Osim što se, u odnosu na druge ptice, kolibriji razlikuju po tome što mogu da lete i unazad, specifični su i po svom letu u stranu. Posebna građa, dobar raspored mišića i veći broj rebara, omogućava im da budu vrlo spretni, a u isto vreme i graciozni.
Kolibri poseduje osam pari rebara
Simpatični kolibriji, za razliku od ostalih ptica, bez problema lete unazad! Međutim, kolibri ima još jednu tajnu veštinu: može da leti i u stranu!
Za izuzetnu pokretljivost kolibrija zaslužna je jedinstvena građa mišića, posebno u krilima.
Krila mogu da pokreću ne samo gore-dole, već i kružno, stvarajući „osmice“ u vazduhu. Smer osmica određuje i na koju stranu će se kolibri usmeriti u daljem letu. Lako kontrolišu telo i kada se u vazduhu zadržavaju na jednom mestu, posebno tokom hranjenja.
Te spretne ptice mašu krilima brzinom od petnaest do čak sto zamaha u jednoj sekundi, a pritom uvek ostaju graciozne u letu.
Najmanja ptica na planeti
Kolibriji su uglavnom vrlo male ptice. Najmanja vrsta u familiji je i najmanja ptičja vrsta na svetu ‒ „Mellisuga helenae“ je, sa kljunom i repnim perajima, dugačka tek šest centimetara.
S druge strane, najveći kolibri je „Patagona gigas“, koji dostiže veličinu od oko 25 centimetara.
Kolibriji se ističu i po većem broju rebara ‒ dok druge ptice imaju najčešće šest pari rebara, kolibriji ih imaju čak osam.
Njihovo srce broji od 400 do 500 otkucaja u minuti, a za to vreme jedan kolibri udahne čak 250 puta!
Familija kolibrija broji više od 100 rodova i oko 350 vrsta. U prirodi naseljavaju Ameriku, u pojasu od juga Aljaske pa do Ognjene zemlje.
NAJIZRAZITIji PRIMERCI PTICA ŠIROM SVETA I KROZ ISTORIJU
Do sada pronađeni i proučeni fosilni ostaci potvrđuju da je drevni gušter bio prva životinja koja se pojavila na Zemlji. Njegovo postojanje vezuje se za period od pre 256-208 miliona godina. Upravo od drevnih guštera su nastale sve druge životinje. Njihovi ostaci su pronađeni duboko u zemlji.
Arheopteriks je izumrla ptica koja je živela u periodu Jure, pre 150 miliona godina. Arheopteriks je bila prelazna vrsta između gmizavaca i ptica. Imao je osobine i jednih i drugih. Dugačak rep i zubata usna duplja su bile osobine gmizavaca, a na pticu je nalikovao po perju koje je pokrivalo celo njegovo telo.
Najkrupnijom izumrlom vrstom ptica dugo se smatrao Teratornis. Raspon njegovih krila je bio 4 metra. Međutim, arheolozima je pošlo za rukom da pronađu skelet ptice sa rasponom krila od 8 metara.
Veličina malog aviona Tu najveću pticu koja je ikada živela na Zemlji nazvali su: Argentavis magnifices. Taj leteći gignat dostizao je težinu od 70-80 kilograma, a raspon njegovih krila iznosio je 7-8 metara. Po mišljenju naučnika ta ptica se specijalizovala na lebdenje u vazduhu, a vertikalna vazdušna strujanja su joj pomagala da dosegne ogromne visine. Zahvaljujući vazdušnim strujanjima Argentavis magnifices je bio sposoban da se podigne u visine od 2-3 kilometara i da preleti rastojanja od 200-300 kilometara, a da pritom ni jednom ne zamahne krilima!
Najvećoj ptici na svetu bilo je teško da poleti i imajući u vidu njenu težinu to nije čudno. Njena veličina se može uporediti sa veličinom malog aviona. Kako smatraju specijalisti da bi mogla da poleti, ona je morala ili da se zaleti nizbrdo, niz padinu, ili da sa strmina skače u provalije.
