OVDE SE ODMARALA ARISTOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

 Mesta gde se odmarala evropska aristokratija

Banje u Češkoj važe za najpopularnije u svetu, jer imaju lekovite, mineralne izvore. Gosti, takođe, na raspolaganju imaju kvalitetnu uslugu, komfor, spa objekte, a ujedno mogu da uživaju i u prekrasnom ambijentu okolnih sela gde su smeštene.

KARLOVE VARI

Karlove Vari l foto : Jirka Matousek/flickr.com

  Najpoznatija banja u Češkoj su Karlove Vari, svetski poznato banjsko lečilište.

  Ime su dobile po osnivaču, Karlu IV. Po legendi je Karlo pronašao ovu banju, tako što je jedan od lovaca na jelene upao u topao izvor mineralne vode. Nalazi se u severozapadnom delu Češke i udaljene su od glavnog grada Praga oko 130 km.

  Veliki deo današnje slave grad duguje i izuzetno lepo očuvanoj arhitekturi uokvirenoj očuvanom prirodom na okolnim brdima. Grad leži na tri reke: Ohrže, Rolave i Teple. Sve reke u gradskom području imaju uske doline. Reka Tepla je posebno čuvena po svojoj toploj vodi

darkside

Banja je prelepa i nije čudo što je važila za omiljeno mesto za odmor evropske aristokratije između dva rata. Termalni izvori u Karlovim Varima su veoma bogati sulfatima i karbonatima.Ima 12 izvora, a njihov hemijski sastav je veoma sličan, ali su temperature, kao i sadržaj CO2 različiti.

  Za lečenje se koristi i mineralno lekovito blato – naročito za muskulaturne probleme, dijabetis i digestivne bolesti.

 

Karlove var l foto: Onufry Porechnyj/flickr.com

  Tu su i najstariji, a ujedno i najbolji golf klub i teren u Češkoj. Gosti mogu da uživaju u igranju tenisa, školi jahanja, streljanama, bazenima.

 Grad ima i pozorište, muzeje, a ne treba zaboraviti ni prodavnice sa nadaleko poznatim češkim porcelanom.

Banja je namenjena svim reumatoidnim bolestima,za lečenje degenerativnih oblika lokomotornog aparatusa, dijabetesa i namenjena je za tretmane osoba koje pate od preterane telesne težine.

 Ne preporučuje se u slučaju infektivnih bolesti, a zbog visoke temperature vode, ni u slučaju srčanih oboljenja.

---

MARIJANSKE LAZNE

 Ovu banju su nekada posećivali Gete, Šopen, Vagner, britanski kralj Edvard, kao i Nikolaj II Romanov.

foto: AXEL-D/flickr.com

  Ona je druga po veličini banja u Češkoj, sa 40 izvora mineralne vode u samom mestu, i sa preko stotinu termalnih lekovitih izvora u bližoj okolini.

  Smatra se da su Marijanske Lazne najlepši grad u Češkoj Republici.

  Banja se nalazi se u prelepom parku i ima veliki broj otvorenih i zatvorenih bazena, kao i wellness centar. Marijanske Lazne su idalno okruženje za lečenje, rehabilitacilu, ali i i za relaksaciju.

Kombinacija lekovite vode, gasova i blata sa najsavremenijim medicinskim tretmanima, pruža vam mogućnost potpunog oporavka u izuzetno prijatnom okruženju.

 Najvažnija karakteristika banje Marijanske Lazne je veliki broj izvora različitog kvaliteta vode, koji se mogu podeliti u dve kategorije:

foto: Jim Linwood/flickr.com

  Voda izvora višeg nivoa sadrži veću količinu soli (natrijuma) i ugljen dioksida. Osim toga, glavni tok se pri površini razdvaja u manje tokove koji zahvaljujući različitoj strukturi tla imaju različit hemijski sastav. A, sporedni tokovi se takođe bliže površini račvaju u manje tokove i u zavisnosti od sastava zemljišta imaju različite postotke kalcijuma, gvožđa i magnezijuma.

foto: Axel-D/flickr.com

 Najpoznatiji izvor u banji je Krstov izvor, monumentalni paviljon sa kupolom, dvostrukim, patrijaršijskim krstom na vrhu, i 72 jonska stuba. Originalni paviljon je građen od 1818. do 1826, ali je u međuvremenu srušen tako da je današnja građevina u stvari rekonstrukcija iz 1912.

