KADA I KOLIKO LAGATI…

tamoiovde-logo

Veća bliskost zahteva više istine:

Benjamin Franklin je rekao: „Iskrenost je najbolja politika“, a Martha Beck, sociolog i autor, je na to dodala: „Osim kada nije“.

saputanjeKada biti iskren, kada držati usta zatvorenim, a kada lagati, otkriva Beck.

Iako često deluje lakše lagati nego biti iskren, jel laž ume da poštedi druge od toga da se osećaju loše, može da održava u životu pretpostavke koje vama odgovaraju ili da učini vaše mane manje vidljivim, ona je poput smoga koji zagađuje vašu psihu i odnose sa ljudima.

Dok je istina poput čistog i svežeg vazduha. Koliko ćete biti iskreni prema nekome zavisi isključivo od toga koliko želite da budete bliski sa tom osobom. Veća bliskost zahteva više istine.

Zamislite sferu i sebe u njenom centru. U najbližem prstenu oko vas, trebalo bi da se nalaze najbliži ljudi koje imate, zatim u sledećem vaši prijatelji, zatim poznanici a za njima nepoznati ljudi. U vašem najbližem okruženju vazduh bi trebao da bude čist i iskren, sve dalje od centra istina postaje sve nebitnija.

saputanje-1Kada je iskrenost bitna a kada baš i nije? Martha Beck navodi četiri pravila:

Prema sebi uvek budite iskreni

Najbliža veza koju možete imati je ona sa samim sobom. Neiskrenost u tom odnosu je u najbolju ruku kontraproduktivna, a u najgorem slučaju katastrofalna. Ukoliko želite da živite zdrav i produktivan život, sebi uvek recite istinu.

Ljudi često lažu sebe , a da ni ne primete, ali nije teško utvrditi kada se to dešava, treba samo nanjušiti trag smogu koji guši. Verovanje u sopstvene laži, čini ljude nesrećnim.

Pomozite sebi tako što ćete, kada ste uznemireni, sesti i na miru pokušati da date odgovor na neko od sledećih pitanja:

Šta ja to krijem?
Kog saznanja se plašim?
Šta izbegavam da saznam?
Čega sam to skoro svestan?

Budite iskreni prema svojim voljenima što je više moguće

Laž, čak i ona izgovorena zarad nečijeg dobra, sprečava mogućnost da vas ljudi zaista upoznaju, razumeju i zavole takve kakvi jeste. U suprotnom, kada neko laže vas, koliko god ga voleli, vi volite nešto što ne postoji.

saputanje-2Svi bliski odnosi mogu postati još bolji uz više iskrenosti. Ukoliko vam nekom na istinu uzvrati laganjem, veza koju imate nije prava, ali vaša iskrenost prema samom sebi će vam pomoći da takvo saznanje prebolite i nastavite dalje.

Poznanicima recite onoliko istine koliko je neophodno da održite optimalnu vezu

Recimo da vas posle ribanja kod šefa kolega pita kako ste prošli. Ukoliko želite optimalnu vezu sa tim kolegom reći ćete: ’Bilo je ok’, ali ukoliko želite da postanete bliži reći ćete : ’Bolje da mi je lupio šamar…’.

Na vama je da odlučite u kom pravcu želite da idete. Budite obazrivi, ne dajte nikada celu istinu, već budite taktični. Otkrijte malo, zatim sačekajte da vidite reakciju. Na ovaj način ćete moći da odlučite koliko želite sa nekim da budete bliski, a da pritom nikoga ne povredite u tom procesu.
Ukoliko očajno želite da prekinete odnos sa nekim, lažite.

Laž je idealan vid komunikacije samo u odnosima koji su čudni ili loši. Takve odnose treba prekinuti. Ali nemojte laganjem pokušavati da održite odnos koji nije toga vredan i nemojte se zavaravati da na taj način štitite nečija osećanja.