Bio je ptica grabljivica i hranio se ne tako krupnim kopnenim životinjama. Živeo je na teritoriji današnje Argentine pre 6 miliona godina.
Ako se postavi pitanje koja je od današnjih ptica najveća na svetu, na to pitanje postoje nekoliko odgovora. Sve zavisi od toga kojim se parametrima mere.
Albatros je trenutno najkrupnija ptica koja leti. Njen raspon krila dostiže 4 metra. Može da savlada velika prostranstva koristeći nagnuto jedrenje. Albatrosi pronalaze plen koristeći svoje veoma razvijeno čulo mirisa, što je veoma retka osobina ptica. Osnovu ishrane albatrosa čine ljuskari, mekušci, ribe, planktoni i strvine.
Krupni noj i ara Noj je najteža ptica na svetu i dostiže težinu od 180 kg. Osim toga noj ima najkrupnije oči među suvozemnim životinjama. Njihov prečnik je 5 cm.
Treba istaći da je noj najbrža kopnena ptica. U slučaju opasnosti može da trči brzinom od 80 km na sat!
Veliki zumbul ara je najkrupniji papagaj na svetu. Pojedini predstavnici ovog roda dostižu dužinu od 98 cm (polovina otpada na rep) i težinu od 1,5-1,7 kg.
Veliki zumbul ara živi na teritorijama Brazila, Paragvaja i Bolivije. Za staništa bira močvarna područja, šume i palmove gajeve. Nastanjuje duplje drveća i jame koje sam kopa kljunom i snažnim nogama. Staništa ovih papagaja prostiru se do 800 metara nadmorske visine. Poseduje veoma moćan glas koji se čuje i na udaljenosti od 1,5 km. Tokom sezone gnežđenja parovi žive odvojeno, dok van sezone gnežđenja formiraju jata od 10-12 jedinki.
Snažan kljun papagaja sposoban je da razdvoji palmove orahe. Osim oraha, hrani se jagodastim i svim drugim vrstama voća i puževima. Glavni neprijatelj zumbul are, pored čoveka, je orao, mada su napadi orla veoma retki jer je ara sposoban da se uspešno brani svojim snažnim kljunom i kandžama.
Unikatna lepota dovela je ovog papagaja u stadijum iščezavanja. Krajem XX veka ostalo je oko 3.000 primeraka. Nakon preventivnih mera zaštite već 2002. godine brojčana populacija je dostigla 6,5 hiljada. Dužina životnog veka ovih papagaja je 50 godina.
Kondor džin Andski kondor (Andean Condor)je najveća živa ptica među grabljivicama koje žive na zapadnom delu zemljine kugle. Njegov raspon krila dostiže 3,2 metra. Težina mužjaka je 15 a ženki 11 kilograma. Može da živi oko 50 godina.
Staništa ove ptice su planinski predeli do 5 km nadmorske visine. Bez obzira na težinu kondor veoma lako leti koristeći vertikalna strujanja toplog vazduha. Kad dostigne željenu visinu ptica nastavlja da jedri ne mašući krilima.
Kondor je strvinar i osnovna hrana su mu leševi uginulih životinja. Bez hrane mogu da žive nekoliko dana nakon čega u trenu pojedu i po nekoliko kilograma mesa. Pošto se dobro najedu kondori se pre poletanja dobro odmore.
Kondor ima veoma razvijeno čulo vida i bez problema sa velikih visina uočava i najsitniji plen. U potrazi za hranom tokom dana kondor može da preleti više od 200 kilometara.
Danas je u svetu ostalo nekoliko stotina ptica, pa je kao ugrožena vrsta evidentirana u Crvenu knjigu.
Leteći dinosaurus Najkrupnija ptica koja je ikad živela na Zemlji je – leteći dinosaurus. U kineskoj provinciji Šanjdun otkriveni su fosili te najkrupnije ptice, koja je evidentirana u knjigu rekorda Ginisa kao najveći leteći dinosaurus.
