„ALAL VERA“ I SVAKA VAM ČAST…

tamoiovde-logo

„Alal vera“ stanovnicima Glavinaca za spomenik seljaku

Stanovnici Glavinaca, sela podno Juhora, oko sedam kilometara od Jagodine, kojih je 524 po poslednjem popisu, podiglo je u selu spomenik srpskom seljaku, jedinstven u Srbiji.

„Alal vera“ stanovnicima Glavinca za spomenik seljaku

Spomenik je rad akademskog vajara Ivana Marković, od betona u boji bronze. Prikazuje seljaka, u prirodnoj veličini, u narodnoj srpskoj nošnji sa motikom na desnom ramenu i testijom (zemljanom posudom za vodu) u levoj, iza koga, na oko metar, ide žena, zabrađena maramom, sa korpom hrane u desnoj i malim budakom u levoj ruci, kako idu na njivu.

Spomenik seljaku u jagodinskom selu Glavnica

Reč je o najverovatnije jedinom spomeniku seljaku u Srbiji, imamo spomenike naučnicima, pesnicima, junacima, spomenik pčeli, kravi, kukuruzu i ko zna kome i čemu još, ali nemamo spomenik seljaku, koji hrani sve“, rekli su danas meštani Glavinaca Tanjugu.

Predsednik Mesne zajednice Glavinci i odbornik u Skupštini grada Zoran Gligorijević, kaže da su ga podigli meštani u zahvalnost „selu i tradiciji“.

Spomenik je 3. avgusta otkrio najstariji stanovnik Glavinaca Živko Vasiljević koji ima 93 godine i celog života se bavio poljoprivredom.

Spomenik je podignut na regionalnom putu Jagodina-Rekovac, na raskrsnici puteva koji vode ka Jagodini, Kragujevcu, Rekovcu i planini Juhor.

Mnogi koji ovuda prolaze, kada vide spomenik, a nemoguće ga je ne videti, zastanu, neki naprave i fotografiju, pričitaju šta piše na ploči i nastave put. Ako nekoga od meštana sretnu, obično kažu: „Alal vam vera i svaka vam čast“, navode meštani.

Izvor: rts.rs 

_______________________________________________________________

 

ČUČUK STANINI DANI…

tamoiovde-logo

Stani u čast, heroini koja je čitav svoj život posvetila borbi za slobodu pravoslavnih naroda, i koja je odavno “odjahala” u legendu, njeno rodno Sikole organizovalo je minulog vikenda po 15. put kulturno umetničku manifestaciju „Čučuk Stanini dani“.

Pre dva veka, iz rodnog Sikola s obronka Deli Jovana, uzjahala je konja hrabra devojka Stana Plještić  i krenula u Negotin, da lično od Veljka Petrovića, najvećeg junaka Prvog srpskog ustanka ište i povrati svoje, silom joj oduzete svadbene darove.

TAMOiOVDE-Čučuk Stana i Hajduk Veljko-08082015729Darove povratila nije, ali mala Stana velikog Veljka osvojila, jeste.

Planula je strasna, romantična, mitska ljubav u vremenu burnom, ispunjenom turbulentnim, istorijski čak presudnim događajima. Ljubav koja ih je narenih nekoliko godina spajala  na čardaku Baba-Finkine kule u Negotinu ali i vodila u mnoga mesta od Poreča  do Sokobanje,  gde su  hrabri ratnik i lepa „mala“ sa Deli Jovana delili  i postelju i kuburu i jatagan.

Ljubav i zajedničko vojevanje male Stane i junaka Prvog srpskog ustanka odavno je svojina narodnog predanja. Ostalo je uglavnom zameteno u kopreni vremena…

Stana je rođena 1795. godine u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu i brata Mihajla. Stasala je u lepo, crnomanjastu devojče. Ne baš visoka, no vitka stasa, zvučnog i prijatnog glasa. Bila je inteligentna, plahe naravi, ratoborna ali i plemenita. U sedlu konja sigurna je bila a oružjem vešto baratala. Kažu da se od puške i noža nije odvajala.