Svako kod sebe može lako da oseti kada ga laži guše a kada diše punim plućima. Iskrenost prema sebi će vam najviše pomoći u određivanju kada i koliko istine reći u svakoj situaciji na koju naiđete.
BIZLife, BuT 

Izvor: adavinic.wordpress.com

________________________________________________________________________________

ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“…

tamoiovde-logo

Svi smo mi svakodnevno u situacijama da drugi zahtevaju nešto od nas.
Bilo da je to prijatelj kojem treba novac na zajam, bilo da je komšija da mu pozajmimo neki alat, bilo da je rođak kome treba da plaćamo račune koje on nije stigao da plati ili zahtev od vršnjaka da se ide „negde“ i uradi „nešto“.

feljton-300x300Mogu to biti i svakodnevni sitni zahtevi i očekivanja socijalne sredine, kao što je način oblačenja, slušanje muzike, frizura, mesto za izlazak, itd. Ali, može to biti i zahtev od strane šefa, da potpišete neki dokument za koji ne znate odakle potiče, o čemu se tačno radi i kakve su posledice potpisivanja po vas.

Ili bilo kakav drugi zahtev od bilo koga, čijim biste prihvatanjem doveli sebe u vrlo neprijatnu situaciju, a posledice po vas bi bile veoma loše.

Bez obzira o kakvom se zahtevu radi, ključna stvar je umeti reći „ne“, ukoliko ne želite ispuniti zahtevano. Ovo zvuči kao jednostavna stvar, ali ako malo bolje pogledamo shvatićemo da zapravo uopšte nije tako, te da mnogi ljudi nisu ni svesni da se često ponašaju neadekvatno u takvim situacijama.

Prva stvar koju bi smo napomenuli, a koja je primetna u različitim situacijama je to da se često dešava da ljudi ne kažu „ne“ na nešto što ne žele (iz raznoraznih razloga), a takođe i da neki ljudi jednostavno ne znaju da kažu ne. Oni će pristati na skoro svaki predlog, ispuniti svaki zahtev, uslišiti svaku molbu. Kao da reči „ne“, „ne želim“ ili „ne mogu“, a da ne govorimo o otvorenijem i direktnijem „neću“ ne postoje u njihovom rečniku.

To se često dešava i nama – ako malo zagledamo u našu svakodnevnicu, uvidećemo da postoji dosta „rupa“, gde smo radili nešto što ne želimo, jer jednostavno nismo umeli, hteli ili smeli reći „ne“. Ispunili smo nečiji zahtev ili uradili nešto pod nečijim pritiskom, a da to nismo stvarno želeli, čak smo možda želeli da uradimo ili kažemo nešto potpuno suprotno.

Da bismo shvatili važnost ovog problema i da bismo naučili da kažemo „ne“ moramo prvo shvatiti šta se dešava i zašto su ovakve situacije problem. Nekad nam se takvi „ustupci“ čine bezazleni („dobro ajde učiniću to, šta može loše da se desi). Možda stvarno i jesu „bezazleni“ u nekom površinskom i direktnom smislu, ali svaki takav akt sa naše strane predstavlja foliranje i neiskrenost.

Naime, kada uradimo ili kažemo nešto što ne želimo samo zato što to neko drugi zahteva od nas, mi lažemo i sebe, a lažemo i druge – to je definicija foliranja. U tom trenutku, mi nismo iskreni u vezi toga šta osećamo i šta mislimo. Isto tako, pod kontrolom smo osobe koja zahteva, ona kao da na tih par sekundi, minuta ili sati upravlja našim životima. Mi tako privremeno „gubimo kontrolu“ i nad sobom i nad svojom okolinom. Kada pristanemo na neko ponašanje iako to ne želimo, mi tada nismo svoji – to neko drugi radi kroz nas, neko drugi govori i misli.

Ovo, dakle, važi ne samo za konkretne zahteve i molbe, već i za pasivna očekivanja ljudi (društvene sredine) oko nas. Na primer, očekivanje da se obučete tako i tako, na šta vi pristajete jer postoji pritisak sredine, iako to ne želite. Može će to biti i čavrljanje u društvu, gde pasivno pristajete da govorite o nečemu o čemu vam se ne govori, ili da iznosite neke stavove koji zapravo nisu vaši lični stavovi, samo „zato što je takvo društvo“ u kojem se trenutno nalazite.

