CARSKO SELO – SANKT PETERBURG…

Carsko selo, imanje i kompleks rezidencija ruske carske porodice nastalo u XVIII veku, nalazi se 26 kilometara južno od Sankt Peterburga.

Posebno je poznato po svojoj impresivnoj baroknoj palati, letnjoj rezidenciji carice Katarine Velike, gde je ona često boravila, kao i okruženju sa velikim vrtovima i uređenim parkovima.

Mesto na kojem se nalazi Carsko selo, prvobitno vlasništvo švedskog plemstva je ruski car Petar Veliki poklonio svojoj budućoj supruzi Katarini I 1708. godine. Originalni naziv, Carskoe Tselo, Carsko selo, mesto je dobilo po palati i parkovima koje je izgradila carica Katarina I, druga žena Petra Velikog i njihova kćerka Katarina Velika.

U sovjetskoj eri mesto je dobilo ime po čuvenom ruskom pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu, koji je ovde studirao na Liceju početkom XIX veka, a kasnije sagradio i kuću. Iako je mestu kasnije vraćeno predrevolucionarno ime, i dalje se često zove Puškinovo.

Originalnu palatu koju je Petar Veliki poklonio svojoj supruzi Katarini I srušila je njihova kćerka carica Katarina Velika, koja je na tom mestu, uz pomoć arhitekte Bartolomeja Rastrelija, izgradila i srušila još dve palate jer joj se nisu dopadale. Sadašnja palata je četvrta po redu sagrađena na tom mestu.

Raskošna carska palata je izgrađena 1717. godine po nacrtu čuvenog italijanskog arhitekte Bartolomeja Rastrelija, koji je kasnije dizajnirao Zimski dvorac u Sankt Peterburgu.

Palata je izgrađena u baroknom stilu i bogato ukrašena. Barokne fasade sa atlantima, stubovima, pilastrima, kitnjastim prozorskim simsovima su duge oko 300 metara. Zlatna crkvena kupola palata se uzdiže iznad jednog kraja fasade, a na vrhu ulaza je ukrasno slovo „E“ (ruski inicijali za Jekaterinu).

Katarinina palata sadrži brojne povezane prostorije koje odišu luksuzom, od bogatih parketa, svilom prekrivenih zidova, do oslikanih i pozlaćenih plafona. Skoro sve prostorije su ukrašene bogatim draguljima i vrednim umetničkim delima. Na nekima su prikazane ruske vojne pobede i dostignuća u nauci i umetnosti.

Dosta je korišćeno zlato za ukrašavanje duboreza, nameštaja i drugih detalja.
Najimpresivnija soba unutar palate je ćilibarska soba koja je potpuno optočena ovim poludragim kamenom u raznovrsnim nijansama, od zelene do mlečne i rđe braon.

Originalna soba je izgrađena 1701. godine za pruskog kralja Frederika I u gradu Koninsberg. Posle njegove smrti, kralj Fridrih je poklanja ruskom caru Petru I, koji je za nju bio zainteresovan. Originalna soba je danas izgubljena, jer ju je nemačka vojska demontirala prilikom povlačenja iz Rusije tokom Drugog svetskog rata. Do danas se ne zna gde je sakrivena, niti šta je bilo sa njom.

Impresivna je i velika dvorana za balove oivičena sa dva nivoa prozora sa prošaranim ogledalima, slično kao Versajska sala sa ogledalima.

Kada sunce sija dvorana blista sa refleksijama ogledala. Bila je savršena za balove tokom letnjih noći i belih petrogradskih noći.

Zelena trpezarija je jedna od prvih carskih prostorija u Rusiji u kojoj je mermerni kamin.

Plava soba za crtanje, plava kineska soba, i horski antre prekriveni su svilenim zidnih oblogama. Kupatilo od poliranog sibirskog kamena, spavaće i dnevne sobe, kao i prostorije za zabavu ukazuju na raskoš.

Odmah pored ulaza u palatu, nalazi se Licej, elitna škola iz XIX veka gde je studirao poznati ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin i mnoge druge poznate ruske ličnosti.

