ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe

---

 

BLAGO VAMA, VI IMATE VINČU…

Na tlu Vinče živela je najstarija i najmodernija ljudskoj istoriji znana civilizacija, stara više od 8000 godina!

Naše naivne pretpostavke da stalno napredujemo, često demantuju svakodnevni događaji, ali i naučnici koji nas vraćaju u prošlost. Ovoga puta krećemo u legendarnu Vinču, beogradsko prigradsko mesto gde je rođena istoimena kultura po kojoj smo poznati u svetu.

Sagovornik nam je kustos Dragan Janković, arheolog koji sa mnogo ljubavi priča o svojim Vinčancima koji su postojali na ovom prostoru u doba neolita, pre više od sedam hiljada godina. Kada ga pažljivo slušamo, čini se da smo u mnogim svojim navikama znatno lošiji od njih…

KUĆE I KOMFOR

– Ostaci kuća koje iskopavamo na nalazištu pokazuju da su u neolitu ljudi imali vrlo visoku kulturu stanovanja – kaže Janković.

– To potkrepljujemo ostacima kuća koje su imale površinu od 20 do 80 kvadratnih metara, imale su od dve do pet soba, a na zidovima termoizolaciju. Malterisane su smesom od lesnog blata i pleve. To je danas „hit materijal“ u gradnji ekskluzivnih kuća. Tako se ispostavlja da su Vinčanci pre toliko mnogo milenijuma koristili materijal kojim se danas grade najskuplje kuće.

Žitelji ovog naselja su na kućnom podu imali drvene grede, između kojih su, opet, nanosili sloj blata i pleve, a završno, iznad njega stavljali su sloj gline koju bi dodatno uglačali. Tako bi dobijali ispolirane patose koje su lako održavali.

– U kućama pravljenim u doba od 5.300. do 4.300. godine pre nove ere nismo nalazili ognjišta, što znači da su oni još u to vreme imali zatvorene peći – dodaje Janković sve neverovatnije podatke.

– U svakoj kući smo pronašli po jednu peć, a u nekima čak i u svakoj sobi po jednu, što govori da im nisu služile samo za spremanje hrane, već i za grejanje.

Kuće su pravljene u nizovima, stvarajući svojevrsne ulice, i sve su imale istu orijentaciju, od severoistoka ka jugozapadu. Zanimljivo je da su između njih postojali samo uski prolazi, široki oko 1,5 metara, odnosno da kuće nisu imale okućnice, niti dvorišta.

Ova činjenica, uz druge detalje ukazuje na to da je Vinča u neolitu bila prvo gradsko naselje. Njeni žitelji bavili su se i trgovinom.

Ostaju nam pitanja koja Janković niže jedno za drugim: zašto su ljudi u neolitu imali višu kulturu stanovanja nego u neka kasnija vremena, pa čak i u srednjem veku, iako su živeli hiljadama godina ranije?

– To je za mnoge zbunjujuća činjenica. Zašto je došlo do tolikog pada kod kasnijih kultura – pita se naš sagovornik i nudi odgovor.
– Objašnjenje je da tokom celog neolita nije bilo većih sukoba, odnosno ratova, i da je ceo taj period poznat po najdužem trajanju mira u istoriji ljudske civilizacije. To je doba od 6.500 do 4.300 godine pre nove ere. Oko 2.000 godina nije bilo rata!

Arheolozi ovo potkrepljuju činjenicom da su sva naselja iz tog vremena građena na otvorenim prostorima, bez ikakvih ozbiljnijih odbrambenih fortifikacija. Takođe, tokom arheoloških iskopavanja nisu naišli ni na kakve ostatke oružja.

– U srednjem veku, pet hiljada godina kasnije, kada gradi kuću, čovek prvenstveno razmišlja o zaštiti. On je sve podređivao odbrani od eventualnog agresora. A u neolitu, on je prvenstveno razmišljao o komforu.