I kažu još, divno je pevala pesme narodne.

08082015700Učestvujući u skoro u svim bitkama zajedno sa svojim životnim saputnikom i krajinskim junakom Hajduk Veljkom, ranjavana je četiri puta. Rane je usput vidala i učešće u borbama za slobodu naroda nastavljala.
Zbog svoje hrabrosti, spretnosti, opisanih veština i karakternih osobina postaje u narodu svom, ali i među Turcima poznata i poštovana, a zbog svoje sitne građe dobija nadimak Čučuk.

Braneći od Turaka Negotin, Veljko je poginuo 1813. godine, a Stanin se život pretvara u bekstvo.

Nekoliko godina kasnije životni put joj se ukršta sa Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. On, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać, jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj, nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.

08082015695mSa Veljkom poroda nije imala, ali je Stana sa kapetanom Jorgaćem izrodila dva sina Milana, Aleksandra i kćer Jevrosimu.

Georgakis je nastavio da ratuje sa srpskim hajducima protiv Turaka. U Moldaviji, 1821. su opkoljeni u manastiru Seku i našavši se u bezizlaznom položaju digli su poput Sinđelića na Čegru, barutanu u vazduh, izginuvši zajedno s Turcima.

Tako Stana u svojoj 26. godini, po drugi put postaje udovica.

Umrla je 1849. godine u Atini. Kažu u bedi i višestrukoj žalosti, Za svojim prerano i nasilno ugašenim ljubavima, mrtvim sinovima i svojom Srbijom. Sahranjena je pod Olimpom. Opet kažu, sa neostvarenom željom da se vrati u Srbiju i svoje rodno Sikole.

Nažalost, do današnjeg dana, nema podignutog spomenika ovoj večnoj junakinji srpske istorije, a sticajem raznih okolnosti ne poseduje ni svoje grobno obeležje na mestu gde je sahranjena.

Šta je iz napred iznetog istorija a šta legenda, teško je utvrditi.

Kao i priča o receptu ruža za usne od ljutih, crvenih papričica koji je navodno koristila Čučuk Stana kada je zavela Hajduk Veljka.

Crvena ljuta papričica se usitni u avanu, zatim se doda med, pokrije se laticama ruže i ostavi da odstoji.
Tom smesom su devojke mazale usne pre spavanja, da bi ujutru bile pune, crvene i zavodljive.

„Čučuk Stanini dani“

08082015745Manifestacija „Čučuk Stanini dani“ koncipirana je da otrgne od zaborava stare običaje, da neguje i sačuva etno baštinu i izvorno narodno stvaralaštvo.

Za priznanja ove tradicionalne manifestacije, izvodeći igre, pesme i narodne umotvorine iz kraja iz koga dolaze, ovog 8. avgusta, nadmetala su se kulturno-umetnička društva:

08082015731„Zoran Gajić“ iz Rgotine (Zaječar), „Banjica“ iz Krivelja (Bor), „Beloinje“ iz Beloinja (Svrljig), „Slavuj“ Iz Novog Badovca (Kosovska Mitrovica), „Hajduk Veljko“ iz Rečke (Negotin), „Đerdan“ iz Međurečke  (Ivanjica), „Osanica“ iz Osanice (Žagubica), „Svilen konac” iz Starog laništa (Jagodina), „Mladost iz Pecke (Osečina), „Čučuk Stana“ iz Sikola (Negotin) i  „Karpoš“ iz Kumanova (Makedonija).

Pored dodeljenih nagrada najboljima u mnogim kategorijama za sveukupnog pobednika ovogodišnjih Čuluk Staninih dana stručni žiri proglasio je KUD „Beloinje“.

Po završetku zvaničnog programa, priređena je svečana večera za sve učesnike u programima manifestacije i narodno veselje za sve posetioce.

Autor: Bora Stanković

__________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus (klikom do uvećanja)


____________________________________________________________________________________________

GIMNASTIKA UMA…

TAMOiOVDE-logo

Afirmacija znanja, obrazovanja i kulture

U hotelu “Jezero” na Borskom jezeru, 29, 30, i 31. avgusta, održani su 14. Susreti enigmata Srbije.

