ZMAJEVA RAZGLEDNICA PRVA NA SVETU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Prva razglednica na svetu štampana je u Beču, 1871. godine, odakle je poslata u Sombor. Najzaslužniji za njenu izdradu bili su poručnik austrougarske vojske Petar Manojlović, i naš čuveni književnik Jovan Jovanović Zmaj.

Razglednicafeature-368x189Iz čitave serije ovih ilustrovanih dopisnica sačuvan je samo jedan primerak, koji je 1963. otkupio nepoznati belgijski kolekcionar, postavši tako vlasnik jednog od najvrednijih filatelističkih rariteta!

Idejni tvorac prve razglednice u svetu bio je geodetski oficir austrougarske vojske, poručnik Petar Manojlović iz Sentemaša (današnjeg Srbobrana), poznati crtač, tehničar i kartograf, čije se ime vezuje za nekoliko uspelih edicija toga vremena.

Pošto je bio bliski prijatelj Jovana Jovanovića Zmaja, koji je u Beču štampao političko – satirični list „Zmaj“, Manojlović je tokom jedne od svojih čestih poseta redakciji predložio čika Jovi da izradi specijalne ilustrovane dopisnice radi obavljanja kraće prepiske redakcije sa čitaocima.
– Manojlović je idejnu skicu pripremio krajem 1870. Kada je njegov crtež odobrila redakcija „Zmaja“, izrada razglednica u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja – objašnjava Mile Vojinović, somborski hroničar.

Razgledvi-225x300Razgledi-225x300Prva razglednica na svetu poslata je iz Beča u Sombor (levo), Jovan Jovanović Zmaj (desno)

_____________________________________________________________________________________________________

 Uopšte, i sama ilustracija na razglednici bila je prilično impresivna, s obzirom na to da je štampana u srcu Austrougarske.

Naime, na prednjoj strani karte predstavljen je zmaj sa raširenim krilima, kome iz čeljusti sevaju munje, a iz nozdrva izlazi oganj, dok u kandžama drži jednu povijenu traku za adresiranje na ime primaoca. Ispod zmaja vidi se pejzaž, i to, levo – detalj sa vedutama Istambula i minaretima džamija, ispred kojih stari Turčin puši lulu, a na desnoj strani – voz koji izlazi iz tunela, dok su u pozadini zidine Moskve sa kupolama pravoslavnih crkava. U sredini, između Moskve i Istambula, prikazan je deo mora sa jedrenjacima i lađama, među kojima je i parobrod – točkaš sa grbom tadašnje Kneževine Srbije!
Čitava slika je zapravo simbolizovala objedinjavanje slovenskog življa u istočnom delu Evrope, što je, u najmanju ruku, bila vrlo nepopularna tema u Austrougarskoj, kao uostalom i list „Zmaj“. Zbog tog „politički nekorektnog“ sadržaja, jedini sačuvani primerak ove razglednice imao je nesvakidašnju istoriju.

razgledv-300x225

Ulica Kralja Aleksandra u Somboru

– Razglednica je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, odakle je prosleđena u Sombor, na adresu Dimitrija Manojlovića, somborskog advokata i strica autora razglednice, Petra. Međutim, kada je oprezni advokat na razglednici video motiv prostora koji je naseljavao pravoslavni slovenski živalj, odbio je da je primi. Pošto je precrtao natpis „Sombor“, vratio je razglednicu pošiljaocu, redakciji „Zmaja“, sa propratnim tekstom: Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam – ne prima se – priča Vojinović.

Na ovu razglednicu su, inače, bile zalepljene dve marke: jedna od pet krajcara (crvene boje) i jedna od deset (plave boje). Igrom slučaja, pronađena je tek 1964. godine, a pošto je filatelistima bila nepoznata, iste godine je izložena na jednoj filatelističkoj aukciji u Parizu.
– Sve do 1963, smatralo se da je izumitelj prve razglednice izvesni knjižar Švarc, iz Oldenburga. On je 1875. izrezao kartone u veličini tadašnjih poštanskih dopisnica, na koje su mu štampari otisnuli kliše sa crtežom iz jedne stare nemačke pesmarice, koja je sadržavala vinske pesme iz područja Rajne. Konkretno, reč je o ilustraciji za pesmu Petputapestotina đavola. Međutim, kada je otkrivena Manojlovićeva razglednica, trebalo je revidirati dotad važeći stav, što nije bilo lako. Tako se među svetskim filatelistima zapodela višegodišnja rasprava, u kojoj je učestvovao i Novosađanin Mirko Verner, koji je, na kraju, dokazao da je Manojlović osmislio najstariju sačuvanu razglednicu u svetu – kaže somborski hroničar Mile Vojinović.

