Sajt Yugopapir nedavno je preneo tekst objavljen u TV Novostima 1969. godine u kome futuristi predviđaju kako će izgledati 2000. godina. Elementarijum tim povodom istražuje šta se od toga obistinilo
Jedna od razglednica iz francuske serije na kojima je krajem 19. i početkom 20. veka prikazivana 2000. godina, Foto: Flickr
Iz ugla brojnih stanovnika Zemlje 2000. godina nije označavala samo poslednju revoluciju planete oko Sunca u 20. veku ili kraj drugog milenijuma, već mnogo više od toga. Od dvehiljadite godine očekivalo se mnogo u naučno-tehnološkom smislu. Kako futurologija nikako ne može biti egzaktna, jer dobrim delom počiva na induktivnom mišljenju, a često i velikoj pretencioznosti neutemeljeno optimističnih vizionara, mnoga predviđanja o dvehiljaditoj godini ostala su neostvarena. Za pojedina se danas čak i zna da su nemoguća, dok se ponešto ipak i ostvarilo.
Ukoliko biste koristeći vremensku mašinu skoknuli pola veka u prošlost i sreli nekog Jugoslovena, vrlo lako biste mogli da pobijete njegov entuzijazam dokazima da prosečan ljudski vek u 2000. godini nije iznosio vek i po, da Jugoslavija nije postala „mala Švedska“ i da, što je po njega možda najtragičnije, zemlja u kojoj živi uopšte više neće postojati. Kao i u velikom delu sveta, i u Jugoslaviji je hladnoratovski period velikih globalnih ulaganja u nauku i tehnologiju doneo optimistične poglede u budućnost. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, zemlja se narednih decenija ubrzano obnavljala, standard i kvalitet života su rasli, spoljnopolitičke prilike su uglavnom bile povoljne, a kolektivni duh samoupravnog socijalizma je kreirao sliku berićetne budućnosti.
JUGOSLAVIJA BUDUĆNOSTI
Detalj sa novčanice iz 1987. godine, Foto: Wikimedia
Godina 1969. ostaće upamćena po jednom od najvećih podviga ljudske civilizacije – prva ljudska posada je kročila na Mesec, a oduševljenje se osetilo i u Jugoslaviji. U to vreme popularna emisija „Vidici“ na Televiziji Beograd bavila se temom načina i kvaliteta života kada jednom bude došla ta 2000. godina. Brojni sagovornici iz sveta nauke i tehnologije su tokom nekoliko epizoda predviđali kako će izgledati život za tri decenije, a rečenica iz scenarija ove emisije „I mi, Jugosloveni, kao da smo ukrcani u neku raketu koja nas nosi u budućnost“, opisuje tadašnji entuzijazam koji iz današnje perspektive zvuči pomalo naivno.
Od Jugoslavije se očekivalo da dvehiljaditu godinu dočeka u grupi visokoindustrijskih zemalja sa BDP-om ravnim onom u Švedskoj 1965. godine, što bi iznosilo oko 2500 dolara po stanovniku. Taj prosek je dostignut, istina, dosta ranije. Još tokom osamdesetih godina dosezao je i 6000 dolara po stanovniku, ali raspad zemlje i ratovi devedesetih doprineli su da krnja Jugoslavija u novi milenijum uđe sa BDP-om od svega 1500 dolara po stanovniku, kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.
Ni predviđanje o Jugoslaviji sa 30 miliona stanovnika nije se obistinilo, a sada se može gotovo sa sigurnošću reći da ta brojka ne bi bila ostvarena čak ni da je zemlja ostala cela. Prema Popisu iz 1991, SFRJ je imala nešto više od 23 miliona žitelja, a današnji broj stanovnika unutar istih granica iznosi oko 21 milion. Osim velike emigracije nakon raspada države, tadašnji prognozeri očigledno nisu imali u vidu ni veliki pad nataliteta.
PRODUŽITI ŽIVOT
Foto: Pixabay
Vizionari tog doba mnogo nade su polagali u spoj medicine i tehnologije, koji je čoveka koji ulazi u 21. vek trebalo da pretvori u neku vrstu Ničeovog Übermensch-a. Životni vek od 150 godina, zaustavljanje starenja, veštački organi, te povećanje intelektualnih kapaciteta spajanjem mozga i računara, bili su samo neki od zacrtanih ciljeva na kapiji 21. veka. Međutim, bliska budućnost se pokazala nešto drugačijom. Prosečan ljudski vek od 150 godina ostao je samo san, a globalni prosek je 2015. iznosio samo 71,5 godina, dok je dvehiljadite bio ispod 70 godina.
