TI MOŽDA MISLIŠ DRUGAČIJE…

tamoiovde-logo

Tvoje doba je presudno. Tebi možda nije. Tvoja prava su izbor, sumnja, znanje, ljubav, kretanje. Tebi možda , to nisu nikakva prava.

Tvoje obaveze su iste. Tebi možda nisu. Drugi su pakao. Ali, i ti si njima. Znanje je dosadno i glupo. Tebi, možda nije. Neznanje je još dosadnije i gluplje. Tebi možda nije.

Ne postoji nikakvo drugo doba, drugi život, druga prava. Postoji samo ono što činiš sada. Ti možda misliš da postoji posle. Drugi misle da posle ne postoji ništa.

Niko nema prava da ti naplaćuje život, da ti preti, da te muči, da te laže i da krije od tebe da moraš da se braniš verom u sebe i ono što voliš, onim što je lično, tvojim imenom i prezimenom i osobenim znacima. Ti možda misliš drugačije.

Ako nije kretanje do smrti po sopstvenom izboru, život je tupo tapkanje u mestu do smrti. Ti možda misliš drugačije. To su tvoja prava.
Dragan Babić

Izvor: facebook.com/Visoka.ocena

______________________________________________________________

Dragan Babić, prevodilac, pisac i jedan je od najvećih novinara Srbije i Jugoslavije, rođen je 3. septembra 1937. u Kruševcu, gde je završio osnovnu školu.

 Gimnaziju je završio u Beogradu, a potom apsolvirao engleski jezik i književnost. Najpre se pojavio u književnoj javnosti, pričama u NIN-u, a potom je pisao u književnom časopisu Delo.

U njegov literarni opus spadaju i knjige „Putovanje na kraj jezika“, „Ti možda misliš drugačije“ i dokumentarni roman „Kao mehur od sapunice“.

Radio u RTS-u kao urednik i voditelj nekih od najboljih televizijskih emisija i serija, gde spada i neponovljivi „Dvogled“ s početka njegove televizijske karijere, koji je bio namenjen deci i emitovan je u više ciklusa. Njegove su najbolje putopisno –obrazovne emisije „Dvogled“ i jedne od prvih emisija uživo posvećene filmu „Kino oko“, kao i „To sam ja“, „Umeće življenja“, „Kraj epohe“, „U senci“, „Nacionalna geografija“…

Njegovi intervjui na televiziji predstavljali su poseban događaj – razgovarao je sa Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Glendom Džekson, Šeli Vinters, Ingmarom Bergmanom, Erlandom Jozefsonom, Liv Ulman…

Bio je prvi novinar iz nekadašnje Jugoslavije koji je dobio poziv da radi na Bi-Bi-Siju, ali je umesto ponuđenih pet, ostao samo pola godine i vratio se, jer se susreo sa administracijom kojoj nije bio vičan, pošto ga je zanimao autorski, a ne činovnički posao.

Nikada nije bio član nijedne partije. Ceo radni vek je proveo u Televiziji Beograd, gde su ga najpre poslali na prinudni odmor, a tokom bombardovanja 1999. dobio je otkaz i otišao u penziju, navodi se u Babićevoj biografiji koju je 2005. objavio NIN.
Njegove emisije koje su menjale dinamiku socijalnog života i ostavljale snažan odjek u javnosti, ostaće zauvek standardi u srpskom novinarstvu.

Preminuo je 23. jula 2013. godine.

Izvor:  facebook.com/Na.danasnji.dan/

______________________________________________________________

Zahvalan sam na postavljenim“putokazima“ gospodinu Zoranu Stojadinoviću.

Bora*S

______________________________________________________________

OSTAVLJANJE TRAGOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Ja  i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao.“

133946_brana-crncevic-foto-03-fonet_igqBRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

Brana Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju karijeru je započeo kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare u Novom Sadu, a zatim je usledila novinarsko-urednička faza. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“ i rubrike za kulturu u listu „Duga“. Objavljivao kolumne u raznim listovima i časopisima, među kojima su „NIN“, „Politika“ i „Pečat“.

