TAJNE PROŠLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Pet fascinantnih potopljenih gradova

Prošlost oduvek fascinira i mnogi pokušavaju da otkriju njene tajne … Zato su gradovi nekadašnjih civilizacija toliko fascinantni – otkrivaju prošlost! Misteriozna i famozna Atlantida još uvek nije otkrivena, no brojni drugi gradovi koju su nestali pod vodom jesu. I fascinantni su.

 Port Roial – Jamajka
port-royalGrad Port Roial na Jamajci nekad je bila velika luka koju su obožavali gusari. Obilovala je prostitucijom, alkoholom … Razvratnošću. U prošlosti je znan kao „najizopačeniji i najgriješniji grad na svetu“. Taj grad nestao je pod vodom 1692. godine nakon što je potres magnitude 7.5 pogodio Jamajku i uronio grad na dno Oceana. Preko dve hiljade stanovnika tog grada nestalo je zajedno sa gradom.

 Piramide Ionaguni-Jima, Japan
yonaguni-island-japan-1Na dnu mora u blizini japanske obale leže i piramide za koje naučnici još uvek ne znaju stopostotno jesu li prirodno nastale ili ih je čovek napravio. Ogromne piramide, računaju istraživači, nastale su, prirodno, ili čovječjom rukom, u prethodnom ledenom dobu, oko 10.000 godina pre Hrista. Otkrivene su 1996. godine.

Dvaraka, zaliv Cambai, Indija
Dwarka-Gulf-of-Cambay-IndiaDrevni grad Dvaraka, u zalivu Cambai u Indiji. Za taj grad pod vodom, koji je pronađen 2000. godine smatra se da je drevni grad kralja Krišne, nastao 7.500 godina pre Hrista. Prema podacima iz vedskih spisa kao što su Mahabharata i Srimad Bhagavatam, taj se grad sastojao od 70.000 palata načinjenih od zlata, srebra … Bio je to moćan grad, no nakon što je Krišna napustio ovaj svet, potonuo je.
Sonarnom tehnologijom 2000. godine istraživači su pronašli nešto što se doimalo poput kamenih stubova i srušenih zidina najmanje dva grada. Nalazište je opisano kao deo drevne civilizacije u rečnoj dolini, donekle sličnoj dolini reke Sarasvati iz Rig Vede, za koju se mislilo da je mitska. Ronioci, koji su ronili do nalazišta u zalivu Cambai, posle su sa dubina od trideset šest metara izvadili dve hiljade artefakata, uključujući Lončar, nakit, skulpture, ljudske kosti i dokaze o zapisima.

Grad Lavova, Kuiandao jezero, Kina
Lion-City-of-Quiandao-Lake-ChinaShi Cheng, poznat i kao Grad lavova, nekada je bio političko i privredno središte istočne kineske provincije Zhejiang, no pre 53 godine potpuno je iseljen, a zatim postepeno potopljen.
Završio je pod ogromnim akumulacionim jezerom napravljenim za potrebe obližnje hidrocentrale.
Istorija ovog grada kao da je ispričao Platon, opisujući kako je pod morem u samo jednom danu pred Herkulovom stubovima, odnosno morskim prolazom danas poznatim kao Gibraltar, nestalo ostrvo Atlantida.
Dok za Platonovom Atlantidom i danas mnogi tragaju, ali njeno postojanje nije sa sigurnošću utvrđeno, kineska Atlantida je sasvim realna, a stari deo nekadašnjeg Grada lavova skriva niz antiknih i izrazito dobro očuvanih arhitektonskih dragulja.
Lokalne su vlasti nakon pola veka Shi Cheng  pokušale da ga izvuku iz zaborava i pretvore ga u turistički raj. Podstaknuti raznim podvodnim snimcima ronilaca, koje izgledaju zaista zadivljujuće, došli su na ideju da turistima koji vole ronjenje ponude nezaboravni doživljaj kroz podvodno razgledanje potopljenog grada.