Po mišljenju kineskih naučnika leteći dinosaurus je dostizao dužinu od 8 metara, a težio je 1,4 tone. Takve razmere on je dostigao za 11 godina života, koliko je imao primerak čiji fosilni ostaci su pronađeni. Ipak, najzačuđujuće je što ptica takve veličine je imala krila i bila sposobna da leti. Dinosaurus je imao neke sličnosti sa današnjim pticama: imao je sličan kljun bez zuba, a pretpostavlja se da su mu krila bila pokrivena perjem.
Najverovatnije da je najkrupnija ptica bila svaštojed jer je posedovala osobine mesoždera (snažne udove i velike kandže), ali i karakteristike travojeda (dugačak vrat i malu glavu). Ipak, mnogi naučnici smatraju da ogromna ptica nije mogla da leti, već da je samo kao sve ptice bila pokrivena perjem.
Minijaturni kolibiri Kolibri(Trochilidae)- je najsitnija ptica na svetu. Nastanjuje predele ostrva Kuba, Haiti i Jamajka. Težina ove minijaturne ptice je 1,7 grama, a dužina 5,5 centimetara. Osetni deo dužine odnosi se na kljun. Ta vrsta najsitnijih kolibrija dobila je ime Mellisaga minima (ptica- muva). Tokom leta njeno srce ima i po 500 otkucaja u minuti. U slučaju opasnosti broj otkucaja se povećava i do 1.300 u minuti. U sekundi najsitnija ptica izvede neverovatan broj od 80 zamaha krila. Kolibri su 50 puta aktivniji od čoveka.
Za normalno funkcionisanje tako brzog organizma potrebna je ogromna količina energije. Kolibri uzima hranu svakih 10 minuta. Tokom dana on utroši osam puta više vode nego što je njegova težina, a hrane više od polovine svoje težine. Ne čudi činjenica da ova ptica može da razvije brzinu od 80 kilometara na sat. Neobična je sposobnost kolibrija da leti u svim pravcima – napred, na stranu i unazad.
Poznato je više od 340 različitih vrsta kolibrija, koje uglavnom žive u Severnoj i Južnoj Americi. Staništa su im i planine do 5 kilometara. Bez obzira na veličinu, ova ptica može da živi dosta dugo i do 5 godina.
Kolibri ima slabe noge sa dugačkim noktima. Njihove noge nisu prilagođene za hodanje. Zato kolibri ptice nikada ne sleću na zemlju. Hrane se isključivo u letu, a spavaju viseći na granama sa glavom nadole. Osnovna hrana su im sitni insekti koje pronalaze u cvetovima ili ih skupljaju sa listova drveća. Interesantan podatak je da prilikom usisavanja tečnosti iz cvetova kolibri u sekundi uvlači jezik i po 20 puta.
Najmanja knjiga koja se čuva u Srbiji je dimenzija pet sa pet milimetara.
Najplodniji autor kod nas je Karolj Andruška, grafičar i ekslibrista iz Sente koji drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa
U Srbiji jedna od najmanjih knjiga je „Olimpijska zakletva“, štampana u Nemačkoj 1970. godine.
Dimenzije su joj pet sa pet milimetara, ima 16 strana i, naravno, može se čitati samo pomoću lupe. Izdata je povodom Olimpijade u Minhenu, odnosno proslave stogodišnjice prve cilindrične štampane mašine i sadrži olimpijsku zakletvu na nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i švedskom jeziku. Svojevremeno je odštampano ukupno 15 primeraka, a jedan od njih je završio kod našeg poznatog grafičara Živote Pavlovića, koji ga je 2001. godine poklonio Narodnoj biblioteci Srbije.