Remek dela štamparstva
Prve razglednice rađene su u tehnici litografije i bile su prava remek dela tadašnjeg štamparstva. Kod njih se na prednjoj strani nalazila ilustracija, a na poleđini mesto samo za adresu i poštansku marku. Poruke su se ispisivale na prednjoj strani pored ili preko ilustracije. Tek od 1905. godine zadnja strana razglednice je podeljena jednom vertikalnom linijom na dva jednaka dela. Desno od linije se ispisivala adresa primaoca i lepila poštanska marka, a levo od nje sadržaj poruke. Ovakav tip razglednica se upotrebljava i dan danas (pogledaj prvu sliku, gore).

Srbija na razglednicama

Razglediii-225x300Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija.
Izvor: / srbinside.rs/ July 19, 2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

NEVEN! SVE TI JE OPROŠTENO…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

FILM O BAJFORDU U ČAST NEVENA

SERIJA-NEVEN_Jedna od najpopularnijih televizijskih serija za decu, „Neven“, obeležila je 40. rođendan. Na proslavi u Galeriji RTS-a snimljeni su i poslednji kadrovi filma o reditelju i scenaristi serije Džonu Timotiju Bajfordu. Film će biti prikazan za 40 dana.

Autor filma u produkciji RTS-a i Studija B je Velimir Pavlović, a po jubileju serije i broju dana preostalih do premijere filma, događaj je nazvan „40 godina i 40 dana“.

Generaciji današnjih pedesetogodišnjaka i nešto mlađima od njih, „Neven“ je bila kultna serija za decu. Bilo je to svojevrsno televizijsko čitanje istoimenog časopisa, koji je krajem 19. veka uređivao srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj, u režiji britanskog reditelja Džona Timotija Bajforda.

„Ja sam insistirao da glumci govore tekst apsolutno tačno, kako je bilo napisano. I bio je jedan tekst, Mića Tomić ga je imao, i pretposlednja reč je bila astal, ne sto. I on je uvek rekao sto, a ja sam ga vraćao. I 24 puta smo snimali, dok nije rekao astal“, priseća se Bajford.

Serija „Neven“ bila je rado gledana kako u premijeri, tako i u repriznim terminima.

„Voleo sam je iz više razloga. Jedan od njih je bio što nam je čovek koji je došao iz Engleske približio našeg pisca Jovu Zmaja na jedan beskrajno šarmantan način“, kaže reditelj Dušan Kovačević.

N2Za rođendan „Nevena“ poklon reditelju je film o njegovom životu. Ugovor o koprodukciji potpisali su direktori RTS-a i Studija B.

„Ovo je posao koji ne priznaje vrednosti, autoritete, niti čuva uspomene na one koji su bili značajni i veliki u našoj profesiji. Zato je retko da neko za života dobije ono što mislim da su zaslužili Ljudmila i Timoti Bajford. Uradili su ogromnu stvar za generacije naše dece“, smatra generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić.

Direktor Studija B Aleksandar Timofejev ističe da je za njega „čast i zadovoljstvo što Studio B zajedno sa RTS-om učestvuje u koprodukciji pravljenja filma o čuvenom Bajfordu“.

N1„Timoti Bajford je u suštini bio u toj prvoj ekipi i neka duša najlegendarnije televizijske serije na svetu, Monti Pajton cirkusa. A i nama je napravio ‘Neven’ i ‘Poletarac'“, rekao je autor filma Velimir Pavlović.

Ako ga u duhu naziva filma zapitamo ko je Džon Timoti Bajford, ovaj reditelj kao da ne zna šta se sve može očekivati u filmu.

„Ja jedva čekam da gledam film, da nešto saznam“, ističe legendarni Bajford.

Na odgovor se neće dugo čekati. Film će biti prikazan za 40 dana.

RTS

ENGLEZ KOJI JE NAPRAVIO NAJBOLJE SRPSKE TV SERIJE ZA DECU

T.Dz.BajfordEnglez koji je napravio najbolje srpske TV serije za decu doputovao je pre 40 godina, ostavivši za sobom tek kupljenu kuću i verenicu. Majka ga je naučila štedljivosti i disciplini, a on svoju decu tome da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. I da, treći put se zaljubio sa 60 godina.

