PLETENJE JE KAO JOGA…

HOBI KOJI IMA NAJVIŠE BENEFITA ZA MOZAK: “Pletenje je nova joga” tvrde neurolozi

 Sećate se kako su naše bake bile smirene i spokojne u razgovoru sa nama dok bi u rukama držale igle i klupko?

Printscreen: Youtube

Naučnici su došli od zaključka da ritmički tempo pletenja radi svoj posao: za vreme ovog zanimljivog posla, čovek kao da upada u trans, pa je zato smiren.

 Ruke zauzete, glava oslobođena od nepotrebnih misli, svest je u stabilnom stanju ravnoteže.

Pletenje se ispostavilo kao misaona praksa, tačnije kombinacija meditacije i koncentracije, a ovaj hobi primenjuju milioni žena širom sveta.

Nova joga, kako je pojedini naučnici nazivaju, zbog toga što na zaljubljenike u ovaj zanat deluje okrepljujuće i smirujuće.

Jedna studija u kojoj je učestvovalo više od 4000 pletilja iz celog sveta, dokazala je da se dok se plete, vrlo često javlja stanje sreće. Relaksacija, otklanjanje stresa, samorealizacija, postaju dostupni ljudima koje se bave ovim hobijem.

Tri puta nedeljno posvetiti pletenju značajno bi smanjilo nivo stresa, kažu u istraživanjima.

Postoje nekoliko benefita koje pletenje može dati čoveku tvrde naučnici:

1. Poboljšava se mentalno stanje

2. Pažnja i koncentracija se vežbaju i pospešuju

3. Razvoj finih motoričkih sposobnosti doprinosi da svari radite bolje i u drugim poslovima koji se rade rukama

4. Razvija se kreativnost

5. Imaćete osećaj postignuća za lepo urađeni posao, i samopouzdanje u rad koji obavljate

6. Razvija se strpljenje i istrajnost

7. Memorija se poboljšava i mozak brže radi

Potpuna predanost koju daje pletenje, ne može se uporediti ni sa čim što pružaju ostali hobiji. Mnogi naučnici veruju da pletenje pomaže starijim ženama da ostanu prisebne i produže život.

Tvrdnje su i te da se depresija i anksioznost mogu pobediti uz pomoć pletenja, a u teškim vremenima ovaj hobi može postati spas od raznih uznemirenja.

Izvor: ekspres.net

---

TAMOiOVDE-FotoPlus

_________________________________________________________________________________________

MOŽETE SE DUGO DIVITI…

Narodna umetnost Rusije

Matrjoška – Okruglog lica, punija vesela devojka sa maramom i ruskom narodnom nošnjom osvojila je srca ljubitelja narodnih igračaka i lepih suvenira širom sveta.

Sada matrjoška nije samo domaća igračka, čuvar ruske kulture, već i suvenir za turiste.

Matrjoška je postala dragoceni  predmet za kolekcionare, koji može da košta i nekoliko stotina dolara.

 Emajl – Starinski broševi, narukvice, privesci koji su naglo „ušli” u modu, nisu ništa drugo do ukrasi urađeni tehnikom emajla. Ova vrsta primenjene umetnosti nastala je u 17. veku u Vologodskom regionu.

Majstori su oslikavali na belom emajlu cvetne šare, ptice, životinje pomoću mnoštva boja. Zatim je umetnost višebojnog emajla nestala, a zamenio ju je jednobojni emajl: beli, plavi, zeleni. Sada se uspešno kombinuju oba stila.

 Pavloposadske marame – Svetle i lake, ženske pavloposadske marame su uvek moderne i aktuelne. Ovaj zanat se pojavio krajem 18. veka u radionicama sela Pavlovo, iz kojih se kasnije razvila proizvodnja marama.

U njima su se proizvodili vuneni šalovi sa štampanim crtežom, veoma popularnim u to vreme. Sada se originalni crteži dopunjuju različitim elementima, kao što su rese, napravljene u raznim bojama.

 Hohloma je jedan od najlepših ruskih filigranzanata, nastao u 17. veku, u blizini Nižnjeg Novgoroda. Ovo dekorativno slikarstvo nameštaja i drvenog pribora vole ne samo ljubitelji ruske starine, već i stanovnici drugih zemalja.