Prvu knjigu za decu „Bosonogi i nebo“ objavio je 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama Piši kao što ćutiš.

Na književnu scenu je stupio pod pseudonimom Vinon Rumski i Branislav BIP. Tokom svoje karijere duge bezmalo pola veka, objavio je tridesetak knjiga za decu, romana, priča, televizijskih drama, zbirki pesama i aforizama…

Dobitnik je nagrade „Zmajevih dečijih igara“ za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.

BIBLIOGRAFIJA:
1963. Bosonogi i nebo;1963. Cipelice od krokodilske kože; 1963. Njen prvi čaj; 1965. Devojka sa tri oca; 1965. Kafanica, sudnica, ludnica; 1965. Piši kao što ćutiš; 1968. Dunavo; 1967 – 1971. Zanati; 1971. Kapetan i lula; 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog…  1978. Peta strana sveta; 1982. Sibiri; 1982. Emigrant i igra; 1984. Mrav dobra srca; 1985. Snovi bez tumačenja; 1990, 2006. Srpska posla; 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla; 1994. Glasnik; 1997. Crni đavo, crveni rep I, II ; 2001. III; 2001. Pesme; 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke; 2005. Zemlja nadimaka; 2006. Knjiga zadušnica; 2006. Obećani svet; 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi; 2008. Ima da nas nema; 2009. Čuvari pepela; 2010. Šta ima.
Tekst: Aforizmi

Od kako sedim od kako sivim, ne stižem da se molim i kajem,
                                                                               u tvojoj ruci moja živi,
                                                                               u tvome srcu moje traje.
                                                                               . . .
                                                                               Odrobovao sam sve slobode,
                                                                               i bio žrtva mržnje svake,
                                                                               i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                               u brodolomce i ludake.
                                                                               . . .
                                                                               A kada počnu košmarne zime,
                                                                               ako se spoji decembar s majem,
                                                                               šapni u sebi moje ime,
                                                                               i ja ću znati da još trajem.

KAD BI MENI DALI

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.
 
Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.
 
Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

KRIK

U pesme skriven ko u šume,
u lišću reči i travi duše,
ja čekam da i zver razume
u mome grlu krik ugušen.

Kricima mrtvim zvona zvone,
mozak, ko nebo, naoblačen.
Suze mi kao zveri gone
a nemam kome da ih plačem.

I čujem svoje krike nove,
probijaju se kroz sve straže.
Dobro je što ih u grlu love
jer nemam kome krik da kažem.

BRANISLAV, BRANIK DECE
Branislav Crnčević, satiričar i humorista, pisac komedija i tužno-smešnih priča o životu ljudi. Čovek sa tucetom oštrih pera i jezikom koji ne prašta; čovek koji ismeva ludosti odraslih.
  Branislav, branik je dece, stvaralac koji se klanja detinjstvu i ume da ga, u svojim pesmama i pričama, uznese iznad života odraslih. Njima Crnčević traži crno pod noktima, smatrajući da je higijena, čistota čovekove duše, najvažnija u životu. A decu voli, zabavlja ih, zasmejava do suza. Svu decu smestio je u svoju knjigu Bosonogi i nebo.
  Onako velik, onako krupan, onako snažan, onako visok, onako rukat, onako kosat, onako plećat, onako nogat a, u stvari, Mrav dobra srca.
  Brana zna odakle dolazi kiša, gde sve pada kiša, na koga pada kiša, zna čak i kako je kiša stala:
 
A, evo, kako je kiša stala:
Zamislila se: gde bi još pala?
Pa nije znala.

