći nego što bi mogli da pruže na farmi, Ami je pokrenula drugi krug finansiranja, kako bi ga poslali u lokalnu bolnicu konja, „Leatherstocking Ekuine Centre“.

Džastin je takođe patio od EPM (Ekuine Protozoal Mieloencephalitis) – zajedničke ali potencijalno smrtonosne neurološke bolesti. Ipak, šampion nije posustajao i nakon dugog oporavka, uspeo je da se izbori.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju

Ostaje pitanje, kako je uopšte ovaj konj došao u tu situaciju u kojoj se našao. Izbledela tetovaža dovela je Ami do odgovora.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju koji je zaradio skoro 300.000 dolara na stazama u Njujorku, i drugim državama. Na kraju njegove uspešne karijere počeo je njegov spor, bolan put ka dnu, odakle se izdigao.

Niko ga nije hteo ni za klanje 

Kao što je Ami saznala, prodat je posredstvom aukcije i smešten je u prepunu prikolicu i bio je pripremljen za klanje. Pošto kupci na aukciji nisu bili voljni da uzmu oborenog konja, Džastina su vukli iz prikolice na obližnji pašnjak gde ga je Džen na kraju našao.

Džastin sada provodi svoje dane na osunčanom pašnjaku. Ima mnogo posetilaca, od kojih su neki finansijski podržali njegov oporavak.

Slađana Aničić

Izvor: agroklub.rs

________________________________________________________________________________________

Odvedi me TAMO… VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…

Vetar u grivi/ulje na kartonu by Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

REKORDER EVOLUCIJE…

tamoiovde-logo

Jakutski konj, nacionalni simbol i junak mnogih mitova i legendi, dosadašnji je rekorder u brzini evolucije među sisarima

jakutski-konjRuska republika Saha, poznatija kao Jakutija prostire se na dalekom istoku Sibira i poznata je kao oblast sa najnižim temperaturama na svetu. Ovo veliko prostranstvo, iako hladnije od Severnog pola, stalno je naseljeno. Region u kome temperatura sa letnjih 30 stepeni zimi može pasti i do minus 60 nije standardno i idealno mesto za ljudska naselja.

Ipak, već vekovima ovaj prostor naseljavaju ljudi u čijem životu najvažniju ulogu ima konj. Jakutski konj je nacionalni simbol, junak mnogih mitova i legendi, u nekima od njih čak predstavljen i kao čovekov predak, a nedavno je postao i glavna tema biološkog istraživanja Univerziteta u Kopenhagenu.

Zahvaljujući ovom konju, koji svojom građom podseća na ponija, život jakutskog naroda je znatno lakši. U surovo hladnim uslovima sa velikim količinama snega, jedino on može da preveze robu i ljude, a bez ove životinje, stanovnici Jakutije bi zimi bili izolavani jedni od drugih. Osim toga, mleko i meso ovih niskih ali masivnih konja bitan su deo jakutske ishrane.

Za retke turiste ove oblasti, najupečatljivija slika su upravo konji koji trče snežnim predelima, žive napolju i uspevaju da pronađu hranu koja se nalazi i sedam metara ispod snega. Jakutski konji nisu divlji, ali ove domaće životinje ne žive slično kao njihovi srodnici u drugim krajevima sveta.

Iako su temperature ekstremno niske, vreme uglavnom provode napolju, a zbog prirodne nemogućnosti da im čovek obezbedi dovoljno hrane, često su prinuđeni da je traže kopajući zaleđenu zemlju i sneg. Kako ovi konji žive u uslovima u kojima drugi pripadnici njihove vrste ne mogu – pitanje je koje je pokrenulo međunarodni tim naučnika, predvođen doktorom Ludovik Orlandom da započne istraživanje njihovog genoma.

EVOLUCIJA NIJE MOGLA DA ČEKA

yakutian-horseU istraživanju je korišćen genom devet sadašnjih konja ove ledene oblasti, genom jednog konja starog 5.200 godina i jednog koji je ove predele naseljavao početkom 19. veka, kao i veliki broj genoma drugih domaćih i divljih konja. Geni su pokazali sličnost između savremenih jakutskih i domaćih mongolskih konja, što ide u prilog zaključku istarživačkog tima, da su ove životinje došle između 13. i 15. veka zajedno sa ljudima iz Mongolije.