Takođe, kada se radi o direktnim zahtevima i ubeđivanjima, jedan ovakav postupak i ponašanje otvara vrata drugom. Postoje ljudi koji će iskoristiti tu vašu „slabost“ jedanput, pa će stalno tražiti nešto od vas. Ako ih sledeći put odbijete, gledaće vas čudno jer ste već pristajali na razne stvari u prošlosti. Isto tako, razvijate tu naviku pasivnog prihvatanja kod sebe, te će sve to skupa dovesti do toga da postajete pasivna osoba i sve manje znate odbiti zahteve okoline.

Kada smo uvideli važnost ovog problema, zapitajmo se zašto se ovo dešava – zašto nekad pristajemo na nešto što ne želimo i zašto postoje ljudi koji skoro uvek pristaju na skoro sve? Zašto nismo uvek svoji na svome, zašto ne iskazujemo sebe i svoja osećanja na pravi način, iskreno i sa samopouzdanjem? Postoji dosta razloga za to, ovde ćemo nabrojati samo neke. Prvi i najrasprostranjeniji je strah od konflikta i potreba za izbegavanjem konflikta.

Ono što se dešava, to je da nekad pristajemo na nešto zato što se plašimo da će ne pristajanje rezultirati izbijanjem tenzije i eskaliranja konflikta između nas i druge osobe (ili sredine). Kada kažemo konflikt, ne mislimo nužno na neke ekstreme – to može biti i jednostavno neslaganje, rasprava, prigovor druge osobe, itd. U ovom slučaju, moramo shvatiti da su konflikt, protest i neslaganje druge osobe nekad neizbežne posledice odbijana zahteva. Postoje različite osobe i svako će drugačije reagovati i mi tu ne možemo ništa. Neko će se na nas naljutiti iz čista mira, pa mi tu opet ne možemo ništa.

Moramo prihvatiti da ljudi imaju pravo na svoja osećanja i iskazivanje istih, isto kao što i mi imamo pravo da iskažemo šta stvarno mislimo i kako se osećamo. Ono što je najvažnije, to je da će taj trenutak neprijatnosti kada drugi negoduje zbog toga što smo mu rekli „ne“, najverovatnije biti mnogo manje neprijatan (i kraće će trajati) nego što će to biti onaj period nakon što smo pristali da radimo nešto što ne želimo. Jednostavno, gore ćemo se osećati ako radimo nešto protiv svoje volje, nego da saslušamo nekog kako negoduje i dok se ljuti. Taj će momenat proći, a ovako ćemo zauvek ostati sa samim sobom i sećanjem da smo učinili i rekli nešto što ne želimo.

Drugi razlog zašto nekad ne odbijemo zahteve drugih je osećaj krivice. Dakle, kada kažemo „ne“, mi osećamo krivicu jer smo možda povredili ili naljutili tu osobu našim odbijanjem. Međutim, zašto smo je naljutili? Pa zato što ne „igramo“ kako ona „svira“. Znači, mi se osećamo krivim jer nismo ispunili nečiju želju, kao da je to naša nužnost, te shvatamo da takođe nema potrebe ni za krivicom u ovakvim situacijama. Još jedan razlog koji ćemo ovde napomenuti (a ima ih još, kao što smo rekli) je potreba za održavanjem slike o sebi, nekog „imidža“ koji prikazujemo sredini i održavanjem mišljenja koje sredina ima o nama. Naime, kod nekih ljudi postoji potreba, koja često proizilazi iz osećaja nesigurnosti, da konstantno održavaju neku imaginarnu sliku koju projektuju na sredinu, te će pristajati na svašta samo da tu sliku održe.

Na primer, neko će stalno nositi ono što je u modi na Zapadu, iako mu se to ne sviđa, da bi ljudi mislili kako je on „ekstravagantna“ osoba ili da ne bi rekli da je „klošar“. Ova osoba očigledno nije dovoljno sigurna u sebe, jer sliku o sebi gradi na osnovu tuđeg mišljenja. Isto tako, neko će pristati da održi govor gde će podržati neki stav (iako ga u sebi ne priznaje) samo da ljudi ne bi pomislili ovo ili ono o njemu. Očigledno je, dakle, da nesposobnost da se kaže „ne“ potiče iz nekih konflikata koje imamo sami sa sobom, te je pokazatelj naše unutrašnje nestabilnosti, nesigurnosti u sebe i uplašenosti od okoline.

Dakle – kako reći ne?