Govoreći o vinčanskoj kulturi, ne pričamo samo o ovom jedinstvenom naselju, kao i naseljima koja su se prostirala na značajnom delu površine današnje Srbije, već i o jednom sasvim nestvarnom vremenu, koje mnogima nije poznato, a još manje im je jasno.

– Upravo to vreme veliki rimski pesnik Ovidije nazvao je „zlatnim vekom ljudskog roda“ – podseća Janković. – Prosto je fantastično da je u Antičko doba postojala svest o tom, njima dalekom vremenu. Vinčanska kultura postojala je milenijumima pre Ovidija, a pisanih tragova koje bi Rimljani mogli da koriste – nije bilo. Ipak, postojala je jasna svest o tome da je nekada postojalo takvo vreme tokom kojeg ljudi nisu vojevali i međusobno se ubijali.

DUHOVNA KULTURA

Prastari Vinčanci su bili vrlo razvijena duhovna civilizacija. Prema mišljenju naučnika, imali su svoju mitologiju, a na osnovu arheoloških nalaza ne može da bude uočena bilo koja vrsta dominacije. Nije bilo ni matrijarhata ni patrijarhata, odnosno nije postojala institucionalna dominacija jednog pola.

– Ljudi iz neolita su osvojili sve vrednosti kojima savremena civilizacija teži: životu bez rata i bez dominacije! Zato priča o njima nije samo priča iz daleke prošlosti, već i priča naše budućnosti.
Naš sagovornik otvoreno zaključuje da „mi tek treba da usvojimo neke vrednosti koje su oni već tada osvojili“.

– Meni je to na neki način „dirljivo“ – koliko savremeni čovek uopšte ne prihvata čak ni mogućnost života bez rata i dominacije. Tako nešto moderni čovek smatra utopijom.
– Međutim, ako je jednom nešto postojalo, onda to nije utopija – izričit je Janković.- To je nada da je moguće da nešto slično ponovo zaživi.

Logično je da se zapitamo zašto su ljudi u neolitu živeli bez ratnih sukobljavanja, a naš sagovornik navodi više razloga za to. Vinčanci su počeli da se bave i poljoprivrednom proizvodnjom hrane, pa su lovišta prestala da budu strateški prostor, odnosno više nisu bila ograničeni prirodni resurs koga treba braniti.

Ko god da je hteo da se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, mogao je da iskrči određenu površinu i da od nje napravi obradivu. Postojali su neograničeni prirodni resursi, pa nije bilo potrebe za borbom za prevlast nad njima.

– Pojavljuju se viškovi hrane i drugih proizvoda, a oni omogućavaju razvoj trgovine. Logika onog vremena bila je da onaj čovek preko brda, kao i onaj preko reke, nije mogući neprijatelj, već je potencijalni kupac. I apsolutno je dobrodošao.

Dabome da bi bilo pogrešno idealizovati to vreme, i tadašnjeg čoveka, ali su u tom i takvom društvu očigledno postojale neke vrednosti koje su danas nama nedokučive.
– Jasno je da je i u to doba bilo nasilnih ljudi, jer je to u biti čoveka kao vrste – objašnjava naučnik.

– Međutim, u njihovom sistemu vrednosti nasilje je bilo gotovo neprihvatljivo i oni su uspevali da marginalizuju sve one koji bi nasiljem hteli da dođu do onog što im ne pripada. A pogledajte naš današnji sistem. I danas je u našem sistemu vrednosti nasilje zvanično neprihvatljivo, međutim nisam baš siguran da je tako. Danas su ratovi postali legitimno sredstvo za ostvarivanje ciljeva.

NOVO, LOŠIJE DOBA
ŠTA se dogodilo sa ovom kulturom i šta ju je odagnalo sa istorijske scene? Jedno novo doba koje je usledilo posle neolita.

– Nosioci vinčanske civilizacije su prvi u svetu topili bakar. A on je, opet, bio toliko vredan i skupocen, da se njime isključivo trgovalo. Vičanci su ga posmatrali kao trgovci, a ne kao tehnolozi. I tada su otvorili Pandorinu kutiju. Prostori na kojima se nalaze rudnici bakra postaju strateški prostori, a bakar ogroman prirodni, ali i strateški resurs. To je dovelo do potrebe da se kontrolišu prostori na kojima se nalaze rudnici. Tako nastaju sukobi, ali i pomeranja, odnosno seobe ondašnjih plemena.

