ROBINZON DANJU, KRALJ NOĆU…

Otvorena jahačka staza od Vojvodine do Hercegovine

Najnovija turistička atrakcija zapadnog Balkana, 500 kilometara duga jahačka staza koja se proteže od Vojvodine na severu do Hercegovine na jugu, otvorena je u četvrtak, 30. maja, u Subotici, saopštilo je Veće za regionalnu saradnju, prenosi Tip.ba.

Jahačku stazu preko Balkana, osmislio je Fond turistički klaster mikroregije Subotica-Palić, korisnik granta za razvoj i promociju turizma kojeg provodi Veće za regionalnu saradnju, a finansira Evropska unija.

– Konjički turizam jedan je od najpopularnijih oblika avanturističkog turizma kojim se bavi oko 45 miliona ljudi samo u Evropi, a i dalje se širi. Na jugoistočnu Evropu proširio se osamdesetih godina, međutim do sada nije imao regionalnu dimenziju na zapadnom Balkanu – kazala je Snježana Derviškadić, vođa projektnog tima za razvoj i promociju turizma pri Veću za regionalnu suradnju.

Nova balkanska staza biće povezana s već postojećom evropskom rutom koja prolazi kroz Mađarsku i obuhvatiće 52 domaćinstva i konjička kluba, od Vojvodine do Hercegovine, koji će na taj način postati deo lanca vrednosti regionalnog turizma.

Ovo je naročito važno za porodice koje žive u udaljenim selima koje će, kada posetioci počnu da pristižu, imati dodatni izvor prihoda od pružanja usluga ishrane, odmora i prenoćišta, rekla je Derviškadić.

Staza je zasnovana na deonicama dugim 10 do 20 kilometara, na kojoj će se primenjivati pristup „Robinzon danju, kralj noću“ pri čemu će tokom dana biti organizovana konjička avantura kroz prirodu, dok će večeri biti vreme za odmor i pripovedanje, odnosno upoznavanje s lokalnom kulturom i načinom života.

– Već smo imali iskustva u razvoju lokalnog konjičkog turizma u Vojvodini, uglavnom na području Palićkog jezera i Subotice. Bespovratna finansijska sredstva koja smo dobili od projekta za turizam Veća za regionalnu saradnju omogućila su nam da uspostavimo regionalnu saradnju koja je nedostajala među uzgajivačima konja na zapadnom Balkanu, kao i da lokalna domaćinstva i njihove porodice uključimo u industriju turizma – istakla je Isabell Lanyi Hnis, predsednica Fonda turistički klaster mikroregije Subotica-Palić.

Organizatori se nadaju da će ova regionalna ruta doprineti ne samo dovođenju većeg broja turista u regiju, već i da će pomoći popularizaciji jahanja na zapadnom Balkanu, prenio je Tip.ba.

Izvor:  turistickisvet.com/TIP

_________________________________________________________________________________________

LJUBAVNI POGLED…

 

 “Čini mi se da su moji roditelji ostarili i  više nisu pametni.”

“A meni se čini da ih ti gledaš sada iz drugačijeg ugla.” – reče Bodvin

“Kakve to ima veze?‘Ono što jeste, jeste, kao što ti kažeš.”

“Ispričaću ti priču.”

******

Kralj je bio zaljubljen u Sabrinu, siromašnog porekla koja mu je postala poslednja žena. Jednog popodneva, dok je kralj bio u lovu, stigao je glasnik s obaveštenjem da je Sabrinina majka bolesna.

Iako je bilo zabranjeno uzimati kraljevu ličnu kočiju, za taj se prekršaj plaćalo glavom, Sabrina se popela u kočiju i odjurila majci.

Kad se vratio, kralj je bio obavešten o događaju.

“Zar nije divna?” rekao je. “To je prava ljubav prema roditelju. Nije joj bilo važno što rizikuje život svoj kako bi bila uz majku. Divna je!”

Drugi dan, dok je Sabrina sedela u vrtu dvorca i jela voće, došao je kralj. Princeza ga je pozdravila i zagrizla poslednju breskvu koja je ostala u košari.

“Izgledaju ukusno!” rekao je kralj.

