BESMRTNOST…

TAMOiOVDE_______________________________________________

POSTOJE LI ŽIVOTINJE KOJE SU BESMRTNE?

Besmrtnost je pojam koja je neprestano intrigirala čovečanstvo. Iako mnogi futuristi predviđaju da će ljudi u budućnosti naći tajnu besmrtnosti, sa njom će doći i novi problemi i nedoumice.

U potrazi za besmrtnošću ljudima nesumnjivo mogu da pomognu postojeća živa bića, koja su već sada besmrtna. U pitanju su životinje koje skoro nikada ne umiru od starosti, već od eksternih uzroka kao što su grabljivice, povrede i ostalo. Naravno, naučnici još uvek nisu sasvim usaglasili mišljenja oko definicije besmrtnosti, ali se većina slaže da su neka bića “biološki besmrtna”. Nabrojaćemo neka od njih.

  Tarigrade ili vodeni medvedi

 Tardigrade su mala stvorenja u proseku dugačka oko 1,7 milimetara koja žive u vodi. Odlikuje ih velika otpornost na ekstremne uslove, na kojima nijedan drugi organizam ne može da opstane. One mogu da prežive na temperaturi koja se kreće od apsolutne nule do preko tačke ključanja. Takođe mogu da prežive radijaciju i nivo zračenja stotine puta veći od onog koji ubija čoveka. Bez hrane mogu da prežive i do 10 godina. Za ova biće je karakteristično to što, kada se dese nepovoljni spoljašnji uslovi, ona ulaze u stanje hibernacije (anabioze) kada metabolizam prestane da im radi.

Dokazano je da u takvom stanju mogu da žive do 120 godina, mada neki naučnici smatraju da je taj broj i veći.

 

  Slatkovodna hidra

  Slatkovodna hidra je jednostavna vodena životinja iz tipa žarnjaka.

   Dugačka je do nekoliko centimetara. Naučnicima je interesantna zbog svoje sposobnosti regeneracije i činjenice da ne stari. One i ne umiru od starosti, već od niskih temperature zimi.

Besmrtnost ovog bića je prvi put pomenuta 1998. u naučnim radovima, ali se tek nedavno eksperimentima zaista potvrdilo da hidrine ćelije imaju sposobnost beskonačne regeneracije.

Naučnici sada pokušavaju da odgonetnu i bolje razumeju taj proces beskonačnog obnavljanja ćelija. 

 

Besmrtna meduza

 Posebna vrsta meduze latinskog naziva “Turritopsis nutricula” se još naziva i besmrtna meduza.

Ovo stvorenje je jedino živo biće koje, nakon što dostigne seksualnu zrelost, se ponovo vraća u seksualnu nezrelost (oblik polipa). Drugim rečima, one se kad ostare umesto da umru, podmlade i sve počnu ponovo. Teoretski, ovaj proces može da se ponovi beskonačno mnogo puta i zato se ova meduza naziva besmrtnom.

Predmet je interesovanja naučnika širom sveta.

 

Jastog

                                                                

 Za jastoge je karakteristično da sa godinama postaju više plodni i pogodni za razmnožavanje, zahvaljujući enzimu koji popravlja DNK kod.

Stručnjaci koji proučavaju jastoge smatraju da oni mogu da žive večno, i da umiru samo od povreda, bolesti i predatora.

 

Trepljasti crvi

  Trepljasti crvi su stvorenja koja žive uglavnom u morima, i manjim delom u slatkim vodama. Dostižu veličinu od par milimetara do nekoliko desetina centimetara.

Posebni su po tome što veliki deo njihovih ćelija predstavljaju matične ćelije. Stoga, kada se organizam preseče na nekoliko delova, svaki od tih delova će se razviti u novu identičnu jedinku nakon par nedelja.

Naučnici su čak dokazali da veoma mali deo jedinke (1/297) može da se razvije u nov organizam.

---

BUBAŠVABE – NAJPRILAGODLJIVIJI ORGANIZMI

Bubašvabe su prastari organizmi koji postoje na Zemlji oko 300 miliona godina.

Preživele su nestanak dinosaurusa, a i danas uspešno odolevaju našim pokušajima da ih istrebimo.

Kako uspevaju u tome?

     Bubašvabe su pravi svaštojedi

Bubašvaba mogu da jedu najrazličitiju hranu. Zabeleženo je, čak, i da su bubašvabe jele sapun, lepak ili kožu.

      Mogu dugo da opstanu bez hrane

Ne samo što mogu da jedu bilo šta, već bubašvabe mogu da prežive i do mesec dana bez trunke hrane i nedelju dana bez vode. Najbolji primer je činjenica da bubašvabe mogu da prežive i do nedelju dana bez glave.

      Fleksibilno telo

Telo bubašvaba je izuzetno fleksibilno, pa im omogućava da se zavuku i sakriju u najmanje rupe u zidovima, stenama ili kamenju.

