TAMOiOVDE____________________________________________________________
NAJVEĆI CRTEŽI SVIH VREMENA
Slikar, akademik i nosilac francuskog Ordena viteza Legije časti VLADIMIR VELIČKOVIĆ, rođen je na današnji dan 1935. godine.
Veličković je završio arhitekturu u Beogradu. Bio je učenik Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1966. godine živi i radi u Francuskoj. Redovni je profesor Likovne akademije u Parizu.
Imao je oko 250 samostalnih izložbi u galerijama i muzejima širom sveta. Pariski Bobur mu je otkupio šest crteža za svoju stalnu zbirku. Izlagao je u Galeriji SANU u Beogradu 1986, povodom prijema za člana Akademije i 2002. godine.
Ušao je u svetsku antologiju „Najveći crteži svih vremena“. Monografija o slikaru kod nas je objavljena 1987. godine. Dobitnik je nagrada“Oktobarskog salona“, „Velikog pečata“ Grafičkog kolektiva, „Politikine“ i „Herderove“ nagrade, kao i najvećeg francuskog priznanja za kulturu „Ars et Letres“.
Član je Francuske akademije lepih umetnosti. Njegovo slikarstvo odlikuje veliki format, preciznost crteža, preokupacija ljudskom figurom u pokretu, anatomija i kolorit koji ide od crne i bele do crvene boje. Predmet njegovog interesovanja je dramatičnost življenja, stradanje i uništavanje kao likovna filozofija i pogled na svet. Slika nasilje, surovo prikazuje obezglavljene, proganjane ljude u očajničkom, bezuspešnom bekstvu od neprijatelja.
Izvor: www.rts.rs
Srpski i francuski akademik i slikar Vladimir Veličković priča za Telegraf o odrastanju na Dorćolu, ljubavi prema Crvenoj zvezdi, ulasku Srbije u EU i razlici između francuskog i srpskog neba
SLIKAR VLADIMIR VELIČKOVIĆ: Srbiji ne treba ulazak u EU, ako mora da se ponizi!
Vladimir-Velickovic-foto-Milena-Djordjevic
Pre susreta sa akademikom Vladimirom Veličkovićem, slavnim beogradskim “medialistom” koji ceo život savršeno balansira između poetske fantastike i nadrealizma razmišljam o tome kako je stvarao remek-dela s kojima ćemo se uskoro “sresti”.
Vidim ga pod staklenim krovom pariskog ateljea na rubu Pariza. Zarobljen je ispod parčeta, kako sam voli da kaže “teškog” francuskog neba. Ateljeom od 500 kvadrata, na čijem je mestu svojevremeno bila fabrika, odjekuju zvuci sa radija. Dinamično se smenjuju najnovije vesti iz politike i kulture sa standardima Ele Ficdžerald dok Veličković strpljivim potezima završava krila centralnog simbola na svojim slikama – grabljivog crnog gavrana.
Baš tako. Nakon 60-ih godina gavran se ponovo vratio na Veličkovićeva impozantna platna – na njih 38, koliko je posle pauze od deset godina izloženo u galeriji SANU, baš kao i na 31 crtež izložen u galeriji “Cepter”.
Sudeći po onome što vidimo na izložbi sasvim prikladno nazvanoj “Let i krik”, zaključujemo da je srpski (i francuski) akademik ostao veran apokaliptičnom vizionarstvu. Zajedno sa njim komentarišemo za njega tako karakteristične morbidne prizore destrukcije u kojima je ljudska figura predmet zastrašujuće torture.
Iako svesna toga da ne voli da se na njegovim slikama traži religijski kontekst, ipak ne mogu da ostanem imuna na prvi utisak. Činjenicu da me raspeća neodoljivo asociraju na Hrista.
Foto: Milena Đorđević
– Ovaj izbor teme je nešto što je permanentno prisutno u istoriji ove civilizacije. Raspeće je pre svega ilustracija violentnog, agresivnog i bolnog čina, koji je suština onoga što čovek radi čoveku – objašnjava u hodu Veličković dodajući da ga ne čudi što nam je to bila prva socijacija.
U više navrata ste objasnili da je gavran, koji se nakon 60-ih, ponovo pojavljuje kao dominantan motiv na vašim slikama zapravo personifikacija grabljivog vremena u kojem živimo. No, ima li taj vaš gavran bar jednu osobinu sa kojom biste mogli da se identifikujete?
