Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.
Foto ilustracija: Bora*S
Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate.
U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!
Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.
Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.
Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.
Oko 1750. godine, Englez po imenu Džonas Hanvej vratio se sa svog putovanja po Francuskoj odakle je doneo kišobran, čudnu spravu koju je počeo da nosi sa sobom po kišnim danima.
Ugledavši Hanveja sa kišobranom u rukama, ljudi su ostali u šoku. Neki su mu zviždali i rugali se dok je prolazio, dok su drugi jednostavno zurili u neverici, pitajući se ko je taj čovek koji ni malo ne mari što je počinio toliki društveni greh.
Džonas Hanvej bio je prvi čovek koji je sa kišobranom u rukama bez stida paradirao ulicama Engleske 18. veka. Mnogi Englezi su upotrebu kišobrana videli kao simbol slabosti karaktera, a naročito je bilo apsurdno videti jednog muškarca sa takvim gnusnim, ženskim predmetom u rukama.
Inspirisan suncobranom, izumom koji je vekovima čuvao plemstvo dalekog istoka od sunca, kišobran je počeo da se koristi u Francuskoj početkom 18. veka zahvaljujući trgovcu Žanu Mariusu. On je osmislio laganu verziju suncobrana koji je mogao da se sklapa, dodavši pritom hidroizolacioni materijal čija je namena bila da korisnika zaštiti od kiše i snega.
Godine 1712, jedan od Mariusovih kišobrana pazarila je francuska princeza Palatin i ovaj predmet ubrzo postaje najpopularniji modni dodatak među plemkinjama širom Francuske. Marius je od kralja dobio petogodišnje ekskluzivno pravo proizvodnje i prodaje kišobrana, a 1759. francuski naučnik Navaro predstavio je mehanizam koji je otvarao kišobrane pritiskom na jedno dugme.
Tokom godina, Hanvej je zbog svog kišobrana trpeo različite oblike nasilja od prolaznika koje je sretao na ulici, a najgore pretnje dolazile su od kočijaša.
U Engleskoj tog doba, primarni oblik transporta bila je konjska kočija koja je imala dva točka i kabinu i u kišnim danima posao kočijaša bi cvetao. Međutim, jedan čovek i njegov kišobran pretili su da ugroze posao. Plašeći se da će ostati bez prihoda, kočijaši su Hanveja ponižavali gađajući ga smećem, a zabeleženo je i da je jednom prilikom jedan kočijaš pokušao da ga pregazi svojim vozilom. Hanvej je ostao nepovređen, ali mu je vratio tako što ga je istukao kišobranom.
Kočijaši zaista jesu imali razloga za strah jer je vremenom sve više i više ljudi počelo da nosi kišobrane. Interesovanje za ovim, nekad osporavanim predmetom, toliko je poraslo da je tri meseca nakon smrti Džonasa Hanveja 1786, u novinama objavljena prva reklama jednog proizvođača koji je nudio kišobrane sposobne da se otvore i zatvore sa velikom lakoćom zahvaljujući inovativnoj ručki sa oprugom. Ne nose svi junaci ogrtače, neki nose i kišobrane.
’77. Duško Radović je otkrio nešto zbog čega ćete se smejati i danas!
„Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati. Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak“ – samo je deo iz urnebesne priče Duška Radovića.
Foto: Printskrin: RTS Kvadratura kruga – Zvanični kanal
Na današnji dan 1977. u svojoj emisiji “Beograde, dobro jutro” antologijska ličnost, pisac i aforističar Duško Radović ispričao je priču o letovanju.
Mnogo se anegdota dogodi na letovanju i sve one čine život ovakvim kakav jeste. Hvatajući isečke iz svakodnevnice, gospodin Radović slikao je satirom i humorom i sklapao najveću slagalicu – životnu.
Prenosimo njegovu priču u celosti.
“Pokušajmo da zamislimo one koji su ovih dana otišli na letovanje. Tek što su stigli, utvrdili su šta su sve zaboravili da ponesu. Ona zdravstvene knjižice, on pasoše. Tako im je preseo prvi dan.