“I jesu ukusne”, rekla je princeza. I, pružajući ruku, prepustila je svom voljenom poslednju breskvu.

“Koliko me voli!” komentarisao je posle kralj. “Odrekla se svoga užitka kako bi mi dala poslednju breskvu iz košare. Zar nije fantastična?”

Prošlo je nekoliko godina i, ko zna zašto, ljubav i strast nestadoše iz kraljevog srca. Sedeći pored najboljeg prijatelja, reče mu: “Nikada se nije držala kao kraljica. Pa zar nije prkosila mojoj zabrani i uzela moju kočiju? Povrh svega, sećam se da mi je jednom dala da jedem voće koje je već zagrizla.”

***

“Stvarnost je uvek ista. Što jeste, jeste. Ipak, kao i u priči, čovek može interpretirati situaciju na ovaj ili onaj način.

Pazi kako percipiraš. – govorio je mudrac Bodvin.

Ako se ono što vidiš prilagođava ‘srazmerno’ stvarnosti koja tebi najviše odgovara – NE VERUJ SVOJIM OČIMA!“

Izvor: beleznica

_________________________________________________________________________________

IGRA PRESTOLA NA TERMITSKI NAČIN…

Čak ni šestonogi kraljevi i kraljice koji žive pod zemljom nisu imuni na vladarske mahinacije.

Foto: Profimedia

Kod jedne vrste azijskih termita, kraljica isključuje svog partnera iz procesa proizvođenja naslednika – tako što klonira samu sebe!

Kako je to moguće?

One se jednostavno kloniraju, kako bi napravile nove kraljice. Da bi eliminisala kraljeve gene, kraljica pravi posebna jajašca koja nemaju ulaz za semenu tečnost.

Životi termita Rericulitermes speratus su idealni za pretapanje u filmsku trilogiju.

Priča počinje osnivanjem nove kolonije od strane jednog para termita, kralja i kraljice. Oni se pare na uobičajen način i pune koloniju radnicima, njihovom decom. Niko se ne pari osim kraljevskog para. Svi u ovom skromnom podzemnom kraljevstvu znaju svoje mesto.

Kraljica može da živi više od 11 godina, a kako stari, red stvari postaje zamršen. Nove buduće kraljice se javljaju u koloniji i počinju da proizvode svoje mlade.

Ko je otac? Kralj – ali on se ne pari sa svojim kćerima; nije toliko dramatično. Sekundarne kraljice su u suštini klonovi svoje majke, napravljene od jajašaca bez ikakve semene tečnosti.

Ovakva vrsta „bezgrešnog“ začeća naziva se partenogeneza.

Mnogobrojni insekti i ponekad određeni gušteri, ajkule i drugi kičmenjaci ga koriste. Kćeri bez oca, koje pravi kraljica termita nisu zaista njeni klonovi, zato što nemaju isti sadržaj gena. Polovina majčinih gena ide u jajašce i oni se dupliraju kako bi nadomestile nedostatak semene tečnosti.

Vremenom ove „sekundarne kraljice“ preuzimaju reprodukciju u koloniji od svoje majke. To nije sistem u kojem je kralj naročito srećan. Svojim kloniranjem, kraljica umanjuje genetsku zaostavštinu kralja.

Kako joj to prolazi nekažnjeno?
Naučnici su otkrili strukturu kraljevskog nasleđivanja kod Reticulitermes speratus 2009. godine, ali je način na koji kraljica proizvodi kćeri bez oca ostala misterija.

Telo ženskog termita čuva semenu tečnost svog partnera i ubacuje deo u svako jaje dok leže, tako da se čini da ne postoji način da se spreči oplodnja.
Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

KRALJ GLUME…

_____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 11. avgusta 1934. godine, rođen je Danilo Bata Stojković, legenda srpskog i jugoslovenskog  glumišta .

_____________________________________________________________________________________________

Svoju više nego usprešnu karijeru je započeo kao pozorišni glumac u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1959. godine, da bi tri godine kasnije postao stalni član Ateljea 212.

U filmske vode Bata ulazi 1964. godine, kada glumi u ostvarenju “Izdajnik”. Tokom sedamdesetih godina imao je niz manjih filmskih i televizijskih uloga, od kojih su najpoznatije one u serijama “Diplomci” i “Grlom u jagode”, kao i ona u čuvenoj “Nacionalnoj klasi”.