Uprkos porastu kvaliteta života u većem delu sveta i napretku medicine u poslednjih pola veka, očekivani rezultat nije ni približno postignut, a najbliži tom broju je životni vek Japanki, koji danas iznosi u proseku oko 87 godina. Smatra se da ljudski vek ima ograničenje od oko 120 godina (Hejlfikova granica), što je posledica maksimalnog broja deoba ćelija. Ipak, neki naučnici tvrde drugačije. Džejms Vaupel sa Instituta „Maks Plank“ mišljenja je da ta granica prelazi 120 godina, ali i da je moguće da ona uopšte ne postoji. Takođe, biolog Zigfrid Hekimi sa Univerziteta u Montrealu za „Gardijan“ je rekao da će „prosečan životni vek ljudi biti u stalnom porastu pa će najstarija osoba 2300. godine doživeti sto pedeseti rođendan“.
Doktor Džejms Bedford je krioprezervirao prvu mrtvu osobu 1967. godine i od tada su postojale tendencije da bi ljudi kojima medicina njihovog doba ne može pomoći mogli biti izloženi tretmanu dubokog zamrzavanja. Ideja da se tako očuvana tela „probude iz zimskog sna“ u bliskoj ili dalekoj budućnosti možda zvuči utopijski, ali je ovom procesu već podvrgnuto oko 250 osoba, te se tako ova vizija iz 1969. može na neki način nazvati i dalje živom. Sa druge strane, transplantacija organa je imala svoj bum šezdesetih godina prošlog veka. Prvi pankreas je uspešno presađen 1966, a jetra godinu dana kasnije, pa su ljudi tog doba očekivali da će se 2000. vitalni organi menjati kao rezervni delovi kod automobila. Na početku 2018. možemo reći da je ova prognoza bila ipak preambiciozna, barem u pogledu masovne dostupnosti, i pre svega cene.
NADGRADNJA ČOVEKA
Foto: Flickr
Berni Klark je ime prve osobe kojoj je 1982. godine uspešno ugrađeno veštačko srce koje je kucalo narednih 112 dana. Shodno predviđanjima, 2000. godine je stvorena prva veštačka bešika. Ipak, nju je dobio jedan pas, a prvi čovek tek šest godina kasnije. Prvo veštačko uvo je iz laboratorije izašlo 2013, dok sa većim ili manjim funkcionalnostima ljudi danas mogu imati veštačku jetru, pluća, pankreas i druge organe. Britanac Rej Flin je prvi kome je 2015. ugrađeno bioničko oko – uređaj koji informacije sa kamere smeštene na njegovim naočarima pretvara u električne stimuluse koji putem retine stižu do mozga.
Protetika ekstremiteta je možda otišla najdalje, jer je slučaj Oskara Pistorijusa ušao u anale medicine i sporta. On je 2011. postao prvi osvajač medalje na svetskom prvenstvu u atletici sa obema veštačkim potkolenicama i stopalima. To je izazvalo kontroverze jer mnogi smatraju da bi u budućnosti sportisti sa veštačkim ekstremitetima mogli biti u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare.
Ideje o povezivanju mozga i računara postoje decenijama, ali 2000. godina nije donela čoveka sa mikropocesorom u glavi. Međutim, prošla godina potencijalno može biti značajna u istoriji, jer je započet projekat Neuralink – pionirski poduhvat Ilona Maska sa ciljem razvijanja računarsko-moždanog interfejsa koji bi se koristio kako za tretiranje oštećenja mozga tako i za njegovu „nadrgadnju“.
Sanjar iz 1969. bi danas verovatno bio razočaran jer Sahara i druge pustinje nisu postale cvetne oaze, energija nije besplatna pa čak ni dostupna svima, a sintetička hrana prepuna vitamina ne stiže masovno iz prodajnih objekata na kućnu adresu. Takođe, ne samo da nije pronađen način da se temperatura ne Zemlji kontroliše „ubacivanjem kiseonika u atmosferu“, već su efekti globalnog zagrevanja iz godine u godinu sve izraženiji. Čak ni veštački Mesec koji dodatno obasjava Zemlju takođe nije realizovana ideja. Sa druge strane, promene pola, boje kože i sve vrste plastičnih operacija koje menjaju lični opis iz korena, danas su dostupne. Ostvarilo se čak i predviđanje o biranju pola novorođenčadi, a „čudesni svetlosni zraci“, kako su tada nazivani laseri, zaista su ušli u sve oblasti života.
Tekst: Vasilije Glomazić
Izvor: elementarium.cpn.rs
__________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 