TAMOiOVDE___________________________
HORHE LUIS BORHES
Svako doba ima svoje heroje i mitove, ljude koji su za sobom ostavili neizbrisiv trag, a jedan od takvih heroja, koji je obeležio XX vek, živi i danas, zahvaljujući delima koja je ostavio u amanet čovečanstvu. Čovek koji je raj zamišljao kao biblioteku, i čijim se pisanim rečima uvek rado vraćamo, nezaboravni Horhe Luis Borhes (Jorge Luis Borhes). Krenimo svi zajedno u šetnju stazama njegovog života.
Bilo je leto, avgust mesec 1899. godine, i kalendar je pokazivao dan dvadeset i četvrti.
Tog dana Leonor Asevedo Suares (Leonor Acevedo Suarez), u svojoj porodičnoj kući u ulici Tukuman 840 u Buenos Ajresu, rodila je sina kojem su ona i njen suprug Horhe Giljermo Borhes (Jorge Guillermo Borges) dali ime Horhe Luis (Jorge Luis). Borhesovi preci bili su odlični vojnici koji su učestvovali u poznatoj bici Hunin za oslobađanje Argentine, samo je njegov otac, poznati argentinski advokat, jednog dana odlučio da prekine familijarnu tradiciju i postane profesor engleskog jezika i psihologije.
Kada je Horheu bilo dve godine, porodica dobija novog člana, malu Noru, i seli se u veću kuću, u poznati kvart Buenos Ajresa koji se zove Palermo, a u kojem će budući književnik pronaći svoju vokaciju. Ljubav prema literaturi, pogotovo britanskoj, steći će zahvaljujući ocu i porodičnoj biblioteci koja je ubrzo postala Horheov magični svet u kojem je provodio svaki svoj slobodni momenat.
Borhes u sebi vuče ne samo španske i portugalske, već i engleske korene, pa zato nije čudo što se u kući govorilo na oba jezika. Horhe je čak, iako je bio perfektni bilingval, isprva naučio upravo engleski jezik, kojim ga je učila ne samo porodica. Godine 1906., kako njegov otac nije imao poverenje u državne institucije, a Horhe patio zbog problema sa vidom koji nije poštedeo ni njegovog oca, ali ni šest prethodnih generacija njihove familije, odlučio je da mu dovede britansku guvernantu, miss Tink, koja je podučavala mladog Borhesa sve do njegove devete godine kada upisuje četvrti razred osnovne škole.
Te godine, sedmogodišnji Borhes napisao je svoju prvu priču, a kada mu je bilo devet uradio je i svoj prvi prevod “Srećnog princa“ Oskara Vajlda (Oscar Wilde), objavljen u španskom listu “El País“ pod imenom Horhe Borhes. Naravno, svi su mislili da je to bilo delo Borhesovog oca, koji je i sam želeo da bude pisac ali nije baš imao uspeha.
Zbog zdravstvenih problema sa vidom koji neće zaobići ni Horhea, 1914. njegov otac Giljermo odlazi u penziju i porodica odlučuje da provede neko vreme u Evropi. Nakon Pariza i Londona odlaze u Švajcarsku. U Ženevi, gde je Horheov otac trebao da se podvrgne lečenju kod poznatog specijaliste, zateći će ih Prvi svetski rat, a grad na istoimenom jezeru postaće njihov novi dom. Naredne četri godine Horhe upoznaje francuske autore, kao što su Volter (Voltaire) i Viktor Igo (Victor Hugo), ali i nemačke filozofe poput Šopenhauera (Shopenhauer) i Ničea (Nietzsche), čija dela prosto “guta“ među zidinama gimnazije “Jean Calvin“. Kažu da mu francuski jezik nije išao baš najbolje pa se zato odlučio za nemački, koji je diplomirao na ženevskom univerzitetu 1918. Pored francuskih i nemačkih autora, mladi Borhes uživa i u čitanju dela španskih književnika kao što su Hose Ernandes (José Hernández), Leopoldo Lugones i Evaristo Karijego (Evaristo Carriego).
Nakon smrti Horheove bake po majci, porodica napušta Ženevu i odlazi u Italiju, tačnije u Lugano, gde će se zadržati godinu dana. Kasnije stižu na Majorku, gde će Horhe napisati prve stihove “Crveni ritmovi“ (“Salmos rojos”), posvećene oktobarskoj revoluciji, koji nikada neće ugledati svetlost dana. Posle Majorke došla je na red Sevilja gde je 1919. po prvi put objavljena Horheova poezija u listu “Gecia“, pod naslovom “Himna moru“ (“Himno del mar”). Na kraju su stigli u Madrid gde će Horhe upoznati Rafaela Kansinos –Asensa (Rafael Cansinos-Assens), poznatog španskog poliglotu i prevodioca koji će postati njegov maestro. U Madridu Borhes nastavlja da se bavi prevođenjem nemačkih pesnika ekspresionista, koji su do tada bili totalno nepoznati u Španiji, ali i da sarađuje sa lokalnim književnicima koji će imati uticaja na njegov literarni razvoj.