 Slavu i popularnost stekao je onda kada je počeo da sarađuje sa dramskim piscem Dušanom Kovačevićem i rediteljem Slobodanom Šijanom. Osamdesetih godina Bata je tumačio nezaboravne uloge u legendarnim filmovima kao što su “Ko to tamo peva”, “Maratonci trče počasni krug”,”Balkanski špijun”, “Varljivo leto 68″.

Stojkovićeve rečenice iz ovih filmova i dan-danas se citiraju sa oduševljenjem.

Bata Stojković u “Varljivom letu”:

Devedesetih godina mogli smo ga videti u ostvarenjima kao što su “Bure baruta”, “Andergraund”, “Tri karte za Holivud” i drugim. Svoje poslednje nastupe imao u pozorištu Zvezdara teatar. Preminuo je 16. marta 2002. u 67 godini života.

Da podsetimo, Danilo Bata Stojković dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, među kojima su “Zlatna arena” 1984. na festivalu u Puli,”Dobričin prsten” 1990. godine (nagrada za životno delo), nagrada “Pavle Vujisić” 1998. godine. Interesantna činjenica iz njegovog života je da je Bata ponavljao razred u 14 godini. Takođe, naš legendarni glumac nikada nije otkazivao pozorišne predstave.

U njegovu čast, u Vrnjačkoj banji se svake godine tradicionalno održava manifestacija “Dani Bate Stojkovića”.

Bata Stojković u predstavi “Profesionalac”:

Bata Stojković u filmu “Kako sam sistematski uništen od idiota”:

Bata Stojković u seriji “Grlom u jagode”:

Bata Stojković u filmu “Idemo dalje”:

Bata Stojković u filmu “Balkanska pravila”:

Bata Stojković u filmu “Crni bombarder”:

Bata Stojković u filmu “Balkanski špijun”:

Bata Stojković u filmu “Maratonci trče počasni krug”:

Bata Stojković u filmu “Ko to tamo peva”:

(Telegraf.rs)

______________________________________________________________________________________________

Biografija

Danilo je rođen u Beogradu 11. avgusta 1934. godine u porodici Alekse Stojkovića, uglednog predratnog veletrgovca drvima i ugljem. Odrastao je na Čuburi, uz rođenog brata Žiku, potonjeg poznatog beogradskog intelektualca i publicistu. Živeo je u Beogradu sa suprugom Olgom.

Jedan od presudnih trenutaka u karijeri Bate Stojkovića je bila predstava iz 1953. godine, na Pašinom brdu u kojoj je igrao u Čehovljevoj predstavi „Krčma na glavnom drumu”. U publici je bio i Dobrica Milutinović, koji je nakon predstave prišao Bati i uzbuđeno mu rekao: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac.”

Na Akademiju ga je primio Tomislav Tanhofer, a diplomirao je kod Josipa Kulundžića 1959. godine, ulogom Đorđa Crnojevića iz Jakšićeve „Jelisavete” i Kapetana vatrogasca iz „Ćelave pevačice”.

Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u pozorištu. Najpoznatije su mu uloge u filmovima Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Balkanski špijun za koje je nagrađivan brojnim nagradama[1].

Preminuo je 16. marta 2002. godine, u 67. godini, a njegova urna je nakon kremacije smeštena u rozarijum beogradskog Novog groblja[2].

Početak glumačke karijere

Pozorišnu karijeru započeo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1959), a 1962. postao je stalni član ansambla Ateljea 212. Publika ga je posebno zavolela u „Zvezdara teatru”, u ulogama koje je Dušan Kovačević pisao za njega. Prvi put na scenu JDP izašao je 1956. godine i igrao slugu u „Magbetu”, a godinu dana kasnije pojavio se kao agent u predstavi „Troje” na sceni Ateljea 212.

