KRČMA U PLANINI…

Ivanjica – Muke koje imaju vredni meštani Močioca lakše se podnose u društvu uz razgovor. A gde bi drugo podelili svoju ratarsku muku nego u kafani koja je ujedno jedina ustanova kulture u ovom mestu.

Krčmarica Dušica Munitlak kaže da ne može da se zaradi od ovog posla, najviše ljudi ima praznikom i radnim danom.

Milanko Munitlak objasnio nam je kako teku zemaljski dani jednog seljaka u Močiocima.

“Danas smo proveli ceo dan u kafani. Imalo je društva sedeli smo, pili nismo se zamerali. Odem kući namirim stoku, pa se vratim”, kaže Munitlak.

Ovi vedri seljani iako žive daleko u planinama ne kukaju uzdaju se u svojih deset nokata.

U dugim zimskim danima kadana “Kod Dušice” je za malobrojne meštane Močioca je biblioteka, pozorište ali i crkva u kojoj se najčešće mole bogu.

Izvor: Glas zapadne Srbije

---

---

PRVA KAFANA U EVROPI…

Prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu pre skoro 500 godina

Prestonica Srbije pala je pod Osmanlije 1521. godine, a neki istorijski zapisi kažu da je već naredne u njoj otvorena prva kafana, na današnjem Dorćolu. Sigurno su se stari Dorćolci smejali Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama konačno stigla i do njih, sa zakašnjenjem od veka i po

Kafana Kičevo, Sava Mala

Ako u Beogradu nešto postoji u izobilju, onda su to ugostiteljski objekti. Kafane, kafići, barovi, pivnice, restorani i klubovi doimaju se kao jedina privredna grana koja zapravo radi i zarađuje u našoj zemlji.

Deo Beograda u kojem je to možda i najizraženije je Dorćol, istorijska četvrt koju naseljava posebna etnička grupa – Dorćolci. Blizina strogom centru grada, a relativna mirnoća života, neodoljivo privlače i one koji su u njemu odrasli i one koji nisu, a hteli bi da se dosele.

Kafana Bajlonov kladenac

Boemski karakter čitavog tog dela prestonica jednostavno se ne može negirati, bez obzira da li pričamo o Skadarliji ili o Strahinjića bana gde se u poslednjih dvadesetak godina načičkala gomila savremenih kafića zbog čega je ta ulica prozvana Silikonska dolina, ili, duhovitije, Budva-Bečići.

Stoga uopšte ne bi trebalo da vas začudi informacija da je upravo na Dorćolu, davne 1522. godine, odmah nakon osmanlijskog osvajanja Beograda, otvorena prva kafana na ušću Save u Dunav. Tako barem tvrde neki istorijski zapisi.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je i prva na čitavom Balkanskom poluostrvu, jer je čak i Carigrad dobio svoju prvu tek 1555. godine.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je prva na čitavom evropskom kontinentu, pa su tako stari Dorćolci u 17. veku samo mogli da se smeju Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama stigla i do njih.

Kafana Albanija

Šta više (a ovo je poslednje „šta više“), ta dorćolska kafana je bila među prvima na svetu, i „kolje“ se po starosti sa onim lokalima koji su otvoreni pa zabranjeni u Meki, i sa onima koji su potom otvoreni u Damasku i Kairu.

Da se mi ipak vratimo korak unazad i pozabavimo Evropom.

Kafana u Istanbulu – slika Amedea Preciosija iz sredine 19. veka

Kafa i kafanska kultura na Stari kontinent stigli su upravo putem kontakta sa Turcima i gotovo momentalno su postali popularni. Prva posle Dorćola bila je Venecija, koja je kafanu dobila 1629. godine, zahvaljujući trgovačkim vezama Republike svetog Marka i Otomanskog carstva; ipak, pouzdani zapis je tek iz 1645.