Možete se dugo diviti neobično isprepletanim šarama sa jarko crvenim bobicama i zlatnim listovima na crnoj pozadini. Zato, čak i tradicionalne drvene kašike, poklonjene za manje važne povode, ostavljaju najlepše i najduže sećanje na onoga ko ih je poklonio.

Filigran je jedan od najstarijih oblika umetničke obrade metala.

Elementi filigranskih šara su najrazličitiji: u obliku kanapa, trake, pletenja, jele, staze, punjenog veza.

Pletenje se izrađuje od veoma tankih zlatnih ili srebrnih žica i zato izgleda lako i krhko.

 Paleh – paleška minijatura je najfinije, najpoetičnije viđenje sveta, koje je osobeno ruskim narodnim legendama i pesmama. U slikarstvu se koriste braon-narandžasti i modro-zeleni tonovi.

Nema sličnog slikarstva u svetu. Minijatura se izrađuje tehnikom papir mašea i tek onda se prenosi na površinu kutijica svih mogućih oblika i dimenzija.

 Uralski malahit – Poznata nalazišta malahita su na Uralu, u Africi, Južnoj Australiji i SAD, međutim, po boji i lepoti šara ne može se nijedan porediti sa uralskim.

Zbog toga se malahit sa Urala smatra najvrednijim na svetskom tržištu.

Izvor: http://www.adme.ru

Izbor i prevod s ruskog Marijana Erić, IV-3

Autor: ruskikutak /Objavljeno 29. novembra 2015.

---

Nadnaslov: Bora*S

---

---

 

MREŽE I NITI…

Smatra se da je prvenstvena upotreba paučine bila za izgradnju kokona, pa tek kasnije da je počela da se koristi za pravljenje mreža. Mnogi paukovi koji se sakrivaju u pukotine stena, drveća i zemlje, svoje stanove oblažu paučinom. Neke kućice u zemlji imaju i pokretni poklopac, operkulum, napravljen od paučine, kamenčića, lišća i sličnog.

Mreže su svakako najčudesnija pojava kod paukova. Postoji više tipova lovnih mreža, najednostavnije su mreže nepravilnog oblika sa nitima razapetim na sve strane, a najsavršenije su okrugle, uspravne mreže kakve pravi pauk krstaš ili osaš. Izgled mreže se koristi u taksonomiji.

Tipovi mreža

Preuzeto i adaptirano iz Spiders (Hiliyard,1999)

Velika elastičnost, čvrstina i otpornost su osobine koje paučinu izdvajaju kao izuzetan materijal. Postoje podaci da se paučina kida tek nakon istezanja na dužinu koja je 5 do 15 puta veća od osnovne, što zavisi od tipa paučine, a kada bi se napravila velika mreža sa nitima debljine olovke, bila bi dovoljno jaka da u letu zaustavi Boing 747. Često se u literaturi ističe da je tanja od svile, a jača od čelika.

Izuzetno je otporna na bakterije i gljive, i ne rastvara se u vodi, tako da predstavlja savršen materijal. Može se naći podatak da je Plinije zabeležio kako su je Rimljani koristili za previjanje rana. Domoroci nekih tropskih ostrva koristili su paučinu za izradu torbi za strele.

Stanovnici Madagaskara bili su poznati po izradi zenskih čarapa i rukavica od paučine. Iskustvo u predenju tkanina od paučine imali su i Kinezi. Kineska delegacija, kada je dolazila u Evropu 1896. godine , poklonila je Kraljici Viktoriji haljinu (više kao plašt, ogrtač) napravljenu od paučine. Danas se naučnici trude da tehnikama rekombinantne DNK dobiju sintetički materijal takvih karakteristika koji bi imao široku primenu.

Sposobnost pravljenja paučine koristi paukovima i u mnogim drugim životnim situacijama. Tako na primer, pri kretanju, prave sigurnosne niti preko kojih se, u slučaju opasnosti, opuste i brzo skliznu na sigurnije mesto. Pored ovoga, ispuštanjem slobodne niti mogu da lebde u vazduhu pa tako koriste vazdušne struje za seobu (balooning).

