ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

foto: srpskoblago.rs

„ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.

Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.

I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.

Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.

Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.

„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.

Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.

I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.

„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.

Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.

Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

---

---

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

---

Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984). foto:yugopapir.blogspot.com    Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…    Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.    Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.    U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

---

---

NASTAVCI

MOJE JE LEČITI ROD…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________

Na današnji dan 1806. godine rođen je srpski pisac Jovan Sterija Popović-jedna od najumnijih glava srpske kulture uopšte. Najpoznatiji je kao komediograf, ali bio je i pravni stručnjak, pedagog, muzeolog, čak lingvista.

 Autor je i jednog priručnika retorike, kao i neke vrste rečnika filozofskih i pravnih termina koje je predlagao kako bi se posrbila strana terminologija.

 JOVAN STERIJA POPOVIĆ

Rodonačelnik srpske komediografije, najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu. Zna se da je to bilo 1806. godine. Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, advokat u Vršcu. Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora „prirodnog prava“. Već iduće godine prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd.

Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete.

Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta – Biblioteke. Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života.

J. S. Popović književni rad započeo je zbirkom pesama „Davorje„, jednom od najboljih knjiga refleksivne poezije toga vremena, a zatim nastavlja rad dramama i romanima u duhu Milovana Vidakovića.

Napisao je prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“ otvara se 4. decembra 1841. godine prvo profesionaln državno srpsko pozorište u Beogradu „Teatar na đumruku“ i drugo profesionalno državno pozorište u Srba u Beogradu „Teatar kod jelena“ (1847- 1848).

 Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. „Otac srpske drame“ prve komedije piše u vreme života u Vršcu između 1830. i 1840. godine.

U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse Ružića i dr.

Komedija „Laža i paralaža“ (1830), „Pokondirena tikva“ (1830), „Tvrdica“ (1837), „Zla Žena“ (1838) i „Pomirenje“ (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju „srpskog Molijera“. Ovekovečio je u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost sa istinom u društvu.

Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost naših Slavenoserba i njihov nakaradni „slavjanski“ jezik.

Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova komedija „Rodoljupci“ u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam.

Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe.

Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu.

„Moje je lečiti rod!“

Izvor: npsterija.rs

---

  “Davorje“ (1854)

Sterija je za života objavio jednu knjigu pesama pod ovim naslovom, a druga je ostala u rukopisu i izašla je posthumno. Tu ima 27 originalnih pesama, 9 prevedenih i još nekoliko epigrama. U ovu zbirku unosi i nekoliko Horacijevih pesama koje ne navodi kao gostujuće pesme jer u to vreme još ne postoji svest o plagijatu.

 Prva pesma nosi naziv „Mojim pesmama“ i u njoj peva o Srpstvu koje treba da traje. Osnovi zadatak po Steriji je „podizati roda cenu“. Ovde se mogu podrazumevati svi oni koji za svoj narod čine dobro, bilo da slikaju, grade ili pišu pesme, romane…

Poslednja pesma je – „Oproštaj s čitateljem“. Sterija je naš prvi pesnik koji shvata ulogu čitaoca i stvara odnos između njih i sebe. To imamo i u njegovom „Romanu bez romana“ gde on koketuje i razgovara sa čitaocima, a sve je prožeto humorom.

„Davoriti“ znači tužiti, pa bi se naslov ove pesme mogao prevesti kao „Elegije“ ili „Tugovanke“. Ideja ove zbirke je da je sve ne ovom svetu ništavno i prolazno i da su zalud sva blaga, sreća i bogatstvo, kada po svakog smrt dolazi i sve radosti moramo ostaviti na ovom svetu.

Poruka Jovana Sterije Popovića je da ljudi ne treba da se grabe za slavu i blago, već da gledaju da ostave što bolju sliku o sebi potomcima. Zato Steriju smatraju pesnikom – nihilistom, a njegova dela melanholičnim i tragičnim. U pesmi „Nadgrobije samom sebi“ ideja o apsolutnom ništa ukršta se sa ateizmom.

„Ništa iz ništa

Zgruvano u ništa

Daje sve ništa;

Šta želiš više od iščezlog ništa?

Plamen kratko traje

Večno gasi se.

Stihotvorac, retor,

Profesor, pravdoslov,

U knjigama ime

Večno ostaje ti;

No telo nam ništa,

Um takođe ništa,

Sve je dakle ništa,

Senka i ništa.“

U šestom i sedmom stihu možemo nazreti Heraklita koji govori da je svet nastao iz vatre. Ali po ostalim Sterijinim stihovima, izgleda da je nebitno da li je svet nastao iz vatre, vode ili vazduha, kad je sve propadljivo, kratkotrajno i posle izvesnog vremena nestaje. Jedino što nam ostaje jeste uspomena kod drugih, pa bilo to u njihovim glavama ili u knjigama, ili na nadgrobnim spomenicima. Ime nam se neće zaboraviti ako svojim ponašanjem zaslužimo pamćenje. A ostalo je sve ništa.

Sličnu koncepciju poezije imaju i Laza Kostić i Njegoš. Kostić u pesmi „Spomen na Ruvarca“ pita mrtvog prijatelja u čemu je smisao života, a Kosta Ruvarac mu govori da je sve alfa i omega i pritom pokazuje desnom rukom na glavu (mozak), a levom na kukove. To znači da je duh besmrtan, a telo je samo prah koji brzo iščezne. Njegoš u „Luči mikrokozma“ o telu govori kao o „blatnoj tjelesini“ što takođe implicira da je sve materijalno ništavno. Svaka smrt to dokazuje.

Sterija pokazuje i vezu sa prvim talasom klasicizma, iako on pripada trećem i poslednjem talasu. On piše „Pohvalu sliku“ (rima) i odu „Aleksiju Veziliću“, a ne Mušickom (2.talas) iako je bio njegov učenik.

Najzačajnije Sterijine pesme su: „Davorje na polju Kosovu“, „Spomen putovanja po dolnjim predelima Dunava“, „Na smrt jednog s uma sišavšeg“, „Na prirodu“, „Groblje“.
Sa poezijom Jovana Sterije Popovića kao i sa odlikama klasicizma, najbolje se možete upoznati preko knjige Milorada Pavića „Klasicizam“.               

              Izvor:  bibliotekarka.com/

---

Priredio: Bora*S

PREDSTAVA ZA NAROD…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

PREDSTAVA

Na sceni su predstavnici Naroda i grozno se psuju i vređaju.

Zavesa pada i diže se, na šta izvođaći i ne obraćaju pažnju i nastavljaju „objašnjavanja“.

 

– Kakve to veze ima što se borim za nepravednu stvar ukoliko to radim iskreno?

– A kakve to, opet veze ima što sam ja neiskren ukoliko se borim za pravednu stvar?

 

Tu se pozdravljaju.

 Zavesa se spušta i diže.

Oni to primete i onda nastavljaju da se psuju i vređaju.

Ž. Prever