Ovde ćemo se opet vratiti na princip asertivne komunikacije, o kojoj u stvari svo ovo vreme i pišemo, i utvrditi par ključnih momenata. Prvo, potrebno je odbijanje izraziti na smiren način, uz pokazivanje razumevanja druge osobe. Međutim, ovde je ključna stvar da se sa odbijanjem ne treba odugovlačiti i delovati nesigurno, jer će to onda srušiti čitavu koncepciju asertivnog iskazivanja „ne“. Znači, treba kratko i jasno reći „ne“, kratko navesti razlog odbijanja bez previše tumačenja i pravdanja. Isto tako, nemojte se puno izvinjavati (ukoliko nije neka posebna situacija ili ako je zahtev suviše direktan i sebičan, najbolje se uopšte ne izvinjavati).

Setite se, ključ je u tome da iskažete svoja osećanja i borite se za svoja prava, da iskažete pravog sebe – a ne treba se izvinjavati zbog toga što stvarno jeste. Ukoliko je moguće, možete ponuditi drugo rešenje, koje bi delovalo kao kompromisno (gde obe stvari ostvaruju svoja prava bez ugrožavanja tuđih) i na kraju – bez prebacivanja odgovornosti, upiranja prstom, konfliktnog reagovanja i „ti“ poruka.

Evo i primera: osoba traži od vas da joj pozajmite novac (koji imate ali i vama trenutno treba). Neasertivno odbijanje bi možda izgledalo ovako: „Izvini ali nemam pare da ti dam. Odakle mi bre? Nemam ni za sebe, a kamoli za tebe.“ (agresivno odbijanje sa lažnim izvinjavanjem). Vidiš da i ja trenutno sastavljam kraj s krajem, treba mi za decu, treba da popravim kola… (nepotrebno pravdanje). Uzgred, ti uvek tražiš novac, nikad ga nemaš, jel radiš ti nešto?“ (agresivne „ti“ poruke i optuživanje).

Asertivno odbijanje zahteva može izgledati ovako: „Ne mogu ti pozajmiti novac, zato što i meni trenutno treba. Međutim, mogu ti pomoći tako što ću te preporučiti mom prijatelju kojem treba da se uradi nešto i koji bi ti za to platio“ (naravno, drugo rešenje se pruža samo ako ga ima).

Vidimo da ovakav odgovor ostavlja malo prostora za konflikt i dalje nabeđivanje od strane osobe. Ukoliko nastavi sa zahtevom, jednostavno ponovite isto i delujte sigurno u sebe. Ako pak dođe do tenzije kod osobe zbog vašeg odgovora, šta god ta osoba posle toga rekla i kako god reagovala, njeno je pravo da ispolji osećanja. Ona tako iskazuje frustraciju jer nije uspela postići to što želi, a to nije vaš problem i ne treba da vas dotiče jer ne ugrožavate njena prava i ništa loše niste učinili.

Ispoljili ste sebe, svoje pravo mišljenje i bili ste iskreni – a tako treba i da bude.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija komunikacije (4)

Prethodni članak

____________________________________________________________________________________

VIMINACIJUM: LOŠI PUTARI BACANI LAVOVIMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________

Otkriven neverovatno očuvan veliki rimski put od ogromnih kamenih ploča širok oko pet i po metara. Od 400.000 kilometara rimskih puteva 80.500 bilo je popločano

rep-viminacijum_620x0

Kolovoz je imao dve trake

 PUTARSKA preduzeća starog Rima su bila čudo, konstatovali su arheolozi s Viminacijuma, kad su pre nekoliko dana otkopali tridesetak metara rimske saobraćajnice koja je prolazila pored rekonstruisanog amfiteatra.

  Kolovoz od ogromnih kamenih ploča povezanih još uvek čvrstim malterom širok je oko 5,5 metara i oivičen visokim bankinama. One su sprečavale bahate vozače brzih dvokolica da ugrožavaju pešake gravnog grada provincije Donje Mezije, koja se prostirala na teritoriji današnje Srbije.

 Arheolozi podsećaju da su putevi bili suštinski važni za uspon i širenje Rima, jer su omogućavali brzo kretanje vojske, trgovaca i glasnika.

Mreža rimskih puteva bila je duža od 400.000 kilometara, od kojih je više od 80.500 kilometara bilo popločano.

amfiteatar i iskopine vile_620x0     Lako je bilo Rimljanima da prave ovakve puteve kad su pored njih imali arene, pa čim šef putara probije rok odmah ga bace lavovima – mudrovao je jedan od radnika na lokalitetu, diveći se kvalitetu saobraćajnice stare dva milenijuma.

Arheolozi kažu da ovakav put još nije viđen na Balkanu.

 Kolovoz je mnogo solidniji čak i od čuvene Via Apia na Apeninskom poluostrvu. Pokriven je ogromnim kamenim pločama, dimenzija metar i po sa metar, debljine od 30 do 50 centimetara, koje su teže od tone. Kamen koji se koristio ne izgleda kao onaj iz lokalnih majdana.

Zaista je neverovatno kako su ovolike ploče donosili i polagali sa savršenom preciznošću – čudi se i prof. dr Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum.

On smatra da je kamen dopreman iz udaljenih majdana brodovima koji su pristajali uz dokove Viminacijuma, jer je pre 2.000 godina Dunav prolazio uz današnje nalazište. Viminacijumska saobraćajnica je od kapije u severnom bedemu grada prolazila pored amfiteatra i termi, a zatim se račvala. Širina i solidna gradnja ovog antičkog bulevara ukazuju da je vodio do važnih gradskih objekata.

amfiteatar1_620x0– Naši geofizičari počeli su da prate trase puta georadarom i na kraju jednog kraka snimili su pod zemljom objekat koji bi mogao da bude palata ili forum. Drugi krak verovatno vodi do hramova. Jedno je sigurno, ovaj put vodi do velikih otkrića – smatra Miomir Korać.

Arheolozi objašnjavaju da se gradska saobraćajnica van zidina ulivala u najstariji rimski put koji je vodio kroz današnju Srbiju.

On je počinjao u severnoj Italiji i dolinom Save vodio do Panonije, sa carskim gradom Sirmijumom. Odatle je nastavljao do Singidunuma i Viminacijuma, gde se račvao u dva pravca.

OZBILjNI PUTARI RIMLJANI su pravili više vrsta puteva, u zavisnosti od reljefa tla i raspoloživog materijala.

Prvo bi iskopavali zemlju i u rov širine do pet metara sipali pavimentum, mešavinu kreča i peska. Na tu drenažu slagali su još četiri sloja. „Stratumen“, vertikalno položene kamene blokove spojene malterom, krečom ili glinom. Na njega su nasipali „rudus“, krupniji šljunak pomešan s krečom, a zatim dobro utaban „nukleus“, mešavinu tucane opeke, kreča, peska i ilovače. Na vrhu se nalazila „suma krusta“ – kamene ploče postavljene pod nagibom da se voda sliva van puta. Ponekad putevi nisu imali kamene bazaltne ploče već samo šljunak kao pokrivku, jer je to bilo jeftinije i konji i volovi su se lakše kretali.

Međunarodni koridor preko Naisa i Skupija (Skoplja) vodio je do Salonike (Soluna).

Drugi pravac pratio je tok Dunava ka Crnom moru. Kao i danas važno čvorište bio je Nais (Niš) gde se odvajao krak puta preko Serdike (Sofije) i Filipopolisa u Aziju. Još uvek tragamo za mestom gde se gradska saobraćajnica ulivala u međunarodne putne koridore – kaže prof dr Korać.

 miomir korac u podzemlju arene rimska ulica u viminacijumu zrtvenik posvecen nimfama nimfej_620x0Da Viminacijum krije još mnogo tajni ukazuje neočekivano otkriće „nimfeja„, svetilišta posvećenog nimfama, božanstvima izvora.

Ukrašeni stubić žrtvenik podigao je zahvalni legeionar tik uz borilište arene.

 –Lepe nimfe su smatrane zaštitinicama izvora i banjskih lečilišta pa su im Rimljani rado podizali žrtvenike.

