KAKO PEVA U JAJETU PTICA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

PET PISAMA

TAMOiOVDE-Art -img_0595

NA TRAGU SUSRETA – Ulje na lesonitu
Autor: Bora*S

  PRVO PISMO

Bila je to šuma na slemenu veka,
Septembar, pamtim lišće u boji tvoje haljine
Romb jedne zakrpe, ukrojen pažljivo-
Ko da od njega zavisi neki ubogi smisao,
Odmah i zaboravljen,
dok si govorila:
Slušam kako peva u jajetu ptica,
U njenom je kljunu ključ
pod zatreperenim jezikom;
a brava —
Nju moraš da izmisliš.  A i vrata.
Iza njih je leto. I naše dvogube senke
venčane na zlatnoj pozadini, zaustavljene
u nejasnom blagoslovu. Volim te.

Trideset i tri puta vek je prstenovao
ta stabla, ukrojena u nebo
Kao žilice u list, kao nada
u ravnodušnu neizvesnost. Pišem ti
iz daleke pokrajine, gde se reči vrednuju
težinom prećutanog, a sećanja dužinom
varljive njihove senke. Oprosti zbog rukopisa:
Studen oblači šaku iznutra, tesna je
ta rukavica, pa pokret okleva
nad naslućenim smislom rečenice,
Nad inicijalom što rubi inje —
Nisam ti rekao: ovde je već zima.

    DRUGO PISMO

  Tvoja nenapisana pisma  ištu odgovor
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
u treznoj groznici iščekivanja,
u fugi nekog putovanja, ili
u nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
i snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
u muziku koju voliš; upisao na marginu
stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
noću, kad istina njena svetli kao fosfor
između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
ne rastvara taj otrovni lepak godina
što vezuje nadu za prostor, a vreme
za vernost prostorima nade.
A nesreća —
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
koja je, ipak, matematika, a ja računam
tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
nista ne može nas da zameni
u ovom rasporedu posledica
upisanom božjom rukom
u amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
koje se suši,
u tvoja pisma, ona nepročitana.

    TREĆE PISMO

  Jedno si leto bila preobražena
u svoj lik, kako ga ja ponekad vidim
u ogledalu, kad mudro stanem u senku
iza tvoga ramena: možda tvoj pravi lik,
Najednom stvaran, opipljiv i zreo
da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je
nemiran crtež svetlosti u vazduhu
gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir
ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži,
inače slanoj pod jezikom,
kojim sam umeo samo
da izmucam: volim. Kakvo leto!
(Na fotografijama kao i svako drugo:
Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani,
kada u prisećanju otkrivamo slojeve
godina, godina, i tražimo im smisao
Već pomeren u neko novo iščekivanje.)
Ili sam možda
sve to izmislio? Ne verujem, postoje
dokazi: ožiljici neke uporne nade
što još zabole na dodir tvoga glasa
Otisci tvojih prstiju na gleđi
vrča iz kojeg jos vetri vino
Nedopijeno u konobi, onoga leta
Kada si bila preobražena u blagoslov,
U svoje obično čudo.

Živimo vreme ustinjenih čuda
I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

    ČETVRTO PISMO

  Crno mastilo gusne u infarkt
na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi.
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi
smisao, krio se u prekidu, u zjapu
beline, u porazu
započetog poteza —

Kada bih mogao da ti napisem pismo
od takvih belina, od obasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
stane pred tobom s kapuljačom i zvečkom —

Možda bih umeo da ti iskažem
zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
sinkopi, i venčava u nastavku
sa svojim senkama, a ne zaboravlja
smisao svog imena, uzroke svoga trajanja —

Ovako, mogu samo da opisujem:
kao da neko voljeno lice učim i pamtim
dodirom, kao slepac.