Palata je okružena parkom čiji su ukras mnogobrojne statue. Posebno se ističe čudesna statua Devojke sa razbijenim krčagom.

Veoma je zanimljiv mermerni most preko ribnjaka, i „piramida“ gde je Katarina Velika sahranjivala svoje omiljene pse. Paviljon na ostrvu je izgrađen za muzičare koji su bili u pratnji na kraljevskim izletima brodom na jezeru.

U Carskom selu se nalazi još jedna carska palata, Aleksandrova palata, koja je građena u neoklasičnom stilu i koja je takođe okružena parkom.

Nekada je Carsko selo bilo naselje u kome je živela ruska aristokratija i članovi carske porodice. Sredinom XX veka počela je restauracija jedne od najvećih turističkih znamenitosti Sankt Peterburga.

Danas se Carsko selo nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i svakodnevno ga posećuje veliki broj turista.

Izvor: artnit.net

---

Foto plus

Foto:www.saint-petersburg.com

Foto:www.saint-petersburg.com

KATARINA IZMEĐU DVE VATRE…

U Vatrogasno-spasilačka četa u Boru, među 32 vatrogasca-spasioca, je i jedna žena- Katarina Predić (25) iz Mosne.

Jedina je devojka vatrogasac, koja podjednako obavlja sve teške zadatke i dužnosti zajedno sa kolegama. Iako radi nepune dve godine, među kolegama je omiljena i ravnopravna tako da imaju samo reči hvale za mladu i hrabru koleginicu.

-Mene su oduvek privlačila neobična zanimanja, pogotovo što je ovo human poziv. Od malena sam u neposrednom dodiru sa vatrogasnom službom, jer sam odrastala u selu Mosna, nadomak Donjeg Milanovca, pored samog Vatrogasnog doma.

Prvobitno sam primljena na posao u Negotinu. Međutim, nakon par dana provedenih tamo, premeštana sam u glavnu jedinicu u Boru, kako bih stekla najosnovnija znanja pre početka kursa. Moj mentor, Goran Milojević, trudio se i svakodnevno radio sa mnom četiri meseca da bi mi što više objasnio i pokazao, kako teorijski tako i praktičan, posao koji rade vatrogasci spasioci.

Nakon završenog kursa u Pančevu, na kome sam takođe bila jedina devojka, obučena sam kako se pristupa događaju od samog poziva koji dobijamo u Komandno-operativnom centru, pa sve do izlaska na samu intervenciju i postupka spašavanja ljudskih života, što mi je puno pomoglo u daljem radu-priča Katarina.

Iako je posao vatrogasaca dinamičan i rizičan, zbog okolnosti na koje nailaze ovi humani ljudi, Katarina sebe ne može zamisliti ni u jednom drugom zanimanju.

-U ovom poslu sam u potpinosti ispunjena, iako imam puno odgovornosti za sve što radim, ne mogu prepoznati sebe u bilo kom drugom poslu.

Tome je umnogome doprinela i moja starija sestra Biljana, koja je takođe vatrogasac u Donjem Milanovcu, i slobodno mogu da kažem da je ona moj uzor, jer mi je sa oduševljenjem pričala o poslu koji radi, pa je tako podstakla i mene da se oprobam u ovome i zaista smatram da nisam pogrešila-tvrdi Katarina.

Iako najčešće radi u Komandno- operativnom centru, sa kolegama iz čete učestvuje u svim aktivnostima koje imaju, pa i prisustvovanju na težim intervencijama.

Rad u trećoj smeni je u početku bio naporan za ovu mladu devojku, međutim vremenom se zbog ljubavi prema poslu na sve navikla.

-Povodom nedavnog nestanka struje u Majdanpeku, moje kolege i ja smo danima učestvovali u pružanju pomoći građanima Majdanpeka.

Nije bilo ni malo lako gledati iscrpljena stara lica i malu decu. Radili smo na održavanju agregata, podeli ćebadi i podeli paketa za socijalno ugrožena lica-pojašnjava Katarina.

Kolege su je jako lepo prihvatile i u svemu joj pomažu i trude se da joj što više znanja prenesu, tako da su doprineli da još više zavoli zahtevan posao kojim je odlučila da se bavi.