 Kleopatrina palata, Aleksandrija, Egipat
Cleopatras-underwater-palace-Egypt-.Istraživači veruju da su u blizini obala Aleksandrije pronašli palatu drevne egipatske kraljice Kleopatre, pa čak i otkrili lokaciju njenog poslednjeg počivališta. Istraživači tvrde da palata pre 1.500 godina potopljena usled razornog zemljotresa.
Izvor:atma.hr

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

Advertisements

ZAOSTAVŠTINA JEDNOG „POKVARENJAKA“…

tamoiovde-logo

ATANASIJE STOJKOVIĆ

Pre dva veka, on je pisao o flogistonu kao supstanci koja prenosi toplotu, prema tada popularnom naučnom konceptu koji se kasnije pokazao pogrešnim. I koji je, zatim, sasvim iščezao. Sto godina posle toga, u brdo usred sibirske tajge koje je nosilo njegovo ime neobičnom snagom udario je ogroman meteor. I odmah zatim, sasvim ispario. Još sto godina kasnije, svi drugi njegovi tragovi potpuno su izbledeli.

images-2013-09-atanasije_stojkovic_zaostavstina_jednog_pokvarenjaka_aps_249369374

Reprodukcija: Pavel Đurković, dr Atanasije Stojković, pisac i profesor Univerziteta u Harkovu; Galerija Matice srpke, Novi Sad

Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka, danas se imenom i prezimenom u Srbiji pominje samo u najtežim pitanjima na televizijskim kvizovima jer se čini da je javnosti gotovo sasvim nepoznat.

Stojković je napisao prvi roman na srpskom jeziku, kao i prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla, a njegov intelektualni ugled je bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije.

Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime.

Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi.

Šta to nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem?

Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.

Njegovo životno delo predstavlja „Fisika“ koja je u periodu 1801– 1803. izdata u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. U duhu vremena, bavio se raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane – između ostalih i prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na teško razumljivom slavenoserbskom jeziku, roman je ipak stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima.

„Mada je deo jednog danas uglavnom prevaziđenog prosvetiteljskog literarnog koncepta, i sama Stojkovićeva Fisika je primer čini se još uvek nedovoljno korišćenih potencijala literarizacije naučnih žanrova“, kaže Goran Korunović sa Katedre za komparativnu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, objašnjavajući kako Stojković nije za srpsku literaturu važan samo kao autor prvog romana na srpskom jeziku.

Međutim, upravo u doba najveće slave „Aristida i Natalije“, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, Stojković na sve načine pokušava da dođe do novca, od krijumčarenja do krupnijih podvala. Ne dobija mesto na katedri za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju.

No, bez uspeha. Na kraju dobija mesto profesora na novom Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, sve se više bogati, da bi u Besarabiji dobio od cara jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Međutim, rđave glasine brzo dolaze za njim. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike.

Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojković čak pokušava da Srbe, koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj „spahiluk“ u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetstvo ni pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkovića. Posle jedne posete Habzburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojković 1813. gubi položaj rektora na univerzitetu i napušta mesto profesora.

Čini se da Stojković zasluženo stiče glas „zlog naučnika“, no, kad se uporedi sa drugim velikanima nauke koji nisu baš briljirali na moralnom planu, ipak je čudno kako je zaboravljen, bar zbog „kapitalnog dela“ koje je bez sumnje „ostavilo veliki trag u našoj kulturi i nauci“, kako o Stojkoviću pišu istoričari nauke Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović. U tom smislu se može porediti i sa Isakom Njutnom, koji je, osim kao utemeljivač moderne fizike, poznat i po retko lošem karakteru. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta.

Biće da brisanju zaostavštine ovog pokvarenjaka ipak nisu najviše kumovali njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, veštačkom tvorevinom koju je razumela samo građanska elita, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. I u tome je uspeo.
To je odložilo štampanje Vukovog „Novog zaveta“ i pobedu njegovih ideja sve do 1847. godine – punih pet godina pošto je Stojković preminuo kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, nesvestan da se u verovatno najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Potonji potpuni poraz veštačkog slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio.

Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na veštački slavenoserbski jezik kojim se nije govorilo u narodu, a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Autor: Slobodan Bubnjević/ Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________