DA TI SEBI NE NAUDIŠ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

KNIGA O MILUTINU – Danko Popović

Ovo je najtiražniji roman posleratne srpske književnosti, koji je dostigao svoje tridesetšesto izdanje.
Lik šumadijskog seljaka Milutina, koji govori o svom životu i o društvenoj situaciji u kojoj je u 20. veku živeo srpski narod, postao je jedan od najzanimljivijih i umetnički najuspelijih likova srpske književnosti.

Roman možete pročitati na strani KNJIGA O MILUTINU.

„Knjiga o Milutinu“ ne predstavlja samo ispovesti i životni put Milutina Ostojića. Ona predstavlja roman sa jasno izraženom antiratnom porukum. U romanu je predstavljena istorija Srba od sarajevskog atentata na princa Ferdinanda, pa sve do nekoliko godina posle Drugog svetskog rata.

Životna tragedija čiča-Milutina, kolji učestvujuci u nekoliko ratova dobija ordenje i život završava ćebovanjem u zatvoru, nije toliko u prvom planu, kolika je tragedija naroda kao celine. U svojim razmišljanjima, Milutin, običan seljak iz sela Kostunića, Šumadije, otvara niz pitanja koja nam ukazuju na besmisao rata. Njegova razmisljanja nas upućuju na to da su u ratu i pobednici i pobedjeni — gubitnici.

Svaka generacija Milutinove porodice učestvovala je u ratu, i u svakom od tih ratova neko mu je poginuo, a Drugom svetskom ratu poginuo je njegov sin jedinac, kojeg su Milutin i njegova žena Zivana jako teško dobili, i zbog toga, Milutin sa pravom negoduje: „Teško ti, bre, da te u rat uvlače, kad kome prasne ćef. Uvuku te u nesto što ne razumes“ i ukazuje na besmisao rata s obzirom da je u ratu izgubio dva brata: „Dodju preko leta na ferije pa se raspričaju o oslobadjanju svih krajeva, čujes, naša braća, a moja braća izginula zbog neke naše braće“.

Milutin postavlja osnovnu dilemu rata: „Kako bre, ne smemo da izgubimo rat, a smemo da izgubimo narod!“
„E da budale ne satreše noliku našu decu, i naše ljude i Srbi bi mogli biti priličan narod.“ Nastavite sa čitanjem