Rođendan: 25. 07. 1941.

Porodica: sinovi Džastin, Jovan i Andrej, supruga Zorica.

Karijera: inspicijent, rad na Bi-Bi-Siju, RTS-u, TV Sarajevo, serije „Neven“, „Poletarac“, „Babino unuče“, „Tragom ptice dodo“

Zanimanje: pisac, reditelj

– Ono što sam radio ovde na televiziji nikada ne bih mogao da radim u Engleskoj. Apsolutno sam siguran.

Tamo sam mogao da radim samo emisije koje su urednici odlučili da mogu da radim. Oni su tamo razmišljali samo o tome šta se njima dopada i šta će doneti visok rejting.

Sedamdesetih ovde nije bilo tako. Predložio sam da radim „Neven“ i oni su odmah rekli – fantastično, radi to! To ne može da se desi u Bi-Bi-Siju. Prvo bi morali da urade pilot emisiju, pa bi rekli „biće skupo“, i uvek nešto. Moglo je da prođe šest meseci pre nego što počne bilo šta da se radi. Ovde je odmah naručen scenario, pa kad su videli da je bila uspešna, nastavili smo da snimamo.

Odmah sam zatim radio „Babino unuče“ i „Poletarac“.

„Poletarac“ je dobio nagradu na Međunarodnom festivalu u Minhenu, sve moje kolege iz Bi-Bi-Sija su bile tamo, a nisu dobili nijednu nagradu. Tada je moja bivša urednica iz Engleske uzela sve kasete sa „Poletarcem“ da ponese u Bi-Bi-Si, da pokaže kako bi trebalo da se radi serija za decu. Tri godine kasnije otišao sam u London, da vidim bivše kolege, i svi su gledali „Poletarac“ i rekli su: „Mi ovo ovde ne bismo mogli da snimimo“. Da sam njima rekao da hoću seriju od 13 epizoda, 15 meseci snimanja, oni bi popadali od smeha. Serija nije bila skupa, ali Olga Vražalić je bila odlična urednica, i sve je uspela da organizuje. „Neven“ je bio malo skuplji, kostimiran, scenografija iz 19. veka, sniman je u Novom Sadu. Posle dvanaest godina sam se ponovo sreo sa kolegama iz Londona, oni su svi bili frustrirani jer su imali odlične ideje za serije i emisije, ali niko nije uspeo ništa da snimi. Morali su da rade samo ono što je rekao glavni urednik…
Puls

Priredio Bora*S

HTELA DA OSVETI MUŽA I SPASE SRBIJU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Pokušaj ubistva kralja Milana u Sabornoj crkvi u Beogradu, šokirao je tadašnju javnost. U svom magistarskom radu Vanda Perović piše da je to bio čin „jedne emancipovane, politički obrazovane, ideološki usmerene i hrabre žene za to vreme.

Atentati su, istorija je to pokazala, uglavnom muški „posao“. Žene retko prave takav prestup. Zato sudbina Jelene Ilke Marković, prve (i jedine) srpske atentatorke koja je pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića, i danas intrigira. Vanda Perović se dugo bavila ženama u radikalnim pokretima. Zanimalo je kad žena iz privatne prelazi u javnu sferu, šta treba da se desi da bi ona radikalno odreagovala. Izučavala je američke anarhistkinje, a onda je odlučila da se prebaci na domaći teren i istraži život srpkinje koja je pucala na monarha. Sa radom „Jelena –Ilka Marković – upisivanje u političku istoriju Srbije“, pre četiri godine magistrirala je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na odseku „Rod i politika“.

Ko je, dakle, Jelena Ilka Marković, prva srpska atentatorka?

Rođena je 1845. kao Jelena Ilka Bajić u Šopronju, baroknom gradiću na severozapadu Mađarske. Od očeve činovničke plate četvoročlana porodica je udobno živela. Jelena ima četrnaest godina kad joj umire majka od trovanja. Tada se porodica razdvaja. Otac šalje Ilku i njenu stariju sestru Lujzu kod tetke u Novi Sad. Devojke usavršavaju srpski jezik, a uče francuski i nemački, kao i klaviru.