Kada su se međunarodne vode malo smirile, porodica Borhes se vraća u domovinu, u rodni Buenos Aires, gde će Horhe sa grupom mladih 1921. osnovati literarne časopise “Prizma“ i “Proa“. Pre odlaska na drugo putovanje po Evropi, godine 1923. , objaviće svoju prvu zbirku poezije “Oduševljenje Buenos Ajresom“ (“Fervor de Buenos Aires”) posvećenu rodnom gradu. Kasnije nastaju i ostala njegova dela, objavljivana u literarnom časopisu “Martin Fiero“ (Martin Fierro), jednom od najprestižnijih argentinskih časopisa prve polovine dvadesetog veka. Iako se Horhe formirao kao književnik u Evropi, većina njegovih dela govori o njegovim argentinskim korenima, što se vidi ne samo u njegovoj prvoj zbirci pesama već i u drugim kolekcijama poezije kao što su “Mesec preko puta“ (“Luna de enfrente”), objavljene 1925. i “Sveska San Martin“ (“Cuaderno de San Martín”), iz 1929.
Krajem tridesetih godina, tačnije 1938. godine, umire Borhesov otac Giljermo, iste godine kad Horhe počinje da radi kao bibliotekar, što je za njega predstavljalo veliki udarac. Na dan dočeka Nove 1939. godine, Borhes doživljava tešku saobraćajnu nesreću, koju je prouzrokovao njegov već tada veoma oštećen vid, a u kojoj zadobija ozbiljnu povredu glave. Za vreme oporavka nastavlja da piše i tako nastaje njegova prva kolekcija kratkih priča “Vrt razgranatih staza“ (“El jardín de senderos que se bifurcan”) objavljena 1941. godine. U ovoj zbirci nalazi se i priča “Jug“ (“El sur”), autoru posebno draga, koja u sebi nosi autobiografske elemente. Tri godine kasnije izlazi njegovo umetnički možda najbolje delo, zbirka pripovedaka “Fikcije“ (“Ficciones”).
Sa dolaskom na vlast Huana Dominga Perona (Juan Domingo Perón), koji nije bio populan među Borhesovima, u Argentini se mnogo toga promenilo. Njegova majka Leonor i sestra Nora bivaju uhapšene zbog svojih izjava protiv novog režima, a i sam Borhes će morati da plati visoku cenu zbog svoje “neposlušnosti“. Kako ostaje bez posla u biblioteci, da bi preživeo tih teških godina postaje predavač. Bez obzira na očiglednu netrpljivost nove vlasti, biće veoma uspešan i na tom polju.
Godine 1949. objavljuje još jednu zbirku pripovedaka, “Alef“ (“El Aleph”). Tada je već jedna od veoma popularnih javnih ličnosti što će mu omogućiti da postane predsednik, ne samo Argentinskog društva pisaca (u periodu od 1950. do 1953.), već i društva profesora engleske i američke književnosti u Argentinskom udruženju engleske kulture (1953 – 1955). Negde baš u tom periodu počinje da se bavi i pisanjem scenarija, nakon što je od njegove kratke priče “Emma Zunz“ 1954. nastao film “Dani mržnje“ (“Días de odio”) u režiji Leopolda Torea Nilsona (Lepoldo Torre Nilsson).
Kada je Peron sišao s vlasti i otišao u egzil, nova vlast postavila je 1955. Borhesa na čelo Nacionalne biblioteke, a sa tog mesta otići će dobrovoljno kada se Peron bude vratio u zemlju 1971. Tada je već naveliko bio slep, ali zahvaljujući majci Leonori, koja postaje njegova lična sekretarica, nastavlja da stvara nova dela. Od 1956. do 1970, Borhes predaje književnost na univerzitetu u Buenos Ajresu, ali i izdaje nove knjige među kojima su: “Knjiga izmišljenih stvorenja“ (“El libro de los seres imaginarios”), iz 1967., “Brodijev izveštaj“ (“El informe de Brodie”), iz 1970. i “Knjiga od peska“ (“El libro de arena”) iz 1975. Mnoga od njegovih predavanja sakupljena su u zbirke kao što je “Sedam noći“ (“Siete noches”).