  Voda sa ovog izvora je visoko mineralna sa jakim laksativnim svojstvima, i koristi se i za pijenje i za kupanje.

  Rudolfov izvor izbacuje nisko mineralnu vodu sa jakim postotkom kalicjuma, i koristi se za urinarne probleme. Iznad izvora podignut je paviljon drvene konstrukcije, kao i česma. Voda se usmerava i do obližnje kolonade, a delom se i flašira.

  Karolinin izvor ime je dobio po supruzi imperatora Franca Jozefa I. Obližnja kolonada pogidnuta je 1869, a paviljon je rekonstruisan 1989. Voda je nisko mineralna, sa jakim postotkom magnezijuma.

U banji se leče bolesti bubrega, kožne bolesti, digestivni problemi i svi degenerativni oblici lokomotornog aparatusa.

---

FRANTIŠKOVE LAZNE

Banja Františkove Lazne skromnije su i manje poznate od Karlovih Vari i Marijanskih Lazni, nalaze se na zapadu.

foto: Klaus Nahr/flickr.com

  Izvori tople mineralne vode bili poznati već u 12. veku, a prvi pisani podatak o crpljenju takozvane “chebske kiselice” datira iz 1406. godine.

  Drugi mineralni izvori su: Luisin, Solni i Lučni izvor. Ukupno ima 24 izvora tople mineralne vode.

  Banja 1865. stiče nezavisnost od mesta Cheb, kojem su do tada bile podređene.

 Novorenesansne i novobarokne zgrade čine izvanredno skladnu arhitektonsku celinu, tako da je mesto proglašeno za rezervat spomenika.

foto: Paul Sableman/flickr.com

  Širenje mesta se je nastavilo sve do 1890., kada je zaukruženo u približno današnjem izgledu.

Obnovljena, skladna arhitektura daje mestu i danas ugođaj gradića iz vremena Belle Epoque.

foto: Klaus Nahr/flickr.com

 Banja se pročula po uspešnom lečenju ženskih bolesti, posebno neplodnosti.

 Uz to, s ugljikovom vodom, uspešno se teretiraju kardiovaskularne smetnje.

  M.Nikolić/superodmor.rs

---

---

U TUĐINI, RASUTE KOSTI SRPSKE…

KRŠNA GORA PREKRILA 7.000 SRPSKIH GROBOVA

Zaječarac Dejan Ranđelović, čuvar osam decenija nepoznatog srpskog groblja u Češkoj

 Ranđelović je slučajno 1995. godine otkrio spomenike i kamene krstove srpskih zarobljenika u šumama Kršne gore na granici sa Nemačkom, gde je i Spomen-kostrunica stradalim Srbima i Rusima.

 Godine 2005, nakom mnogo leta, na Vidovdan, u seocetu Jinžrihovci, 25 kilometara od Karlovih vari, u Češkoj, episkop Raško-prizrenski Artemije, služio je parastos  za 7.100 Srba i 180 Rusa stradalih u ogromnom logoru u vreme Prvog svetskog rata. Na tom mestu, nekadašnjeme “zarobljeničkom paklu” u koji su dovođeni Srbi iz svih karjeva Srbije, Kralj Aleksandar Karađorđević podigao je, 1931. godine, Spomen-kosturnicu. Nedaleko odatle, na češko-nemačkoj granici, iznikla je bujna šuma u kojoj i danas ima  srpskih grobova o čemu svedoče nadgrobne ploče i visoki kameni krstovi. Ovako piše “Politika” 16. oktobra 2005. godine dodajući da o ovom našem “Severnom Gazimestanu”  brine Dejan Ranđelović iz Karlovih Vari.

-Otišao sam u proleće te 1995. sa češkim prijateljima u šume u toj oblasti da tražimo jestive gljive. Iznenada sam naleteo na veći kamen, spomenik na kome je pislao ime Srbina iz okoline Požarevca. Ceo tekst bio je na srpskom jeziku. Onda su me moji Česi odveli do pet kilometara udaljene Spomen-kosturnice. Nisam čekao, posle dan,dva zaputio sam se u Prag, u našu ambasadu. Znali su da je tamo bio najveći zarobljenički logor na prostoru ondašnje Austro-Ugarske. Dali su mi ključ od Spomen-kostrunice i urednu, zvaničnu dokumentaciju kako bi mogao da brinem o tom prostoru.