Filmsku karijeru je započeo ulogom u filmu „Izdajnik“ iz 1964. Usledio je niz televizijskih i manjih filmskih uloga, a najvažnije su bile uloge u filmovima „Majstor i Margarita“ (1972), „Čuvar plaže u zimskom periodu“ (1976) i Pas koji je voleo vozove (1977). Takođe je igrao i oca jednog od likova u seriji „Grlom u jagode“. Poznat je i po ulozi malog antagoniste u filmu Gorana Markovića „Nacionalna klasa“ (1979).

Proboj i slava

Bata Stojković u filmu Balkanski špijun

Stojković je neke od svojih najboljih uloga imao radeći sa rediteljem Slobodanom Šijanom, a koji je bio najuspešniji kada je radio sa scenarijima Dušana Kovačevića. Šijan, koji je prethodno radio sa Stojkovićem u nekoliko televizijskih produkcija, je debitovao na velikom platnu filmom „Ko to tamo peva“ (1980), komedijom smeštenom pred početak Drugog svetskog rata u ondašnjoj Jugoslaviji. Od uloga ostalih glumaca u filmu, Stojković se isticao ulogom putnika germanofila. „Ko to tamo peva“ je bio veliki kritički i komercijalni uspeh i osvojio je dve nagrade na filmskom festivalu u Montrealu.

Stojković se pojavio u ulozi alkoholičara u filmu „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića, a zatim je ponovo radio sa Šijanom u komediji „Maratonci trče počasni krug“. Film, koji priča o porodici grobara u sukobu sa porodicom lokalnih pljačkaša, je bio još jedan uspeh za Stojkovića i Šijana i zadržao je kultni status do današnjih dana.

Nakon nekoliko manjih uloga, od kojih se izdvaja uloga direktora škole u filmu „Idemo dalje“, Stojković je glumio u tri filma u kojima je tumačio likove koji su bila satira na komunističke ideale „partijskog čoveka“ ili „marksističkog revolucionara“. Prva u nizu je bila uloga Babija Pupuške u Šijanovom filmu „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983), u kome se radi o čoveku koji kreće u traganje za srodnom dušom nakon što je čuo, za njega šokirajuću, vest o ubistvu Če Gevare. Počev od ovog filma, Stojković se usavršio u tumačenju uloga sa „očinskom figurom“, pa je imao još jednu sjajnu ulogu u filmu „Varljivo leto ’68“, Gorana Paskaljevića. Stojković je glumio strogog oca marksistu, koji nije mogao da podnese da se događaji iz 1968. odvijaju pred njegovim očima.

Ujedinjujući svoj talenat sa talentom Dušana Kovačevića, Bata Stojković je 1984. godine izveo po mnogima svoju najbolju ulogu u filmu „Balkanski špijun“, kojeg su režirali zajedno Božidar Nikolić i Dušan Kovačević. U ovom filmu, Stojković je glumio Iliju Čvorovića – bivšeg, sada pritajenog, staljinistu koji je zbog toga proveo godine u zatvoru i sada boluje od paranoje i vidi špijune svuda oko sebe.

Kraj života

Petog februara 2002. godine, iako već teško bolestan, Danilo Bata Stojković igrao je Lupusa u Ateljeu 212, u jubilarnoj, 300. „Korešpodenciji“ (Mihizova dramatizacija dela Borislava Pekića u režiji Arsenija Jovanovića). Trinaestog februara 2002. godine[3], na molbu mladih glumaca iz Slovenije došao je i u Zvezdara teatar da odigra „Profesionalca“ Dušana Kovačevića. To su bili poslednji nastupi jednog od najcenjenijih srpskih glumaca.

Izvor:sr.wikipedia.org

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

BALADA O ŠAHU

Šah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:„

Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

---

ŠAH

Šah je igra na ploči za dva igrača .

Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran .

CARSKA PALATA, FELIX ROMULIANA…

IZVANREDNO ARHEOLOŠKO NALAZIŠTE U SRBIJI

U selu Gamzigrad kod Zaječara, nalazi se Feliks Romulijana (Felix Romuliana), carska palata rimskog imperatora Gaja Valerija Galerija Maksimilijana, podignuta u 3, i 4. veku naše ere. 

Feliks Romulijana je 2007. godine uvrštena u Listu svetske kulturne baštine. Ovaj arheološki lokalitet i predivnu građevinu poslednjih godina poseti više od 40.000 turista.