Šezdesetih godina prošlog veka počinju da stižu i prva međunarodna priznanja na Borhesovu adresu. Godine 1961. osvaja Formenter Prize, koju deli sa poznatim irskim piscem i dramaturgom Semjuelom Beketom (Samuel Beckett). Beket je u to doba bio veoma cenjen među ljudima sa engleskog govornog područja, dok je Borhes bio totalno nepoznat i nepreveden, pa su se ljudi nakon dodele nagrade zainteresovali za njega. Godinu dana nakon Formenter nagrade Borhes biva preveden na engleski jezik po prvi put. Iako je međunarodna studija objavljena u italijanskom dnevnom listu “Corriere della Sera“ pokazala da je Borhes trebalo da dobije Nobelovu nagradu za književnost umesto Solzencina (Solzhenitsyn) 1970. godine, ova prestižna nagrada nikada nije dospela u Borhesove ruke. Najpoznatije međunarodno priznanje za književnost na hispanskom jeziku, “Premio Servantes“, dobiće tek 1980. godine.
Što se tiče privatnog života argentinskog književnika, opšte je poznato da se ženio dva puta. Prvi put 1967. godine, kada će sklopiti brak sa dugogodišnjom prijateljicom Elzom Astet Miljan (Elsa Astete Millán). Nažalost, njihov brak je bio kratkog veka, pa su se već nakon tri godine razveli. Drugi put je na ludi kamen Horhe stao 1986. negde baš pred samu smrt. Izabranica njegovog srca bila je Marija Kodama (María Kodama) sa kojom je proveo poslednje godine svog života. Vezivalo ih je to što su oboje proučavali anglosaksonsku kulturu, a i Marija mu je pomagala u radu baš kao što je to radila njegova majka Leonor koja je preminula 1975. Posle njene smrti Borhes počinje da obilazi razne zemlje sveta, putuje. Preminuće u Ženevi, u gradu u kojem je odrastao, gde i danas počivaju njegovi ostaci na groblju “Cimetière de Rois“.
Dvadeseti vek ispoštovao je mnoge književne heroje, mitove koji su u srcima čitalaca širom sveta ostavili neizbrisiv pečat. Jedan od najomiljenijih književnika tog perioda bio je i ostao nesumnjivo Horhe Luis Borhes. Pamtimo ga kao pisca, pripovedača i esejistu koji je bio uzor i nadahnuće novih literarnih generacija, pa i one koja vam sve ovo piše, čija dela su kao niska bisera koju ni godine koje neminovno prolaze nisu pokidale. Iako je prošlo četvrt veka od njegove smrti, Borhesov plamen emocija i mašte ne prestaje da gori.
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
Šta je dugovečnost?
To je užas biti u ljudskom telu čije se sposobnosti smanjuju, to je nesanica koja se meri desetinama dana, a ne čeličnom kazaljkom, to je teret mora i piramida, drevnih biblioteka i dinastija; zora koju je video Adam, to je znati da sam osudjen na svoju put, svoj mrski glas, svoje ime, na naviku sećanja, španski jezik – kojim ne umem da baratam, na čežnju za latinskim – koji ne znam, to je želeti da utonem u smrt i ne moći utonuti u smrt, ‘biti’ i nastaviti da budem.
Šta je nesanica?
Pitanje je retoričko, odveć dobro znam odgovor.
To je strahovati i brojati u gluvo doba noći surove, neminovne otkucaje; to je pokušavati sa bezuspešnom vradžbinom, ravnomerno disanje, to je težina tela koje se naglo prevrće na drugi bok, to je stiskati očne kapke, to je stanje slično groznici i koje, svakako, nije java. To je izgovarati odlomke paragrafa pročitanih pre mnogo godina, to je znati da ste krivi što ste budni dok drugi spavaju, to je hteti uroniti u san a ne moći uroniti u san, to je užas ‘biti’ i nastavljati da budete, to je sumnjiva zora.
„Nema ni jednog jedinog postupka koji ne krije opasnost da bude magična radnja. Nema ni jednog jedinog dogadjaja koji ne bi mogao biti prvi u jednom beskrajnom nizu.“
Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.
„To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.“
NE POSTOJI DRUGA SUDBINA
Zašto pišete?
Borhes: Zato što ne mogu da ne pišem bez tog posebnog osećanja nesreće koja proizvodi kukavičluk i nelojalnost. Smatram da bolje rezonujem i da sam bolji izumitelj od drugih pisaca: znam da svi pisci koji su bolji od mene, da su opremljeni onom spontanom lakoćom koja me je odbijala i koju ja neću postići ni meditacijom, ni radom, indiferentnošću, ili čudesnom slučajnošću. Pišem zato što za mene ne postoji druga sudbina (To znam još od detinjstva). Za moje zdravlje, ništa mi ne bi poslužilo da osvajam bitke kao moj pradeda Suarez*, da umrem na krstu kao Spasitelj, ili da izdam Spasitelja za 30 srebrnjaka kao što je uradio Juda Iskariotski, kome je misteriozna sudbina bila da izda.