  Kod Crnčevića nema šale, kad su u pitanju odrasli. Ali kod Crnčevića ima šale kada se obraća deci. On ume da se igra, zato ga deca često primaju u igru, a on ume igru da rasplamsa, da je produži, da je zasmeje, da je zavrti, a u centru svake igre je dete-čovek. Njegova pesma Igra počinje predivnim stihovima u slavu ljudskog roda:

Hajde da izaberemo dan.
Hoćete vi da ga izaberete?
Dobro.
Izaberite dan lep da kao čovek u pesmi stoji…

Dragan Lukić: „Moji savremenici“/Izvor:riznicasrpska.net

MRAV DOBRA SRCA
 
Tri miliona i jedan mrav žive, rade i spavaju
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu.
Oni imaju kuće na sprat, na tri, na devet spratova,
oni navijaju budilnike na pet, da bi se na vreme probudili.
Tačno u pet zazvoni milion satova,
tada mravi ustaju, galame, prave zbrku,
oblače se, peru zube u trku,
kada zazvoni šest nema nikoga u gradu;
svi su na radu.
 
Ujutro mravlje starešine po spiskovima prozivaju:
mrav taj i taj.
Mravi se po imenima odazivaju.
Svak mora da kaže: Tu sam! I: zdrav;
kada se javi tri miliona i jedan mrav
tada je spisku kraj.
 
Pri tri dana, tek što se jutro zaplavilo,
mravi se tri puta u grupe prestrojavali
i tri puta se prebrojavali.
Starešine su iz spiskova prozivali:
mrav taj i taj.
Mravi se, po imenima, odazivali.
Kako god okreneš: tri miliona mrava!
I kraj!
Šta je sa jednim mravom? Zar spava!

Sutradan isto, i prekosutra isto,
tri miliona mrava trese glavom:
Tu ima nešto čudno! Tu nešto nije čisto!
 
To zanimljivo postaje,
zašto, i koji mrav nedostaje?
 
Nema mrava koji je najviše pevao i galamio,
on se, zbog nečeg, osamio.
 
Šta mu je? — čude se tri miliona mrava
u mravljem gradu,
ispod velike kruške u hladu.
Šta mu je?
Zašto samuje?
 
Tri dana nije ni reč prozborio,
mravi koji sa posla kući hitaju
njegovu majku pitaju:
Da li se odobrovoljio? Da li je progovorio?
 
Tri dana ništa nije ručao,
sam je po gradu lutao
i zamišljeno ćutao,
ili na stepeništu čučao.
 
Svi se pitaju: Šta mu je?
Šta mu je? Zašto samuje?
 
Sve je u mravljem gradu zbunio.
Mrvicu keksa su mu nudili,
a on se uzjogunio:
nije ni prstom maknuo, niti je taknuo.

A jutros, tek što se dan zaplavio,
neko je bučno prozor otvorio
i mravljem gradu javio:
„Progovorio je! Progovorio!“
 
Zašto je mrav tri dana ćutao?
Što nije ručao?
Što je zamišljen gradom lutao?
I na stepeništu čučao?
 
— Pre kekoliko dana — veli — moj je tata
oterao gladnog cvrčka sa vrata.
I, sada, neću ni da se maknem,
dok ne dovedete cvrčka da sa mnom ruča
neću ništa da taknem!
 
Pa sada
u mravljem gradu,
ispod velike kruške, u hladu,
tri miliona mrava trčka i traži cvrčka.

 LJUTITO MEČE
 
  Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

  Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.
 
  Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.
  Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
  Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.
 
  „Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
  „kad lišće sasvim, sasvim požuti
  i sneg napada iznad rita?“
  A meče, ćuti.

  „Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
  „kad svet od snega sasvim pobeli?“
 
  Tata se ljuti, mama se ljuti,
  a meče ćuti.
  Odjednom, meče ljutito reklo,
  šta ga je peklo:

  „Neću da spavam, neću, i tačka.
  Zašto ne spavaju zec i mačka?
  I ptica iznad naših glava
  zašto ne spava?“

  A onda tiho, tiho reče:
  „Baš mi je krivo što sam meče.“

  Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“
 
Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.