 Viminacijumski nimfej, otkriven je prilikom istraživanja amfiteatra, a kraj njega veliki broj žrtvenih figurina od pečene zemlje, koje predstavljaju lepe žene, i uljanih svetiljki koje su prinošene kao darovi nimfama – objašnjava dr Korać.

miomir korac u podzemlju arene_620x0

Cisterna u podzemlju arene

On pretpostavlja da se tu nekada nalazio izvor ili česma, čijoj je nimfi zaštitnici, žrtvenik podignut, ali je neuobičajeno što se on nalazi uz sam pesak arene u kojoj su krvarili gladijatori.

– Nimfeum je u neposrednoj blizini tajanstvenog podzemnog objekta, nalik na cisternu ispod same arene. Verovatno su tu, pod zemljom gladijatori čekali da izađu u borilište.

Postoji mogućnost da se kraj nimfeja u tu cisternu slivala posvećena voda da bi se koristila u poslednjoj molitivi i pročišćenju boraca pred bitku na život i smrt – kaže arheolog Miomir Korać.

Izvor: novosti.rs/ B. Subašić | 26. jul 2013.

ISTORIJSKI SKOK SA IVICE SVEMIRA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Uživo: Neustrašivi Feliks se penje, dostigao stratosferu

Padobranac i ekstremni sportista Feliks Baumgartner (43) danas poleteo je u 17.30 časova balonom napunjenim helijumom iz Novog Meksika. On će pokušati da sa 37 kilometara visine izvede najviši i najbrži slobodni pad u istoriji. Baumgartner se penje visinom od 300 metara u minuti. Skok „Neustrašivog Feliksa“, sa takozvane „granice svemira“, trajaće svega oko 15 minuta.

Baumgartner je obukao odelo i koncentriše se za skok

Baumgartner je sada u stratosferi. On i Džo Kitindžer iz Kontrole misije još jednom prolaze kroz korake koje Feliks mora da prođe tokom skoka. Kapsula je na 17 kilometara iznad nivoa mora, kreće se 230 kilometara na sat. Temperatura izvan kapsule je -30, a unutra se održava na 13 stepeni Celzijusovih.

– Sve je u redu – naveo je Baumgartner.

Kamere hvataju različite uglove oko kapsule. Baumgartner neprestano proverava visinu kapsule i kabine i nivoe kiseonika.

Kako je preneto, Džo Kitindžer iz Kontrole misije je jedina osoba sa kojom Neustrašivi Feliks komunicira dok je u kapsuli. Kitindžer je ukazao Baumgartneru da pazi da ne dehidrira i da održava svoje nivoe kiseonika.

– Dosta smo vežbali i sada se to isplatilo – rekao je Baumgartner.

Očekuje se da će let trajati dva sata, a skok 10 minuta.

Bamgartnerova majka plače od radosti dok posmatra poduhvat svog sina, preneli su američki mediji. Ovo je prvi put u istoriji da je ovoliko veliki balon lansiran sa čovekom. Zanimljivo je reći i da je Baumgartnerov balon tri puta veći od najvećeg balona sa ljudskom posadom.

Podsećamo, Baumgartner treba da iskoči iz kapsule sa visine od 36,5 kilometara iznad Rozvela. Na toj visini ima veoma malo vazduha, što bi trebalo da mu omogući postizanje brzine od 1.100 kilometara na čas za samo 40 sekundi. Nakon skoka, Baumgartner bi u roku od 35 sekundi trebalo da probije zvučni zid, dok će maksimalna brzina koju bi trebalo da dosegne biti 1.110 kilometara na sat, pri čemu bi padobran trebalo da mu se otvori tek na kilometar i po iznad površine Zemlje.
Čitav događaj prenosi se uživo širom sveta, ali sa 20 sekundi zakašnjenja u slučaju da nešto krene naopako, kako bi prenos mogao da se prekine.

Na današnji dan je, pre 65 godina, američki pilot Čak Jeger prvi put u istoriji vazduhoplovstva probio zvučni zid. Ukoliko sve prođe po planu, Baumgartner će se spustiti na zemlju uz pomoć padobrana deset minuta nakon iskakanja iz kapsule. blic.rs

Praćenje uživo  na Tv B92 ili: http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=MrIxH6DToXQ

VIDEO: 

***

SKOČIO JE!

-vreme: 14. oktobar , 20.06 minuta

– visina: 39.068 metara

USPEO JE!- Vreme: 14. oktobar 2012. -20.15 minuta.

TRENUTAK  ISTORIJE.

Boras*S