 Lokalitet je otvoren za posete, od 08,oo do 20,oo časova (od 01.aprila do 30. novembra).

Organizovane posete,   ugovoraju se  preko Narodnog muzeja Zaječar (OVDE), koji je osnovan  1951.godine, kao muzej kompleksnog tipa.

Nastao je sa idejom da dočara dug i događajima bogat život na prostoru Zaječara

 Uvod /Foto:Bora*S

---

  FELIKS ROMULIJANA

U širenju Rimske imperije, reka Dunav je imala značajnu ulogu, a, istovremeno, bila je i njena granica. Najveći deo limesa, odnosno, granice, bio je na teritoriji današnje Srbije, gde su podizani utvrđeni gradovi, odakle se Rim branio od varvara. Zahvaljujući geografskom položaju, u Srbiji se, posle Italije, nalazi najviše spomenika koji datiraju iz Rimskog carstva. Takođe, petina ukupnog broja svih imperatora, rođena je u današnjoj Srbiji.

Feliks Romulijana je u istočnoj Srbiji, nedaleko od sela Gamzigrad i jedan je od arheoloških lokaliteta na 600 kilometara dugom putu rimskih careva kroz Srbiju, kako je nazvan turistički program, koji pobuđuje veliko interesovanje turista u svetu.

 To je rimski grad, u kome je u drugoj polovini trećeg veka rođen budući imperator Gaj Valerije Galerije Maksimilijan, naslednik cara Dioklecijana.

Sagrađen je na visoravni koju sa tri strane okružuju livade, a sa četvrte reka Crni Timok. Kada su pre dva veka započela arheološka istraživanja, stručnjaci su smatrali da je reč o vojnom logoru, a onda se ispostavilo da je Gamzigrad raskošna palata, koja spada među malobrojne reprezentativne spomenike dvorske arhitekture Rimske imperije.

Da je reč o carskoj palati, arheolozi su potvrdili krajem prošlog veka, kada su otkrili uklesan natpis Felix Romuliana.

2Od tog trenutka, istorija se sa sigurnošću mogla rekonstruisati. Rimski imperator Galerije, rođen je i sahranjen u priobalnoj Dakiji, kako se nekada zvao ovaj deo Srbije, u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Romuliana. Pored palate, arheološki lokalitet obuhvata i obližnje brdo Magura, jer su iskopavanja pokazala da je to sveti breg, na kome je, poslednji put u Rimskom carstvu, izvršen čin apoteoze, uzdizanja Galerija i njegove majke među bogove.

Imperator Galerije je vladao po uzoru na cara Dioklecijana, pa je planirao da, kada se povuče sa prestola, život nastavi u palati, koju će sagraditi u kraju odakle je poticao.

Gradnja je počela posle pobede, koju je izvojevao nad Persijancima 298. godine. Iz tog perioda je unutrašnje utvrđenje kompleksa, palata u severozapadnom delu i mali hram.

 3Već početkom sledećeg veka, Galerije, kao jedan od najvećih moćnika Rimskog carstva, započinje gradnju mnogo impozantnijeg utvrđenja, koje obuhvata i već izgrađen prostor.

Novi objekti imaju još raskošniju dekoraciju, sa puno simbolike, koja je rađena od raznovrsnih materijala.

Feliks Romulijana se izdvaja od drugih carskih palata iz toga doba po očuvanosti i specifičnom arhitektonskom sklopu, sa dva odbrambena bedema, skulpturama imperatora Galerija, Jupitera i Herkula, kao i prekrasnim mozaicima.

U Narodnom muzeju u Zaječaru, čuva se mozaik neobično skladne kompozicije i jasnog kolorita, za koji stručnjaci kažu da je jedna od najlepših predstava Dionisa, kao mita o večito mladom božanstvu.

Po umetničkim dometima mozaika i dekorativne arhitektonske plastike, Gamzigrad predstavlja vrhunsko dostignuće kasne antike, kao perioda u kome se centri moći pomeraju sa zapada na istok. (glassrbije.org)

---

 MAGURA

Istočno od glavne kapije carske palate Felix Romuliana, na oko 1 km udaljenosti, nalazi se sveto brdo Magura.