ČITAČ LICA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

ŽIVOT JE BAJKA – Pol Ekman

Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, rekavši mu da propušta suštinu. I tako je rođena I mikroekspresija, nesvesna radnja kojom ne možemo da upravljamo.

                  slika0Nikada više nećete posmatrati ljude na isti način kao pre” – napisao je Malkom Gladvel, britansko-kanadski novinar i pisac, na knjigu Pola Ekmana – „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed). Jednom počnete da se zanimate za psihologiju, govor tela ili uopšte za istraživanje ljudskog ponašanja, sa svakim novootkrivenim podatkom, novim znanjem i vaš pogled na čoveka mora da se menja.

A šta se tek dešava, ako dozvolite da Vas ova tematika uvuče u svoje zanimljivo polje istraživanja u toj meri da počnete kao Ekman da ispitujete detalje detalja, odnosno one najsitnije, najproblematičnije za analizu, izraza lica – mikroekspresije?

Dešava se upravo to da ljude posmatrate iz drugog ugla – analitički. Analizirajući gotovo svaki pokret svaku sitnu mimiku ocrtanu na nečijem licu više, ne možete da vodite najobičniji opušten razgovor. Stoga, bavljenje ovom tematikom može da bude koliko korisno, toliko i štetno, osim ako vam sâma profesija nije u polju psihologije. O čemu je zapravo reč?

                                                   Jezik izraza

    Bilo da verujete ili ne u Darvinovu teoriju evolucije, mnoge pretpostavke koje tako prirodno idu uz nju s vremena na vreme pokazuju se kao ispravne. Upravo ova teorija zanimljiv je primer kako ponekad osnovna teorija ne mora da bude istinita ali zamisli i pretpostavke koje je prate mogu da budu. I to je ono što bi trebalo biti cilj svake nauke usuditi se i pretpostaviti nešto novo, jer čak iako se na kraju to ne ispostavi kao važeća teorija, vrlo je moguće da će se iz njenih pomoćnih hipoteza izroditi nešto novo, revolucionarno i ispravno.

Naime, kada je reč o osećanjima Darvin je, još davne 1872. godine, smatrao kako postoje opšti izrazi lica kojima se pokazuju osećanja. 
   Ovu zamisao podržavali su mnogi naučnici, ali je drugi i opovrgavali. Pobijanje te zamisli najviše je došlo do izražaja Klajnebergovim tumačenjem da su svi izrazi osećanja na licu čoveka predodređeni isključivo nacionalnom kulturom osobe. Do tog mišljenja došao je posle upoređivanja knjiga kineske i Zapadne kulture u kojima se opisuju izrazi lica izazvani osećanjima, gde su i više nego očigledne velike razlike. Ipak Klajneberg, kanadski socijalni psiholog, nije imao tako ograničeno mišljenje i bio je voljan da dopusti zamisao da postoje neke određene mimike koje su zajedničke svim ljudskim zajednicama, za razliku od Američkog antropologa La Bara, spremnog da zaključi: „Ne postoji prirodan jezik emocionalnih izraza.”

slika1 I šta je zaista istina – univerzalnost ili kulturalna posebnost? Da li su svi svesni važne razlike između običnih sporazumnih gestova (poput pomeranja glave u potvrdnom i odričnom maniru, podizanja obrve i tome slično) i gestova izazvanih određenim osećanjem? Upravo nesvesnost ove razlike navela je razne autore na zaključak sličan La Barovom. Ali ono što je najzanimljivije od svega je naći odgovor na sledeće pitanje: Kako doći do pravog uzroka neke posledice?
    Da razne kulture pokazuju drugačije izraze lica i mimike u istim ili sličnim okolnostima nesporna je i očigledna činjenica.  Međutim, ono što je mnogim naučnicima promaklo u istraživanju jeste povezivanje više ideja i pojmova u isti skup. Uzmimo, kao i sam Ekman primer obreda sahrane. Ovaj običaj ne doživljava se na isti način u svim zajednicama koje ga sprovode, samim tim ne prate ga na ista osećanja. Ako se isti događaj ne doživljava na emotivno isti način, kako izraz lica može da bude podudaran? Nikako. Upravo ovde je ključna tačka Ekmanove psihološke analize mikroekspresija na našim licima. Osećanja koja izazivaju određene sitne pokrete u istoj situaciji su drugačija, a to jeste stvar kulture, običaja, nasleđa, a ponekad i samog čoveka.
   Naravno Ekman, ne osporava ni određene društveno nametnute obrasce ponašanja, pa čak i pokreta, ali zastupa i dokazuje ideju sveopštosti kod čoveka kao vrste. Simbolično, Ekmanova teorija kao da odražava jednu humanu i toplu misao suštinskoj jednakosti među ljudima.