Tako je „Olimpijska zakletva“ ušla u zbirku minijaturnih knjiga Narodne biblioteke, koja trenutno sadrži oko 230 primeraka. Prema rečima magistra Dejana Vukićevića, koji je zadužen za brigu o ovome fondu, prva minijaturna knjiga u svetu štampana je 1468. godine. To je „Diurnale mogantinum“, koju je objavio Gutenbergov učenik Peter Šefer, u dimenzijama 94 puta 65 milimetara. Iako su jedno vreme bile vrlo populame, za šta je posebno zaslužna Marija Antoaneta, koja je imala običaj da ih nosi u rukavici, izdavačka i tipografska praksa minijatura nije uzela većeg maha, izuzev u Sovjetskom Savezu. – Minijaturnim knjigama nazivaju se sva štampana izdanja čija visina, širina i debljina ne prelazi 100 milimetara. Kada je u pitanju određivanje visine, postoje nedoumice da li treba računati visinu hrbata (kod izdanja u tvrdom povezu) ili visinu knjižnog bloka (u broširanom izdanju one se poklapaju). U svakom slučaju, dva su razloga što su knjige pravljene u tako malim dimenzijama. Prvo je bila praktičnost. Naime, one su bile zgodne za čuvanje ili, recimo, za nošenje tokom putovanja. Međutim, ubrzo je glavni razlog za njihovu izradu postao prestiž štampara, koji su tako hteli da se dokažu – objašnjava Vukićević, i dodaje da se minijatume knjige jos nazivaju i mikroskopska izdanja, mikroizdanja, patuljci, kolibri ili liliputi.
Sve mini-knjige iz fonda Narodne biblioteke potiču iz 20. veka, pri čemu polovinu zbirke čine dela Karolja Andruška, grafičara i ekslibriste iz Sente (rođen 1915). Osim što drži svetski rekord po broju izrađenih ekslibrisa (dosad ih je izradio oko 4.380, dok njegovi najproduktivniji konkurenti na tom polju imaju duplo manji učinak), Andruško je najplodniji autor minijaturnih knjiga u Srbiji. Napravio ih je barem 220, a u većini ovih knjižica predstavljene su njegove minijaturne, ručno otisnute grafike. Andruškove mini-knjige su objavljivane u tiražima od 100 ili 200 primeraka. U njima se nalaze serije njegovih drvoreza o Senti, tiskom cvetu, Šandoru Petefiju, Beogradu, Kanarskim ostrvima, Španiji, Sjedinjenim Državama, manastirima Srbije, kao i mnogim gradovima Mađarske i Slovenije, koji su vrlo detaljni. Dimenzije ovih knjiga su najčešće četiri puta pet ili tri puta četiri centimetra, mada je napravio i nekoliko veličine pet puta pet milimetara. U jednoj od njih našle su se njegove ilustracije poeme „Jama“ Ivana Gorana Kovačića -priča Vukićević.
Inače, pravi biser zbirke minijaturnih knjiga Narodne biblioteke je knjižica sa nazivom „Ratni manifest kralja Franje Josifa“, u kojoj se ovaj vladar obraća balkanskim narodima, iznoseći razloge zbog kojih je objavio rat Srbiji. Knjižica visine 24 milimetra štampana je na srpskom jeziku, a pitanje je zašto je tako krupna stvar prezentovana u tako malom formatu. – O tome možemo samo da nagađamo. Ipak, alkica koja se nalazi na ovom izdanju upućuje nas na zaključak da je ona mogla da posluži i kao neka vrsta amajlije koju su nosili vojnici – kaže Vukićević. Ostatak ove neobične zbirke, pored domaćih čine ruske, francuske, engleske i poljske minijaturne knjige. U njima se, između ostalog, nalaze bibliografije, monografije raznih institucija (škola, fudbalskih klubova, komunističke partije ili ličnosti, poput pesnika Puškina, Šandora Petefija, Hajnea, kao i teniserke Monike Seleš), nekoliko političkih pamfleta, rečnika, nešto teološke literature, ali i poznata dela srpske i svetske književnosti. Treba reći i da se trenutno obavljuju pripreme za izložbu minijaturnih knjiga koja bi, prema rečima Vukićevića, trebalo da bude organizovana za nekoliko meseci. Petar Blečić /Blic/02.09.2007./ Izvor: nb.rs
Naučnici su rešili da u njega upere kameru vrednu 15.000 dolara i saznaju.
Kako bi dizajnirali i stvorili bolje leteće robote, tim naučnika sa Stenford univerziteta mora da stvari posmatra na način na koji naše oči ne mogu. Njima je potrebno da posmatraju mnoge interesantne stvari znatno detaljnije nego što smo to u stanju da učinimo prostim pogledom tako da su zgrabili kameru velike brzine i krenuli u potragu za pticama.