Drugi dan pala je kiša. Morali su da ostanu u sobi i razgovaraju o zdravstvenim knjižicama i pasošima. Istukli su decu, ali im od toga nije bilo lakše.
Sada oboje misle da je bilo bolje da nikuda nisu išli, što je kakva-takva uteha nama koji smo ostali u Beogradu.
U tom smislu ni ova kiša nije loša ako pada i tamo gde mi nismo mogli da odemo.
Trgovcima je žao da idu na godišnji odmor. I kad spavaju, oni su u gubitku.
Vama bi bila dovoljna i gola žena, ali je morate oblačiti zbog drugih.
Najpre je stigla vest da hleb izaziva rak. Zatim smo čuli da ga i voda može izazvati.
Jedini zaključak je da, ko bude izbegavao hleb i vodu, umreće pre nego što dobije rak.
Zemun se ograđuje od Dunava blokovima visokih solitera.
Mi mislimo da je to greška, a nema gorih grešaka od onih koje se vide sa nekoliko kilometara udaljenosti.”
Pogledajte poslednju emisiju “Beograde, dobro jutro” Duška Radovića.
Korito indijske reke Kalavapali u Antapuru već 20 godina je suvo, pa se lako može zamisliti kolika je bila sreća stanovništva kada im se izgubljena reka – vratila.
Foto: Screenshot
Snimak trenutka u kojem voda ispunjava suvo korito reke Kalavapalli preplavio je internet i obradovao veliki broj korisnika Jutjub video servisa.
Na hiljade ljudi oduševila je reakcija lokalnog stanovništva koje nije skrivalo veselje zbog zaista značajnog trenutka za regiju u kojoj u proseku samo 34 dana godišnje pada kiša, piše australijski 9News.
Na noćnom nebu u nedelju, 10. avgusta očekuje nas dramatični spektakl tokom kojeg ćemo imati priliku da posmatramo Supermesec i kišu meteora Perseida.
Perseidi će se poklopiti sa Supermesec u jednom od najiščekivanijih događaja u astronomskom kalendaru.
Mesec će nam se predstaviti u svom najvećem i najblistavijem izdanju u poslednih 20 godina, jer osim što će biti pun, naći će se u tački u kojoj je najbliži Zemlji (perigej). Dva dana kasnije, kiša meteora Peseida dostići će svoj vrhunac, praćena vatrenim loptama, naziv za meteore svetlije od Jupitera i Venere.
Supermesec je prilično česta pojava. U proseku se dogodi svakih 13 meseci i 18 dana, a ovog leta ćemo ih videti tri.
Neobično svetli Supermesec viđen je 12. jula, a još jedan bi trebalo da se pojavi 9. septembra. Ali supemesec koji ćemo imati priliku da posmatramo u nedelju uveče obećava izuzetan prizor, budući da će naš prirodni satelit biti na najbližoj razdaljini od Zemlje u godini. Samo nekoliko minuta nakon što će stići u perigej, Mesec će nam pokazati celu svoju osvetljenu stranu. Taj fenomen će se ponoviti tek 2034. Kada je u perigeju, Mesec je oko 50.000 kilometara bliži nama nego kada je u najudaljenijoj tački od Zemlje.
Tada je za 14 odsto veći i 30 odsto sjajniji nego prilikom drugih punih meseca tokom godine.
Tradicionalna jutarnja rudarska budilica je obilazeći gradska naselja, još jednom podsetila borane da je vreme da krenu u obeležavanje Međunarodnog praznika rada.
No, vremenska prognoza se ostvarila i pogled kroz prozor nije davao previše nade da se krene na neko od mnogobrojnih izletišta, pre svega na čuveni Prvomajski uranak na Borskom jezeru.