Simbol Jakutije zapravo je doseljenik, jedan je od zaključaka istraživanja koje je sproveo tim doktora Orlanda. Konji koji su bili autohtona vrsta ove oblasti, izumrli su pre oko 5.000 godina, bili su savremenici mamuta, a genomi dobijeni iz njihovih ostataka ne ukazuju ni na kakvu vezu sa današnjim jakutskim konjima.

Činjenica da jakutski konji žive u arktičkim uslovima tek oko 800 godina, dovela je do zaključka koji je najviše iznenadio istraživački tim. Ova životinja je dosadašnji rekorder u brzini evolucije među sisarima. Za samo 100 generacija, uspela je da razvije osobine neophodne za preživljavanje u novim uslovima a osam vekova je za proces evolucije izuzetno mali vremenski period, pa se može reći da je ova vrsta konja evoluirala gotovo preko noći. Ovako brze promene su svakako podstaknute ekstremnim uslovima života u kojima je opstanak bio toliko ugrožen da evolucija nije mogla da čeka.

Kod današnjih konja je u odnosu na njihove pretke iz Mongolije izmenjen fenotip, a geni su promenili svoju ekspresiju razvijajući osobine neophodne za opstanak. Ove genetske promene su uticale ne razvoj dlake koja je postala duga i gusta  pa stvara debelo krzno koje zadržava toplotu.

Promene su uticale i na veličinu tela, hormonske procese i metabolizam, kao i stvaranje potkožnog sloja masti koji je dobar toplotni izolator. Metabolizam jakutskih konja karakterišu velike sezonske razlike. Tokom kratkih toploh perioda kada su pašnjaci obrasli hranom, ove životinje akumuliraju rezerve masti, a tokom zime smanjuju svoje aktivnosti.

Tim naučnika je ovim istraživanjem otkrio slučaj izuzetno brze evolucije, ali i još jednu zanimljivu činjenicu – jakutski konji imaju genetske sličnosti sa drugim arktičkim vrstama, pre svega sa današnjim ljudima koji naseljavaju ovu oblast i mamutima koji su nekada ovde živeli. Ova pojava je poznata kao evoluciona konvergencija – fenomen kada nepovezane grupe organizama izložene sličnim uslovima života razvijaju i slične osobine u cilju adaptiranja.

Tekst: Jovana Nikolić 

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

ŽIVOTINJE, ŽRTVE STRAŠNIH RATOVA…

tamoiovde-logoDa li znate koliko je životinja stradalo u ratovima?

1418224261
Životinje su oduvek, na različite načine korišćene u ratovima, o čemu svedoči i nebrojano podataka, zapisa i fotografija. Samo na frontovima u Prvom svetskom ratu u sukobima je učestvovalo 11 miliona konja, 100.000 pasa i čak 200.000 golubova!

Bezimenih vojnika-životinja, čije su žrtve malo cenjene i pominjane, u Drugom svetskom ratu bilo je više – stradalo je oko 250.000 pasa, milioni konja, a samo u jedinicama Nemačke i Sovijetskog saveza 6 miliona konja!

Ovo su autentične fotografije sa frontova Prvog svetskog rata koje će vam pokazati ljubav, odanost, požrtvovanost i naklonost životinja čoveku!

Ove fotografije prikupljene su u čast stogodišnjice prvog Svetskog rata.

unnamed

Vojnik na konju, tokom redovne patrole. Kako se rat zahuktavao, a sve više koristili mitraljezi i bodljikave žice, konji su postajali „beskorisniji“ i lakše su ginuli. Ipak, njihova uloga u transportu municije, ranjenih, hrane i lekova bila je neizmerna.

unnamed (1)

Nemački vojnici poziraju pored konja na kojem je namontiran tada moderan mitraljez sa municijom.

 

unnamed (2)

Pas koji u prtljagu nosi zavoje i obilazi ranjenike i lekare, Britanija 1915.godine.

 

go

Golub sa malim fotoaparatom, podešenim da klikne i fotografiše na određeno vreme. Ovakve ptice trenirao je Nemac Julius Nubroner, pre i tokom ratnih godina.

 

unnamed (3)

Istovar mula u Egiptu, koje su tu dovodili Englezi i Francuzi. Brodovi koji su prevozili životinje često su bili meta nemačke mornarice, pa su hiljade životinja život okončale na dnu mora.