Ptice su neverovatno brze životinje, posebno određene vrste kolibrija koje kreću toliko brzo da ljudsko oko ne može da ih detektuje.
Srećom, naši mozgovi i ruke omogućili su nam da izmislimo neverovatne kamere koje snimaju velikom brzinom sa kojima je moguće snimiti i uočiti sve detalje koje ne možemo da primetimo okom.
Kolibri uspevaju da načine vrlo brz i mali trzaj duž kičme, poput mokrog psa koji pokušava da otrese vodu sa sebe, samo što oni to rade u sred leta.
Ovo nikada do sada nije bilo zabeleženo i naučnicima može da pruži dragocene podatke kada je pravljenje robota u pitanju.
Izuzetno retka prilika se ukazala porodici fotografa Kevina Šenka iz gradića Dejtona (Dayton) u američkoj državi Virdžiniji i, na sreću ljubitelja ptica, oni su je odlično iskoristili. Kevin i njegova porodica inače uređuju magazin Prijatelj prirode (Nature Friend Magazine) i istoimeni internet sajt.
Časopis je namenjen celoj porodici, uključujući sve tri generacije, a osnovan je 1983. godine kao štampano izdanje. U nastavku ćete imati priliku da pročitate priču o tome kako su nastale fotografije ovog jedinstvenog belog stvorenja. Albino kolibri sa fotografija inače pripada vrsti crvenogrlih kolibrija – Archilochus colubris.
Piše Kevin Šenk (Shank), 27. januar 2012.
Za fotografa živog sveta, važan deo svakog uspešnog snimanja čini pronalaženje subjekta koja se želi fotografisati. Pejsažni fotograf možda tačno zna gde želi da napravi fotografiju, ali mora čekati na pravo svetlo. Mi koji fotografišemo ptice i životinje moramo prvo da ih pronađemo – i to po mogućstvu kada su raspoložene da „sarađuju“.
Alat koji koristimo u našim potragama za pticama je e-mailing lista za ljubitelje ptica. U pitanju je sistem obaveštavanja gde ljubitelji šalju interesantne, neobične i retke fotografije ili informacije gde su koju vrstu ptica posmatrali. Mi smo prijavljeni na dve takve liste za naš region u državi Virdžinija.
Pre dva dana sam pročitao poruku o albino primerku crvenogrlog kolibrija koji redovno posećuje hranilice u dvorištu jednog čoveka. Lokacija se nalazila oko 30 milja od nas (~50km) tako da smo dečaci i ja otišli da se provozamo do tamo. Prvi korak do prilike za uspešnu fotografiju je napravljen iako još uvek nismo napravili nijedan snimak.
Pretpostavimo da ste vi na našem mestu, i da ste upravo parkirali ispred kuće gde očekujete da ćete snimiti albino kolibrija. Poneli ste fotoaparat i ostalu opremu, što znači da je počatak dobar. Šta dolazi dalje? Da li možete da predvidite prepreke koje se mogu pojaviti?
Nekoliko misli mi se motalo po glavi. Za početak, ovo je možda jedini dan u našim životima da ćemo imati priliku da uslikamo albino kolibrija. Naravno, najviše bi voleli da fotografije ispadnu dobre… Pored toga, sva pažnja mi je bila usmerena na samo pravljenje tehnički kvalitetnih fotografija, na dobru ekspoziciju, tačan fokus, detalje na perju…
Domaćin, g-din Louler (Lawler) nas je dočekao na vratima i pokazao nam svoje hranilice u dvorištu. Od četiri hranilice, ona koju je albino kolibrija najviše posećivao se mogla fotografisati sa otvorenih vrata zaklonjenog trema. Pozicioniranje unutar vrata na tremu bi moglo biti korisno pošto bi to značilo raditi iza zaklona. Tako je i bilo, postavili smo jedan fotoaparat na to mesto. Drugi smo stavili spolja, usmeren prema istoj hranilici iz drugog ugla.