Ima primera da su se, ovako putujući, spuštali na brodove udaljene od obale više od 360 km. Ove seobe postaju intenzivnije tokom toplih jesenjih dana kada se, uglavnom, mladi paukovi u velikom broju penju na vrhove stabljika i puštaju dugačke niti koje lelujaju na vetru. U trenutku kada nit postane dovoljno velika da izdrži pauka u vazduhu on skuplja noge i prepušta se vazdušnim strujama. U narodu se ova pojava naziva Bablje leto ili Marijine niti.

Upotreba paučine

Preuzeto i adaptirano iz Spiders (Hiliyard,1999)

Izvor: paukovisrbije.com

______________________________________________________________

 

FENOMEN „ANĐEOSKA KOSA“…

Paukovi prekrili čitavo imanje mrežom

Australijanac Ijan Votson je na svom imanju ugledao neobičan prizor: čitav pašnjak bio je prekriven paukovom mrežom, a ogroman broj ovih sitnih zglavkara mileo je zemljištem.

Foto: YouTube/Printscreen

Votson se prilično zabrinuo kada je primetio mnoštvo paukova kako pravi mrežu na njegovom imanju u Golbernu u Novom Južnom Velsu.

Fotografiju kojom je ovekovečio ovaj prizor objavio je na Fejsbuku, a ona je vrlo brzo postala popularna na internetu.

„Da li se ovo još nekome desilo ili je milion paukova upravo palo s neba? Hiljade paukova prelaze preko mreža, a moja kuća je preplavljena njima“, izrazio je zabrinutost Votson. „Neka neko pozove naučnike!“

Naučnici su se vrlo brzo i oglasili, objasnivši da je reč o fenomenu pod nazivom „anđeoska kosa“, do kog najčešće dolazi u hladnijim danima, po povetarcu.

Nije redak slučaj da se paukovi ovako ponašaju nakon poplava, kada se paukovi udruže da ispletu što veće mreže i lako pobegnu od opasnosti.

Kit Basterfild, koji istražuje „anđeosku kosu“ više od deset godina, kaže da je reč o svojevrsnoj migraciji.

„U određeno doba godine, naročito u maju i avgustu, mladunci pauka bacaju ove mreže u vazduh, a one im koriste kao padobrani kako bi se odvojili od tla i da bi se velike kolonije preselile putujući nebom“, pojašnjava Basterfild.
Izvor: nationalgeographic.rs

__________________________________________________________________________________

PEĆINA SVETLEĆIH CRVA…

KAO POD ZVEZDAMA: MAGIČNA PEĆINA UKRAŠENA SVETLEĆIM CRVIMA!

Daleko, na severnom ostrvu Novog Zelanda, krije se pravo čudo prirode koje je danas jedno od glavnih turističkih atrakcija ove zemlje bogate zelenim površinama.

Glowworm cave ili Pećina svetlećih crva dom je hiljadama svetlećih larvi Arachnocampa luminosa koje žive samo na ovom ostrvu.

One predu duge trake koje provode bioluminiscentnu svetlost, obasjavajući pećinsku reku neobičnom zelenkasto-plavom svetlošću.

Zahvaljujući izuzetnoj vlažnosti i toploti u pećini je odsutna promaja, što omogućava ovim insektima da nesmetano pletu ove duge i lepljive trake koje služe kao mamac raznim insektima.

Pećina svetlećih crva pripada pećinskom sistemu Vaitomo, što na maorskom jeziku znači voda koja prolazi kroz rupu.

Ovaj prelepi pećinski sistem, koji je star više od dva miliona godina, prvi put su istražili lokalni poglavica Tane Tinarou i engleski istraživač Fred Mace davne 1887. godine.

Dve godine kasnije, poglavica je pećinu otvorio za turiste, a danas i njegovi potomci rade na njenom održavanju u saradnji sa Vladom Novog Zelanda.

Razgledanje pećine se većim delom obavlja u čamcu, što svakako upotpunjuje doživljaj i čini ovaj obilazak nezaboravnim.
Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

DVOPREĐNE ČARAPE TIMOKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________

Tokom vekova igraju jednu stalnu, glavnu i popriličan broj sporednih uloga…

Načinjene od kože ili dlake životinja, vune, pamuka, najlona, poliestera, akrila…U raznim bojama i uzorcima.