– Ilka se sa 17 godina udaje za Jovana Andrejevića Jolesa, poznatog doktora i prvog srpskog anatoma – priča Vanda Perović. – Lep, nežan i veoma učen čovek. Prevodio je Šekspira i bio jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta. Bliski prijatelji bili su mu Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić, Laza Kostić, Jovan Đorđević. Tom udajom Ilka ulazi u krug visokoobrazovanih Srba koji imaju političku misiju – očuvanje srpstva i srpskog identiteta. Oni koji su ih poznavali tvrde da je brak bio srećan.

Nažalost, doktor Andrejević je imao tuberkulozu. Umro je posle dve godine braka.

Politička posela

Rana muževljeva smrt bila je veliki šok za mladu ženu. Nije mogla da se pomiri s činjenicom da ga više nema. Porodica je zato šalje u Beograd, kod sestre Lujze i zeta, profesora Gavrila Vitkovića.

– To je Beograd kneza Mihaila Oberenovića koji je 1867. dobio gradove na upravu od Turaka. Čine se veliki napori na modernizaciji grada, školskog sistema. Vitkovići pripadaju građanskoj intelektualnoj klasi leve orijentacije. Kod njih se dva puta nedeljno organizuju umetničko-političko-književna posela. Od pet popodne do deset uveče, uz muziku se čita poezija i diskutuje se. Razmatraju se nove ideje socijalizma, anarhizma, pa čak i feminizma.

Politička situacija u Beogradu mnogo je oštrija nego u uglađenom Novom Sadu. Ilka upoznaje Lazu Pačua, Peru Todorovića, Jovana Đaju, Milovana Glišića, sestre Milicu i Anku Ninković, Lenku Kničanin. Svi oni su bili okupljeni oko socijaliste Svetozara Markovića, a kasnije su postali prvaci Narodne radikalne stranke. Redovni posetilac posela kod Vitkovića bio je i Jevrem Marković, stariji brat Svetozara Markovića.

– Ilki se dopala Jevremova ozbiljna priroda i kako je diskutovao o političkoj situaciji. Posle nekoliko meseci, mlada udovica postaje supruga Jevrema Markovića. Potpomognut Ilkinim mirazom, Jevrem napuššta vojnu službu i počinje profesionalno da se bavi politikom.. Posle ubistva kneza Mihaila u Topčideru, na vlasti je maloletni kralj Milan. Jevrem je opozicionar namesničkoj vladi. Godine 1875. izabran je u Narodnoj skupštini kao poslanik iz Jagodine. Slobodan Jovanović je okarakterisao Jevrema Markovića kao prekog čoveka, vrlo oštrog jezika koji napada državu, upravu, vojsku i crkvu. Nije štedeo ni Vladu, ni kneza Milana lično.

Vanda Perović ističe kako je i Ilkin drugi brak bio izuzetno srećan. Supružnici su bili veoma privrženi jedno drugom. Ilka je strasno podržavala političku karijeru svog muža.

– Dobra je bila domaćica na poselima koja su se dešavala u domu Markovića. Živeli su u stanu u parteru, u današnjoj Čika – Ljubinoj ulici, broj 5. Danas je tu kafić ispred koga je istaknuta tabla na kojoj piše da su na tom mestu 1871. ustanovljene prve srpske

socijalističke novine „Radenik“.

Kakav je bio položaj žene u Srbiji krajem 19. veka?

– Po srpskom građanskom zakoniku koji je trajao 105 godina, žene su bile „imanje čovekovo“ – kaže Vanda. – Bez prava na nasledstvo i sa obavezom da rade sve ono što muž od njih zahteva. Brak Jevrema i Ilke nije bio takav zbog njihovog praktikovanja socijalističkih ideja.

U Drugom srpsko-turskom ratu Jevrem Marković ističe se kao uspešan komandant. Oslobađa Belu Palanku, Pirot i Niš. Za to biva odlikovan ordenom „Takovskog krsta“ i krstom „Svetog Đorđa“. Međutim, dolazi do intrige i kralj Milan i neki generali povezuju Jevrema s Topolskom bunom, zbog čega Jevrem biva uhapšen. Preki sud ga osuđuje na smrt zbog veleizdaje. Streljan je 31. marta 1878. godine. Kad je čula da je Jevrem streljan, Ilka je dojurila u Aranđelovac, bacila se na grob i zaklela: „Kad nisi imao sreće da imaš sina, ja ću te osvetiti“.