UČESNICI 14.SUSRETA

UČESNICI 14. SUSRETA ENIGMATA SBIJE

Srpskim enigmatama iz Beograda, Batajnice, Novog Sada, Ćuprije, Kikinde, Požarevca, Jagodine, Kragujevca, Niša, Surdulice, Crvenke, Novog Pazara, Nove Pazove, Valjeva, Loznice, Sremske Mitrovice, Šimanovaca i Bora, ovde na Borskom jezeru, pridružile su se i kolege iz Banja Luke, Čelinaca, kao i sedam učesnika iz Hrvatske (troje iz Belog Manastira, dvoje iz Rijeke i po jedan iz Osijeka i Privlake). Među učesnicima iz Hrvatske bio je i Pero Galogaža, predsednik Hrvatskog zagonetačkog saveza i glavni urednik enigmatskih listova „Feniks“ i „Skandi Feniks“.dsc03418

Tako se i ovim Susretima nastavila lepa tradicija godišnjeg saborovanja srpskih enigmata, koji sve više dobijaju međunarodni karakter.

Imajući u vidu da se svake godine održavaju u drugom mestu Srbije, predstavljaju jedan od načina da se enigmatika popularizuje, afirmiše znanje, potreba za čitanjem prave literature, obrazovanje i kultura, podstiče i afirmiše štampanje enigmatskih knjiga, ali i za upoznavanje i afirmaciju vrednota mesta domaćina Susreta.

172_4551

Sonja Nedić (Beli Manastir) prezentuje svoj diplomski rad o enigmatici

Tri su se dana, ovi zaljubljenici u „gimnastiku uma“ njih 51, na čelu sa Miloradom Živanićem, predsednikom Enigmatskog saveza Srbije, u prelepom zdanju hotela „Jezero“ družili, ali po unapred utvrđenom programu i ozbiljno radili.

Prvog je dana, nakon svečanog otvaranja, održana Enigmatska tribina na kojoj su prezentovane zidne novine enigmata iz Bora, prezentovana najnovija izdanja objavljenih enigmatskih knjiga, a aforističari Nikola Pešić, Gojko Mandić, Vojislav Trumpić, Milen Milivojević, govorili su svoje, ali i aforizme drugih autora. Potom su podeljene teme za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama, dok je kraj radnog dela dana obeležilo brzopotezno prvenstvo Srbije enigmata šahista i kvizovka.

172_4595

Rudarenje enigmata – na dubini od 400 metara u utrobi zemlje

Drugi dan Susreta otpočeo je Prvenstvom Srbije u sastavljanju zagonetki, a potom je za sve učesnike organizovan obilazak turističkih lokaliteta borske opštine. Uz ranije sačinjen program, saradnju RTB-a Bor, borske Turističke organizacije, Muzeja rudarstva i metalurgije i uz celodnevnu profesionalnu pratnju turističkog vodiča, svi učesnici su doživeli spektakularnost spuštanja u Jamski kafić i razgledanje utrobe zemlje na dubini od 400 metara, uživali i divili se lepotama Lazareve pećine i Brestovačke banje.

Kasni popodnevni i večernji sati su bili rezervisani za godišnju skupštinu Enigmatskog saveza Srbije, predaju radova za Prvenstvo Srbije u sastavljanju anagrama,rešavanje kviza Ivana Andonova i odgonetanje rebusa u parovima ( „dvojac bez kormilara“) Dejana Minića.

172_4615

Petorica veličanstvenih“ na ulazu u Lazarevu pećinu: Sreten Perić, Duško Lazić, Slavko Bovan, Miroslav Lazarević i Marjan Radaković učestvovali su na svih 14 Susreta enigmata Srbije

Poslednjeg dana susreta održano je pojedinačno i ekipno prvenstvo Srbije u rešavanju zagonetki, proglašeni su pobednici, podeljene nagrade i zatvoreni 14. Susreti enigmata Srbije.

Na Susretima su proglašeni rezultati devetog FEZ-a (Festivala zagonetke), koji organizuje Enigmatski klub „Niš“ i na kome se bira najbolja neobjavljena autorska zagonetka. Prva tri mesta osvojile su Jelena Kujundžić (Majur), Slavica Jovanović (Mačvanski Prnjavor) i Kristina Pejčić (Leskovac). Proglašeni su i rezultati dva konkursa koje je prošle godine raspisao ESS.

Najbolji anagram na temu „Sto godina prve moderne ukrštenice Artura Vina“ sastavio je Marko Milovanović iz Valjeva, a najbolju klasičnu ukrštenicu 17 x 14 polja s upisanim pojmovima „Prva / moderna ukrštenica / Artur Vin“ sastavio je Mladen Marković (Vladičin Han).

Organizatori ovih Susreta bili su Enigmatski savez Srbije, Krsta Ivanov i Radomir Matić, članovi Enigmatske sekcije Bor, pojedinci entuzijasti i nekoliko privrednih subjekata iz Bora.

172_4646q

Utisci i ocene svih učesnika o organizaciji Susreta , sadržajima i kapacitetima hotela „Jezero“ na Borskom jezeru, turističkim i prirodnim atrakcijama borske opštine su jednoglasni-iznenađujuće pozitivni i visoko ocenjeni.

Šteta što lokalna zajednica nije u dovoljnoj meri prepoznala značaj ovog događaja i snažnije ga podržala, jer je održavanje ovakvog skupa višedimenzionalno i od mnogostruke koristi.

172_4684

Najbolji: Dinko Knežević

Osvajači prvih mesta po kategorijama

Jovan Vuković (Nova Pazova), je pobednik u šahu, Sreten Perić (Loznica)u kvizovci, Slavko Bovan (Kikinda) u kvizu, par Slavko BovanMiodrag Ivanišević u rebusima, Dinko Knežević (Batajnica) u sastavljanju, dok je Gordana Jovanović-Šarić (Šimanovci) bila najbolja u rešavanju zagonetki, a Zoran Radisavljević (Novi Sad) u anagramima.

Sasvim zasluženo, za najuspešnijeg učesnika 14. Susreta proglašen je Dinko Knežević, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.

Tekst i foto: Bora Stanković

______________________________________________________________________________________________

KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

351919_Zlatan-Krst2

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

braca-limijer

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

botoric

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

hotelparizbotoric324523

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

plakat-Karadjordje

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

351919_BogdanovicDjoka

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel-Kasina-Hotel-Paris-i-bioskop-Beograd-1949

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

LIK NA FLAŠI I NEKA PROŠLA VREMENA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Zanimljivost za nostalgičare i pivopije: Ko je čiča sa slike čuvenog ‘jagodinskog’?

1_pivo

Generacije jagodinskih pivopija, usled velikih količina ispijenog piva, gledale su u omot flaše, odnosno u lik na istoj. Šta sve taj lik nije prošao: lomili su ga, bacali, cepali, slali u inostranstvo, poklanjali i čuvali, vređali i psovali. Ukratko, golgota. No, ipak se održao i ove godine proslavlja 161. rođendan.

Ono što se malo njih zapitalo, a i ako su se zapitali, nisu dobili odgovor: ko je uopšte na toj, sada već čuvenoj, slici jagodinskog „Čiče“?

Ta osoba, odavno pokojna, nadaleko je čuveni Milosav Mitrović (1892-1961.), po nadimku Losa još poznatiji, bio je veliki pivopija, a ovo piće pio je do kraja života. Njegovi potomci i danas žive u istom selu, a kuća u kojoj se Losa rodio čuva se kao uspomena na njega i neka prošla vremena.

Milosav se rodio i živeo u levačkom kraju, u selu Dragovo. Selo je nastalo 1900. godine spajanjem tri sela: Dubnica, Volujak i Puljci. Sela su ranije bila tako blizu da su se bukvalno dodirivala. 29. avgusta 1900. godine tri glavešine iz sela sastale su se i dogovorile o ujedinjenju ovih sela. Kuma novonastalom selu bila je kraljica Draga Mašin lično, nazvavši ga po svom imenu, Dragovo.