 

unnamed (4)

Narednik Stubi je najodlikovaniji pas Prvog svetskog rata i jedini pas koji je unapređen u viši čin. Bostonski bul terijer je u rat otišao kao maskota 102 pešadijske divizije, a na kraju je postao punopravni borac! Povređen je u jednom napadu, a razvio je i izuzetnu sposobnost da vojnike upozori na prisustvo gasa – njegov lavež i nervozno trčkaranje bili su znak za povlačenje!

 

unnamed (5)

Rezultat napada artiljerije po nemačkim ambulantama u Belgiji, u maju 1918.godine.

 

unnamed (6)

Pas glasnik 1917.godine.

 

unnamed (7)

Indijskog slona iz zoo vrta u Hamburgu koristili su Nemci za tegljenje tereta. Mnogo zoološki vrtovi i cirkusi tokom rata nisu radili, pa im je vojska oduzimala životinje i koristili ih u radne svrhe.

 

unnamed (8)

„Ovo su ptice koje rade kako bi sačuvale naše momke“ piše na kavezu goluba glasnika. Ne samo da su golubovi prenosili važne poruke, već je pomoću njih prenošena i sitna oprema.

 

unnamed (9)

Jedna mačka bila je maskota ratnog australijskog kruzera.

 

unnamed (10)

Izbeglice iz Belgije napuštaju Brisel. Njihov prtljag nosi pas.

 

unnamed (11)

Vojnik i njegov konj sa gas maskama.

 

unnamed (12)

Pas koji je preplivao kanal u Francuskoj kako bi preneo važnu poruku.

Mnogo životinja nije preživelo rat, mnogo njih je teško ranjeno, a sve one tih godina živele su teško. Mučeni, eksploatisani i zanemarivani.

Kada je trebalo i kada je bilo teško, životinje su bile uz svoje ljude. Sada kada su strašni ratovi iza nas vreme je da se mi okrenemo njima.
Kada god imate priliku, pokušajte da ulepšate život neke životinje…

Izvor:zivotinje.rs

__________________________________________________________________________________________

Verne jedinice – kako su u svetskim ratovima korišćene životinje

Životinje su se u ratovima najviše koristile kao radna i transportna snaga, u otkrivanju miniranih površina, prenosu informacija, izviđanju terena te u zadacima spasavanja

img4d3ce77dd4b0eOd konja kao prvih vojnih životinja pa do pasa, slonovi, kamila, golubova te čak i pacova, kanarinaca i delfina, životinje su bez ikakve milosti korištene u ratovima kao potrošni materijal na prvim crtama borbenih linija.

Definitivno najiskorištenije životinje u ratovanjima su bili konji.

img4d3ce84647277U istoriji konjica je kao vojna jedinica uvek bila smatrana i tretirana kao najsnažnija i najvažnija jedinica u ratovanju. Simbol ponosnog ratovanja postala je radna životinja koja je vukle kočije i artiljeriju te je u poslednja dva svetska rata iskorišćavana kao patrolna životinja gde su se čak oboreni i mrtvi konji koristili kao zaštita od neprijateljske paljbe.

U prvom svetskom ratu tako je ubijeno više od osam miliona konja, dok je dva miliona završilo u veterinarskim bolnicama na lečenju od povreda. Nakon ratova životinje su obično ostavljene na području gde se rat odvijao, a tada bi bile prodate kao radne životinje ili bi bile ubijene jer, prema mišljenju vojske, više nisu ničemu služile.

Transportne životinje su dobijale najmanju pažnju i uvažavanje zbog njihovih jednostavnih tehničkih funkcija. Uz konje, ponajviše su se koristile odomaćene životinje kao što su volovi i bikovi te kamile u oblastima severne Afrike i slonovi u Aziji.

Poznata istorijska činjenica o korišćenju slonovi u transportu je slavni prelaz Hanibalove vojske sa slonovima preko Alpa prema Italiji kada je od 37 slonova samo jedan preživeo. Žrtve ratovanja nisu čak ni morale direktno učestvovati u ratu,  da bi bezrazložno stradale.

Tokom drugog svetskog rata britansko vazduhoplovstvo je namerno bombardovalo slonove koje je japanska vojska koristila kao teretne životinje za vuču artiljerije. Uz slonove, konje i volove, mnogo su se iskorišćavale i kamile.

img4d3ce8c5072f5Zbog njihovih prilagođavanje na tešku pustinjsku klimu ljudi su smatrali kako kamile mogu podneti bilo kakve ekstremne uslove te su često masovno umirale od preopterećenja i iscrpljenosti.