– Jedino što bih od tog mog gavrana voleo da preuzmem je da mogu da poletim. Mislim da je suvišno dodavati da bih za razliku od njega leteo sa sasvim drugačijom funkcijom (smeh). Ovaj gavran je klasična personifikacija vremena u kojem živimo, a koje ima sve moguće nekrofilske karakteristike.
Rodili ste se u Beogradu uoči Drugog svetskog rata. Kako je tada izgledao Beograd. Ko su bili apostoli ulice u kojoj ste odrasli?
– Rođen sam na Dorćolu. Tamo sam proveo čitavo detinjstvo, koje je podsećalo na ono Molnarovih junaka iz knjige “Dečaci Pavlove ulice”. Od malih nogu sam bio zatrpan knjigama i papirima. Otkad znam za sebe nešto sam crtao, pomno posmatrajući sve detalje oko sebe. Inače važio sam za ambicioznog dečaka. Bio sam uvek odličan đak. Čak sam i Arhitektonski fakultet, koji sam upisao na savet oca završio na vreme. Interesantno je da sam samouk slikar. Nikada nisam pohađao ni kurs slikanja. Kada bacim pogled unazad, čini mi se da sam ličnost izgradio sa sopstvenom željom i ambicijom.
Važili ste za dobrog momka. No, moram da vas pitam da li vas je ikada privlačila “dorćolska boemija”? To je morate priznati prilično izazovna tema za slikare?
– U jednom trenutku sam shvatio da mi je boemija, koja je u to vreme bila dosta prisutna u Beogradu, bila totalno strana! Istina, boemija sama po sebi može da bude veoma atraktivna i zabavna… No, nikada nisam imao želju da se pod uticajem, a po pravilima generacije priključim tom ponašanju. Od vajkada sam voleo da radim konstruktivnije stvari. Svaki slobodan trenutak koristio sam da se nagnem nad parčetom papira i do detalja proučavam kako su svoj posao radili majstori renesanse – Leonardo, Mikelanđelo, Goja, Rembrant. Oduvek sam ih zvao svojim učiteljima.
Foto: Tanjug/AP
To znači da ste preskočili i čuvene gradske žureve 50-ih, brze vožnje automobilima, ludovanje za amerčkom kinematografijom?
– Ja se sećam velikog slavlja kada nam je stigao telefon u kuću (smeh)! Na žureve nisam išao, jer ih i nije bilo toliko u moje vreme. Oni su tek stigli sa generacijom iza mene. A, prvog filma, koji sam gledao u bioskopu sećam se kao da sam ga juče gledao. Bilo je to za vreme okupacije. Davao se, razume se, crno-beli film “Baron Minhauzen” u donjoj sali hotela “Palas”. Sećam se scene kada junak izleće sa đuletom iz topa (smeh)… Bili su to najsavremeniji specijalni efekti u to vreme. Sa kakvim sam samo ushićenjem gledao taj film!
Bilo vam je svega 16 godina kada ste se prijavili na konkurs afirmisanih slikara u “Cvjeti Zuzorić” ne pominjući svoje godine. Šta ste naslikali na toj slici?
– Bio je to neki pejsaž. Nisam naznačio koliko imam godina, i tako sam prošao taj konkurs na koji su se mahom prijavili etablirani slikari. Upravo sa te izložbe mladih slikara Srbije vodi se moja prva javna aktivnost i prva bibliografska jedinica. Interesantno je da sam nakon nje bio primećen kao kolorista, što je apsurdno!
Foto: Tanjug
Kako je izgledalo vaše snalaženje kada ste 14 godina kasnije takoreći “na neviđeno” otišli u Pariz? Da li vam se dešavalo da ostanete na ulici bez dinara u džepu?
– Nikada. Zaista, nikada nisam imao nikakvih problema. Neke stvari koje pritom nisu zavisile samo od mene dešavale su se jedna za drugom, i to u najpozitivnijem mogućem smislu. Da li su neke zvezde intervenisale u svemu tome, ili je to bila moja zasluga, to već ne bih znao da vam kažem. Samo mogu da dodam: Hvala bogu na tome, jer nisam ni milimetar morao da skrenem sa svog puta. Rekao bih da je taj put začuđujuće glatko išao. Skoro po matematičkom redu!