Englezi su svoju prvu dobili u Oksfordu 1652. godine, što je sto trideset godina kašnjenja za Dorćolom i Beogradom, a otvorio ju je Jevrejin po imenu Jakob; u istoj zgradi se danas nalazi kafe-bar „The Grand Cafe“. I ona koja je otvorena u istom gradu dve godine docnije takođe i dalje postoji.

London je svoju prvu kafanu video iste godine kada i Oksford, dakle 1652, ali sa nekoliko meseci zakašnjenja. Nju je otvorio izvesni Paskva Rose, najverovatnije Grk iz sicilijanskog grada Raguze, koji je bio sluga kod trgovca otomanskom robom (između ostalog i kafom) Danijela Edvardsa. U periodu 1670-85. broj kafana se umnogostručio i već ih je bilo nekoliko hiljada u celoj Engleskoj.

Čuvena pariska kafana Cafe Procope najstarija aktivna u francuskoj prestonici

Paskva Rose je otvorio i prvu parisku kafanu 1672. godine i držao monopol dok Prokopio Kuto, italijanski kuvar sa Sicilije, nije 1686. otvorio čuveni „Café Procope“ koji i danas postoji i smatra se najstarijim aktivnim restoranom u francuskoj prestonici i koji već stotinama godina okuplja krem tamošnje inteligencije (te je stoga igrao važnu ulogu u mnogim istorijskim zbivanjima i pokretima, od prosvetiteljstva preko revolucije do današnjeg dana).

Prva bečka kafana je svetlost dana ugledala 1683. godine zahvaljujući Franji Đuri Kolčiću (poljskom pravoslavcu, verovatno Belorusu) koji je učestvovao u odbrani Beča (to je ona čuvena bitka u kojoj je poljski kralj Jan III Sobjeski uleteo u osmanlijske redove u klinu, predvodeći svoje ljute husare, i razbio tursku silesiju u paramparčad).

Pošto su hrišćani nakon hitrog neprijateljskog povlačenja pronašli ogromne količine opreme i hrane, uključujući i velike količine sirovih zrna kafe, a budući da je Franja prethodno boravio u Somboru gde je pio kafu, uspešno je kod kralja Jana III obezbedio sebi tu robu koju niko drugi nije hteo i otvorio lokal „Kod zrna zelenog pasulja“, jer su zrna bila zelenkasta i nalik pasulju.

Ne znamo da li je Franja u Somboru sedeo u kafani ili je pio kafu s nogu, ali ako je ovo prvo onda je i Sombor u tome ispred Beča. Bilo kako bilo, zahvalne Bečlije odužile su se Kolčiću tako što su mu podigne spomenik. (Uprkos tome što je u novije vreme ova anegdota obesmišljena; naime, izgleda da je prvu kafanu u Beču ipak otvorio grčki trgovac po imenu Jovan Diodato.)

Što se tiče ostalih zemalja, pomenimo da je 1667. godine Bukurešt dobio svoju prvu kafanu, otvorenu od strane Kara Hamije, bivšeg janičara, dok je prva američka otvorena 1676. godine u Bostonu.

izvor: rasen.rs/Telegraf

_____________________________________________________

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

LJUTITO MEČE     Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde.   Dole, u šumi, jedno meče zamišljeno, već treće veče, gleda u zvezde.     Meče se ljuti već treći dan što ga teraju u zimski san i zamišljeno stalno ćuti.   Tata se ljuti, mama se ljuti i svi mu vele:   Otkad postoje med i pčele, otkad postoje sunce i veče nismo videli takvo meče.     „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,   „kad lišće sasvim, sasvim požuti   i sneg napada iznad rita?“   A meče, ćuti.   „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,   „kad svet od snega sasvim pobeli?“     Tata se ljuti, mama se ljuti,   a meče ćuti.   Odjednom, meče ljutito reklo,   šta ga je peklo:   „Neću da spavam, neću, i tačka.   Zašto ne spavaju zec i mačka?   I ptica iznad naših glava   zašto ne spava?“   A onda tiho, tiho reče:   „Baš mi je krivo što sam meče.“   Sad mama ćuti i tata ćuti i svi su strašno zabrinuti. Meče se ljuti: „Uzeću“, kaže, „trotinet, idem međ decu, među svet. Neću da spavam. Neću, i tačka. Što ne spavaju zec i mačka?“   Mesec obuko čizmice žute, oblaci obukli plave kapute pa cele noći nebom jezde. A jedno meče već treće veče neće da spava. Gleda u zvezde.