                                            Jedna država, ceo svet

    Pol Ekman rođen je u Vašingtonu 1934. godine. Isuviše željan novih saznanja da bi sačekao diplomu srednje škole, sa svega petnaest godina upisuje osnovne trogodišnje studije na Univerzitetu u Čikagu. Nakon toga na Univerzitetu u Njujorku dobija diplomu osnovnih akademskih studija. Nekoliko godina kasnije doktorira kliničku psihologiju na Univerzitetu Adelfi i počinje jednogodišnje stažiranje na neuropsihijatrijskom institutu Lengli Porter. Dok je studirao u Čikagu, najviše su ga zanimale oblasti istraživanja grupne terapije, odnosno razumevanje grupne dinamike. Želeo je da postane terapeut i ono što mu je otpočetka bilo neverovatno jeste to što je kod psihoterapije bilo vrlo malo podataka o sâmim osećanjima, jedino sa čime se radilo u to vreme bile su reči.

Iako je Ekman danas daleko poznatiji po svom ispitivanju i sistemu o mikroekspresijma lica, njegova prvobitna potraga za znanjem odnosila se, pre svega, na osećanja. Krenuvši od emocija, prirodno je stigao do primarnog sistemskog signala za njih – lica. Izraz lica je apsolutno prvi signal kojim se izražava bilo koje osećanje, dok je glas drugi. Međutim u njegovo vreme nije bila razvijena nikakva alatka, nikakav način, postupak po kojem bi mogli da se mere pokreti lica. I trebalo mu je čitavih osam godina da razvije, uobliči i upotpuni svoj sistem. Godine putovanja po svetu, fotografisanja izraza lica svih ljudi, rasa, uzrasta, priče sa njima, ispitivanja – bile su samo prikupljanje materijala, a šta je tek sa ispitivanjem prikupljenog?

slika2 U svojim istraživanjima obišao je SAD, Japan, Brazil, Argentinu, Indoneziju i (bivši) Sovjetski Savez. Ipak, većinu istraživanja sproveo je u krajnje zanimljivoj državi – Papui Novoj Gvineji. koja se nalazi u Okeaniji, a izuzetna je po tome što broji oko 1000 različitih kulturnih grupa, u njoj se govori više od 700 jezika. Ima i katolika i muslimana i baptista, adventista, Jehovinih svedoka, evanđelista i mnogih drugih. Mnogo različitih crkvi i crkvenih udruženja. Ovde se ljudi bave i poljoprivredom i starim zanatima i sportom. Obišavši ovu zemlju Ekman kao da je obišao ceo svet. Bilo je to najpribližnije moguće istraživanje i pokazalo se kao više nego dovoljno, omogućivši mu razvijanje novog sistema po kojem će ostati zapamćen u istoriji.