Nazuvice, sokne, dokolenice, natkolenice, hulahopke, samostojeće, do bedara ženskih, sa čipkama, gaćicama, halterima…

Greju stopala i noge, sprečavaju znojenje, predstavljaju statusni simbol, krase, oćvršćuju  i podužu zadnjicu, uzbuđuju, paraju se u nezgodni ili pravi čas…

Čarape.

No, ovaj put sa namerom da upoznam čarape jedinstvene u svetu, odlazim u varoš Knjaževac.

Uz srtručnu pomoć Jelene Kurtić, etnologa, antropologa i kustosa  Zavičajnog muzeja Knjaževac i Ljiljane Mihajlović, predsednice udruženja “Izvor”, upoznajem dve  izuzetno bogate zbirke jednog od najlepših delova narodne nošnje knjaževačkog kraja.

Dakle, to su one. I takve su .

Bora*S

---

DVOPREĐNE ČARAPE TIMOKA

Raznovrsne u ornamenatalnom koponovanju i koloristički bogate, dvopređne čarape su izraziti predstavnici folklorne „naivne“ umetnosti.

Poznato je da je dvopređno pletivo rasprostranjeno na širokom evro-azijsko tlu, ali u poređenju sa ostalim područjima u našoj zemlji, posebno u knjaževačkom kraju, sačuvan je najveći broj raznovrsnih i bogatih ornamentnih motiva na dvopređnim čarapama.

U knjaževačkom kraju dvopređni ornamenti dostigli su vrhunac estetskog razvoja. Retko se mogu naći dva para čarapa na kojima su ornamenti i kompozicija šara isti.

Dvopređno pletivo su u Srednju Evropu i na Balkan doneli Sloveni za vreme Velike seobe naroda.Dvopređni ornamenti na čarapama, kao autentična narodna tvorevina, doživeli su svoj puni procvat u 18. veku, dok već sredinom 20. veka dvopređni ornamenti i pletivo nestaju.

Dvopređne čarape su rađene od domaće vune u dve boje, te su zbog toga i dobile taj naziv.

Osnovni delovi čarape su stopalo i gornjište.

 Čarape se pletu od vrha stopla prema peti. Kada se isplete stopalo ili naglavak onda se pletivo nastavlja u gornjište. Stopalo i gornjište prostrano i ornamentno čine jedinstvenu celinu. Glavno mesto na gornjištima (prema kome se čarape dele na muške i ženske) jeste mesto za srednju šaru.

 U većini slučajeva na ženskim čarapama oblik motiva je složen, većih dimenzija, ispleten u više boja, a na muškim čarapama preovlađuju šare jednostavnijih oblika, manjih dimenzija i samo u jednoj boji (npr. crvena šara na crnoj osnovi).

Najlepše čarape su bile tzv. „mladoženjske“, dok su najvrednije, koje su neke starice čuvale kao najveću svetinju – one odabrane, najlepše, „starinske“. U amanet bi ostavljale ukućanima da ih kada one umru ili njihovi starci, obuju, a one ostale stave pored njih u kovčeg.

Čarape se nisu plele za decu iz razloga što je svaka veća šara zahtevala gusto preplitanje dveju pređa, pa su čarape postajale krute i debele i kao takve neprikladne za nežnu dečiju nogu.

Ornamenti na dvopređnim čarapama su bogata riznica naše kulturne baštine.

 Ovaj značajni etnografski i umetnički materijal je 1965. godine proglašen kulturnim dobrom Srbije.

 Zbirka dvopređnih čarapa Timoka Vidosave (1902-1981) i Svetozara (1093-1982) Popovića, profesora književnosti knjaževačke gimnazije, dopunjena eksponatima iz fondova Zavičajnog muzeja u Knjaževcu, predstavla osnovnu građu jedinstvene zbirke „Dvopređnih čarapa Timoka“.

Zbirka Popovića sadrži: 675 etnografskih predmeta s kraja 19. i početka 20. veka.