Te godine izabran sam za predsednika Pravoslavne omladine u Češkoj. Od tada sa Srbima, mladim pravoslavcima iz Češke, Ukrajincima i Rusima koji tamo rade, kao i meštanima (oni vole nedeljom da dođu u spomen-prostor i odaju poštu stradalim logorašima) odlaazim svakog vikenda.Otključam vrata, počistim, uredim celo mesto koliko mogu, pomolim se Bogu.Nažalost, spomen je maltene ruglo, krov prokišnjava. U zapuštenom groblju, na samoj granici, počiva 1.600 Srba i 64 Rusa. Našao sam 100 spomenika, po imenu i prezimenu, mojih Timočana-priča nam Dejan Ranđelović, Zaječarac, po ocu i majci sa Stare planine, Kalne i Jalovik Izvora. Najviše se obraduje kad na Vidovdan dočeka potomke starih srpskih ratnika iz Požarevca koji, od pre neku godinu, stalno dolaze na to sveto mesto.

Slavoljub Stojadinović Regrut, predsednik požarevačkog Udruženja potomaka ratnika 1912-1920, kaže da su Jinžrihovci drugi srpski Zejtinlijk, a da je Dejan drugi Đorđe Mihajlović, neumorni čuveni Zajtnlika zajedno sa svojim precima.

Ranđelović je uspešan čovek u Karlovim Varima. Od kada je tamo, od 1990. radio je prvo u toj svetskoj banji, pa u Osigravajućem društvu, potom je imao privatnu firmu, sada se bavi proizvodnjom i prodajom preparata na bazi banjske lekovite vode za izlečenje reumatičnih bolesti. Ugovorio je, zajendo sa suprugom, Ruskinjom, programerom u češkom Gazpromu, izvoz za Rusiju, pa je došao da predahne u rodni kraj. Veruje da će i u ovom poslu biti kako valja, onda će imati i više mogućnosti da pomogne popravku Spomen-kosturnice (mauzoleja) i posveti se uređenju srpskog groblja.

-Dolaze i Srbi iz Praga u Kršnogorje (Kršna gora), tamo ih je 4.000, Česi iz okoline, stižu i Sudetski Nemci. Najređi su naših iz otadžbine.Ta oblast pripada češkoj šumarskoj organizaciji, uskoro će 100 godina od kako je groblje osnovano.

Po međunarodnim zakonima, ukoliko se ne uredi i ne utvrdi vlasništvo, može se smatrati običnom parcelom. Neki biznismeni hteli su da kupe celu šumu i prvedu je kulturi, ali to češka država nije dozvolila, niti će tako nešto učiniti. Kosturnica ili mauzolej je poklon Češke iz 1926. godine tadašnjoj Kraljevini Jugsolavije. Bila je to gzrada vodovodnog preduzeća, kasnije je naša država platila preruređenje. Zato će Srbija morati pravno da reguliše svojinu kao što su to učinile druge zemlje-objašnjava naš sagovornik podsećajući da je 2011.dolazila delegacija Ministarstva za dijasporu, ali ništa, sem službene zabeleške, nije učinjeno.Čak su napisli i neke netačnosti.Groblje nisu ni videli. A za njegovo uređenje ne treba mnogo. Kao što nije trebalo puno ni vremena, ni para, da novinar RTS-a iz Poažrevca Novica Savić nadavno sačini prvu dokumentarnu emisiju o Jinžrihovcima.

Poslednjih godina u Jižrihovce odlaze Požarevljani. I njjihova pokolenja, veli Slavoljub Stojadinović, odlaziće, bar na Vidovdan, dok je sveta i veka. Pomoliće se senima tih mučenika, zarobljenika koji, braneći prag otadžbije, stigoše i kosti ostaviše u tuđini, daleko od svoje Srbije. Dejan Ranđelović nikad ih neće napustiti, boriće se sa svojom krhkom Ruskinjom i češkim prijateljima koliko god bude imao snage, isto toilko koliko i tri generacije Mihajlovića, rodom iz Grblja u Boki Kotosrskoj, čuvajući Zejtinlik. A Dejan je obnovio i napuštenu i usmaljenu crkvu u svom Jalovik Izvoru, ali to je, zbori on, druga, naša priča.

Brana Filipović/ pulsistoka.rs 

---

CRNA ŽUČ ŽIVOTA…

 PODSEĆANJE

Živojin Žika Pavlović, jedan od najsvestranijih i najkreativnijih umetnika naše kulture, umro je na današnji dan, 29. novembra 1998. godine.

 Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara.

Mladalački period njegovog stvaralaštva obeležile su slike i akvareli.

Ipak, životno opredeljenje bili su mu književnost i film.

Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu.

Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film LJuba Popović (1958). Prvi film koji je režirao bio je omnibus „Kapi, vode, ratnici„, a zatim su sledili: „Povratak„, „Buđenje pacova„, „Kad budem mrtav i  beo„, „Zadah tela“ i „Doviđenja u sledećem ratu„.

Nagrađivan je „Zlatnom arenom“ u Puli, na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima u Berlinu, Veneciji i Karlovim Varima.

Pavlović je  bio autor koji je obeležio „crni talas“ jugoslovenskog filma.

Uporedo sa filmskim, nastajala su i njegova literarna  ostvarenja.

Proznim ciklusom „Divlji vetar„, koji čini desetak romana i nekoliko pripovedaka, ostavio je svojevrsnu književnu  sagu o srpskoj istorijskoj sudbini, naročito o istočnoj Srbiji. Romane „Zadah tela„, „Zid smrti„, „Oni više ne postoje„, „Lov na tigrove„, „Trag divljači„, „Dolap„, „Lapot„, „Otkucaji„… i zbirke pripovedaka pratile su nagrade za književnost „Ivo Andrić“, „Isidora Sekulić“, „Feliks Romulijana“ i dve NIN – ove književne nagrade.

***

     CRNA ŽUČ ŽIVOTA

 Živojin Pavlović je svojim delima stvorio neku vrstu socijalnog varvarstva: ratnog, poratnog i ovovremenog, pomešanog sa ludim realizmom, u kojem seks-uteha, alkohol-zaborav, mračni nagoni, bolovi, patnja i mržnja vise nad našim glavama kao ledenice na plus dvadeset.

 Suštinu dela Živojina Pavlovića oredstavlja žudnja za životom. Ta žudnja kod užarenih umetnika često prelazi preko granice etike i estetike, ali nikada ne prelazi prag istine. A istina je, u stvari, neka vrsta neumesnosti ili, bolje reći, ruglo našeg života, prema kojem češće osećamo odvratnost nego divljenje.

Čitajući danas njegovu ponovo objavljenu knjigu Ispljuvak pun krvi, dnevnik o „lepim nesrećnim danima“ protesta ′68. u Beogradu, pomislio sam na jednu zaboravljenu misao iz vremena Francuske revolucije koju je izrekao Sen-Žist, na misao koja bi danas odvažnim i pametnim glavama u ovoj zapušteno-napuštenoj državi mogla biti poučna, bez i jedne pomisli da je zakasnela: „Ko ne sprovede revoluciju do kraja, kopa sebi grob.“ Paradoksalno, ali ova misao je toliko puna optimizma da je, ubeđen sam, Živojin Pavlović nije sebi izbijao iz glave. Danas sam, u ovom našem metežu, sklon da potpišem da je on nesvesno verovao u dve mogućnosti iz ove Sen-Žistove rečenice: ili si mrtav dok ne postaneš živ (život u legendi) ili si živ a mrtav (niko i ništa u životu).

Zbog toga mislim da našem društvu i kulturi upravo nedostaje Živojin Pavlović.

 To je jedna strana ove priče.

Druga strana je vezana za odnos, takođe senžistovski, prema utopijama. Snimajući filmove u vremenima kada je svaki dan opštenarodnog života bio jedno veliko obećanje, Živojin Pavlović ni u jednom svom delu nije pokazao interesovanje za bilo kakvu ideju o „novom svetu“ i „novom čoveku“. On utopije nije prezirao zbog toga što se one ne mogu ostvariti. Naprotiv, prezirao ih je zbog toga što su one ostvarive.

Kada je govoreno da su njegovi filmovi mračni, nije shvaćeno da su ti filmovi posledica nemogućnosti da se sirovi život preobrazi u lepotu zamišljenu u ideološkim utopijama, da ne kažem u izmišljotinama i nebulozama, nego da je život sam po sebi destruktivan, jer je njegova suština obavijena maglama, splinom i lažima. To je istina koja nadilazi ljudsko društvo i koja je kao takva konstantna. Zbog toga u filmovima Živojina Pavlovića nije reč o pobuni. O čemu je onda reč, budući da su svi njegovi filmovi bili ili zabranjeni ili pod kontrolom?