-Pored moje sestre, kolege su moja najveća podrška i prijatelji. Među nama vlada velika harmonija, svi smo jedna velika porodica i družimo se i pomažemo jedni drugima i van posla. Pozivam sve devojke koje žude za adrenalinom da se odluče na za ovaj plemenit i human poziv, jer pomoći ljudima koji su u nevolji je nešto neprocenjivo za čoveka- uverava nas ova hrabra devojka.

Izvor:bor-sve.net

_______________________________________________________________________________

 

U MNOGO ČEMU, BILA JE PRVA…

Katarina Ivanović, umetnica, lepotica i rodoljub

Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Narodnom muzeju u Beogradu je poklonila 24 slike

BILA je naša prva slikarka, počasni član Srpskog učenog društva, prva žena koja je kod nas naslikala istorijsku kompoziciju…

U mnogo čemu – bila je prva.

Katarina Ivanović na svet je došla 1811. godine, u porodici uglednog građevinskog preduzimača iz mađarskog grada Vesprema. Detinjstvo je provela u gradu Stolni Beograd i od najranijih dana bila „inficirana“ željom da slika.

Njen dar je, srećom, prepoznao bogati trgovac Đorđe Stanković i nije štedeo novac da je pošalje na školovanje u Peštu. U ateljeu Jozefa Peškog, mlada umetnica je ovladala četkicom i bojama. Bila je očarana svetom koji joj se otvarao na platnu. Tu je, 1834. godine, nastao njen prvi autoportret. A onda je otišla u Beč, gde joj je grofica Čaki, 1835. godine, pomogla da upiše Akademiju za likovnu umetnost, u vreme kada je za dame to bio – nedozvoljen „posed“.

Posle pet godina, kreće njena slikarska avantura po evropskim sokacima. Italija, Holandija, Francuska – tu je iskrcavala svoje kofere da bi učila, saznavala, stvarala. Iz svakog grada je, gladna znanja, „ukrala“ poneku važnu lekciju. Početkom 1844. godine odlazi na usavršavanje u Minhen, gde joj se, studirajući istorijsko slikarstvo, otvaraju novi vidici.
Sve vreme je, međutim, težila da dođe u zemlju svojih predaka, dok je boravila u Beču, intenzivno je učila srpski jezik. Katarina je u Beograd zakoračila 1846. godine, puna nade i velikih očekivanja.

Želela je da pomogne svojim Srbima, da im otvori oči i da proširi vidike mladim ljudima željnih obrazovanja. Ali, bila je žena… A to je značilo da se njen glas jedva čuo i da njeni snovi o razvoju grada na dve reke ne mogu biti ostvareni.

Katarina Ivanović – Oslobodjenje Beograda

Dok je boravila u Beogradu, naslikala je dva portreta kneginje Perside, supruge Aleksandra Karađorđevića. I to nije prošlo toliko slavno. Kako nije stekla zasluženo priznanje, ostala je bez zaposlenja koje bi odgovaralo njenom talentu, pa je 1847. godine, pomalo razočarana, napustila našu prestonicu i vratila se u Stolni Beograd.

Tu je provela ostatak života.

PESMA SIME SARAJLIJE

IAKO je slabo govorila srpski jezik, Katarina je bila veliki rodoljub, koji je iskreno želeo da pomogne svom narodu. Time je „kupila“ i slavnog pesnika, Njegoševog učitelja, Simu Milutinovića Sarajliju. Očaran njenim intelektom i lepotom, 1837. godine posvetio joj je jednu od najpoznatijih rodoljubivih pesama – „Trojesestarstvo“.

Autoportret, 1836.

U periodu između 1865. i 1873. godine, stvarala je delo „Osvajanje Beograda 1806.“, koje se smatra trijumfalnim početkom istorijskog slikarstva. Iako su, kako se govorilo, na njenoj slici sevale puške i buktao plamen, Katarinin talenat tada nije prepoznat. Ali, kasnije će greška biti ispravljena…
Srpsko učeno društvo ju je 1876. godine izabralo za počasnog člana, čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Bila je i iznenađena i raznežena:
– Ovo je za mene najlepše, najblagorodnije odlikovanje. Za žensku u ovom dobu još nečuveno – ushićeno je pisala Katarina.