      Brzo razmnožavanje

Postoji oko 4000 vrsta bubašvaba koje žive širom sveta u najneverovatnijim uslovima. Sve te vrste imaju zajedničku osobinu izuzetno brze reprodukcije. U roku od godinu dana, od jedne bubašvabe može da se stvori na stotine hiljada njih. Uglavnom se razmnožavaju polaganjem jaja. Veliki broj jedinki jedne vrste povećava verovatnoću da nekoliko jedinki preživi, ako se sredina izmeni. Tih nekoliko preživelih se ponovo razmnoži neverovatnom brzinom, pa sve u krug. Stoga ih je nemoguće istrebiti.

     Bubašvabe bi preživele nuklearno razaranje

Dokazano je da bubašvabe imaju izuzetno visoku otpornost na radijaciju, dovoljnu da prežive eksploziju nuklearne bombe. To se pripisuje njihovoj ćelijskoj strukturi, koje je izuzetno jednostavna, ali se često regeneriše.

      Neverovatna sposobnost prilagođavanja

Jedan od glavnih razloga što su uspele da toliko dugo opstanu je neverovatna sposobnost prilagođavanja najtežim uslovima. Nije im problem da žive u nepovoljnom sredinama, neke vrste bubašvabe su pronađene da žive u aktivnim vulkanima. Takođe, naučnici su fascinirani njihovom sposobnošću da brzo postanu imune na otrove koje im ljudi postavljaju.

Izvor:daliznate.com

---

Priredio: Bora*S

MEDUZE – JEDINSTVENE PO JEDINSTVENOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Svaka biološka vrsta je neponovljiva kreacija “majke prirode“, ali je istovremeno bliži ili dalji rođak drugoj vrsti organizama.

Čovek je jedinstven po inteligenciji, ali je i pripadnik grupe sisara; orao može da leti, ali je “brat“ noja, ili petla; kornjače imaju koštani oklop, ali su bliska“rodbina“ zmijama i krokodilima; žabe su jedinstvene po skokovima, a drage su “sestre“ daždevnjacima… Možemo ovako ići “unatrag“, odnosno u pravcu suprotnom od onog u kome se dešavala evolucija [1] i doći do najjednostavnijih među pravim višećelijskim životinjama [2] do – MEDUZA. Tačnije rečeno, doćićemo do tipa životinja nazvanog žarnjaci [Cnidaria] [3]. Zašto smo dolazili do njih? Po čemu su meduze tako jedinstvene? Idemo redom…

Lepe su, zar ne?

 Sve u superlativu: najprostije, “najvodenije“, najstarije i među najlepšim bićima

 Meduze imaju oblik kišobrana [otvorenog, naravno!] izgrađenog od samo dva sloja ćelija [sve ostale prave višećelijske životinje su troslojne] između kojih se nalazi želatinozna, pihtijasta masa tzv. mezogleja.

Mezogleja je “cement“ koji povezuje te slojeve i istovremeno daje čitavom telu čvrstinu neophodnu da se odupru jakim udarima morskih talasa. U unutrašnjosti je duplja sa samo jednim otvorom koji je istovremeno i usni i analni [bljak!]. Oko tog otvora nalazi se venac pipaka [4] koji su prisutni i na obodu kišobrana. Meduze su životinje kod kojih se prvi put javlja nervni sistem, naravno, u najprostijem obliku – tzv. mrežast nervni sistem. Sastoji se od zvezdastih nervnih ćelija međosobno povezanih u mrežu. Ako meduzi dotaknete samo jedan pipak, ona će se čitava zgrčiti jer se nadražaj ovom mrežom preneo kroz čitavo telo.

 Sadrže najviše vode od svih životinja. Ako meduza dospe na kopno i osuši se, od nje ostaje sićušna grudva koja je oko hiljadu puta lakša od žive meduze [preko 95% njihovog tela čini voda]. Ovako jednostavne životinje uspele su da prežive period od, smatra se, 650 miliona godina. [Poređenja radi, starost savremenog čoveka, Homo sapiens sapiens, procenjuje se na oko 35 – 40 000 godina.] Dakle, s’ pravom im pripada titula najstarijih eumetazoa. Titula bi mogla da im pripadne i po lepoti jer se neke od njih živo obojene svrstavaju među najlepše životinje.

  Roditelji međusobno “isti“, a potomci ne liče na roditelje

 Koja je ovo sad zavrzlama, sigurno se pitate?! Bez panike – vrlo je jednostavno. Meduze su odvojenih polova, odnosno postoje mužjaci i ženke ali se oni, posmatrani “golim okom“, međusobno ne razlikuju [5] . Razlika se ogleda u tome što mužjaci proizvode spermatozoide, a ženke jajne ćelije. Obe vrste polnih ćelija se izbacuju u vodu gde se izvrši oplođenje da bi se iz oplođene jajne ćelije razvila trpeljasta larva [planula]. Posle određenog vremena ova larva pada na dno mora, pričvrsti se za njega i razvija u polip.

polipi

meduze

   Osim po građi, polip se od roditeljske meduze razlikuje po svemu ostalom:

•    po obliku – ima oblik cilindra;

•    po načinu života – jednim svojim krajem pričvršćen je za podlogu, sesilan; i

•    prema načinu razmnožavanja – polip se razmnožava bespolno, pupljenjem [6], dok se meduze razmnožavaju polno.