Tako je u 19. veku ruska vojska koristila 19.000 kamila za borbe u Aziji. Samo jedna kamila je preživela dok su ostale uginule zbog nekvalitetnih uslova držanja. U prvom svetskom ratu britanska vojska je koristila oko 30.000 kamila od kojih su sve umrle od iscrpljenja.

Psi su imali najrašireniju upotrebu te su često imali samoubilačke zadatke, a da toga nisu bili ni svesni. Tokom prvog svetskog rata, vojsci je ponuđeno 7000 pasa za trening. Mnogi psi koji nisu bili uspešni u treningu bili bi ubijeni kao nepotrebni višak dok bi ostali bili korišćeni kao samoubilačke pošiljke ili kao prenosnici poruka.
img4d3ce576ed88aPrenos poruka psima bio je možda sporiji od prenosa poruka golubovima, ali je bio sigurniji. Golubovi su bili laka meta oružju, a poznato je da su tokom drugog svetskog rata nemačke jedinice trenirale sokolove i orlove kako bi napadali golubove pismonoše u nadi da će tako sprečiti prenos informacija.

Poznato je da je oko 17.000 golubova ubijeno tokom drugog svetskog rata, što znači da je, procenjuje se, svaki osmi golub dostavio svoju poruku. Na početku prvog svetskog rata predsednikk belgijske udruženja za uzgoj goluba pismonoša naredoi  je da se spali 2500 živih golubova samo kako bi onemogućio da se koriste u vojne svrhe.

img4d3ce927564c2 Psi su zbog svojih urođenih navigacionih osobina bili spretni u prenosu poruka, ali su bili i laka meta neprijateljskih paljbi.

Koristili su se i detektiranju miniranih područja i otkrivanju neprijateljskih snajperista, ali tu nije bio kraj njihovim samoubilačkim zadacima. Treniranim psima su se za leđa vezale bombe koje bi eksplodirale kada bi se psi neprimetno ušunjali u neprijateljska područja.

Za vreme vijetnamskog rata, s američkim jedinicama došlo je i oko 5000 pasa, a samo 150 ih se vratilo kući. Lepša strana korišćenja pasa u ratovima je bila njihova spretnost u traženju stradalih ljudi te su bili trenirani da traže i iskopaju povređene vojnike zakopane u ruševinama od eksplozija.
Iako su psi bili izuzetno uspešni u detekcijama miniranih područja, tehnike koje su se koristile za vreme svetskih ratova i danas su u upotrebi u nekim područjima.

Tako se trenirani pacovi i danas koriste kao pomoć u razminiravanju zbog njihovog dobro razvijenog njuha. Njuhom su takođe mogli otkrivati štetni gasovi u vazduhu te su se često držali u rovovima ili podzemnim tunelima i skloništima kao detektori lošeg vazduha ili otrovnog gasa.

U iste svrhe korišćeni su kanarinci, ali problem je bio taj što je jedini dokaz da je štetni gas u vazduhu bio uginuli kanarinac koji je jako osetljiv na male koncentracije štetnog gasa u vazduhu. U detektiranju mina pod vodom američka je vojska koristila trenirane delfine i morske lavove s kojima su, uz pomoć montiranih kamera na telu, lako mogli otkrivati i ostale podvodne pretnje.

img4d3ce97b90112Iako se danas životinjama dižu spomenici za dostignuća i hrabre postupke za vreme nekih ratova, moramo biti svesni kako životinje u ratovima nisu heroji, one su žrtve.

One ne daju svoje živote za nas, njima su ti životi uzeti.

Autor : Nikola Koletić
Izvor:biologija.com.hr (Animalaid.org.uk)

_________________________________________________________________________________________

Priredio :Boras*S

DA SAM…

tamoiovde-logo

200px-JackSchaefer_Shane

 

 

 

 


______________________________________________________________________________________

POBEĆI NEGDE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

Jedan od mogućih razloga za bekstvo iz štale ovog  pametnog lepotana, može biti, da je pročitao vest (u prilogu) o događajima u jednom švedskom Zoo vrtu.

Konj jednostavno više nije želeo da bude zatočen u štali, pa je preduzeo konkretne radnje na putu ka slobodi. Prepreke u vidu nekoliko brava nisu predstavljale naročit problem.

No, pored preduzimljivosti i veštine, moj je junak demonstrirao i neverovatnu solidarnost (šta to beše, čoveče?).