Ekspozicija je bila od najveće važnosti. Da li znate šta beli objekti lako naprave kada se snimaju na jakom suncu? Da bi uhvatili detalje na perju, morali smo da podeksponiramo snimke kako bi se osigurali da belina ne „pregori“ i tako izgubi fine detalje.
Osim toga, nijansa senke drveća iza osvetljene hranilice je bila veoma tamna. Iako to pravi odličan kontrast na fotografijama, da li znate koliko to dodatno komplikuje merenje ekspozicije? Svetlomer fotoaparata meri neutralno sivu. Prema tome, on će od pozadine misliti da je u pitanju neutralna siva tamna površina i podesiti ekspoziciju prema tom očitavanju.
Posvetljavanje tako izmerene slike kako bi se dodali detalji tamnoj ogradi u pozadini, kako bi to svetlomer aparata to pokušao sam da uradi bi svakako značajno osvetlilo fotografiju, ali time i „ispralo“ belu pticu.
Napravili smo probne snimke drugih ne-belih kolibrija i odlučili da podešavanje kompenzacije ekspozicije na – 1.3 verovatno odgovara. Naravno, jedino će snimanje albino kolibrija predstavljati pravi test. Plan nam je bio da počnemo sa ovim podešavajem a da nakon nekoliko snimaka pokušamo i sa još jednim korakom na levu stranu kompenzacije ekspozicije, a zatim i dva koraka na desno… Testiranjem sa trećinom tamnijom i trećinom svetlijom kompenzacijom od početne povećali bi šanse da dobijemo bar neke fotografije sa pravom ekspozicijom. Ovo je uvek dobar način da se osiguraju optimalni rezultati na adekvatnom broju fotografija.
Nakon priprema, bili smo spremni sa akciju. Jedini problem je predstavljala činjenica da se kolibri nije pojavio. Bili smo na početnu sezone migracije i ova ptica je svaki dan mogla nestati. Naposletku, već je dva puta bio na ovom mestu za nedelju dana. Čekali smo, razgovarajući sa našim novim prijateljima… Ćekali smo i čekali…
Odjednom, bez najave, PTICA se stvorila niotkuda i okupirala svoju hranilicu. Nakon par brzih fotografija, albino je nestao istom brzinom kojom se pojavio. Da li će se vratiti?
Pregledali smo napravljene fotografije. Moj stariji sin Šafan je slikao sa trema – fotoaparatom koji se morao suočiti sa tamnom pozadinom ograde. Iako se ptica nije sasvim okrenula ka objektivu, ekspozicije su bile odlične. Da, mali delovi bele jesu „pregoreli“ ali to se moglo očekivati kada se ovako svetao beli objekat presijava na direktnom suncu. Ipak, uglavnom je bilo detalja na perju leđa i repa. Pozadina je ostala tamna, praveći odličan kontrast belim perima.
Tokom narednih sati imali smo joše nekoliko prilika za snimanje. Nakon što su moji sinovi svaki napravili po nekoliko fotografija, ja sam uzeo jedan od fotoaparata. Kada se kolibri odlučio da poseti zumbul uz ivicu dvorišta, jedva sam uspeo da izvučem fotoaparat iz vrata. Namestio sam se najbrže što sam mogao. Leteći od cveta do cveta, levo-desno, gore-dole i napred-natrag, naš kolibri nije mirovao. I mene je takođe naterao da skakućem.
Ovaj grm zumbula je bio u senci. Sasvim druga vrsta problema je trebala biti rešena i to brzo. Koji je adekvatan stepen podeksponiranja u ovom prigušenom svetlu? Koju ISO osetljivost da koristim da kvalitet ostane što je moguće bolji a da istovremeno omogući dovoljno kratku ekspoziciju koja će zaustaviti pokret krila?
Kako i inače često fotografišem sa jednom trećinom podeksponirano kako bi sačuvao svetle detalje koji su manje intenzivni od bele na ovoj jedinstvenoj ptičici, pretpostavio sam da je -2/3 dobra polazna tačka. Nakon što sam napravio nekoliko snimaka na ISO1600, podigao sam osetljivost na ISO2500. Canon 1D Mk4 možda može da napravi prihvatljive snimke sa ovim ISO ali ponekad to znači očekivati previše…
Kraće ekspozicije koje je ISO2500 omogućio su bile dobrodošle, samo sam se nadao da fotografije neće ispasti previše zrnaste…
Fotoaparat je zujao i škljocao. Napravio sam i više nego dovoljno fotografija.