– Za četiri godine od Jevremovog ubistva, Ilka gubi dom u Beogradu, dok je njihova porodična kuća u Jagodini konfiskovana na osnovu dugova koje je imao kao trgovac. Za kratko vreme Ilka je ostala bez voljenog muža, doma i položaja u društvu. Postala je prezrena udovica veleizdajnika. Vedra, mila, komunikativna žena, postala je ćutljiva i preka. Patila je od lupanja srca i plašila se da će umreti pre nego što uspe da uradi ono što je naumila.

Živi za osvetu

Najvažnije joj je bilo da Jevrema dostojno sahrani. Tražila je dozvolu za prenos njegovih posmrtnih ostataka iz Aranđelovca u Jagodinu. Nije je dobila sve do proleća 1882. kad su se socijalisti transformisali u Narodnu radikalnu stranku. Vlast se verovatno plašila da se to ne iskoristiti za političke demonstracije. Sa Perom Todorovićem, poznatim novinarom, tajno su otkopali grob tokom noći, kosti stavili u ćebe i preneli ih u Jagodinu. Poslednji novac koji je imala potrošila je za sahranu i podizanje spomenika svom mužu Jevremu i deveru Svetozaru Markoviću. U svojim memoarima novinar Pera Todorović je kasnije napisao da mu je ona tada rekla kako će „Milana ubiti i Jevrema osvetiti“.

U jesen 1882. pronalazi stan preko puta Saborne crkve. Smatrala je da je crkva jedino mesto gde kralj Milan mora da stoji mirno. Živi izuzetno bedno, u dve sobe sa najosnovnijim nameštajem. Saznaje da će 10. oktobra 1882. kralj Milan stići parabrodom na pristanište iz Rumunije i da će dan kasnije doći do Saborne crkve.

Prema iskazu koji je kasnije dala u istrazi, imala je dva napunjena pištolja svoga muža. Jedan ruske izrade vezala je kanapom oko pojasa. Ponela je i nož. Obukla je jaknu, prešla preko ulice u Sabornu crkvu i čekala dva sata. Kralj Milan se pojavio sa kraljicom Natalijom i dva ađutanta. I narod se okupio. Počelo je bogosluženje. Jelena Ilka Marković je izvukla pištolj, uperila ga u kraljevu glavu i opalila. Promašila je. Major Horvatović, njegov ađutant je odskočio. Nije stigla drugi put da puca. Bila je uhapšena.

– Nije bila uhapšena samo ona, već pola Beograda – ističe Vanda Perović. – Ko god je rekao ijednu reč protiv kralja završio je u tamnici. Ljudi su se prosto utrkivali u potkazivanju jedan drugog. Posle atentata, i Ilkina porodica, sestra i zet su teško stradali. Držani su u zatvoru šest meseci, a kad su pušteni na slobodu bili su finansijski upropašćeni. Milan nije bio omiljen u Srbiji. Niti je on voleo srpski narod, niti je srpski narod njega voleo.

Optužena Jelena Ilka Marković odmah je priznala delo. Htela je, veli, da osveti muža, ali i da spase Srbiju od opakog ubice čija politika šteti Srbiji. Pre nego što je pucala, napisala je Proglas Srbiji koji se citira na sudu.

– Njen atentat se do današnjeg dana stavlja u kontekst ubistva iz strasti i osvete žene kojoj je tuga pomerila razum – veli Vanda. – Pazite, ona je na kralja pucala četiri godine posle ubistva muža. Moja teza u magistarskom radu je da Ilka Marković nije pucala samo da osveti muža, već i iz patriotskih razloga.

Ideja da žena može biti atentator, jako uznemirava crkvu i društvo. Smatralo se da žena treba da daje i održava, ali nikako da oduzima život. Ilka je ušla u mušku sferu politike i pucala u kralja u crkvi, ne bojeći se ni Boga, ni ljudi. Bio je to akt jedne emancipovane, politički obrazovane, ideološki usmerene i hrabre žene.

Suđenje je trajalo tri sata, 12. aprila 1883. Sama je odgovarala na pitanja predsednika suda, nije htela advokata. Presuda je brzo donesena. Osuđena je na smrt. Rekla je da se oseća krivom i da presudu prihvata, da ne traži pomilovanje i da je zadovoljna. Porodica je, međutim, uložila molbu za pomilovanje. Posle mesec dana je pomilovana i premeštena u ženski zatvor u Požarevcu. Nije se zahvalila kralju Milanu na milosti. Ubrzo je nađena mrtva u ćeliji, zadavljena peškirom. Zvanično je to proglašeno samoubistvom. Zatvorski lekar je, pak, tvrdio da Ilka nije mogla sama da se obesi. Njena smrt ostala je nerazjašnjena.