Na ovom sakralnom kompleksu nalaze se dva mauzoleja i dva spomenika u obliku tumula,koji označavaju mesto konsekracije ličnosti sahranjenih u mauzolejima, odnosno mesto gde su imperator Galerije i njegova majka Romula sahranjeni i uvršćeni među bogove.

Arheološka istraživanja obavljena su u periodu između 1989. i 1993. godine, a Magura je jedino mesto na svetu za koje postoje naučne potvrde da je Galerije, bio poslednji imperator nad kojim je obavljen obredni čin apoteoze.

(facebook.com)

---

KAKO DO TAMO

Zaječar – Felix Romuliana – Boljevac

 Iz Zaječara krenite prema Boljevcu putem E761. Do Felix Romuliane ima oko 10km. Na 7. kilometru skrenite levo i vozite još 3km. Ispred Vas se pojavljuje Felix Romuliana. Ukoliko dolazite iz pravca Boljevca, idite putem E761, gde prolazite kroz selo Valakonje. Nakon 25km od Boljevca skrenite desno prema Gamzigradu. Od skretanja ima još oko 3km do Felix Romuliane.

ZANIMLJIVOSTI

Govedar – Imperator

 Galerije je rođen negde oko 250. godine, od majke varvarke koja je 245. godine, ispred naleta Karpa, pobegla sa leve obale Dunava u Priobalnu Dakiju i udala se za čuvara stoke, zbog čega je kasnije Galerije dobio nadimak Armentarije (lat. armentarius, Govedar), nadimak koji ga je pratio i kada je postao imperator.

Istakavši se kao hrabar vojnik u Aurelijanovim i Probovim jedinicama, Galerije je bio zapažen od Dioklecijana, koji ga je usinio i proglasio za cezara, a kasnije mu dao za ženu svoju kćerku Valeriju. Kada su 305. godine, posle povlačenja s vlasti Dioklecijana i Maksimijana, Galerije i Konstancije I Hlor  postali avgusti, trebalo je da zajedno vladaju dvadeset godina, posle čega bi, po Dioklecijanovom političkom programu uspostavljanja tetrarhije (četvorovlašća), ustupili titulu i vlast cezarima, Severu i Maksiminu. Međutim 306. godine Konstancije Hlor iznenada umire u Britaniji i Galerije postaje prvi poglavar Rimske Imperije.

(ajmonegde.com)

---

 Priredio: Bora*S

---

FOTO PLUS- Klikom na fotografiju do većeg formata 

MOJE VREME SA PRINCEZOM I PRINCOM…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Na Čegru, brdu iznad Niša, juče sretoh njihova kraljevska visočanstva princa Vladimira Karađorđevića i princezu Brigitu.

Princ Vladimir Karađorđević, najstariji je sin princa Andreja, brata kralja Petra drugog.

Sa suprugom Brigitom živi u Nemačkoj .

Uvod i foto: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

_______________________________________________________________________________________________________________________________________

Princ Vladimir za „Blic“: Žalim braću i sestre, ali ih ne mrzim

Princ Vladimir Karađorđević, sin kraljevića Andreja i unuk kralja Aleksandra I, ekskluzivno za “Blic” govori zašto se protivio da zemni ostaci njegovog oca sada budu preneti iz SAD u Srbiju i, kako kaže, izdaji njegove braće i sestre.

Foto: M. Šurjanac

Zašto niste bili za to da vaš otac bude sahranjen na Oplencu?

 – Ovo je prekretnica u poslednjih 78 godina srpske istorije i zaista istinski dobra volja mnogih da isprave ono što je učinjeno Karađorđevićima. Ali, plašim se da mnoga pitanja još nisu rešena, niti u potpunosti shvaćena. Na neki način, postoji potencijalna opasnost od stavljanja “kola pre konja”.

 Na šta tačno mislite?