                                           Za petnaestinu sekunde

    Počevši da istražuje osećanja, posmatrao je gestove i položaj tela, a kolega ga je uputio na lice, kazavši mu da propušta suštinu. A kako je po prvi put „uhvatio suštinu”? Zahvaljujući čudima moderne nauke, odnosno – uz pomoć kamere. Oko 1966. godine, dok je radio u bolnici, Ekman je snimao sve svoje pacijente beležeći dvanaestominutne razgovore. Od zaposlenih je saznao da je jedna od pacijentkinja tokom celog razgovora namerno lagala da joj je bolje. Nekoliko puta je puštao snimak i nije video nikakav trag laži, pacijentkinja je izgledala veoma veselo i zadovoljno.
    Ekman se našao u čudu. Pokušao je ponovo, ovaj put puštajući snimak usporeno. I desilo se – video je znak, video je izraz bola i mučnine na ženinom licu. Po prvi put u životu video je nečiju mikroekspresiju. Zatim još nekoliko. Trik sa mikroekspresijama lica je u tome što se one javljaju kada osoba pokušava da sakrije nešto, i javljaju se izuzetno kratko, trajući svega dvadesetpetinu ili čak petnaestinu jedne sekunde.
    Uzevši ovo u obzir, nije nam toliko čudno što je do njihovih otkrića došlo tek u skorije vreme. Mikroekspresije su nevoljni izrazi, koje nije moguće savladati, kao što to radimo sa običnim osećanjima i gestovima. Ne samo što treba imati dobro oko za njih, neophodno je da je osoba upoznata s celom pozadinom priče, da zna koja mikroekspresija odgovara kom osećanju i, pre svega, gde tačno na nečijem licu da je traži. Nakon niza godina istraživanja i rada, Pol Ekman ustanovio je da postoji sedam osećanja kojima odgovaraju određene opšte mikroekspresije lica, a to su: bes, strah, prezir, gađenje, tuga, iznenađenje, i sreća.

                                                  Ko to tamo može

    Iako mu to nije bila zamisao kada je počeo sa proučavanjem emocija, i traženjem opštih mimika kod ljudi, put ga je odveo u smeru rada na proučavanju laži i prevara. Naime, Pol Ekman već dugo pomaže ljudima koji rade sa zakonom, saveznim službama svima onima kojima je potrebna pomoć kako bi otkrili neku laž, prevaru, na pravilan način ispitali osumnjičenog. Nije uopšte neuobičajen primer pomenute žene koja se trudila da sakrije svoje pravo stanje. To se najčešće dešava sa mogućim samoubicama, depresivnim pacijentima koji lažu da su dobro kako bi bili pušteni i mogli da ostvare svoje namere.

slika3Sve ovo dalo je zanimljivu zamisao za postojeću televizijsku seriju pod imenom „Laži me”, a čiji je glavni lik doktor Kal Lajtman zapravo po doktoru Ekmanu, ali samo u onoj meri u kojoj je sam naučnik, prilikom sklapanja ugovora sa televizijskom kućom to dozvolio. A dozvolio je samo da se iskoristi osnovna ideja, ono što je otkrio i čime se bavi – mikroekspresije i „čitanje” ljudi. Zahtevao je da se sve ostalo u stvaranju lika Kala Lajtmana razlikuje od njega samog, uvek držeći svoj privatni život van očiju javnosti. Pisanje scenarija sprovodilo se uz njegova uputstva, a takođe je i svaku epizodu detaljno je ispitivao objavljujući svoja zapažanja na internetu, kako bi ukazao na razliku između stvarnosti i televizije. Čini sve što je u njegovoj moći da se njegovo otkriće ne protumači pogrešno i upotrebi u pogrešne svrhe: – „Ja vodim školu za detektovanje laži, a ne za lažljivce.”
    Uputstva za otkrivanje laži mogu da se upotrebe u obrnutom smeru, odnosno za prikrivanje mikroekspresija koje ih otkrivaju. Međutim, nije još sa sigurnošću ustanovljeno da li je tako nešto moguće, s obzirom na to da se mikroekspresije ubrajaju u nesvesne radnje nad kojima ne možemo da upravljamo.
    Ekmanov neverovatan sistem u kojem je do detalja objašnjeno kako se ove sitne mimike pojavljuju i šta označavaju, potkrepljen brojnim fotografijama široko je dostupan, kako u nekoliko knjiga koje je objavio poput „Razotkrivena osećanja” (Emotions revealed), „Laganje” (Telling lies), „Zašto deca lažu” (Why kids lie), i u vidu specijalizovanog računarskog programa koji služi za obuku, a radi tako što prikazuje fotografije na kojima se vide određena osećanja i to upravo u vremenskom trajanju pravih mikroekspresija. Fotografije se veoma brzo smenjuju, a osoba što uči, ima ponuđene odgovore na osnovu kojih na kraju vidi koliko toga je uspela da proceni.
    Ekman kaže da su mikroekspresije kao note u muzici, note za čitanje lica. I pored straha da se njegov sistem ne zloupotrebi ili, zbog nedovoljno znanja i iskustva, upotrebi pogrešno, svestan je koliko dobra čini i koliko je važan za lekare, medicinske sestre, policijske inspektore, sudije… Kada se obuhvati celokupan sistem procene lica, tela, glasa i govora tačnost koju daje iznosi čak 95 odsto Televizijska serija mu je svakako donela veliku omiljenost, kao i dobru prodaju knjiga, ali, pored velike razlike u odnosu na glavnog junaka, Pol Ekman je zahvaljujući njoj postao poznat i kao „čitač lica” ili, jednostavno, „ljudski poligraf”.