41 par vunenih rukavica

40 tkanica

100 prtenih košulja

92 vunene suknje

18 pokrovica

308 dvopređnih čarapa

jedinstveni album u svetu sa 240 čarapa nacrtanih u originalnoj veličini i boji, od toga 426 kompozicija narodnih ornamenata u boji, album sa 800 tabli sa ornamentima u crno-beloj tehnici, rukopisnu građu i kartu istraživanja dvopređnih ornamenata i čarapa u oblasti Timoka.

 Jelena Kurtić, iz kataloga „Dvopređne čarape Timoka“, Dušica Živković, Knjaževac, 1985.

---

ZAVIČAJNI MUZEJ KNJAŽEVAC

Nа inicijаtivu učiteljа Nikole Micićа Lаnde, Knjаževаc 1970. godine dobijа istrijsko-muzejsku zbirku osnovаnu pri Mаtičnoj biblioteci, а od 1971. grаd preuzimа brigu o stаrinаmа i predmetimа sа obližnjih lokаlitetа. Muzejskа zbirkа nаlаzilа se u prostorijаmа Mаtične biblioteke nа Trgu oslobođenjа br. 19 sve do 1975. godine kаdа je, nаkon sistemаtskih аrheoloških istrаživаnjа nа rimsko-vizаntijskom lokаlitetu Timacum Minus u selu Rаvnа, otvorenа stаlnа muzejskа postаvkа u zgrаdi u Kаrаđorđevoj ulici.

Od 1971. godine zа potrebe čuvаnjа muzejskih predmetа oslobođen je jedаn deo objektа u Kаrаđorđevoj 15. Muzejskа zbirkа je u ovom prostoru i zvаnično otvorenа zа jаvnost 25. novembrа 1975. godine.

Kаo sаmostаlnа ustаnovа kulture počinje dа rаdi 1980. godine pod nаzivom Zаvičаjni muzej Knjаževаc. 1982. godine obezbeđen je objekаt zа potrebe muzejа, а nаkon istrаživаnjа praistorijskih nаlаzištа Škodrino polje i Bаrаnicа, koje je iste godine orgаnizovаo Centаr zа аrheološkа istrаživаnjа Filozofskog fаkultetа u Beogrаdu zbirkа je dopunjenа, te od 1985. dobijа novi izgled. 1987. godine аrhitektа Zаvodа zа zаštitu spomenikа kulture Simа Gušić, rаdi projekаt аdаptаcije objektа u Kаrаđorđevoj 15  nа osnovu kogа će se u nаrednih dvаdeset godinа rаditi nа uređenju prostorа muzejа. 1996. nаkon rаdovа nа sаnаciji i аdаptаciji jednog krilа ovog objektа, deo bogаtog fondа Zаvičаjnog muzejа, zаhvаljujući prof. dr Petru Petroviću, аrhitekti Simi Gušiću, kustosimа: аrheologu Svetozаru Jovаnoviću i etnologu Dušici Živković doživljаvа novu, modernu koncepciju i prezentаciju.

U toku nekoliko decenijа predаnog rаdа Zаvičаjni muzej Knjаževаc postаje kompleksnа celinа u čijem su sаstаvu odeljenjа zа аrheologiju, etnologiju, kulturnu istoriju i istoriju umetnosti, konzervаciju, fotodokumentаciju kаo i vodičkа službа, tj. mаtičnа zgrаdа Zаvičаjnog muzejа, Muzej grаdа u Kući Ace Stаnojevićа i Arheo-etno pаrk sа lаpidаrijumom u Rаvni.

 Zаvičаjni muzej Knjаževаc je smešten u Kаrаđorđevoj 15. Zgrаdа je u sklopu grаdskog jezgrа, sаgrаđenа kаo dvojnа porodičnа stаmbenа zgrаdа u vlаsništvu porodice Sibinović, bivših vlаsnikа timočkih rudnikа „Dobrа srećа“. Podignutа je 1906. godine i pripаdа vrsti kulturnih dobаrа grаđаnske аrhitekture sа stilskim kаrаkteristikаmа secesije, znаčаjnim zа period sа početkа XX vekа.

Radno vreme Zavičajnog muzeja Knjaževac je svakog radnog dana od 8 do 16 časova, vikendom i praznikom po najavi.