Ovaj naziv ušao je u zvaničnu upotrebu od decembra 1900. godine. Jedan od najpoznatijih stanovnika tog sela, Milisav Mitrović, bio je borac ratova 1914-1918. Te godine je i teško ranjen, zbog čega su mu amputirane obe noge. Kako govori hroničar sela, Miroslav Simić, Losa je stalno obitavao u Jagodini.

„Imao je čezu i konje i tako se stalno vozio kako bi popio pivo u jagodinskoj čuvenoj Šarenoj mehani. Tako je i upoznao neke radnike pivare koji su radili u komercijali. Njima se on dopao i pitali su ga da li bi mogli da ga fotografišu. Pri narednom susretu, to se i dogodilo. Deda Losa nije ni slutio da će postati prepoznatljiv lik i simbol „Jagodinske pivare“, kaže Simić.

U selu i danas žive njegovi unuci – Slobodan, Stojan i Dragomir. Prema njihovoj priči, svi su u kući i selu znali da su ga ti ljudi fotografisali, ali nisu znali zbog čega.

Kada se njegov lik pojavio na nalepnici, silno se obradovao. Smatrao je da će tako živeti večno. Bio je teški invalid, ali ga to nije sprečavalo da se bavi poljoprivredom i putuje čezama kad god je mogao. Kasnije je nosio proteze i tako radio s njima. Smatrao je gubitak nogu svojom nagradom i često govorio da je to odlikovanje za borbu, bolje nego spomenik da su mu podigli. Najviše je voleo da sedi u selu ispred svoje stare kuće. Kada je bio u Jagodini, imao je besplatno pivo u bilo kojoj kafani ili restoranu gde se točilo i prodavalo „jagodinsko“. Poslednjih godina života bavio se pčelarstvom i imao nekoliko košnica. Bio je miljenik sela i svi meštani rado su sedeli sa njim i razgovarali.

Jagodinski „čiča“ nedavno je zaštićen kao brend u Ženevi. Njegov ugled među starim pivopijama i dalje je neprevaziđen, a postoji i legenda koja kaže da kad takve pivopije uđu u kafanu ili restoran, kelner ne pita koje pivo žele, već odmah donosi „jagodinsko“.

U reklami za jagodinsko pivo, istakao se glumac Ljubomir Ubavkić Pendula. Godina stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka rada druge fabrike – Pivare. Jagodinska pivara je osnovana 1852. godine. Njen prvi pravni vlasnik i osnivač je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, blizak saradnik kneza Miloša. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na carigradskom drumu.

Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje – kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina – Ćuprija. Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženih ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom.

Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara i u burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove.

Proizvodile su se tri vrste piva: belo „Moravac“, koje je imalo najveću potrošnju; crno „Kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom i „Salvator“, sa znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom. Gde god da se nađete u Srbiji, pitajte nekog starijeg čoveka – sigurno će se setiti jagodinskog piva i njegovog prepoznatljivog čiče. Srećan ti 161. rođendan, deda Loso!

(Serbum) Autor: Priredila:S.J. Photo: e-kapija/dnevno.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-jagodinsko-pivo

Foto:vukajlija.com

  P.S.

  Ova fotografija nije u funciji reklame piva, no kao  ilustracija  ove lepe priče.

  Jer, „bez čiče nema priče“.

 Bora*S

POGLED(N)I U NEBO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Plavetno i osunčano nebo iznad Bora, juče je bilo okićeno divnim oblacima, ali i učesnicima drugog Aero skupa „Fly-in“, koji je održan na borskom aerodromu.

 DSC01448Piloti su, na više od dvadeset sportskih, ultra lakih letelica, aviona poljoprivredne avijacije, jedrilica, helikoptera i motornih zmajeva, pokazali mnogobrojnim gledaocima lepotu letenja, mogućnosti tehnike i svoja umeća u vazduhu.