Polako kreće bakarno, a za njim i bronzano doba i na svetu je sve više oružja. Metal i njegova masovna proizvodnja omogućavaju stvaranje ogromne količine oružja i oruđa.
A mučeno čovečanstvo shvata da su otimačina i rat mnogo brži način zarade. I eto, tako ostade do dana današnjeg… A stručnjaci se ipak nadaju da ćemo jednom da dosegnemo do onih vrednosti vinčanske kulture koje su jednom davno postojale.

Blago vama…
Pre nekoliko godina stručna grupa italijanskih arheologa posetila je nalazište u Vinči, i tada su dugo razgovarali sa Jankovićem. Razmenjena su mnoga stručna znanja, pa ipak jedna rečenica je ostala urezana u pamćenje našeg sagovornika.

– Zamislite, Italijani, na čijem prostoru se nalaze najvažniji ostaci starog Rima, ljudi čiji arheolozi uvek imaju prepune ruke posla, posle posete našem lokalitetu rekli su mi: „Blago vama, vi imate Vinču! Zavidimo vam.“

SVETSKI PUTNICI

Trgovački putevi naših predaka iz neolita danas izgledaju neverovatno. Naš Vinčanac odlazio je do Karpata, tamo uzimao obsidijen, vulkansko staklo, koji je veoma oštar i koji je, kada se razlista, bio izuzetno oštro sečivo. Sa njime je odlazio pešice niz Moravu do Egeja i donosio nakit, čije ostatke danas arheolozi iskopavaju na nalazištu, baš kao i predmete iz Srednje Evrope.

– Sa Avale su donosili cinabarit, koji je produkt rude žive i od njega su dobijali crvenu boju kojom su farbali tkanine. A takva boja bila je u ono vreme izuzetno dragocena.

NEOLITSKI OSTACI

VINČA nije jedino nalazište iz doba neolita u Srbiji. U Beogradu i njegovoj okolini „uspomene“ na žitelje iz ovog doba, oko pet milenijuma pre Hrista, ostale su „posejane“ na Kalemegdanu, Banjici, u okolini Mladenovca i u Barajevu. Arheolog Adam Crnobrnja locirao je izuzetno nalazište u Stublinama kod Obrenovca, koje je vredno posebne priče, a sa druge obale Save, ovakvih mesta ima i u okolini Jakova.

– Naši preci iz Vinče su prvi topili bakar – dodaje Janković. – To otkriće govori da prva metalurška revolucija nije nastala na Bliskom istoku, kako se donedavno mislilo, već upravo na ovom, našem prostoru.

RAŠIRENE RUKE

FIGURINE koje su tokom proteklih sto godina iskopane na nalazištu u Vinči izuzetne su zbog mnogo razloga. Sve one prikazuju likove sa velikim očima, što označava pažnju i brigu, a gotovo sve imaju raširene ruke.

U doba kada ratovi nisu postojali, raširene ruke simbolizovale su srdačnost i dobrodošlicu prema svima koji bi „ušli u vidokrug“ naših Vinčanaca.

VASIĆ, HAJD I „LEJDI“

MILOJE Vasić je naš prvi školovani arheolog koji je titulu doktora ove nauke stekao u Nemačkoj. Upravo on je odlučio da u Vinči započne iskopavanja 1908. godine, gde je otkrio ovo spektakularno nalazište.

Vasić upoznaje Britanca Čarlsa Hajda, koji početkom 20. veka u Birmingemu vodi svoj časopis i koji u to vreme slovi kao veliki pobornik slobode štampe. Budući da je bio dobrostojeći, zainteresovao se za Vasićev rad i rešio da mu pomogne finansijski kako bi mogao da dopre do beogradskog neolita.