Svojevremeno ste izjavili da vam je žao što niste naučili da svirate klavir i govorite engleski. Da li ste listi neispunjenih snova u međuvremenu dodali još nešto?
– Ostao sam veran tim dvema neostvarenim aktivnostima. Recimo da je sada već kasno da počnem da ih upražnjavam.
Izjavili ste i da biste se zaprepastili ako biste u svom kupatilu naišli na Botičelijevu Veneru? Zar vam nije palo na pamet nešto drugo, a ne da biste se samo zaprepastili?
-Pa da mi miš izleti iza nekog ormara zaprepastio bih se, a kamoli da u svom kupatilu ugledam Botičelijevu Veneru (smeh). Doduše, moram da dodam da bih bio prijatno zaprepašćen!
Vlada-Velickovic-slika-Foto: Telegraf
Koja knjiga vam stoji pored kreveta?
– U krevetu ne čitam, već isključivo spavam! Pritom moram da dodam da se svojski trudim da spavanje svedem na najmanju moguću meru. Poslednja knjiga, koju sam pročitao i stoji mi i dalje na natkasni je “Autobiografija o drugima” Borislava Mihajlovića Mihiza. Nije reč samo o uspomenama jednog od najvećih srpskih kritičara. Mihiz piše precizno i duhovito sa izvesnom dozom cinizma o svojoj mladosti u Sremu, ratnim vremenima, drugovanju sa Dobricom Ćosićem, Veljkom Petrovićem, Mićom Popovićem, Dejanom Medakovićem. Ova knjiga me vraća u neko vreme, koje mi je poznato. Vreme kada sam kao dečak iz prikrajka posmatrao generaciju stariju od mene, kojoj sam se divio. Vinovnike promena ne samo na likovnom već i drugim društvenim planovima.
Da li možete u tom smislu da kažete, recimo “da smo u tom trenutku skrenuli desno umesto levo, sve bi bilo drugačije”?
– Slušajte, mislim da se nešto što se prelomilo ’48 godine, pozitivno odrazilo na funkcionisanje jednog društva, koje je doživelo velike promene. Bio je to jedan hrabar gest, da se na neki način eliminiše nešto što je bio mogući diktat, kako politički tako i kulturološki. Tako da smo izbegli priklanjanje nečemu što se zvalo socijalni realizam. Za dlaku smo izbegli vrstu moguće stagnacije i nerazvijanja onoga što je posle rata u normalnim uslovima trebalo da se razvija. Ti normalni uslovi su na neki način, ne potpuno, ali bar delimično bili omogućeni.
Foto: AP
Opišite mi do detalja vaš atelje u Parizu.
– Moj atelje ima površinu od 500 kvadrata. Rekao bih, sasvim odgovarajuću formatu mojih slika. Nalazi se na rubu Pariza na mestu gde je svojevremeno bila fabrika. Ulaz je sa ulice, a krov je izrađen od staklenog crepa, te je ceo osvetljen prirodnom svetlošću. U njemu sam po ceo dan. Radim stojeći. Često ne sedam ni kada jedem. U dnu dvorišta posadio sam jedno drvo…
Koje drvo?
– Pa, greškom sam posadio japansku trešnju… I kajem se zbog toga…
Zašto greškom, pa to je predivno drvo?
– Problem je što je japanska trešnja lepa samo kada procveta. To traje svega desetak dana. Nakon toga latice popadaju svugde unaokolo i samo predstavljaju smetnju.
Vodite li računa o tome ko su kupci vaših slika i kako se odnose prema njima?
– Imam kompletnu arhivu svojih slika. Uglavnom znam gde su. To pre svega važi za one, koje se nalaze na važnim mestima. Inače, dešava se i da neke jednostavno “odu svojim putem”… Što se kaže, ne zna se koji su putevi Gospodnji koji ih vode na ovu ili onu stranu.
Na pitanje čiji ste slikar imali ste običaj da kažete – jugoslovenski. Da li se i dalje tako izjašnjavate, i da li je neko nekada zloupotrebio vaše izjave ovoga tipa, ili vaše ime?