    PETO PISMO

 Hoceš li me prepoznati, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
koji sam nekad zvao i zavičajem
labudova? Duborez bora oko očiju
koje ćes prepoznati, možda, izvela je
nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
sa praznim godinama. Inače sam sličan
dvojniku koji ostane u ogledalu
kada mu okrenem leđa, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
u neku od mogućih budućnosti, prebrojati
ožiljke, onesposobiti satni mehanizam
uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
prestrojavanju, pročitati sve između redova
pisama nenapisanih i naučiti napamet
tu opasnu šifru,
radost naučiti
da raste na kamenu, kao mahovina —

Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
ako ga ispravno imenuješ. Gledam kroz prozor
plamičke acetilena na vršcima grana
magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

Ivan Lalić

___________________________________________________________________________________________

https://www.youtube.com/watch?v=_xUwUttBBlQ

ŠATROPERAMIKALAZA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.  Još u gimnaziji, redovno sam išao na popravne ispite iz francuskog, ruskog i srpske gramatike.

Nikako da uhvatim jedno slobodno popodne i naučim taj engleski! Jedna nadobudna dama u nekom otmenom diplomatskom društvu pokušala je da me uvredi: “Kako nam to, vi, otkrivate Ameriku u svojim knjigama, a ne znate engleski?”- pitala me je.

“Gospođo”, kazao sam, “Kolumbo je, takođe, otkrio Ameriku, a nije znao ni reči engleskog!”

 Siroti naši prevodioci! Koliko li je tek njima teško kada pokušaju da prevedu neprevodivo. Piše mi jedan iz Amerike:

 “U vašoj priči, koju upravo prevodim, postoje neki nejasni izrazi, pa vas molim da mi ih objasnite. Pišete da je to koštalo kao /kajgana svetog Petra./ Odakle znate da je Sv. Petar jeo omlete? Ako je, pak, jeo, koliko je mogla da košta ta kajgana kada je toliko skupa? Od koliko jaja? U kojoj valuti je plaćena? Da li bih taj izraz mogao da prevedem kao: */St.Peter’s scrambled eggs?/* Kada smo kod jaja, kod vas sam pronašao izraz /“jaje na oko“/? Šta je to? */Egg on eye/*? Zašto bi neko stavio jaje na oko? Da se možda, kod vas očna oboljenja ne leče jajima? Unapred zahvalan itd…”

 Jedan drugi me pita u pismu, šta to znači da je mališan bio/“pljunuti otac”/? Ko mu je i zašto ispljuvao tatu? Da li se kod nas pljuju očevi i kojom prilikom?

 Zanima ga, takođe, izraz /“buni se k’o Grk u apsu” /Zbog čega je taj Grk zatvoren kod nas i zašto je protestovao? i kako je, uopšte, moguće da nekome /“padne sekira u med”/? Otkud sekira u medu? Zar se med ne čuva u teglama ili zatvorenim posudama?

 Sa izrazom /“spava k’o zaklan”,/ imao sam najviše neprilika. Kako prevesti na civilizovani jezik, da neko tako dobro i slatko spava, kao da su ga preklali? Da li smo se kroz istoriju toliko dugo klali da nam je pokolj već ušao u metaforične snove?

 No, najviše pitanja dobio sam u vezi sa poetskom slikom da je jedan tip /“prdnuo u čabar”,/ to jest, čabrirao, što je potpuno neprevodivo ni na kakav jezik! Mada je i to teško, čovek bi, ipak, lakše mogao da objasni kakav je neko, koga zovu /“mrtvo puvalo”/(mrtav a puse) ali kako objasniti tipičan beogradski izraz koji ima toliko skrivenih značenja, a ne znači ništa – /landara pisore/! Ili kada je neko pomalo bleskast, pa ga zovu /indi-mindi-saja-paja/? Da ne pominjem stari izraz: /šatro, Pera, Mika, Laza/!

 Prevodioce  zanima još i to zašto su za nas toliko udaljena baš /španska sela/ (To su za mene španska sela), kad ima mnogo udaljenijih, kao što su, na primer, novozelandska ili peruanska?

 Dobro je da se nisu setili da me pitaju šta znači /“rasturi ga k’o Bugarin ćurku“/ i zbog čega se neko /“smeje k’o lud na brašno“/? Šta ima smešno u brašnu? Da li kod vas u pekarama rade ludaci?