Posrednik u ovom poslu bila je Ketrin Braun, Engleskinja koja je slovila kao veliki prijatelj Srba, pa je ostalo predanje da je jedna od najlepših figurina koje je Vasić iskopao upravo zbog nje ponela ime „Lejdi“.

„RANA“ VINČA
Jedan deo u okolini ovog podunavskog naselja još je Miloje Vasić, pre više od jednog veka, nazvao Mlada Vinča. To je bilo mesto gde su stizale prve voćke i gde je blagotvorna klima donosila prve zrele plodove. Upravo to mesto izabrano je za deponiju na koju se danas istovaruje prestoničko smeće.
(Novosti)
Izvor: srbijanskiglas.in.rs (08. februar 2014 )

______________________________________________________________________________________

ZONA KOMFORA…

Ne moramo se posebno truditi da pokažemo kako je današnja civilizacija skoro u potpunosti materijalistička i da se zasniva na principu posedovanja “nečega”.

Sama organizacija života nam govori o tome: trijada škola-posao-penzija je glavni šablon života većine ljudi. Ovo je simptom jedne potrebe, jedne autodiktature, čije smo pozadinske mehanizme već identifikovali.
Jasno je da je škola, tj. bilo kakvo učenje (npr. učenje zanata) priprema za nešto u budućnosti, a to nešto je rad, tj. posao. Škola, a pogotovo institucionalizovano učenje (osnovna, srednja) nema neku posebnu drugu svrhu pored ove i to znaju svi oni koji su je pohađali.

Dakle, prvi deo života, deo kada je mlad i kada se posebno razvija, čovek provede pripremajući se da “radi” “nešto” sutra ili preksutra da bi živeo.
Ključna stvar je ovde to da se priprema, ne da živi, već da radi.

A zašto se čovek priprema za posao? Prvo zato da bi osigurao materijalna sredstva i da bi doživeo starost u sigurnosti i komforu – da bi odložio razmišljanje i bavljenje samim univerzumom i prirodom. Drugo, zato jer mu socijalna konvencija tako nalaže, jer postoje institucije kojima treba radna snaga.

Čovek se konstantno priprema da živi i uvek je taj “život” negde nadomak, samo da se pribavi još “ovo” ili “ono”. Samo da se osigura ovaj trenutak i još par sledećih trenutaka i počeće život. Samo da kupim ovaj telefon, ovaj auto, da kupim stan i sreća će doći. Sreća je uvek negde tamo, uvek čuči iza ćoška. Ili još gore, čuči u nekom materijalnom objektu. Uvek se krije iza ove projekcije, ovog objekta, onog cilja.

Ako vam nije jasno, ovo su pozadinski procesi, tj. iluzorne projekcije čoveka kojima on umiruje anksioznost i odvlači sam sebi pažnju od autentičnosti. Sreća je koncept, ideja, ona ne postoji kao neki insekt kojeg možemo da uhvatimo u mrežu. Isto tako, nema je u objektima i stvarima – sve to naš um projektuje na te stvari.

Postavite sebi pitanje: da li ima smisla raditi nešto što ne volite danas, kako bi radili ono što volite, nekad u tamo nekoj maglovitoj budućnosti?

Da li ima smisla protraćiti mladost kako biste uživali u starosti? Da li je starost vreme za življenje pravog života i za ostvarivanjem povezanosti sa sobom i prirodom, vreme kada je celo biće na izmaku snaga?
Za nekog ko samo malo razmisli o ovome, ovde je reč o potpunom obrtanju pravog poretka prirode, o potpunoj besmislici.

Zašto ne biste danas radili nešto što volite kako bi danas živeli pravim životom? Čemu odlaganje življenja? A šta ako vas sam proces pripreme za budućnost ubije – ako nikad i ne doživite tu “budućnost” za koju se spremate? Ovo poslednje se vrlo često dešava u modernom svetu.

