MI SMO KOLO…

KOLO JE IGRA U KRUG, LANAC MEĐUSOBNO POVEZANIH IGRAČA.

KOLO JE KRUG KOJI IDE UOKOLO-NAOKOLO.

KOLO JE MAGIJSKA RADNJA, ZATVARANJE KRUGA KAO SREDSTVO ZAŠTITE OD SVEGA ŠTO BI ZAJEDNICI MOGLO NANETI ZLO.

KOLO JE NAJČEŠĆI  I NAJRASPROSTRANJENIJI OBLIK IGRE KOD NAŠEG NARODA.

KOLO JE IME NAŠEG NACIONALNOG ANSAMBLA.

---

ANSAMBL NARODNIH  IGARA I PESAMA SRBIJE „KOLO“

Ansambl KOLO osnovala je vlada NR Srbije 15. maja 1948. godine. Već sedamdeset godina, KOLO na visokom umetničkom  nivou čuva, neguje i prezentuje našu tradicionalnu umetnost, kroz igru, pesmu, muziku i običaje.

U stvaranju umetničkog repertoara, učestvovali su naši najeminentniji koreografi, kompozitori, kao i mnogobrojni stručni saradnici / etnomuzikolozi, etnolozi, baletski umetnici… / koji su izgradili prepoznatljiv umetnički stil, izražen pre svega u raznolikosti scenskih i muzičkih oblika.

Ansambl KOLO je jedinstven ambasador kulture koji je gostovao na svim kontinentima, u najprestižnijim koncertnim salama, kao što su Metropoliten i Karnegi Hol  u Njujorku, Palata Šajo u Parizu, Rojal Festival Hol u Londonu, Baljšoj Teatar u Moskvi, Opera u Kelnu, Teatar Feniče u Veneciji, Opera u Sidneju, Nacionalni umetnički centar u Pekingu….

Više od šezdeset vrhunskih umetnika, igrača koji su istovremeno i pevači, kao i petnaest muzičara, prezentuju raznovrsnu i bogatu srpsku tradicionalnu umetnost.

Ansambl je stekao izvanrednu reputaciju u zemlji i inostranstvu i  nosilac je prestižnih  domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za visoki doprinos u kulturi. Direktor  Ansambla KOLO je Vladimir Dekić.

KOLO 70 GODINA

Slavimo sedamdeset godina. Sedamdeset godina u kojima se sve oko nas menjalo. Menjao se način na koji ljudi žive svoje živote, tehnologija je napredovala neverovatnom brzinom, ceo svet se transformisao. Više puta.

Ali tokom svega toga, mi smo očuvali ono što je najvrednije. Očuvali smo naše nasleđe, našu tradiciju, našu kulturu. I ne samo to. Mi je ponovo otkrivamo. To je suština našeg postojanja. Ne da budemo samo muzej naše kulturne baštine u kome će ljudi moći da se podsete istorije. Ne, naša misija i naša vizija su mnogo veće i šire od toga.

Mi smo tu da bismo spojili sve to što se menja i sve to što treba da ostane isto. Mi smo veza između prošlosti i budućnosti. Mi smo tu da budemo i čuvar našeg nasleđa i ledolomac naše kulture.

Zbog svega ovoga smo pred vama ovde. Predstavljamo vam sve što smo postigli, sa namerom da to bude samo prolog svega što ćemo postići.

70 godina postojanja je veliki uspeh. Ali to je tek početak. Mi smo okrenuti onome što dolazi, i idemo mu u susret, uvek svesni da ono što smo očuvali ima smisla samo ako od njega možemo da stvorimo nešto novo, nešto što će komunicirati sa ljudima na nivou koji prevazilazi razlike u godinama, poreklu ili nacionalnoj pripadnosti.

Izvor:centarzakulturubor

_________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MOJE VREME NA STRAŽILOVU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________
Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto  dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba…

Ovako je u jednoj od najlepših elegija na srpskom jeziku „Kad mlidijah umrijeti“, u suton svog kratkog života, pisao Branko Radičević, pesnik srpski iz doba romantizma- „najavljujući“ svoju preranu smrt.

Rođen 1824. u Slavonskom Brodu, osnovnu školu završio u Zemunu, 1836. godine upisao se u čuvenu karlovačku gimnaziju. Školovao se potom u Temišvaru, Beču, putovao i živeo u raznim mestima, ali je ljubav prema Sremskim Karlovcima i Stražilovu ostala do kraja njegovog života.

Umro je u Beču, juna 1853. godine. Živeo je tek 29 godina. Po njegovoj želji  za života, posmrtni ostaci preneti su 1883. na brdo Stražilovo. To je bilo mesto gde je često u vreme gimnazijskih dana odlazio. Ono je predmet nadahnuća u njegovom pesništvu.

Dolazim u  Sremske Karlovce.Često.

Iz pravca Novog Sada sa glavnog puta, skretanje desno i put ka Stražilovu me vodi  pored zgrade najstarije srpske Gimnazije -karlovačke. Skretanje levo i posle 4 kilometra, vijugavi put kroz pitomu dolinu dovodi do podnožja Stražilova.

A ovde –“fina pitomina“. Na ušću dvaju potoka lepo uređen park- prostor. U centralnom delu Spomenik velikom pesniku. Okolo klupe, žubor vode, cvrkut ptica i restoran „Brankov čardak“.

Na terasi Čardaka, telesno i čulno okrepljenje.

A onda, prigodna obuća za pešačenje i put pod noge.

Odavde do vrha Stražilova ( 321 m. nadmorske visine), kroz gustu šumu, lepo uređena i obeležena pešačka staza. Prilično naporna zbog velikog uspona. No, uz osrednju fizičku kondiciju i malo napora, za oko pola sata hoda stiže se do vrha brda.

Do Brankovog groba.

Spomenik na grobnom mestu podignut je 1883. godine. Zanimljivo je da je u spomenik ugrađeno osam kamenih blokova sa Lovćena, Velebita, Dinare, Fruške Gore, Vršačkog brega… U vreme mog boravka (oktobar o.g.), oko spomenika su bile montirane građevinske skele zbog restauracije. Raduje me ta činjenica, bez obzira što sam ostao uskraćen za dobre fotografije.

Okolo spomenika „lepo raspoređeni mir i tišina“. Naravno, hladovina ispod krošnji i  klupe za odmor.

Sednete na neku od njih i uz fantastičan panoramski pogled na vojvođansku ravnicu – ćutite.

Tekst i foto: Bora Stanković

____________________________________________________________________________________________