Pre nego je sam „otišao u slobodu“, otključao je i vrata  svojih prijatelja.

Bora*S


 izvor:You Tube


ZAPOSLENI U ŠVEDSKOM ZOOLOŠKOM VRTU POJELI NA ZABAVI DVE DIVLJE ŽIVOTINJE

Direktori zoološkog vrta u Švedskoj, optuženi su da su ispekli i poslužili dve životinje iz vrta na zabavi za zaposlene koju su organizovali. Razlog za ovaj „meni“ je, navodno, finansijske prirode.

lav_1357408717_420x0Direktori zoološkog vrta „Parken“ u Eskiltunu, zapadno od Stokholma, odlučili su da na meni zabave zaposlenih stave dve divlje životinje iz svog vrta. Razlog za ovaj skandalozni čin je, navodno, finansijske prirode, piše „The Daily Mail“, jer više nisu mogli da priušte da ih drže.

Jedan od radnika ovog zoološkog vrta izjavio je da je video kako njegove kolege kasape životinje, ali nije mu bilo ni na kraj pameti da će ih služiti nekoliko sati kasnije na zabavi.

– Sve je bilo u redu sa mesom i svi smo mislili da je potpuno normalno da ga pojedemo – izjavio je jedan od radnika.

Direktor vrta, Torbjorn Bergaval porekao je ove optužbe rekavši da neko namerno pokušava da zoološkom vrtu stvori loš ugled, jer ovo nije prvi put da se „Parken“ našao na naslovnicama.

Prošle godine, osoblje je optuženo za uzimanje novca od posetilaca za očuvanje ugroženih vrsta, dok su u stvari, taj novac koristili za isplaćivanje dnevnica. Takođe su postojale sumnje da su namerno uspavali dva kuguara, koji su ugrožena vrsta, da bi napravili mesta za neke „spektakularnije“ životinje, prenosi „24 sata„.

Zoološki vrt je kasnije tvrdio da su kuguari uginuli zbog zdravstvenih razloga. 

  izvor:www.nadlanu.com


priredio: Bora*S

TAJNE PRIRODE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

RADAR U OKU

Dosadašnja naučna saznanja pokazuju da životinje vide svet na drukčiji način od čoveka.

cats

Mačije „dihromatsko“ viđenje sveta

Pas, na primer, ne vidi da je lopta crvena, a ako se kotrlja po zelenom travnjaku, onda je i ne primećuje.
Dokazano je da ova životinja ne vidi da su predmeti crveni i teško može da ih uoči na zelenoj pozadini. Isti je slučaj sa jelenima, konjima i pčelama, koji takođe ne mogu da raspoznaju crvenu boju.
Njihovi fotoreceptori, ćelije osetljive na svetlost, nisu u stanju da registruju dužinu svetlosnih talasa koja joj odgovara.

Naučnici su otkrili da životinje opažaju boje drugačije od ljudi i mogu da vide svetlosne zrake koji su nama potpuno nevidljivi. Teško je zamisliti njihove vizuelne sposobnosti. Pomislimo samo na ptice čije vidno polje, zahvaljujući očima postavljenim sa obe strane glave, pokriva ugao od gotovo 360 stepeni, ili neke pauke, koji raspolažu sa po četiri ili šest pari očiju, a svako ima specifičan zadatak pri opažanju ili fokusiranju plena.
Građa njihovih očiju takođe može biti potpuno različita, kao što je slučaj sa složenim očima insekata i ljuskara. Njihovi organi vida sastavljeni su od nekoliko stotina telašaca nazvanih homatidi, a svako od njih doprinosi formiranju takozvanog „mozaičkog“ viđenja, koje nije tako oštro kao naše, ali je savršeno prilagođeno potrebama insekata da u toku letenja uoče i najmanji pokret u okolini. Osim toga, da bi do krajnjih granica povećalo sposobnost uočavanja pokreta, oko mora da registruje slike koje se veoma brzo smenjuju. Kod složenih očiju, ovu sposobnost omogućuju izuzetno aktivni fotoreceptori. Tako neki insekti mogu da uoče 330 slika u sekundi, što je zaista zapanjujuće u odnosu na svega 50, koliko u istom vremenskom periodu registruje ljudsko oko.
Grupa naučnika sa Univerziteta u Lundu, u Švedskoj, dokazala je nedavno koliko je vizuelni svet životinja pun iznenađujućih otkrića. U toku jednog istraživanja posvećenog građi insekata, otkrili su da krila pčela, osa i muva nisu tako prozirna, kako nam se čini, nego sadrže čitav kaleidoskop boja sa metalnim prelivima. Mada to niko nije očekivao, ove krhke i lagane tvorevine, kad ih posmatramo na tamnoj pozadini, kriju u sebi bogatu paletu boja upotpunjenu karakterističnim šarama.