Očigledno je da ceo život, od početka do kraja, predstavlja borbu da se osigura neko materijalno sredstvo, kako bi se ostvario neki cilj. Međutim, šta je ovde stvarno cilj? S druge strane, šta je sredstvo?
Mi smo već govorili o tome i identifikovali mehanizam sredstvo-cilj kao alat posesivnog i uplašenog ega. U ovom slučaju, s jedne strane, kao što smo pokazali, cilj je ostajanje što duže u životu i to u “komfornom” životu.

Komforan život možemo definisati kao egzistenciju sa što manje “negativnih” osećanja, gde je čovek zaštićen od delovanja slučajnih i nepredvidivih sila spoljašnosti, gde postoji skoro stalna mogućnost zadovoljavanja ego-projektovanih potreba (ulgavnom bazičnih fizioloških potreba) i gde se čovek (tj. njegov ego) oseća sigurno. Komfor, u ovom slučaju, kao što smo videli, predstavlja odbrambenu projekciju i u konfliktu je sa univerzumom – komfor ovde znači sigurnost i zaštita od “opasne” spoljašnosti, od uništiteljske majke prirode.

Cela civilizacija je projekcija želje za komforom i begom od suočavanja sa suštinom prirode. Kao što vidimo, komfor je simbolički konstrukt, iluzorna antianksiozna projekcija, mehur koji će “zaštititi” čoveka od delovanja univerzuma – mehur koji će napraviti veštačku podelu između suštine biće i prirode.

Ukoliko čitaocu do sada nije palo na pamet o čemu se ovde radi, sada je moment da ukažemo na još jedan u nizu paradoksa funkcionisanja ega, koji je u svrsi samoobmanjivanja i autohipnoze.

Vidimo da komfor upravo predstavlja beg od prave realnosti. Vidimo da je ono što nazivamo “materijalno”, ovde samo simbol i to simbol za zaštitu od pravog materijalnog, od univerzuma onakvog kakav stvarno jeste. Novac nije ništa drugo do simbol za „nešto“-sam po sebi on ne vredi ništa. Običan papir sa bojom. On je simbol za nešto, za neki objekat, i to uglavnom za neku veštačku tvorevinu ljudsku. Ova tvorevina, ovaj objekat, je pak ponovo simbol za nešto treće, uglavnom za zaštitu od prirode (stan, kuća) ili umirivanje anksioznosti i odvraćanje od autentičnosti (automobil, televizor, kompjuter, itd.). Dakle, vidimo da “materijalizam” u ovom smislu predstavlja svojevrstan beg od realnosti, a ne samu realnost ili približavanje realnosti. Neverovatno, ali istinito.

Isto tako, komfor u ovom smislu sam po sebi počinje da predstavlja cilj.
Komfor, koji služi kako bi omogućio zadovoljavanje nekih potreba ega, sam po sebi postaje potreba i krajnji cilj. Potreba za komforom proizilazi iz straha od smrti i predstavlja odbranu od egzistencijalne anksioznosti, a ostvarivanje nekog nivoa komfora nosi sa sobom pojavu “komfor-anksioznosti”, tj. potrebe sada za održanjem već dostignutog nivoa komfora i straha od gubitka komfora. Tako, sama okruženost objektima i simbolima, u što većem broju, ovih ili onih, postaje opsesija čoveka.

Glavni simbol za komfor, novac, postaje krajnji cilj i jedina svrha života. Ovim “simbolom simbola”, da ga tako nazovemo, većina ljudi je, u manjoj ili većoj meri, potpuno opsednuta. Ceo život se svodi na pribavljanje što većih količina novca – sve što se radi mora se raditi “za pare”. Vrlo retko ćete naići na situaciju da neko radi nešto samo zbog toga da bi radio, sve se radi za neku nagradu, za neku korist.

Postali smo vrlo koristoljubivi kao vrsta. Ljudi će ići toliko daleko u ovom besmislu i ovoj autohipnozi, da će raditi neke ekstremne radnje (npr. ubijanje), uništavajući svet oko sebe, ili razne po život opasne poslove (npr. na naftnim bušotinama), samo da bi imali “više para” tj. osigurali ovaj simbol komfora. Čest je slučaj i da ljudi koji stalno jure za novcem uopšte i troše taj novac, što je očigledan pokazatelj da to rade samo da se osećali sigurnije, tj. smanjili osećaj bazične anksioznosti.