                                   Braća iz prošlog života

    Ekman je studirao psihologiju u želji da pomogne drugima, da ih razume i da im pomogne da sami sebe razumeju. Najvažnije područje njegovog istraživanja bila su osećanja. Iz te želje i dugogodišnjeg iskustva sa ljudima, a u saradnji sa dalaj lamom proistekla je čarobna knjiga pod imenom „Osvešćivanje emocija“ (Emotional Awareness). Ne samo što su teme koje ova knjiga obrađuje krajnje zanimljive i korisne, i ne samo što su se dve ugledne osobe udružile u pokušaju da nađu odgovore na mnoga pitanja koja muče ljudski rod od davnina, već je i sam način nastanka knjige nesvakidašnji.

slika4Knjiga je nastala posle 40 sati razgovora dalaj lame i Pol Ekmana, i ostala je u obliku dijaloga, kao razgovor, bez ikakve obrade u komercijalne svrhe. Napisana je jednostavno i istinito, prikazujući umne, humane i nadahnute rasprave o osećanjima, saosećanju i opraštanju, rasprave između dvojice stručnih i otvorenih ljudi, koje mogu da služe za primer kako se nauka, filozofija i vera mogu da nadopunjuju, a ne suprotstavljaju. Kroz ove razgovore, Pol Ekaman i dalaj lama su se veoma zbližili, a kako sâm naučnik kaže, po prvi put je našao odgovarajućeg sagovornika za teme koje su ga zanimale celog života. Ekman je dalaj lamu doživeo kao brata, a ovaj je, u skladu sa svojim verovanjima, kazao da su verovatno i bili braća u prošlom životu. Dijalozi su protkani humorom, i primetno je duhovno sazrevanje oba govornika kroz knjigu.

Ako su sličnosti u ponašanju primetne i kod slepe dece i kod one koja vide, ako se pokazalo da i osećanje za koje se verovalo da je samo ljudsko – prezir – postoji i kod određene vrste majmuna, ako smo uvideli da su kulturne razlike zapravo razlike u samo jednom smislu te reči, a da postoji vidljiv dokaz za nešto što imamo svi – osećanje – ako iz svega ovoga sledi opšta povezanost duša širom planete, odakle onda toliko nesporazuma u svetu?
    Zahvaljujući Polu Ekmanu, sada imamo potvrdu ideje da učivši o drugima zapravo učimo o sebi samima, da smo svi podložni istim osećanjima i da je vreme da počnemo da obraćamo pažnju na njih, umesto da ih kod sebe sputavamo, a kod drugih preziremo.
Autor: Nina Zdinjak/Ilustrovala: Tanja Milatović

politikin-zabavnik.rs broj:3176  2012

____________________________________________________________________________________________