 Zoolozi su ih upravo zbog polipa sve do druge polovine XIX veka označavali kao biljne životinje ili Zoophyta.

Dobri plivači bez pravih mišića                                                                                                                           

 Oba sloja ćelija [spoljašnji i unutrašnji], od kojih se sastoji njihovo telo, izgrađena su u osnovi od epitelo-mišićnih ćelija. One nisu ni prave epitelne [7] ni prave mišićne, već imaju ulogu i jednih i drugih. Sastoje se od jednog proširenog dela koji ima ulogu epitelijalne ćelije i na njega se nastavlja izdužen deo – mišićno vlakno. Kontrakcijama mišićnih vlakana u spoljašnjem sloju dolazi do izduživanja i skraćivanja tela i pipaka. Kontrakcije mišićnih vlakana unutrašnjeg sloja izazivaju skupljanje i širenje tela. Ovi jednolični pokreti su dovoljni da se čitavog života neumorno kreću lebdeći i plivajući ispupčenom stranom “kišobrana“ okrenutom u pravcu kretanja.

 Love plen “harpunima“, a hranu vare bez želuca

Posebna osobina ovih životinja jesu žarne ćelije ili knide po kojima su i dobile latinsko ime – Cnidaria [gr. knide=žara, kopriva]. Oni koji su imali “bliski susret“ sa meduzom najbolje razumeju značenje ovih pojmova! Žarne ćelije su skoncentrisane najviše oko usnog otvora i na pipcima. Sastoje se se iz sićušne kapsule u kojoj je spakovan končić na čijem se kraju nalazi bodljica sa ulogom harpuna [zabada se u telo žrtve]. Ove ćelije luče parališuću otrovnu supstancu koja može biti fatalna i za čoveka [u pitanju su neke tropske meduze]. Žarne ćelije koje su jednom upotrebljene brzo propadaju i zamenjuju se novim. [Savet pisca teksta: ako želite da ulovite meduzu ne dozvolite da ona “ulovi“ vas, odnosno, podmetnite joj neki predmet na koji će “ispucati“ svoje harpune. Savet dat na osnovu ličnog iskustva, jao! kad se samo setim…]

 Paralisan plen pomoću pipaka pomeraju do usnog otvora i gutaju. Mogu da progutaju plen koji je nekoliko puta krupniji od njih samih. Varenje započinje u duplji, gde se plen razlaze na sitne čestice, a zatim njih zahvataju posebne ćelije [nazivaju se ameboidne [8] u kojima se varenje dovodi do kraja. Svarena hrana se iz ameboidnih ćelija prenosi do svih ostalih ćelija procesima difuzije [9] . Dakle, varenje počinje kao vanćelijsko, a završava se kao unutarćelijsko. Nesvareni deo plena i proizvodi samog varenja se istim onim otvorom [moram opet da kažem bljak!] izbacuju u morsku vodu.

 Meduza koja je podarila ime meduzi

 Meduze su ime dobile po ličnosti iz grčke mitologije Meduzi, jednoj od tri nakazne kćeri morskog boga Forkija. Priča kaže da je Meduza bila prelepa devojka sa dugom, talasastom kosom dok je boginja Atena nije pretvorila u nakazu, a njenu kosu u zmije otrovnice. Svako ko bi je ugledao skamenio bi se od straha [10]. Uviđate sličnosti sa životinjama meduzama?

 Meduze su, dakle, do kraja ostale dosledne u svojoj jedinstvenosti jer se jako malo životinja može “pohvaliti“ da im je ime pozajmio lik iz grčke mitologije.

 [1] preovlađujuće je mišljenje da se evolucija dešavala po principu: od evolutivno prostijih nastajali su složeniji organizmi

 [2] prave višećelijske životinje [stručan naziv je Eumetazoa] su one kod kojih su razvijena tkiva i organi

 [3] ovaj tip životinja je dugo bio označavan kao dupljari [Coelenterata]

 [4] pipci ili tentakule [‘’ručice“]

 [5] za tu osobinu se stručno kaže da ne postoji polni dimorfizam [di= dva; morpha =oblik]

[6] pri pupljenju se obrazuju izbočine, pupoljci koji se odvoje od roditeljskog organizma i nastavljaju samostalan život ili ostanu na roditeljskoj jedinki pa grade koloniju>

 [7] epitel je površinski sloj kože

 [8] ameboidne ćelije obrazuju izbočine nazvane pseudopodije [“lažne nožice“] kojima zahvataju sićušne čestice i unose ih u ćeliju

 [9] difuzija je kretanje neke materije kroz ćelijsku membranu iz mesta gde te materije ima više ka mestu gde je ima manje

 [10] koga interesuje priča do kraja može je naći na http://www.mitovi.beotel.yu

 Snežana Trifunović, dipl. biolog /www.zivotinjsko-carstvo.com