SRPSKA KAFANA U NJUJORKU NA LISTI “101 NAJBOLJI RESTORAN NA SVETU”…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Lokal autentičnog naziva “Kafana”, čiji je vlasnik Srbin, a koji se nalazi na Menhetnu, uvršten je na listu 101 najboljeg restorana na svetu, prema analizi američkog nedeljnika “Njuzvik”.

Ovaj restoran nalazi se na Ist vilidžu, u elitnom delu Njujorka. Otvoren je 2008. godine i odmah je postao jedno od omiljenih mesta za izlazak u tom delu grada. Vlasnik i idejni tvorac “Kafane” je Vladimir Ocokoljić, koji je upotrebio svoje porodično i profesionalno nasleđe da bi stvorio prostor u kojem će se svako dobro provesti i u koji su svi pozvani.

Kako bi preneo atmosferu dobrog, starog boemskog šmeka, kakav je nekada postojao u restoranima njegovih predaka, Ocokoljić je u Njujork doneo namešaj iz kuća svojih dedova, uključujući tu i jedan stari luster. Njegov otac, arhitekta, stigao je u Njujork i pomogao sinu da ostvari svoj san.

U enterijeru je zadržana “gola cigla”, karakteristična za Menhetn, ali obogaćena brojnim starim fotografijama porodice Ocokoljić i antikvitetnim razglednicama starog Beograda.

– Ne mogu da kažem da “Kafana” predstavlja tipičnu beogradsku kafanu s početka 20. veka, ali svakako predstavlja moje viđenje Beograda, onakvog kakav je zapisan u sećanjima moje porodice – ispričao je Ocokoljić za američki portal “Bturn”.

Kako kaže, i recepti su originalni i “drevni”.

– Recepti za pite i salate su od moje tetke, mame i bake, a za roštilj su oni iz “Srpskog kuvara”, objavljenog još 1930. godine – kaže vlasnik ove kafane.

(E. T. / Bturn.com)/telegraf.rs

________________________________________________________________________________________

KAFANA „DŽERIMA“ UŠLA U KNJIGU SOCIOLOGIJE…

TAMOiOVDE_____________К A Z U J  K R Č M O  DŽ E R I M O

Čuvena niška kafana ušla i u knjigu sociologa Dragoljuba B. Đorđevića. Mehana sa periferije počivala na gazdi, konobarici i pevaljki

KAFANA DŽERIMA

ČUVENA niška krčma „Džerima“, koja je opevana u još čuvenijoj pesmi „Kazuj krčmo Džerimo“, svoje zlatno doba davno je proživela, još sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. A ta kafana, pokraj auto-puta „Bratstvo-jedinstvo“, ušla je i u knjigu profesora sociologije na Niškom univerzitetu dr Dragoljuba B. Đorđevića.

 Autor u knjizi „Kazuj krčmo Džerimo: periferijska kafana i okolo nje“, na osnovu vlastitog iskustva skicira život u poznatoj kafani, u Donjem Komrenu kod Niša, sedamdesetih godina minulog veka. I to kako bi uobličio odlike i društvene funkcije „periferijske kafane“ – „osobenog tipa ugostiteljskog objekta na obodu grada, koji počiva na gazdi, konobarici i pevaljki“.