Zmaj joj je posvetio poemu

Jelena – Ilka Marković, prema rečima Vande Perović, živi bogat posthumni život. Neposredno posle njene smrti, Zmaj Jova Jovanović, čovek koji ju je dobro poznavao, napisao je poemu „Kraljev anđeo čuvar“.

– Tu on kaže kako je Ilka, pucajući iz pištolja, namerno promašila kralj Milana kad je videla lice kraljice Natalije. Njena ženska duša nije mogla da dozvoli da kraljici Nataliji nanese bol, kakav je njoj naneo kralj Milan ubivši joj muža. I doktor Vladan Đorđević, lekar i svestrani srpski političar, objavio je 1908. godine roman od 500 strana na nemačkom i srpskom jeziku, pod nazivom „Gogota ili silazak s prestola“. On u njemu opisuje sledeću situaciju. Ilka dolazi kod kralja Milana i moli ga da poštedi život njenog muža. Kralj Milan, inače veliki šarmer, zaljubi se u lepoticu kakva je bila Ilka. Spreman je da abdicira da bi se sa njom oženio. Ona, međutim, kao prava patriotkinja smatra da to nije moguće. U toj knjizi, Ilka je prikazana kao zavodnica. Knjiga je na moje veliko zaprepašćenje, veoma vulgarno napisana. Nije mi jasno kako je tako ugledan čovek kao što je bio dr Vladan Đorđević sebi to mogao da dozvoli.

Novosadska glumica Milka Grgurova napisala je i 1911. o svom trošku izdala knjigu „Ilka atentatorka“. Budući da su se dobro poznavale, ona je Ilku prikazala u romantičarskoj ulozi hrabre patriotkinje koja žrtvuje život za otadžbinu i narod. Nedavno je, pak, objavljen i istorijski triler „Slučaj gospođe Markovićke: Poslednji greh“, Dragoljuba Stojkovića.

– Znam da se Ilka Marković pojavljuje i kod Sime Matavulja u njegovim „Beogradskim pričama“ – kaže Vanda Perović. – Prikazana je kao egzaltirana udovica koja priziva duhove. Nije nazvana svojim imenom, ali se može prepoznati.

Snežana Milošević, Ilustrovana Politika

SRBIJA JE PRVI I JEDINI PUT UGOSTILA NIKOLU TESLU PRE 120 GODINA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________

NIKOLA TESLA U BEOGRADU – SPAJAĆE NAS ELEKTRIKA…

„Ja osjećam mnogo više, no i što mogu da kažem. Stoga Vas molim da jačinu mojih osjećanja ne merite po slabosti mojih riječi. Istrgnut sam iz sred poslova da amo dođem i još ne mogu da se oslobodim misli i ideje, koje me evo i ovde prate. U meni ima nešto, što može biti i obmana, kao što češće biva kod mladih, oduševljenih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od mojih ideala- to će biti dobročinstvo za cijelo čovječanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta: da je to djelo jednog Srbima. Živilo Srpstvo!“

Ove uzvišene reči izgovorio je ushićeni Nikola Tesla, kada je izašao iz vagona brzog voza na beogradskoj železničkoj stanici, pred više hiljada razdraganih sunarodnika u sredu 20. maja (po starom kalendaru), odnosno 1. juna 1892. godine (po novom kalendaru). Naime, Tesla je posle veoma uspešnih predavanja po najvećim evropskim gradovima i posle smrti i sahrane majke i svoje kraće bolesti otišao u Budimpeštu. U glavnom gradu Mađarske ga je čekao poziv grada Beograda, Velike škole i Srpskog inženjerskog društva da dođe u, prvu, posetu srpskoj prestonici i da održi predavanje velikoškolskoj omladini.Tesla je ovaj poziv rado prihvatio i dok je izlazio iz voza okupljeni narod je klicao: „Živeo Tesla, veliki srpski sine! Dobro nam došao.“

Na železničkoj stanici – pišu „Srpske novine“ – „dočekali su milog gosta predsednik beogradske opštine, članovi odbora za doček, profesori, velikoškolska omladina i vrlo mnogo građana i beogradske publike što se beše tu skupila, da dočeka svog brata, koji je u dalekom svetu stekao svojim naučnim radom čuveno ime.“