Svakom čoveku njegova sudbina, iznad etike; ta čovekova sudbina je njegov karakter (Heraklit je to rekao pre 2500 godina u Maloj Aziji); ta sudbina je tajna etika čoveka; tako ja tumačim maksimu koju čitamo na svakoj korici od četiri toma Istorije San Martina**: “Bićeš ono sto moraš biti, ili nećeš biti ništa.” (Moj otac je diskutovao o ovoj maksimi sa mnom: potvrdio je da je San Martin manje–više rekao ovo: Bićeš ono što moraš biti-bićeš jedan čovek, katolik, Argentinac, član džokej kluba, divićeš se Uriburu*** i rustičnim prostranstvima Kirosa-, ili nećeš biti ništa-dakle bićeš jedan izrailit, anarhista, običan grubijan, pomoćnik, Nacionalna komisija za kulturu će ignorisati tvoje knjige, i doktor Rodrigez Lareta**** ti neće poslati svoje knjige sa autogramom… Mislim da moj otac nije bio u pravu).
Koja je vaša najveća literarna ambicija?
Borhes: Da napišem jednu knjigu, jedno poglavlje, stranicu, paragraf, koji bi bio za sve ljude kao Prva Poslanica Svetog apostola Pavla (1 Korinćanima 9, 22), knjigu koja bi ismevala moje averzije, naklonosti, navike, koja čak ne bi ni aludirala na neprekidnog H. L. Borhesa, koji se pojavljuje u Buenos Ajresu, kao što bi se mogao pojaviti i u Oksfordu ili Pergamu, koja se ne hrani mojom mržnjom, mojim vremenom, ili mojom nežnošću, koja zadržava (za mene kao i za sve ostale) jedan ugao promenljiv od tame, koja pripada na izvestan način i prošlosti kao i tajnoj budućnosti, i koju analiza ne može iscrpeti, koja bi bila ruža bez zašto, platonska i bezvremenska ruža “Kerubinskog putnika” Angelusa Silesijusa*****.
Šta sada pripremate?
Borhes: Za udaljenu i problematičnu budućnost, dugačku priču, ili tekst, koji će se zvati “Kongres” i koji će pomiriti (u ovom trenutku ne mogu biti konkretniji) stil Vitmana i Kafke. Za neposrednu budućnost, “fantastičnu” priču o jednom gradu besmrtnih, koja će biti ilustrovana od strane Leticije Alvarez de Toledo; jednu simboličnu priču (u stilu određenih kompozicija Brauninga) koja proizilazi iz jednog paragrafa Renana i koja će se zvati “Averroes”; još jednu “fantastičnu” priču na temu večnog vraćanja, koja će se zvati, ako se ne varam, “Prevodilac Hjuma”******, priča o krijumčarima smeštena u 1890.godinu u blizini Apreja, policijska pripovest, u saradnji sa Adolfom B. Kasaresom, u kojoj su protagonisti Isidro Parodi, Gervasio Montenegro, i neobjavljeni Marcelo N.Frogman (koji je Sevastanova hiperbola), i čiji naslov do danas ne znamo.
*Pukovnik Manuel Isidoro Suarez (1799-1846), heroj u ratovima za peruansku i kolumbijsku nezavisnost, pradeda Borhesov sa majčine strane
**Istorija San Martina i južnoamerička emancipacija (1869) klasična biografija Bartolomea Mitrea o argentinskom generalu Hose Fransisku od San Martina, (1778-1850), heroj zajedno sa Bolivarom u borbi za južno-američku nezavisnost.
*** General Hose Feliks Benito Uriburu, predsednik Argentine u periodu od 1930 do 1932.godine
**** Enrike Rodrigez Lareta (1875-1961), argentiski pisac i diplomata, cenjen od strane većine konzarvaticaca, posebno za njegov roman Slava don Ramira (1908)
*****Poetički zbornik nemačkog mistika Angelusa Silesiusa. Čuveni stih „“Ruža cveta bez zašto. Cveta jer cveta“ je duboko obeležila kako Hajdegera tako i Borhesa, koji je navodi u zaključku sa jedne konferencije objavljene u Sedam noći, na španskom a kasnije i na nemačkom.
****** Ovaj naslov se nije zadržao, već se verovatno odnosi na priču pod naslovom „Druga smrt“ uvrštene u zbirku priča Alef.
-Ovaj intervju je objavljen 1.februara 1945.godine u argentinskom časopisu Latitud.
Pronašla sam ga u časopisu Le magazine litteraire iz juna 2012. u francuskom prevodu tako da sam prevodila sa francuskog a ne sa španskog.
-Sam intervju je urađen nakon što su objavljene Fikcije (1944) i pre zbirke priča Alef koja je objavljena 1949.godine
-Prva poslanica Svetog Apostola Pavla Korinćanima koju Borhes spominje u intervjuu glasi: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.“
Intervju sa Horhe Luis Borhesom
Café de flore
Trenuci
Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam osamdesetpet godina,
i znam
da umirem.
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE 