AKO VAS UBEĐUJU DA STE PAMETNI – TO JE KLOPKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 „SLAŽEM SE“ – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite.

Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Zato se nikada nigde, ni s kim i ni s čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezirite aksiome – oni su tu da vas ponize.

 Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d’Estek, filosof i polihistorik, koji je potopljen u vrelo ulje pobedonosno izjavio: „Ne gori, dakle i ne peče!“ – a zatim umro.
Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života.

Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi.

Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni.

Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka!

Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite.

A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost.
Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino moguć način.

Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi.

B. Pekić-„Tamo gde loze plaču“

PUTOVOĐ U ŽIVOTU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

„Od sveg blaga u životu najštedljivije nam se dodeljuje ono što je najdragocenije. A to je zdravlje o kojem se najmanje staramo. Mi nemilice rasipamo svoju snagu, zloupotrebljavamo svoj želudac i grešno nebrižljivi, preko mere trošimo svoju energiju. Koliko vrede zdrava i jaka pluća, srce koje kuca pravilno i bistar um! Pred našim očima stoji samo jedan cilj: bogatstvo.

Sve naše moći, sva naša dela, sve naše nade udružuju se i rasturaju- zlata radi. Mi, uvek, bez odmora, žurimo kakvoj čarobnoj Aljasci, koja našoj lakomosti obećava primamljiv metal. Nas nosi vetar bezumlja, mi kričemo i slamamo slabe; jedne potiskujemo, drugi nas potiskuju; rastrzani i premoreni, borimo se s preponama, padamo bez daha,ali ne popuštamo, ostavljamo komade mesa na oštrici kamenoga tla, i dok ustajemo da nastavimo svoj pakleni put, svoj huk i svoje borbe, poglede svoje upravljamo put blistave obmane i ruke pružamo put grada radosti.

Oh, kako je je mala nagrada tolike borbe! Koliko malo njih dospevaju do željene  mete.

Nešto od nasleđa, nešto od neveštine u vaspitanju, tek mi na žalost, u svakoj prilici pokazujemo sklonost da cenimo po izgledu, po spoljnim znacima. Mi smo idolopoklonici prividnosti. Čak i obožavamo mrtve stvari: kamen,tkanine…

U kakvu seosku krčmu ne ulazimo kao što bismo ušli u salon kakve svetske žene, ili u radnu sobu kakvog čuvenog lečnika, kad domaćin nije tu. Zastirači, biljurne stvari, salonska umetnička dela, nameštaj u lečnikovoj radnoj sobi, izazivaju kod nas, raznoliko i protiv volje, izvesan utisak, koji se ogleda u našem držanju. Po zastiraču  koračamo oprezno, odmerenim koracima, dok u krčmi hoćemo da nam odjekuje pod petama i ne marimo što najgrublje guramo skromne slamne stolice.

Naučite da se oslobodite tako smešne potčiljenosti, koja ostaje još jedino pored odsutnosti zdravog razmišljanja. Ne dajte da vas opsene biser kurtuzankin, sjaj među stvarima na domu kakvog čoveka, kome je to jedino, ni automobila kakvog pustolova.

Rasporedite ljude na njihova mesta, zasebno od stvari koje takođe imaju svoje mesto.“

Silven Rudez