Kontakt telefon: 019/731-407

---

„IZVOR“-UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE TRADICIJE

Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“ je registrovano 2005.godine, broji više od 90 članova ( i muškaraca i žena ) starosti od 16 do 75 godina, različitih profesija i interesovanja.

Sedište Udruženja je lokal u ul.Trg Oslobođenja br.17 u Knjaževcu koji je prodajnog karaktera i sa stalnom postavkom.

U sklopu udruženja „IZVOR“ su:

• Izložbeno prodajni lokal sa sedištem • Izložbeni prostor – gradska postavka kraj 19. i početak 20. veka • Etno zbirka autentičnih predmeta – 19.  i 20. vek sa prostora Budžaka – Selo Ćuštica • Etno prodavnica i suvenirnica “Izvor Stara planina” – Hotel „Stara planina“, Jabučko ravnište

Inače, Udruženje „IZVOR“ je tvorac Susreta etno-udruženja i asocijacija Srbije – „Tradicijom u Evropu“.

Pored velikog broja nastupa na gotovo svim manifestacijama u opštini i zemlji Srbiji, Udruženje se bavi i humanitarnim radom na šta je posebno ponosno.

Udruženje „IZVOR“ je dobitnik velikog broja zahvalnica, priznanja i plaketa kao i donacija iz naše zemlje i inostranstva.

 Kontakt „Izvor“:

Trg Oslobođenja 17, Knjaževac 063 15 56 596, 019 730 660

Ljiljana Mihajlović udruzenjeizvor@yahoo.com www.izvor.org.rs

---

Priredio&Foto: Bora*S

---

 

//

PČELE GEOMETRI, PTICE KROJAČI I MRAVI ARHITEKTE…

TAMOiOVDE________________________________________________________

PČELE KORISTE GEOMETRIJU

Pčele moraju da grade svoje saće vrlo ekonomično.

Naime, da bi povezale svega 60 grama voska, one moraju da pojedu kilogram meda, koji nastaje od nektara i polena. Za izgradnju prosečne košnice potrebno je sedam kilograma voska.

Četvorouglovi, trouglovi i šestouglovi čvrsto prianjaju jedan uz drugi, čime se uštedi dosta mesta. Pčele, međutim, najviše vole šestouglove, jer imaju najkraće stranice, tako da se na njih troši najmanja količina dragocenog voska.

Radilice grade čvrstu osnovicu za saće od voska koji izlučuju žlezde na njihovom zatku.

Stranice pojedinih ćelija ne postavljaju vertikalno na spuštenu osnovu, već pod uglom od 13 stepeni, kako iz ćelija ne bi iscureli med i nektar.
Rezultat je saće u koje može stati i nekoliko kilograma meda.

---

PTICA-KROJAĆ UŠIVA NITIMA PAUKA

Paukove niti su veoma jako i stoga ih indijska ptica-krojač vešto koristi za izgradnju svog doma.

Ženka ove ptice prvo uhvati nit paučine kljunom. Zatim privuče sebi dva lista koja vise blizu jedan drugog i na krajevima u njima izbuši rupice.

Paučinu provuče kroz rupice i zategne listove jedan uz drugi. Za svaki šav koristi novu nit i na kraju zaveže čvor kako se ona ne bi izvukla.

Ponekad ptica ovako ušije i sastavi krajeve jednog lista.
Na ovo ženka utroši do četiri dana.

Rezultat je činijasto gnezdo od svežeg lišća koje se izgubi u zelenilu drugih listova.

Zato često izmiče pažnji sitnih grabljivica, kojima je svako ptičje jaje ili mladunče izvrsna poslastica.

Zivotinje.rs

---

STRUKTURA MRAVINJAKA

Imam malo moralnih problema da opravdam sipanje vrelog metala na živi grad mrava, ali je rezultat ineresantan….

Kakav je to um, koji nije u pojedinacnoj jedinki (mravu), koji gradi ovakve prostorne građevine sa ovako spojenim ravnima i hodnicima….

nedodjija.wordpress.com

---

Priredio:Bora*S

 

PREUČIO, SAŽALJENJE I PRAŠTANJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

PREUČIO

Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.

Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put.

Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…

U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta.

Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.

Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…  Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora. 

Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet…

Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala.

Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta! 

Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog…

Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:

„Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja…

Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.

Momo Kapor

---