Poneta ovim činom, odlučila je da preostali opus pokloni Beogradskoj srpskoj akademiji. Do 1880. godine u Narodnom muzeju su se našle 24 njene slike, a priložila je i 1.000 forinti za osnivanje fonda sa njenim imenom.
– Nadam se da će Srbi odati poštu mojim delima i da će me držati u svome spomenu – rekla je slikarka.

Katarina je preminula u Stolnom Beogradu 22. septembra 1882. godine.

Iza nje je ostalo 38 slika. Na inicijativu Društva prijatelja Narodnog muzeja, 1967. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd na Novo groblje. Tako se vratila gradu kojem je toliko želela da pomogne.

NAJPOZNATIJA DELA
U NjEN umetnički opus spadaju uglavnom portreti, istorijske žanr-kompozicije, a veliki uspeh je postigla komponujući mrtvu prirodu. Najpoznatija dela su: „Autoportret“ (1836), „Portret mladog muškarca“ (1837) „Grožđe s korpom“ (1838), „Srpski Homer“ (1839), „Portret Sime Milutinovića Sarajlije“ (1840), „Italijanski vinogradar“ (1842), a u drugoj polovini 19. veka naslikala je portrete kneginje Perside Karađorđević, vojvode Stevana Knićanina, „Beograđanku“…
Tatjana Loš | 19. jun 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

BICIKLOM KA EVROPSKOM TRONU

TAMOiOVDE

Katarina Tomić, dvanaestogodišnjakinja, učenica 6. razreda OŠ „Đura Jakšić“ iz Krivelja, pokušaće da  od 24. do 27.septembra zajedno sa  svojim biciklom, znanjem, nastavnikom i drugovima iz reprezentacije Srbije, osvoji evropski tron na 35. Evropskom takmičenju dece u poznavanju saobraćaja, čiji će domaćin biti Skoplje-BJR Makedonija.

Uz svesrdnu podršku svoje škole, porodice i stručnost nastavnika tehničkog obrazovanja Bojana Spasića, koji vodi školsku saobraćajnu sekciju, Katarina je svoj put ka evropskom tronu uspešno krčila : od rada u  saobraćajnoj sekciji škole, preko Opštinskog takmičenja u Boru, potom Okružnog u Brzoj Palanci, da bi na 41. državnom takmičenju „Šta znaš o saobraćaju “ održanom u Niškoj banji, zajedno sa Dušanom Mladenesković, drugom iz škole i ekipe, konačno „vizirala pasoš“ za Evropu.

U organizaciji AMS Srbije, članovi srpske reprezentacije, trodnevne pripreme za Evropsko prvenstvo imaće na Avali od 3. do 6.septembra. Uz prisustvo nastavnika i trenera, takmičari će pored ostalog, posebno uvežbavati Elemente evropskog poligona. Sigurni smo,  da će se naši mladi  reprezentativci, za samo nedovoljnih tri dana, ipak uspešno i dovoljno za pobedu pripremiti.

Katarina, ljupka i nadasve vredna „mlada dama“, osim što fantastično vozi bicikl, uspešno igra i glumi u KUD „Krivelj“, redovno nastupa na recitatorskim takmičenjima, ide u školu baleta i … obožava „Orbit“ žvake.

Eto, u senci, bez pompe i nažalost bez bilo kakve i ičije pomoći, opština borska može dobiti još jednog šampiona, na čiji uspeh ćemo svi biti ponosni.

Hoće li Katarina, Dušan i njihovi drugari iz reprezenacije Srbije sa nama ,dečje iskreno podeliti svoju pobedu ili će, opet, dečje razočarano sa pobedničkog trona gledati, kako ničim zasluženo svojatamo njihov uspeh – zavisi od nas.

Ima još vremena, da osim ovog teksta i konkretnije pripomognemo.

Ili smo, „baš“ prezauzeti i neobavešteni.

Tekst i foto: B. Stanković

---