Posle srdačnog susreta i upoznavanja sa predstavnicima beogradske opštine uputio se s njima u varoš. Na Teslinom koščatom licu se moglo, tvrde savremenici, primetiti jako ushićenje. Kada je hteo da sedne u kola zaorila je oduševljena masa okupljenog naroda: „Živeo Tesla.“Zbunjen veliki naučnik rekao je onima koji su mu bili najbliži: „Braćo Srbi ne ushićujte se toliko!.“

Nikola Tesla je odseo u hotelu „Imperijal“, koji se tada nalazio na mestu današnjeg platoa gde je spomenik Petru Petroviću Njegošu, odnosno na prostoru između nove zgrade Filozofskog fakulteta i Kapetan Mišinog zdanja. U hotelskoj knjizi prispelih gostiju 20. maja / 1. juna 1892. godine skromno je upisao: Nikola Tesla elektro- tehničar iz Pešte.

U četvrtak 21. maja / 2. juna 1892. godine Tesla je pre podne u pratnji g. Andre Nikolića, ministra prosvete i crkvenih poslova primljen u audijenciju kod mladog kralja Aleksandra Obrenovića, koja je, mimo uobičajenog protokola, trajala čak ceo jedan čas. Zatim je otišao kod kraljevog namesnika g. Jovana Ristića, da bi se u podne vratio u hotel na ručak.

Posle podne Tesla je obišao Narodni muzej i kabinete Velike škole. Tačno u 16 časova pojavio se u prepunoj sali Velike škole, gde ga je dočekala sva velikoškolska omladina burnim uzvicima: „Živeo! Dobro nam došao.“ Po izveštaju „Novog lista“, prvo, je rektor g. Nikola Alković okrenuvši se prema Tesli rekao sledeće reči: „Gospodine smatrao sam za svoju svetu dužnost da vam predstavim ovde našu budućnost, našu omladinu. Isto tako mislim da ispunjujem i jednu dužnost prema njima predstavivši im Vas. I ne mogu ništa drugo, do da zajedno s njima viknem: Živeo!“ Slavni naučnik se, potom, zahvalio, na ovom veličanstvenom dočeku, sledećim rečima „lepim južnim dijalektom“: „Gospodo i braćo! Oduševljen doček koji sam doživeo u Beogradu neobično mi je mio, a naročito ovaj vaš doček. Ja u vama gledam mlado Srpstvo, koje ima da radi na opštem delu sviju Srba. Ali gospodo, nemojte misliti da sam ja, otišavši sa svog ognjišta, zaboravio na svoj rod i pleme, ne, ja sam ostao Srbin i tamo daleko preko debeloga mora, usled ispitivanja, kojima se bavim.

Mi se nalazimo pred velikim preobražajem nauke. Ceo svet radi da što više doprinese tom delu prograsa, pa i mi Srbi to radimo i treba da radimo. I ako smo robovali pet stotina godina , mi ipak ne treba da očajavamo, jer sve se može postići. A priroda nam je bogato dala sve svoje darove, te možemo reći, da je srpski narod na prvom mestu pozvan da uspešno radi za borbu celog čovečanstva.

Zato braćo moja, posvetite se sa oduševljenjem radu, koji treba biti i nama na prvom mestu, kao i celom čovečanstvu i samo tako ćemo tome nadoknaditi sve ono što smo izgubili. Samo tako pomoću nauke mi ćemo jednoga dana moći reći , da smo okajali stare grehe i da smo povratili, sve ono, što smo na Kosovu na sablji izgubili. Živelo Srpstvo.“

Potom je Tesla održao predavanje velikoškolcima o svojim pronalascima, kombinujući ga sa onim koje je već izgovorio u Londonu. Zatim je , oko 17,3o časova, u pratnji profesora i članova odbora obišao Kelemegdan.

Uveče 2. juna organizovan je u čast Nikole Tesle, banket u Smutekovcu – kraj Beograda gde se nalazila „Vajfertova pivara“ na Topčiderskom brdu, danas zgrada Beogradske industrije piva“. Na toj gala večeri bili su prisutni svi viđeniji Srbi i Beograđani, njih oko stotinu. Na početku banketa prvu zdravicu je „napio“ predsednik beogradske opštine g. Marinković i to Njegovom veličanstvu kralju Aleksandru Obrenoviću poželevši da ga Bog poživi na sreću zemlje i naroda, a na korist nauke kojoj je poklonio pažnju, primivši neobično ljubazno i radosno našeg dragog gosta.

