SAMO NAPRED. GURAJ, GURAJ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Nadam se da ste noćas, tačno u 02:00 sata, svečano, a na osnovu Zakona o računanju vremena, pomerili kazaljke na vašim i tuđim časovnicima za sat unapred.

Tim ritualnim činom ste „produžili“ dan, omogućili uštedu u potrošnji ličnih resursa, električne i  ostalih energija, povećali produktivnost, poboljšali prilagodljivost, radni dan učinili efikasnijim…

Jednostavno- “uskladili ste se”.

Jeste li?

Nemoj da niste.

Tramvaj kreće.  A ni onaj Voz neće da čeka na neusklađene i zaostale.

Bora*S

AJD ŠTO SMO GAĆE IZGUBILI, NO NAS USLIKALI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Ne smiješ voljet državu više no što ti se kaže.

Ako si posta’ svijestan prije no što su ti rekli – briši! 

Pa kad dobiješ direktivu, kreni iznova.

E, bogomi!

Ja krenuo sam, na svoju ruku. Ono u početku, pa jedva glavu pošlje izvuko’. Sad tabanam za njima, i ne mogu one prve stić’, taman da se izujem.

Ne smiješ „podržat stvar“ prije no ti se reče: podrži!

Dok ti se u ruke ne stavi, đžaba ih ispružuješ. E, sad, ako ispustiš, ostaćeš upušten zauvijek. Ka’ ja što sam.

Dali mi više no što sam moga ponijeti . Sad mi ne daju ni ono što mogu.

Vele: sve što si reka’, dobro si reka’. No nijesi u dobri čas reka’. Poranio si. Probudio prije zore. Nijesi se naspava’. Počini.

Ono, lakše magaretu bez samara, al’ opet, htio bi ja malo zadužit ovu državu. Dako me i pošlje smrti pomenu. Men’ il’ oca mi, kako me procijene.

Možeš stotinu puta pogodit u sred ta(..)čke*, promaši jednom – to će ti pamtit’.

Samo nepromašivi ostaju. Ali oni ne pucaju više. Da se i njima ne omakne, pa kako bismo pošlje bez bezgrešnijeh.

Opalio bi’ ja opet. Po koji put.

Al’ mi ruka zadrhtala u pošljednje vrijeme. I noge zaklecale. Još da nije ove pameti. A i na nju se ne mogu kladit.

Opet- da ne bude gore.

A ovako se ne može.

Memoari Joka Kokota– D. Dobričanin

*(..)-Ubačio, na svoju ruku: Bora*S

NA JAVI I U SNU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

S’N IL’ JAVA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Sedo si odocutra na drvnik predi ambar i samujem si. Ete ju mojna mela sobu, i dojde sas đubrovnik kude men i vide me da me uvatil golem čemer. Mnogo me ona znaje. Cel vek sam sas nju provel. Videla da se sas men nekvo dešava, da mi se duša rastrza.  Svleče se do men i sede. Ćuti. Ja samo savivam duvan u artiju odi džak i trzam. Ma poubavo i savivam nego li onija kubansćini bradonja. Njem i liče. A na men od zor. Ćuti ona, ćutim ja. Njurimo obadva.

– Da donesem li rećijicu? – pituje me.

– Neču!

– Što? Kakvo je sas teb?

– Ništa.

– Neje teka. Nekvo samo uzdisaš.

Kvo da voj oratim. Znaje me u petoparac. Nikad ju nes’m lagal. Probam po neći put. Teka nekude se zamratim, pa si dom po neći d’n ne vidževljam. Pa još odi Nenavicu počenm da smišljujem kvo da voj dom oratim, kude sam bil. I če ju l’žem. Ali mi l’žata ne ide sas ruće. Neći bre umeju. Ma izlže te i ne trepne. Ma i tija si izgleda veruje u toj kvo l’že. Ja numejem. Če voj oratim kvo me naleglo.

Nastavite sa čitanjem

ZABORAVLJENA PRICEZA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

U dosluhu sa pričom Sonje Đorđević  „U SNOVIMA“. (ovde)