– Nisam želeo da vratim svog oca u vreme velikog previranja u Srbiji. Zar porodica nije mogla da bude ljubazna i zar se nije moglo sačekati da se patnja i sav taj pritisak na srpski narod smanji, pre nego što sam doneo svog dragocenog oca kući? On će biti sahranjen u porodičnoj grobnici na Oplencu, zaostavštini kralja Petra I. Ali, prethodne vlade, čak i posle brojnih sudskih sporova još od 1991. godine, 90 odsto zemljišta i imovine na Oplencu još nisu vratile zadužbini. Karađorđevići moraju da spavaju po hotelima u Topoli, umesto da spavaju u imovini njihovih predaka. Uprkos počasti koja će biti odata vraćenim i izgnanim članovima porodice Karađorđević 26. maja, u koji to ustavni kapacitet ih mi, živi naslednici, zapravo vraćamo? Ja sam lično obećao ocu mnogo više od toga i to je razlog zašto sam toliko ogorčen i razočaran time što su drugi članovi moje porodice odlučili da idu iza mojih leđa i dovedu mog oca u Srbiju sada!

S obzirom na to da ste ipak prisustvovali pomenu, jeste li uspeli da rešite problem sa članovima porodice?
– Iako sam ljut i razočaran mojom braćom i sestrom zbog izvršenja ovog čina izdaje, ne gajim animozitet prema njima. Osećam sažaljenje jer su mislili da je ovo jedini način na koji bi oni mogli da ostvare svoje privatne ciljeve. Jedini razlog zbog kojeg sam došao na pomen je želja da pozdravim očeve posmrtne ostatke jer sam bio primoran i da se izvinim njegovoj duši zbog ove neukusne epizode.

Kako se osećate sada, kada su posmrtni ostaci vašeg oca vraćeni u Srbiju?
– Šta je urađeno, urađeno je. Osećam se oslobođeno znajući da moj otac zna da nisam ja bio taj koji je išao iza leđa drugih članova porodice sa namerom da ostvari svoje lične ciljeve. Voleo bih da sam mogao da odam počast svom ocu onako kako sam planirao, ali činjenica je da je on sada u Srbiji.

Milka Radović | 26. 05. 2013.

KAD PITAH DA UĐEM, ONA REČE – NEĆEM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

PARA LELE…

Dogodilo se. 

 10.decembar 1961. godina.

Bio je to dan kada je Ivi Andriću, srpskom (tada jugoslovenskom) piscu uručeno najveće priznanje za pisanje koje svet poznaje-Nobelova nagrada.

Zlatnu medalju, povelju i ček na više od milion dolara, našem piscu je uručio lično Gustav Adolf  VI, tadašnji švedski kralj.

Tom, za nas istorijskom i veličanstvenom događaju prisustvovale su mnoge od ugleda ličnosti, između ostalih i švedski premijer Tage Eklander, član švedske akademije nauka dr. Andreas Esterling. I naravno, Andrićeva supruga Milica.

 -Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“, kako je rekao jedan naš pisac i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što je neoibično burna i teška prošlost uskratila.

Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore…  rekao je tom prigodom, mudri i otmeni Andrić.

To je naša prošlost.

Kako se prema sopstvenoj prošlosti (i budućnosti) odnosimo danas?

Najbolje je, čini mi se, britko i jednostavno o tome pisao Aleksije Marjanović.

  MI 
U našoj prošlosti izvođeni su samo mračni radovi, 
naši preci su bili grdni gadovi, 
nigde na svetu nije bilo takvih dedaka i bedaka, 
mi smo na njih s punim pravom kivni, 
samo nije jasno 
kako od takvih predaka mi ispadosmo ovako divni. 

Alek Marjano

 A događa nam se…

Dan ranije- 50 godina kasnije.

 9. decembar 2011. godina.

 To je bio dan u kojem SRBIJA NIJE DOBILA STATUS KANDIDATA ZA ULAZAK u EU.

To je odluka Evropskog saveta. A baš su obećavali. TAMOiOVDE.

Novi štap i šargarepa do marta 2012. A možda i duže.

Uz odlaganje i naravno, dodatno uslovljavanje.

Karikatura: b92.net

 PERSPEKTIVA 
Prebrodićemo mi sve jade, 
više se nećemo jadati, 
ostvarićemo mi sve nade, 
više se nećemo nadati.

Alek Marjano

 Realno je. Da.

Imamo izglednu perspektivu, zar ne?

U to ime- živeli, uz čašicu viskija „ glenlivet “ !

 Autor: Bora*Stanković