Tmurno nebo, kiša i za ovo doba godine niska temperatura uzrokovali su da obale, šetališne staze i čitav predivni ambijentalni prostor Borskog jezera budu u jutarnjim i ranim prepodnevnim satima, bezmalo prazni. Tek oko 10:30 sati, “nebo se smilovalo”, kiša je postepeno slabila, pa su izletnici počeli masovno da pristižu. Uprkos nepovoljnim vremenskim prilikama pa samim tim i pod značajno otežanim uslovima, na centralnoj bini iznad Glavne plaže, kulturno umetnički program u organizaciji Centra za kulturu Bor, odvijao se po utvrđenom planu . Više od deset Udruženja u organizaciji Turističke organizacija “Bor”, pripremanjem, izlaganjem i degustacijom tradicionalnih jela istočne Srbije, kao i izložbom suvenira, predmeta iz domaće radinosti i turističkog promotivnog materijala oplemenio je ovogodišnji uranak.
No, već oko 15 sati, novi pljusak je ponovo ispraznio prostore jezera i skratio boravak u međuvremenu velikog broja pristiglih posetilaca. Opština Bor je pored organizacije kulturno-umetničkih i poslovno-turističkih promotivnih programa, u saradnji sa preduzećem “Bortravel”, omogućila za sve građane besplatan autobuski prevoz od Bora do Borskog jezera i obratno, što je doprinelo da zbog opisanih vremenskih prilika ovogodišnji uranak, makar i u skraćenom obimu uspe i održi višedecenijsku tradiciju.
Nepovoljni vremenski uslovi onemogućili su i rad žičare na Crnom Vrhu, pa tako doveli organizatora, Borski turistićki centar u neprijatnu poziciju, da otkaže planirane vožnje i panoramsko razledanje planine. No, za utehu, posetioci su imali mogućnost da makar popiju neko od pića u novootvorenom kafiću na ovoj planini.
Drugog dana maja u neponovljivom ambijentu Lazarevog kanjona, nekoliko hiljada ljudi je iskoristilo daleko povoljnije, u odnosu na prethodni dan vremenske prilike i provelo jedan rekreativan, zabavan i svakako prijatan dan. Pešačke staze do Vidikovca i na ulazu u Lazarev kanjon, bašta i okolni prostor motela, atraktivan viseći most, a posebno plato, hodnici i dvorane Lazareve pećine bili su ispunjeni mnogobrojnim posetiocima.
Borska turistička organizacija u čijoj je nadležnosti ovaj sjajni speleološki i areološki lokalitet, od pre nekoliko godina, kada je Lazareva pećina ponovo uređena za organizovane turističke posete, ustanovila je 2. maj kao dan za zvaničan početak svakodnevnog rada i početak turističke sezone. Kao i prethodnih godina, u ovom danu pećinu obiđe rekordan broj posetilaca, pa se tako i ovog drugog dana maja, lepotama i carstvu “tame i tišine” Lazareve pećine, divilo više od 700 turista.
Foto: Arhiva TAMOiOVDE
Treći “Aero skup” na borskom aerodromu planiran za 3. maj, takođe je zbog nepovoljnih vremenskih uslova, iako programski “desetkovan”, formalno, ipak održan. Veliki se broj posetilaca okupio da uživa u letovima i akrobacijama najavljenih letelica iz Paraćina, Smedereva, Vršca i Beograda, no iz bezbednosnih razloga one nažalost nisu sletele na borski aerodrom. Od svega najavljenog publika se morala zadovoljiti nastupom jednog aviona (Cessna 150), motornog zmaja i programom članova KUD-a “Đido” iz Brestovca.
Waiʻaleʻale je planina / vulkan na Havajima koji se uzdiže na visinu od 1,569 metara.
Često se piše kao Waialeale, a na havajskom jeziku ova reč označava ‘vodu koja talasa’. Sa više od 11.500 mm kiše, koliko ovde godišnje padne, i sa rekordnih 17.300 mm zabeleženih 1982. godine, vrh ovog vulkana je jedno od najkišovitijih mesta na Zemlji.