Samom Tesli, prvi je, nazdravio Nikola Alković, rektor Velike škole. U lepom govoru on je napomenuo , između ostalog, da se veoma raduje, u ime najvećeg prosvetnog zavoda u Srbiji, što je srpsko ime njegovo staklo tolikoga glasa u naučnom svetu, da se svi Srbi njime mogu ponositi.

Nikola Tesla se, ushićen, zahvalio na zdravici i u svome obraćanju prisutnima pomenuo „da će njegovo srce, daleko preko Atlanskog okeana, vazda kucati za Srpstvo i njegovu budućnost i u časovima, kada se njegove misli budu nosile u sferu električnih talasanja“. Zatim je g. Đoka Stanojević, profesor Vojne akademije nazdravljajući Tesli izneo u živom i lepom govoru, na način razumljiv i za običan svet, kakve su zasluge Tesline u elektrotehnici.

Ali, veče je dostiglo vrhunac tek kada je ustao naš omiljeni lekar i pesnik, tada seda starina, Jovan Jovanović Zmaj. On je pozdravio milog gosta pesmom POZDRAV NIKOLI TESLI(ovde), koju je sam izrecitovao. Ganut do suza Tesla mu je, još dok je Zmaj čitao svoje strofe, prišao i poljubio mu ruku. Proslavljeni naučnik je potom rekao sledeće objašnjavajući ovaj svoj gest: „Kad mi je bilo najteže u Americi i kada sam bio od svih odbačen i neshvaćen, s gorkim suzama čitao sam Vašu poeziju, a sada Vam obećavam da ću Vaše stihove prevesti na engleski jezik i u Americi objaviti. Čini mi se da će to biti značajnije za Srpstvo nego i moji radovi na polju elektriciteta.“

Zatim se Tesla obratio prisutnima sledećim rečima:
„Gospodo i braćo! Ne bih bio Srbin, i ne bih se srpski osjećao kad večerašnje veče ne bih računao u najsretnije i najdragocenije časove u životu. Od kako sam ostavio otadžbinu svoju i vinuo se u daleki svijet, kao i svaki čovjek, imao sam i uspjeha i neuspjeha, i radosnih i mračnih i sretnih i nesretnih trenutaka. No opet za to mogu reći, da mi je sreća bila naklonjena, i da sam imao više radosnih no tužnih dana, jer sam srazmjerno za kratko vrijeme dostigao velike uspjehe i dobitke. Ali, slobodno, bez ikakova pretjerivanja mogu reći da nikad nisam bio zadovoljniji, niti sam ikada osjećao ovakvu slast uspjeha, kao što osjećam sada ovdje, u sredini vašoj i uz vaše priznanje, mila braćo, moja.

A sada ću Vam ispričati kroz kakve bure naučnik prolazi da bi došao do otkrića. Bila je noć. Držao sam jednu žicu u jednoj a drugu u drugoj ruci, a pogled mi je bio uperen u staklenu cijev. Sastavio sam žice, ali cijev se nije osvijetlila. Ja se umalo nisam srušio. Da mi je topovsko tane grudi probilo, ne bi mi bilo teže i gore. Ali opet sam se pribrao. Izašao sam ponovo da pregledam cijelu spravu i tada sam našao, gdje na jednom mjestu žice nisu bile spojene. Spojio sam ih i cijev je zasvjetlila. Mojoj radosti nije bilo kraja. To su bili trenuci ekstaze. Takav jedan trenutak za mene je i sad, posle ovog laskavog pozdrava od čovjeka (Zmaja), koji je jedini u Srpstvu, koga toliko štujem i cijenim, i čije sam pjesme u dalekoj tuđini čitao, ljubio ih i suzama zalijevao.“
Bilo je još zdravica. Tesla je i po treći put morao da se zahvali i naglasio da je srećan „što se nahodi u ovom srpskom skupu, i da će mu misli vazda biti sa Srpstvom.“

Veselje je trajalo do pola jedan posle ponoći, kada je Nikola Tesla ustao i oprostivši se od prisutnih otišao ispraćen burnim „živeo“ i „srećan put“. Sutradan 22. maja / 3. juna 1892 godine Tesla je brzim vozom, u 5,22 časova, iz Beograda otišao u Budimpeštu a odatle opet u – Severnu Ameriku. Tako je prošao prvi i jedini za života boravak Nikole Tesle u prestonici Srbije.

Srđan Stojančev/www.sbd.org.rs