Još 1843. godine, francuski entomolog Klod Šarl Guro zapazio je prisustvo boja na krilima voćne mušice. Ali, učinilo mu se da one zavise od ugla pod kojim dopire svetlost i od ugla posmatranja, kao kod mehurova od sapunice. Švedski biolozi uspeli su da dokažu kako boje zavise od građe samog krila, tačnije od razlika u njegovoj debljini, budući da ono nije glatko nego isprekidano mnogobrojnim ispupčenjima. Prema tumačenju Justejna Kjerandsena, iz laboratorije u Lundu, u dodiru sa krilom, jedan deo svetlosnih zraka se odbija. Neki pogađaju gornju površinu krila i ne prolaze kroz njega, dok drugi prodiru do donjeg sloja. Kad se vrate do posmatrača, ova dva odbijena zraka mogu da se sretnu, da međusobno reaguju i, zavisno od svoje talasne dužine, određenu boju učine vidljivom. Suprotno onome što se događa na površini mehura od sapunice, čija je struktura promenljiva, boje na krilima insekata su stabilne.

O ulozi ovih boja, naučnici kažu da najverovatnije služe za prepoznavanje jedinki iste vrste, a posebno onih suprotnog pola. Posmatranja su pokazala da ženke ovih insekata obično imaju deblja krila pa su, uprkos istim šarama, njihove boje drukčije nego kod mužjaka.

Odavno je poznato koliko su insekti oprašivačI osetljivi na ultraljubičaste zrake, i koliko je ta sposobnost uticala na procese njihove paralelne evolucije sa biljkama čiji cvetovi ove zrake mogu da odbijaju. Ultraljubičasti zraci imaju talasnu dužinu manju od 400 nanometara, pa nisu prisutni u nama vidljivom spektru koji obuhvata čitavu gamu boja između 400 i 700 nanometara. Za nas su nevidljivi, čak i opasni, jer ljudske oči i koža nisu od njih zaštićeni, ali su značajna komponenta svetlosnog zračenja u ambijentu, a i razne životinjske vrste ih primenjuju. Pčele i golubovi koriste ih za orijentaciju kad je vreme oblačno. Mužjaci i ženke senica, čije žuto i plavo perje nama izgleda istovetno, mogu međusobno da se prepoznaju po različitim ultraljubičastim nijansama na glavi. Ultraljubičaste mrlje koriste i neke vrste tropskih ribica, kako bi tokom sezone parenja prepoznale jedinke suprotnog pola.

U arktičkim prostranstvima, gde je prisustvo ultraljubičastih zraka veće, a sneg pojačava njihovo odbijanje, ovo zračenje stvara čudesno obojen svet nedostupan našem oku. Britanski naučnik Glen Džeferi, nedavno je u „Dnevniku eksperimentalne biologije“ objavio svoje otkriće da oči irvasa nemaju zaštitu od ekstremnih ultraljubičastih zraka i da opažaju svetlosne zrake sa talasnom dužinom između 350 i 320 nanometara. Ova sposobost omogućuje im da prepoznaju boje snega i drugih elemenata u okolini. Kad je upotrebio kameru koja registruje ultraljubičaste zrake, Džeferi je otkrio elemente koji apsorbuju ove zrake i izgledaju crni u kontrastu sa belinom snega. Tako irvasi na snegu mogu da vide tragove urina, koji otkrivaju prisustvo predatora, a pronalaze i lišajeve, glavni izvor hrane tokom zimskih meseci. Na isti način, oni vide i krzno životinja, što omogućava da izbegnu susret s vukovima.