„Klinci, dođite ovde i preuzmite dalje..“, pozvao sam sinove.
Marlin je došao, ubacio svoju memorijsku karticu i nastavio da snima dok sam ja pohitao unutra da pogledam fotografije sa moje kartice. Šta god bilo, Marlinu bi koristilo da čuje kako sam ja prošao. Opet, kompenzacija ekspozicije koju sam podesio je bila uspešna na belom perju. Rekao sam Marlinu da spusti ISO na 2000, ne zbog toga što sam naslutio problem već zato što je i menjanje ISO vrednosti takođe korisno. Brza provera fotografija na aparatu usred posla ipak nije dovoljno precizna kao pregled na računaru. Ako se problem ukaže kasnije, ipak neće sve slike biti napravljene sa istom ISO vrednošću.
To je bilo juče. Sada se nadam da će možda, možda ovaj kolibri tu doći i sutra.
Voleo bih da ga vidi i moja supruga Betani (Bethany).
NEOBIČNO JEZERO TITIKAKA – odmor na ostrvima od trske
Ploveća ostrva, muškarci koji štrikaju i nebo na dohvat ruke: na jezeru Titikaka, na visini od 3.800 metara, čoveku se čini kao da se nalazi u nekom drugom svetu.
Jezero Titikaka se nalazi u Andima, na granici Perua i Bolivije, na nadmorskoj visini od oko 3.800 metara. Zauzima površinu od 8.288 kvadratnih kilometara i duboko je 280 metara. To je mesto gde pripadnici naroda Uru prave ploveća ostrva od trske. Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko ih tačno ima, možda oko pedesetak.
Stanovnici ih povezuju i razdvajaju zavisno od raspoloženja. Ukoliko dođe do svađe, naprosto preseku užad. Na ostrvu Kantati, meštani su napravili kolibe za turiste, prve na plovećim ostrvima.
Gosti spavaju pod krovom od trske, u krevetima od trske između zidova od trske, a rano ujutru gledaju kako meštani vade ribu iz mreže.
Dok stoji na obali ostrva Takile i posmatra talase kako udaraju u stene, čovek bi na trenutak mogao da zaboravi da je reč o jezeru, koje se, nalik na uzburkano more, pruža sve do horizonta. Međutim, koliko god da je klima oštra, toliko su blagi ljudi, koji šapuću na jezicima ajmara, kečua ili na španskom jeziku.
Na ostrvu Takile štrikaju i muškarci – videćete ih kako vam, sa iglama u rukama, kamenitim stazama dolaze u susret, nakratko podižući pogled u znak pozdrava. Kapu za turiste ištrikaju za tri dana, a tradicionalni čulo (kapa kakva se nosi u ovim krajevima) za nekoliko nedelja. Mladići nose čulo sa belim „bombicama“, a devojke sa šarenim.
Na seoskom trgu se nalazi Umetnički zanatski centar. Kape, rukavice, torbe i kaiševi jarkih boja predstavljaju ono najbolje što Peru ima da ponudi. Čak je i UNESCO odao priznanje stanovnicima ostrva Takile za rukotvorine od tekstila.
Na ostrvu Suazi, u severnom delu jezera, nalazi se ekskluzivni ekološki hotel. Pijaća voda se dobija iz jezera, struja i topla voda se dobijaju od sunca, a krompir iz povrtnjaka. Ovde su turisti takoreći sami sa jezerom, mogu da odveslaju da bi gledali kolonije kormorana ili da leže na suncu i posmatraju kolibrije koje lebde iznad čašica cveća. Dalije, margarete, žute ruže, beli ljiljani, artičoke, mandarine, plodovi kaktusa…
Jedna od legendi o jezeru Titikaka kaže da je starica prolazeći pored jedne kuće zamolila stanare da joj sačuvaju glineni krčag. Oni su ga, međutim, otvorili i prosuli vodu iz njega. Voda je sve više rasla, a starica se pretvorila u barsku pticu. „Od tada postoji jezero Titikaka“, kažu seljaci sa Ostrva sunca (Isla del Sol).