– I dalje sam, i uvek ću biti jugoslovenski slikar sa boravkom u Parizu. Iz Beograda sam otišao onoga trenutka kada je jugoslovenska teritorija postala pretesna za mene. Jednostavno sam tražio nova bojišta. Što se zloupotreba mog imena tiče, ne znam da li je bilo nekih… No, uvek ima ljudi, koji su spremni da vas kritikuju ponekad čak i zbog apsurdnih stvari. Uglavnom, trudim se da radim svoj posao najbolje što umem i da se ne obazirem na komentare.
Volite džez. Da li uz njega i slikate?
– Čim uđem u atelje, odvrnem radio. Obavezno slušam političke, i vesti iz kulture. Volim da čujem šta se novo dešava. Od muzike, to su svakako džez standardi, ali i klasična muzika.
Možda i neka pesma, koja vas podseća na majku ili oca?
– Mi smo bili frankofilska porodica. Svi, od dedova do mojih roditelja i mene. Tata je često putovao, te nam je donosio razne ploče. Otkad pamtim za sebe, u kući su se slušali Edit Pjaf, Šarl Aznavur, Šarl Trene. Sa istom pažnjom ih i danas slušam. Nisu mi uopšte dosadili.
S obzirom na to da ste bili atletičar Crvene zvezde i da ste deklarisani Zvezdaš, moram da vas pitam da li ste gledali poslednji derbi? I, naravno, ko je najbolji fudbaler svih vremena?
– Bio sam i ostao Zvezdaš. Bez pogovora najbolji fudbaler svih vremena je Dragoslav Šekularac, a poslednji derbi nisam gledao. Međutim, video sam ono što se desilo posle njega, i uopšte mi se nije svidelo. Inače, kao atletičar sam trčao kratke staze. Čak smo u jednom trenutku držali jugoslovenski juniorski rekord u štafeti 4 puta 100 metara.
Živite na relaciji Pariz-Beograd. Mislite li da Srbiji treba ulazak u Evropsku uniju?
– Mislim da treba sačuvati dostojanstvo. Ne treba da se priklanjamo i poklanjamo svim mogućim ucenama koje Evropska unija postavlja, a koje zapravo dolaze od Amerike. Ne mislim da će Evropska unija učiniti nešto epohalno da se ovdašnja situacija popravi. Mi zamišljamo da će to biti jedna otvorena kasa iz koje ćemo zagrabiti i spasiti ono što se spasiti može. Treba biti obazriv i sagledati šta se dešava u zemljama koje su ušle u Evropsku uniju. Čak i Slovenija za koju se govorilo da je najbolji đak EU, ispostavilo se da nije u baš sjajnoj situaciji. Kroz istoriju smo se borili za svoje dostojanstvo i ne treba olako i po svaku cenu da ga se odreknemo.
Foto: Milena Đorđević
Koliko vam je značilo to što je uprava Muzeja savremene umetnosti u Tuluzu, povodom vaše izložbe iznela zavesu, koju je Pikaso pravio za pozorišni komad Romena Rolana “14 juli” 1936. godine?
– Nisam to prihvatio kao moguću agresiju na ono što sam izložio pored njega. To je bila jedna efektna ogromna “sličurina”, dimenzija 9 puta 12 metara… Muzej mi je svakako učinio čast time što je izneo tu Pikasovu zavesu na kojoj je bio predstavljen arlekin u zagrljaju jedne ptičurine. Sve se sjajno poklopilo sa mojim stvaralaštvom.
Zamolila bih vas još samo da mi uporedite francusko i srpsko nebo.
– Francusko nebo je teško! Pre svega zato što ga proizvodi atlantska klima, koja je veoma promenljiva. Otud u toku jednog dana možete i po tri, četiri puta da vidite neverovatne promene, pre svega boje! Od plavog, preko polu-sivog do sivog i natrag. Mom bioritmu to premeštanje svetlosti strašno smeta… Često na njega reagujem zevanjem (smeh). U Srbiji je nebo između dve krajnosti: leda i vreline. Daleko je postojanije. No, moram da kažem da u poslednje vreme i ovde primećujem promene.
Katarina Vuković/telegraf.rs/26/05/2013
Priredio: Bora*S
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Dedić je pre više od dve nedelje smešten na bolničko lečenje zbog sepse, nakon što mu je prethodno ugrađen veštački kuk. Poslednjih dana mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo i otkazali su mu bubrezi. Preminuo je 17. avgusta 2015. u Zagrebu.
TAMOiOVDE 