Upravo zbog obilnih kiša, jedan deo planine je dobio ime ‘Zid Suza’, obronak na kojem se nalazi veliki broj vodopada zbog kojih Waiʻaleʻale izgleda kao da plače.
Jedini način da turisti uživaju u ovom fantastičnom pogledu jeste da krenu na vožnju helikopterom.
A čak i tada, male su šanse da će uopšte i videti vodopade, s obzirom da je planina gotovo uvek omotana gustim slojem oblaka. Na samom vrhu planine, uprkos obilnim kišama, nalazi se uglavnom pustoš.
Razlog je taj što jako malo biljaka i drveća može podneti toliku količinu kiše.
Još jedan razlog su oblaci i magla zbog kojih sunčeva svetlost gotovo nikad ne dopire do vrha.
Ipak, to nije loša vest za sve žive organizme.
Gljive i lišajevi uživaju i jako dobro napreduju u ovako surovim uslovima.
Gde kiše nije pala 14 godina, a gde pada grad od kilogram
Svetska meteorološka organizacija napravila je listu ekstremnih vremenskih prilika. Na njoj se nalaze najniža i najviša zabeleža temperatura, mesto gde je palo najviše kiše, kao i mesto gde je zabeležen najstrašniji grad.
Najniža temperatura
Najveći minus zabeležen je u Vostoku, na Antarktiku, gde je izmereno čak minus 89,2 stepena Celzijusa 21. jula 1983. godine
Najviša temperatura
U Dolini smrti možete peći jaje na kamenu (Rojters)
„Dolina smrti“ u Kaliforniji je ušla u istoriju kada je u leto 1913. godine izmereno neverovatnih 56,7 stepeni Celzijusa.
U američkoj državi Merilend, u mestu Junionvil, zabeležen je rekord 4. jula 1956, kada je u minutu napadalo 31,2 milimetra kiše.
Najviše padavina za 24 sata
U toku jednog dana, najviše kiše je palo dok je prolazio ciklon Denis, u Fok-Fokum ostrvu u Indijskom okeanu. Čak 1,825 metra je palo u toku 24 sata, od 7. do 8. januara 1966. godine.
Ruski Kolima autoput je najhladniji put na svetu, gde temperature nekada padaju i na minus 67,7 stepeni. Da stvar bude strašnija, jedan deo ovog puta se zove „Put kostiju“ u znak sećanja na zatvorenike koji su umrli gradeći ga.
Najveća ledena pustinja koja se ne nalazi u polarnom regionu je na teritoriji Kanade. Nalazi se u Kluan nacionalnom parku i prostire na području od 21.980 kvadratnih kilometara.
Oluja, kiša i grad veličine krupnog lešnika, primorali su me juče, oko 17 sati, da se zaustavim u mestu Minićevo, na sredokraći puta između Knjaževca i Zaječara.
Priroda je snažno „dejstvovala po ljudima, životinjama i objektima“, na sebi svojstven način, više od 40 minuta.
Završila se igra: vatra početka, slast i tajanstvo tvog prvog grijeha, gotovo je…
To nije više ni veselje ni slatka dosada. Ti, mala moja, ženska sa žura, džepna damo, nasmijana i onesviještena ljubavnice, moje dijete i moja majko- Postala si neizreciva, a počelo je bezznačajno..
Zatekao sam se kako ti telefoniram u ljepoti večernje kiše, koja je samo provalija nada mnom.. … potreba da te dotaknem, tvoja usta…
Pokućstvo, topli namještaj mojih starih ljubavi osipa se… Zatekao sam se u nježnosti koja je već spavala, u riječima koje su mi pripadale, ali me nisu mogle naći. Ti si postala moja odbrana, dobrovoljno progonstvo, pobjeda nada mnom, moja muka, ljubomora na život, moja mrtva sestra uspavana u velikim ružama, nemoguća zemlja, potrebno tijelo, moja ruka i glava.
I zagrljaj u kojem sam se jučer igrao sada me obuhvaća, ovdje, daleko i zauvijek- u svim uglovima života. Postaješ bezimena, nepoznata i smrtnonosna, moj život i spas od života- MOJA LJUBAV !!!