 Ipak lakše mi je da odgovorim na pitanje o rečima i izrazima nego o stvarima u ovoj zemlji koje ni ja, zaista, ne umem da objasnim.

 Ukratko, da se poslužim rečima jedne novokomponovane pesme:

/Ne plači mi na kućnome pragu/

/Da mi vrata ne povuku vlagu…/

 Momo Kapor     

JAJA – SIMBOL PLODNOSTI I ŽIVOTA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Danas je Vaskrs, najveći hrišćanski praznik.

Pravoslavne crkve i vernici obeležavaju Vaskrsenje Hristovo, jevanđeljski događaj kojim je pre više od dva milenijuma počela novozavetna istorija čovečanstva.

Suština hrišćanskog učenja označava vaskrsnuće Hristovo iz mrtvih, kao pobedu vere i života nad smrću. Isus Hristos je raspet u petak, subotu je preležao u grobu, u Josifovom vrtu, a u nedelju zorom, osetio se snažan zemljotres i anđeo Božji sleteo je na grob. Stražari koji su čuvali grob, u strahu su popadali kao mrtvi, a Isus vaskrsao.

Neverni Toma. Na Vaskrs je, po verovanju, prvo Marija Magdalena srela Hrista, a potom se on ukazao i svojim učenicima. Samo učenik Toma, koji je bio odsutan, nije odmah poverovao da je Hristos uskrsnuo, pa je morao lično da se uveri. Otuda u narodu uzrečica-„Neverni Toma“.

Vakrs spada u „pokretne“ praznike, koji se određuje prema prirodnom kalendaru i uvek se vezuje za nedelju sa odstupanjem od 35 dana – od 4. aprila do 8. maja.

 „Hristos vaskrese“ i „Vaistinu vaskrese“- uobučajeno je pozdravljanje ljudi  za ovaj praznik (poslednjih godina, nažalost, putem neizbežnih SMS poruka i FB objava, „afirmišu“ se i kruže čestitke u vidu najčešće besmislenih i nebuloznih novostihoklepačkih „pesmuljaka“).

Posebnu draž vaskršnjoj svetkovini daju vaskršnja obojena jaja, koja se prema drevnom običaju, farbaju u crveno kao simbol prolivene krvi Hristove.

Jedan od najzanimljivijih običaja je tucanje (razbijanje)  ofarbanih jaja. Po pravilu, razbijeno jaje pripada onome čije ga je jaje razbilo.

 Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________________

JAJE KAO SIMBOL ŽIVOTA I PLODNOSTI

U predanjima i mitovima mnogih naroda jaja se pojavljuju kao simbol vaseljene, koja je nastala iz jajeta. Zato jaje oličava stvaralačku silu božanstva i prirode.
Po jednom kineskom mitu, i sam čovek je nastao iz jajeta. Jaje, simbol svemira, odslikava i njegov nastanak – iz gornje polovine jajeta je nastalo Nebo, iz donje Zemlja, a iz žumanceta Sunce. Kod drevnih Egipćana, kao i u nekih savremenih afričkih naroda, verovalo se da je božanska ptica snela svemirsko jaje, od koga su, kao i u kineskom mitu, nastali Nebo i Zemlja. 

Izvor teksta: Treće oko

Slika: Bora*S

NESVESTAN ŽIVOT…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________

BUĐENJE

Neki čovek, našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš.

Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.

Celog života orao je radio što i kokoši u dvorištu misleći da je jedan od njih.

Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima,

uzdižući se koji pedalj od tla.

Prošle su godine i petao (orao) je ostario.

Jednog dana ugledao je u visini na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih krila.

Stari petao (orao) je zapanjeno gledao uvis. “ Šta je to? “, pitao je.

„To je orao, kralj ptica“, rekla mu je jedna kokoš.

“On pripada nebu, dok mi kokoši, pripadamo zemlji“.

I tako, orao je umro među kokošima, ne znajući ko je.

 A.D.Melo

A vi, da li ste vi svesni – ko ste?

Bora*S