Vrlo je malo ljudi koji rade poslove i kojima je dovoljno taman onoliko para da zadovolje samo svoje bazične potrebe. Pored ekstremizacije nekih fizioloških potreba kako bi se osetila što veća prijatnost (npr. često konzumiranje slatke ili kompleksno obrađene, rafinisane “ukusne” hrane, koja ima veoma loše posledice po zdravlje čoveka), u igri su uvek i razne druge projekcije, pribavljanje raznih objekata koji imaju jednokratnu upotrebu ili služe učvršćivanju ega. Ljudi danas kupuju stvari koje im uopšte ne trebaju za “normalan” život.

Analizirajte objekte koji su oko vas i koje kupujete i shvatićete da vam 95% od njih uopšte ne treba. Oni nisu tu kako bi vam spasili život. Oni vam neće produžiti egzistenciju, neće vam omogućiti kvalitetnu interakciju sa univerzumom. Neće vas približiti istini. Čak štaviše, ogromna većina njih će čak i delovati u smeru ugrožavanja vašeg života i udaljavanja od istine.

Da li morate imate laptop ove ili one marke i da li stvarno morate sedeti za kompjuterom onoliko koliko inače sedite? Nećemo ni pominjati koliko je sedenje loše po celo telo i koliko je gledanje u monitor loše po vid, a i čitav mozak.

Uzmimo za primer kozmetiku, dezodoranse, parfeme, jedne od najprodavanijih i najviše kupovanih stvari. Da li su nam oni stvarno potrebni? Da li ugrožavamo svoje zdravlje ako ih ne koristimo? Ne, naprotiv – najverovatnije ugrožavamo svoje zdravlje upravo kad ih koristimo.

Zašto ih onda koristimo i kupujemo, trošimo “sredstva” na njih? Zato jer postoji prvo: konvencija, gde je neko nekad obeležio prirodne ljudske mirise neprirodnim i neprijatnim, iako su to, ironično, najprirodniji mirisi i bez njih je čak i otežano funkcionisanje. Drugo, postoji socijalni pritisak kroz masovne medije za konstantnu kupovinu specifičnih “marki” ove robe, jer se tako vaš ego prikazuje u boljem svetlu drugim egoima.

Nošenje određene markirane odeće ego šalje poruku okolini o sopstvenoj umišljenoj važnosti, očekujući povratnu informaciju kojom će validirati svoju projekciju i nahraniti svoj narcizam. Ovde je potreba za određenim socijalnim statusom, nastala pod uticajem kolektivizma, glavni uzrok ovakvog ponašanja.

Dakle, ja trošim vreme i zdravlje zarađujući novac da bih kupio nešto što mi uništava zdravlje i što mi, naravno, ne treba, a mislim da mi treba, jer svi to rade. Da bi prešli od tačke A do tačke B, ljudima je danas potrebno vozilo. Međutim, nije dovoljno bilo koje vozilo – to mora biti ova ili ona marka. Komšija ima onakav, svi voze ovakav, dakle moram i ja da vozim takav, kako bih ispunio očekivanja i prikazao se na određen način ostalim egoima. Kada biste živeli sami na pustom ostrvu verovatno vam ne bi bilo nimalo bitno koje je marke automobil. Ili bi?

U tom slučaju, možete biti sigurni da ste u potpunosti “zaraženi” kolektivizmom i da ste suviše pustili druge ljude u svoj mentalni svet – oni vladaju vašim umom.

Pokazali smo, dakle, da većina ljudi juri za komforom i da juri da pribavi simbol komfora. Ovo nema nikakvu realnu osnovu i utiče na to da živimo stresne, teške i lažne živote. Na sreću, ovo možemo vrlo lako izmeniti – imajmo hrabrost i izađimo iz svoje zone komfora, jer tamo leži naše pravo “ja”.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život (13)
prethodni članak

_____________________________________________________________________________________