Umrli su, 1901, Svetozar Miletić, srpski političar i gradonačelnik Novog Sada, a 198o, Stojan Aralica, srpski slikar.
Da, 2004.godine, osnovana je globalna mreža Facebook.
ANARHISTA, ODMENTIK, SANJAR...
ŽAK PREVER (ovde) u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima.
Svojevrstan moralista i kritičar društva, ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju.
Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja.
ŽAK PREVER je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bolonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis.
Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove.
Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera.
Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno.
Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine).
Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine.
Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere.
Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone.
Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“.
Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever.
Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga.
Zbirke pesama:„Reči“, „Priče“, „Druge priče“, „Veliki prolećni bal“, „Čari Londona“, „Predstava“, „Kiša i lepo vreme“, „Priče od škriljca“, „Zbrda zdola“, „Neke stvari i ostalo: izabrane pesme“, „Sunce noći“.
Filmografija:„Vrata noći“, „Deca raja“, „Tesna vrata“, „Noćni posetioci“, „Ljubavnici iz Verone“, „Dan se rađa“, „Večernji posetioci“, „Stvar je svršena“.
Jednočinke:„Hitler dolazi na vlast“, „Drama na dvoru“, „Bitka kod Fontenoa“, „Sitroen“.
BARBARA
Govori: DRAGAN STOJNIĆ
ADRIJEN Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Grudva snega koju si bacio na mene u Šamoniju prošle zime sačuvala sam je Eno je na kaminu pokraj svadbenog venca moje pokojne majke koju je ubio moj pokojni otac što je giljotiniran jednog tužnog zimskog jutra ili proletnjeg … Grešila sam priznajem znala sam ostati duge godine ne vraćajući se kući Ali nikada ti nisam rekla da je to zato što sam bila u zatvoru grešila sam priznajem često sam tukla psa ali sam te volela Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! I Vrbova grana tvoj mali foksterijer koji je crk’o prošle nedelje sačuvala sam ga! Eno ga u frižideru i ponekad kad otvorim vrata da uzmem pivo ugledam jadnu životinju i to me strašno rastuži! A ipak to sam ja uradila jedne večeri da skratim vreme dok sam te čekala … Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! Sa vrha kule Sen-Žak bacila sam se prekjuče zbog tebe sam se ubila Juče su me zakopali u jedno divno groblje i mislila sam na tebe i večeras sam se vratila u sobu po kojoj si se šetao go u vreme dok sam još bila živa i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se! U redu grešila sam duge godine nisam se vraćala kući ali sam ti uvek krila da je to zato što sam bila u zatvoru! Grešila sam priznajem često sam tukla psa ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš! Vrati se!
TO LICE LJUBAVI OPASNO I NEŽNO
To lice ljubavi opasno i nežno jedne se večeri javi posle predugog dana Možda je strelac bio sa lukom ili svirač sa harfom Ne znam više Zaista ne znam Znam samo da me je ranio možda strelom možda pesmom Znam samo da me je ranio iz srca krv mi teče Vrela me suviše vrela ljubavna rana peče.
VRT
Hiljade i hiljade godina Ne bi dovoljne bile Da iskažu Onaj trenutak večnosti Kad si me poljubila Kad sam te poljubio Jednog svetlog julskog jutra U bašti Emine u Parizu U Parizu Na zemlji Na zemlji koja se u zvezde računa!
UVELO LIŠĆE
Želela bih da se uvek sećam Srećnih dana naše ljubavi Tada je život bio mnogo lepši I sunce blistavije bilo no danas Uvelo lišće slaže se po zemlji A ja te još nisam zaboravila Uvelo lišće slaže se po zemlji Ko naša tuga i uspomene Hladni vetar odnosi ih Zajedno sve u noć zaborava A vidiš nisam zaboravila Pesmu koju si mi pevao Ta pesma je bila slična nama I tebi koji si me voleo I meni koja sam te volela Živeli smo zajedno Ti koji si me voleo I ja koja sam te volela Ali život razdvaja one One koji su se mnogo voleli O sasvim polako i bez šuma More briše tragove po pesku Koraka razišlih se ljubavnika.