Informacije se najjednostavnije i najbrže primaju i šalju pomoću čula vida. Čovek je aktivan danju, pa je njegovo oko osetljivije na boju nego na svetlost. Na našoj mrežnjači postoji oko 160 000 štapića po kvadratnom milimetru, dok mačka na istoj površini ima 460 000 ovih telašaca osetljivih na svetlost. Ali, u poređenju s mačkom, naše oko je mnogo osetljivije na boje, jer imamo „trihromatski“ vid. Kod nas postoje tri vrste konusnih fotoreceptora osetljivih na boju, jedna za crvenu, druga za zelenu i treća za plavu, a njihova različita stimulacija omogućuje nam da vidimo i sve druge kombinacije boja. Međutim, većina drugih sisara, podrazumevajući i mačke, ima „dihromatski“ vid i raspolaže samo sa dve vrste konusnih telašaca, od kojih je jedna osetljiva na kratke talase (plavu i ljubičastu svetlost), a druga na srednje (zelenu i žutu).

Tri dimenzije
Ljudsko vidno polje u proseku pokriva ugao od 190 stepeni, pri čemu središnjih 60 stepeni obuhvata zonu binokularnog vida. To znači da predmete koji se nađu u ovom vizuelnom konusu možemo istovremeno fokusirati sa oba oka, pa smo zato u stanju da ih sagledamo u tri dimenzije i procenimo njihovu visinu, dužinu i dubinu.

Mačija prednost
Kao sve životinje iz ove porodice i domaća mačka ima veoma razvijeno čulo vida. Njeno vidno polje je gotovo iste širine kao naše, ali je pojas binokularnog vida znatno širi i zahvata ugao od punih 99 stepeni. Ovo predstavlja značajnu prednost u odnosu na naše vizuelne sposobnosti i omogućuje joj da sa izvanrednom preciznošću procenjuje razdaljinu koja je deli od plena.

Slepe tačke konja
Konj spada u životinje sa najširim vidnom poljem. Mada postavljene sa strane, njegove oči su okrenute napred, što svakom oku omogućuje monokualrni vid od gotovo 190 stepeni sa strane i 180 stepeni u visinu. Pritom pojas binokularnog vida zahvata 65 stepeni. Zbog toga vidno polje konja ima dve slepe tačke, jednu frontalnu, između očiju i drugu u visini repa.

Četvorooka riba
Ova vrsta ribe, poznata pod latinskim nazivom Anableps, pliva ispod same površine vode, a njene oči, podeljene na dva dela, imaju dve mrežnjače, gornju i donju, koje joj omogućavaju da vidi iznad površine i ispod nje.

S. Jovičić/

Izvor_zov.rs

____________________________________________________________________________________________

indexokoindeximagesmačkaimagesirvasimagessoko

KOLIKO LUTAKA U PROZORU, TOLIKO UDAVAČA U KUĆI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

U šabački Narodni muzej, pre par dana, otišao sam najpre zbog priče o legendarnom konju Aculi. I njegovom sedlu, koje se nalazi Ovde. Ali po dolasku i obilasku Muzeja, pored ostalog, naročitu pažnju mi je privuklo  nekoliko eksponata koje prate izuzetno zanimljive priče. Na primer – ova.

 U periodu inicijacije, tj. u doba kada od  devojčice postaje devojka, koji predstavlja bitan momenat u životu žene, postojao je u Mačvi običaj da se u prozoru sobe koja je okrenuta šoru postavi lutka obučena u narodnu nošnju devojke, što je značilo da se u toj kući nalazi udavača.

Koliko lutaka u prozoru, toliko je bilo devojaka za udaju u toj kući .

 

 

 

 Izvor: Na licu mesta u šabačkom Narodnom muzeju- Bora*S


VOJNE POČASTI SRPSKOM RATNOM KONJU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

SCENARIO ZA SPILBERGA

Muzej u Šapcu krije priču o Aculi, koji je sa svojim vlasnikom prošao sve golgote – od Cera do Krfa i nazad, a sahranjen je kako i dolikuje – vojniku.

 Priča o konju Aculi iz sela Uzveće u Mačvi po mnogo čemu liči na scenario najnovijeg filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“, koji se trenutno prikazuje u srpskim bioskopima, pa se može reći da, „i mi konja za priču imamo“. Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one u Spilbergovom filmu jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918., uključujući i povlačenje preko Albanije. Doživeo je duboku starost, a sahranjen je  – uz sve vojničke počasti.

Ovaj veličanstveni , snažni jahaći konj sjajne crne dlake, pripadao je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz Uzveća kod Šapca, od dana kad je bio ždrebe. Sa konjičkim pukom Drinske divizije Dragomir je vojevao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik jer niko nije mogao bolje da brine o konju od gospodara.

– Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cer, pa Kolubara, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.

Sedlo je Muzeju 1992. poklonio je Dragomirov unuk  Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju.

Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima. Radojkin sin Dušan Majstorović, takoreći, napamet zna dogodovštine iz tih mračnih vremena u kojima su dva ratna druga više puta  stavljala život na kocku za oslobođenje Srbije.

– Majka mi je pričala da je pradeda često govorio da se ne bi živ vratio kući da nije bilo Acule. Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz ruševine gde je i čoveku teško da prođe, a kamoli konju…Pradeda je gledao kako mrtve ljude bacaju u more i, iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja. Kako je mogao da se ne veže za njega kada su šest godina delili nedaću?

Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, a okolo močvarni teren…Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku da bi ostali krenuli za njim – objašnjava Dušan Majstorović i dodaje da je Acula bio tako dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku.

U sećanje mu se posebno urezala majčina priča da su konje utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali.

– Prava je sreća da se Acula vratio živ u Uzveće, jer su pri povlačenju kroz Albaniju bili veliki gubici i ljudstva i konja. Spasen je, tvrde, tek svaki deseti konj – kaže Dragoljubov sestrić Dušan Majstorović.

 Dragomirovo voljno

Po povratku u Uzveće Dragomir je Aculi dao doživotno voljno – nije više radio seljačke poslove ni vukao čeze jer je svoje odužio. Samo ga je hranio i negovao. A kada je 1932. Acula uginuo, Dragomir je pozvao preživele saborce na sahranu, a sahranio ga je kao što dolikuje borcu – uz sve vojničke počasti.

 Petar Blečić

foto: skyscrapercity.com (fotografija snimljena u šabačkom muzeju)

____________________________________________________________________________________________

DOBAR DAN, DOBAR DAN – ALI NE SILAZIM S MAGARCA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

APLAUZ  MOLIM

Na plaži došla jedna žena sa magarcem. Daš sto dinara

i jašeš jedan krug i slikaš se.

Vidim ja došle neke žene sa klincima, čitav red napravile,

da ih slikaju kako jašu magarca.

Priđem onoj ženi što drži magarca, tutnem joj dva „Darvilčića“ u šaku,

a imao sam satova iz one krađe koliko hoćeš, a ona da se onesvesti.

Kaže-

Jaši koliko god hoćeš.

Jaoj, što sam se islikao, doneću Vam da vidite.

Jedan krug, pa slikanje, opet krug-opet slikanje.

Fotograf samo menja situacije.

U petnaestom krugu me slikao sa jednog drveta.

I njemu ja tutnuo jednog „Darvilčića“.

Deca plaču, one žene se uzmuvale i bune se:- Klipane jedan, viču.

Vidi koliki si, zar je to za tebe.

Uživanje, kažem ti.

A ja razvijen, pa obučen ko ambasador;

crno ofarbana kosa, bela majica, a na rukavima

ovako tri dugačke crvene linije.

Ovde, napred na grudima, nacrtana dva crna konja, propeli se

a jedan tip sa bičem ih juri- kao u muzeju.

Kratke bele pantalone, a dole duboke bele patike od košarke.

Kažem ti, kao pravi ambasador.

Sunce pripeklo ko blesavo,onaj magarac, valjda

neizdržljiv za teže slučajeve, pa se umorio i samo đusa.

Zabolelo me od jahanja ono dole, da provrištiš,

 ali izdržljivo neću da siđem,

jašem dalje.

Pojma nisam imao, kad ono milicioner, zvali ga.

Dobar dan, dobar dan, ali ne silazim s magarca.

Ličnu kartu molim, izvolite, imam ferijalnu-mislim: važi se.

Kad on:- Pođi sa mnom, momak.

Tražim ja da me vodi sa magarcem, kažem platiću.

Uhvatio me kao grč slepog creva, ali caja neće ni da čuje,

još poče da se vata za onu stvar.

Za pendrek, mislim.

Jedva sam sišao. Raširio sam noge, ma kakvi,

ni mornar pred penzijom tako ne ide i pođemo:

ja napred on pozadi.

A cela plaža pljeska, ko ambasadoru.

To je moj najlepši doživljaj što sam imao tokom života.

Dečak, 17 godina. (Beleška socijalnog radnika)

„Pozdravi nekog“ V.Ognjenović-B. Nešić

____________________________________________________________________________________________

Povezani tekstovi:https://tamoiovde.wordpress.com/2012/12/02/11928/

Priredio: Bora*S

NA JAVI I U SNU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________