Na vrhovima brežuljaka seljani stavljaju fetuse lama u krilo majke zamlje Pačamame da bi im krompir dobro uspevao. Ovo ostrvo u južnom bolivijskom delu jezera Titikaka je mesto oko koga se pletu brojne legende, između ostalog i o svetim izvorima i dugim tunelima koji vode sve do Kuska, stare prestonice Inka. Za mesec dana, koliko mu treba da bi prevalio ovaj put, čoveku posedi kosa, kaže legenda. Na ivici puta rastu divlje trave, od kojih se šire omamljujući mirisi.
Biljka muna je navodno odlična protiv visinske bolesti.
Za domaće stanovništvo Isla del Sol predstavlja pravu apoteku. Čak i životinje ovde imaju lekovitu snagu, pa tako zmije leče bolove u leđima, a gušteri zubobolju.
Legenda kaže da su prve Inke Manco Kapak i njegova sestra Mama Okljo upravo na ovom ostrvu osnovali carstvo naroda Inka. Danas ovamo dolaze turisti, sedaju na kamene blokove oko žrtvenog stola, gde su prinošene žrtve još u vreme civilizacije Tivanaku, nastale davno pre Inka.
Otvoreno joj kažem da je mrzim. I još gore, da je kurva, klošarka, alkoholičarka.
Znate, tužno je što joj to kažem, ali je istina.
Kući dovodi nepoznate muškarce, piju, kockaju se i svašta rade.
Ne mogu da kažem, prema meni su fini, niko me ne dira.
Ona i nije nikakva majka; ostavila me na ulici kad sam se rodila. Neka žena me našla i odnela u dom za bebe.
Posle, kad se pojavio tata, priznao me za ćerku. On je mnogo pio. Sad više ne
pije, ali dok je bio sa mojom majkom mnogo je pio.
Razišli su se,
a u stvari nikad nisu ni bili venčani.
Onda je ona tražila izdržavanje, kao za mene,
A on je rekao:- Ne dam, teraću do suda, to nije moje dete.
Čik dokaži, kaže ona
i odemo svi troje u zavod za krv.
Posle toga kažu: Mile ti nije otac.
Pitala sam majku, kako to da mi Mile nije otac,
a ona kaže:- Ko ti je kriv što imaš levu krvnu grupu.
Ja je pitam, pa dobro ko mi je onda otac?
Otkud znam pored tolikih, kaže moja majka meni.
Da me je slagala lakše bi mi bilo. Uvek se ljuti kad je pitam ko mi je otac
I uvek kaže:-Ne znam.
Pre dva dana je bila ovde u prihvatilištu da me poseti.
Kaže, hoće da mi uzme prezime, da je ne brukam.
Ja ne znam da li to može,
I šta ću ja bez prezimena.
Htela sam zato da idem kod Mileta, da sa njim razgovaram,
Ali on je stalno na putu. Ne znam da li će mi on dati prezime,
kad kažu da mi je niko i ništa. Kao da je najvažnije kakva mi je krvna grupa.
Čula sam da može tačno da se utvrdi ko ti je otac, samo do pete godine.
A te krvne grupe, to uopšte nije sigurno.
Možda su meni menjali krv dok sam bila u domu za bebe.
A možda je i moj tata imao neku nesreću, pa su i njemu menjali krv.
A ako i Mile neće da mi da svoje prezime,
ne znam gde da ga tražim,
kad mog pravog oca ne zna ni majka.
Možda je Mile ipak moj otac.
Devojčica, 13 godina.
Učenica 7. razreda osnovne škole.
„Vršeći svoju redovnu službu u auto-patroli u gorenavedenom vremenu našao sam Milicu na Kalemegdanu gde bez veze skita po parku, sklanjajući se od hladnoće ispod drveća.“
TAMOiOVDE 