DOBRA MLADA VREMENA
Reke su bile bistre more čisto hleb je bio dobar godišnja doba padala kad im je doba ratovi zaboravljeni a ljudi su se voleli.
NARANDŽA
Patent – zatvarač skliznuo je na slabine i sretna oluja tvog ljubavnog tela usred mrklog mraka prosula se odjednom I haljina padajući na uglacani parket nije napravila veći šum od kore narandže kad padne na tepih Pod nogama Mala sedefna dugmad krckala su kao semenke
Crvena narandžo divni plode vrh tvojih grudi ucrtao je novu liniju sreće na mom dlanu Crvena narandžo divni plode
Sunce noći.
REKA
Tvoje mlade grudi blistale su na mesečini ali on je bacio jedan kamičak hladni kamen ljubomore na odsjaj tvoje lepote što je igrala gola na reci u velesjaju leta.
ŠKOLA UMETNOSTI
U kutiji od upletene slame Otac izabra jednu kuglicu od hartije I baci je U staklenu zdelu sa vodom Ispred radoznale dece Razvi se u vodi odjednom Raznobojni Veliki japanski cvet Kratkotrajni lokvanj I deca utihnuše Zadivljena U njihovoj uspomeni nikad više Taj cvet uvenuti neće Taj iznenadni cvet Stvoren za njih Za tren Pred njima
I TO MI JE NEKA RAZONODA
I to mi je neka razonoda pisati
i to mi je neka razonoda sanjati Eto taj list bio je potpuno beo pre nekoliko sekundi Ni minut jos nije prošao A evo na šta liči.
Slike: Iv Tangi
Izvori: Žak Prever-izabrane pesme “ Neke stvari i ostalo“,Vikipedia, Google foto,You Tube
Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći.
Njegov spektar svodio se na svega četiri osnovne boje, a ono ostalo – to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je čiča dobre volje!), na neki vrlo neodređen opis: “Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako – i jeste i nije.” Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena “i jest i nije” bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika.
U jedno od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunčana jutra zračio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći čak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunđao majući se po dvorištu:
– Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit.
Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo desiti da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i važi: sljez mora ostati crven.
Djedov rođak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispičutura i pričalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priča, on ti ga istom začuđeno prekine.
– Otkud lisica crvena kad je žuta! – Hm, žuta? – beči se djed. – Žut je tvoj nos.
Sava zabrinuto pipne svoj ružičast baburast nos i vreči:
– Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti…
Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u hapsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda.
– Hm, Bihaća! I drugi su ljudi ležali u bihaćkoj Kuli pa ne vele da je lisica žuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unučadi.
A unučad, nas troje, nabili se u došak blizu starca i čekamo kad će Sava započeti sa svojim lopovskim doživljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila.
Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja, i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku. Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.
Negdje sredinom godine učiteljica nam je pričala o vuku, te živi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati:
– Djeco, ko zna kakve je boje vuk?
Ja prvi digoh ruku.
– Evo ga, Branko će nam kazati. – Vuk je zelen! – okidoh ja ponosito.
Učiteljica se trže i začuđeno nadiže obrve.
– Bog s tobom, dijete, gdje si to čuo? – Kaže moj djed – odvalih ja samouvjereno. – Nije tačno, vuk nije zelen. – Jeste, zelen je! – neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade.
Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.
– Kaži ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti.
Skoro plačući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispričao djedu sve što se u školi dogodilo. Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići.
Šta! Pred čitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaženu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje rečeno, budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav… hm! E, to ne može tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom dječurlijom razgalamio se na učiteljicu:
– A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a? Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, čitavog vijeka s njima muku mučim, a ona ti tu… Po turu bi tebe trabalo ovim štapom, pa da se jednom naučiš pameti.
Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a mi đaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave.
Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandarmi. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj “buvari”, a kad se vrati, ublijedio i mučaljiv, on mi naveče poprijeti prstom.
– A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiče kakav je vuk. – Pa kad me je ona pitala. – Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit.
Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu ti pomogli ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio.
Salar de Ujuni, najveća slana ravnica na svetu, površine 10.582 kilometara kvadratnih, nalazi se u jugozapadnoj Boliviji i svake godine se prekriva tankim slojem vode.
Kada se to dogodi, ona se pretvara u najveće ogledalo na planeti, koje izgleda potpuno nadrealno. Toliko je velika da se može videti čak i iz svemira.
Slana dolina je nastala od nekoliko praistorijskih jezera, koja su počela da se transfromišu preko 30.000 do 42.000 godina.
Mada u suvom stanju deluje kao pravi pakao, temperatura u njoj je zapravo veoma prijatna, i iznosi između 13 i 21 stapena Celzijusa. Prekrivena je slojem soli debljim od jedanog metra, i tokom najvećeg dela godine je potpuno suva. Izuzetak predstavlja samo kratak period godine, tokom kog je kiša pretvara u nešta zaista čudesno.
Dodatnu čar joj daje i to što u ovom periodu predstavlja mesto gnežđenja ružičastih flaminga – prelepih ptica koje se u letu ogledaju u njenoj blistavoj površini.
U noći između 12. i 13. avgusta na nebu će moći da se vidi pojava koju astronomi nazivaju meteorska kiša Perseidi, najpoznatiji i najbogatiji meteorski roj.
Ove godine će Zemlja kroz najgušće područje meteora proći, kako se procenjuje, pred jutro 13. avgusta. Kada Mesec nije na nebu, moguće je videti više od 50 „zvezda padalica“ u sat vremena.
U beogradskom astronomskom društvu „Ruđer Bošković“ kažu da će ove godine mesec ometati posmatranje.
„Mesec je neprijatelj astronomskih osmatranja i gasi one meteore koji su najslabijeg sjaja, a kojih je daleko najviše“, rekao je sekretar društva Milan Jeličić.
Prema njegovim rečima, mlad mesec – doba najbolje vidljivosti nebeskih tela – na nebu će biti tek u četvrtak 17. avgusta, i zbog toga ove godine u sklopu letnje škole „Ruđer Bošković“ neće biti posmatranja Perseida.
Jeličić je rekao da Zemlja ulazi među Perseide 17. jula a izlaze iz roja 24. avgusta, a da je maksimalna vidljivost obično u noći 12. na 13. avgust. To se međutim, kako je ukazao, može i pomeriti.
Prema njegovim rečima, tri najpoznatija meteorska roja kroz koja Zemlja prolazi su Perseidi, Leonidi i Geminidi.
„Iz tačke na nebu koja se zove radijant na sve strane izleću meteori, ili narodski zvezde padalice. U stvari, izleću iz jednog kruga, ali ako bi se njihovi tragovi vratili unazad, videlo bi se da se oni seku u jednoj tački. A u zavisnosti od sazvežđa u kojem se radijant nalazi imamo nazive za rojeve. Ako je radijant u sazvežđu Perseja, imamo – Perseide“, rekao je Jeličić,
Perseidi su nastali od ostataka repa komete Svift-Tatl, koja obiđe Zemlju jednom u 135 godina, pri čemu je najbliža Suncu u skorije vreme bila 1992. godine. Tada je, kako je ukazao Jeličić, meteorska aktivnost bila najintenzivnija.
„Tada se, u idealnim uslovima, moglo videti i 500 meteora u sat vremena“, rekao je ovaj astronom, koji radi u Narodnoj opservatoriji i planetarijumu na Kalemegdanu.
Kako je ukazao Jeličić, idealni uslovi za posmatranje meteorskih rojeva su van gradova. „Legnete u vreću, posmatrate severoistok posle ponoći. Sazvežđe Persej se tada uzdiže iznad neba“, dodao je.
TAMOiOVDE 