 – Ako je kafana istinski životni nauk, nezaobilazna društvena institucija, pogotovu kod Srba i na Balkanu, i svojevrsna sociološka laboratorija, onda je red da se podvrgne naučnom proučavanju kao zasebna oblast istraživanja. U tom bi slučaju odgovarajući naziv bio sociologija kafane – veli Đorđević, kome je minule sedmice uručena nagrada „Desimir Tošić“ za najbolju knjigu iz beletristike u 2011. upravo za „Kazuj krčmo Džerimo…“.

OPEVANA KAFANU

„Džerima“ je opevala Radmila Todorović-Babić u pesmi „Kazuj, krčmo Džerimo“, za koju je aranžman na tradicionalni južnjački melos sačinio Bakija Bakić, a kompoziciju izvodi Usnija Redžepova.

Kroz kazivanje o jednoj kafani, Đorđević raspravlja o periferijskom životu, o kocki i kockarima, seksualnim izopačenostima, drogi i kriminalu…

Analizira se i lik Radeta Živkovića – Džerime, vlasnika krčme, njegov odnos sa meštanima, gazdovanje kafanom, anegdote.

– Živković je višestrana ličnost i retka osoba – kazuje Đorđević – Nije bez pokrića s kafanom ušao u narodnu pesmu, sada i u sociološku književnost, kao što nas ne bi iznenadilo ako uskoro postane predmet filmskog dokumentarca ili literarni junak.

Džerima je nepogrešivo prepoznavao „srodnike“, ljude sličnog kova, i prema njima se odnosio popustljivo: od toga da su mogli duže ostati u kafani, znači i kada je za većinu već važio fajront, dotle da im je pozajmljivao pare kako bi mogli da se „provode“, plaćaju muziku i naručuju iće i piće. Takvi su ga retko izneveravali.

Živković, inače bivši autoprevoznik, na kraju kafanske večeri, koja je isticala uvek posle ponoći i propisanog radnog vremena, često je bio na mukama sa mušterijama: kako da ih privoli da napuste objekat. Prosto naprosto, i „suva i mokra braća“, uljudni i pijani posetioci, nisu olako želeli da se udalje. Kafedžiju je počesto hvatala nervoza, i tada je znao da bude neprijatan i grub, da viče i silom izgoni noćobdije uz omiljenu reč „raus“.

DOŠAO INSPEKTOR

Dosao u kafanu glavni sanitarni inspektor koji, inače, ima pravo da zatvori takve objekte. Svi se poplašili, pa i Rade Džerima. „Ništa, ništa“, veli inspektor, „samo sam navratio da se uverim da li zaista Džera čuva ovce u crnom odelu, beloj košulji, mašni i cipelama“.

U krčmi Džerima često je bilo i incidenata – tuča i lomnjave čaša, flaša i inventara, pa je gazda svagda bio pripravan da na vreme reaguje.

Držao je motku ispod šanka, i kad neko počne da krši on očas vadi močugu i nemilosrdno udara remetioca. Jednom se desilo da Džerima skoro „ubije na mrtvo“ nedužnog gosta, jer mu je izazivač nereda lukavo podmetnuo lom ispod astala.

Nimalo nije bilo lako i prijatno biti vlasnik periferijske mehane, u kojoj je znala da zavlada „drumska kultura“, ali je Džerima krčmar kakav se poželeti može: iako nije na svaki kalup stavljan, jeste dobar čovek, prostodušan i lafčina.

 OLIČENjE GAZDE

Krčma „Džerima“ je poodavno zatvorena, a Rade Živković se sada izdržava od mizerne penzije i nakupništva na Donjokomrenskoj zelenoj pijaci.

Nekolicina nekadašnjih stalnih gostiju kafane, koje je Rade nekoć pomagao u pravo vreme, „kad se nije imalo, a mnogo toga žudelo“, sada mu istovrsno uzvraća, u za njega pravo vreme, jer je fizički i imovinski onemoćao.

Miša Rostović /novosti.rs

---