Posebne akrobatske bravure izveli su piloti na avionima:Zlin 526F(impresivno su delovale akrobacije ovog aviona, kojim je pilotirao Vladimir Bulat iz Zrenjanina), Ull Sila, Citabria i Piper PA-28.

TAMOiOVDE-DSC0001Devet padobranaca iz Avio kluba Smederevo, svojim uspešnim i elegantnim skokovima doprineli su lepoti sveukupnog doživljaja prisutnih posmatrača.

TAMOiOVDE-DSC01428Pored pravog, realnog letenja na nebu, u prostorijama upravne zgrade Aerodroma, zainteresovani posetioci su mogli da vide i  virtuelne  letove, simulacije letenja na računarima, koje predstavljaju sastavni deo obuke budućih pilota.

TAMOiOVDE-DSC01454Gosti iz Beograda, Trstenika , Kostolca,  Smedereva, Zrenjnina, Valjeva, Kikinde, Niša, Jagodine, Bogatića, Smederevske Palanke i Zemuna, nisu krili oduševljenje mogućnostima borskog aerodroma, a organizarori i domaćini, Borski turistički centar i Aero klub “Bor”, zadovoljstvo uspešnom i bez najmanjeg incidenta, organizacijom.

 Autor: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

ESTETIKA I SIMBOLIKA NAKITA SRPSKIH NEVESTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu.

nakit-nevesta_0  Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.

Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.
Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu.

Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

  Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

nakit-nevesta1_0Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.

Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.

Izvor: glassrbije.org   


 

ČUČUK STANA – HAJDUK U SUKNJI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________

MALA STANA, VELIKO SRCE!

 U istoriju i, još više, u legendu ujahala je opasana oružjem, prašnjava i oznojena, ljutita kao crvena papričica kojom je mazala usne. I to ne bilo gde nego u gnezdo junaka i kabadahija, u varošicu Poreč na Dunavu. Bilo je to zapravo izolovano ostrvo – ada, blizu Đerdapa, okruženo bedemima i obalskim liticama, neosvojivo srpsko uporište u kome je vladao zakon jatagana i kubure. U njemu je vojvoda Milenko Stojković, poglavar Porečke nahije, imao harem zarobljenih Turkinja gde su čelnici Prvog srpskog ustanka – vojvoda Dobrnjac, kapetan Stojan Abraš, Hajduk Veljko i drugi viđeniji ustanici – u kocki i piću nalazili predah i utehu između krvavih borbi za oslobođenje.
Bilo je to 1809. godine, mada neki spisi, inače vrlo škrti kad je reč o liku i delu Čučuk-Stane, upućuju na 1812. i njen (sudbonosni) susret s Hajduk-Veljkom smeštaju u drugo okruženje, u kuću izvesnog negotinskog prote. Tek, kudikamo uzbudljivije predanje veli da je petnaestogodišnje devojče dojezdilo u Poreč u potrazi za onima koji su, pod izgovorom da sakupljaju porez za ustanak, opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića u selu Sikole na obroncima Deli-Jovana. I bez ikakvog straha, onako kako je učio otac koji je, budući još bez muškog potomka, sve tri kćeri odevao u mušku odeću, tražila pljačkaše.

Epska priča kaže da je prišla najhrabrijem i najmušičavijem od svih Karađorđevih ustanika i prekorno ga zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?” Najbolji megdandžija svoga vremena za trenutak je u neverici zurio u drskog omalenog gosta (čučuk je na turskom mali, krhak), onda mu se brk podigao u osmeh i naredio je svojim momcima da donesu opljačkano. Potom je, dodaje priča ako ne laže, i sam darovao lepo crnpurasto devojče uz reči: „Sad sam te ja darovao, sad si moja!”
Ništa čudno, ako je verovati narodnom pevaču: „Vitka stasa ko plavetna jela,/ belo lice ko u gorske vile/ košute je rosom zadojile,/ Hajduk Veljka lepotom zanela,/ na njoj šušte carigradske svile,/ zveče nize ispod grla bela,/ vrane kike splela na uvojke,/ tesan jelek pritegao dojke…

Leporeki uvod za još lepšu legendu koja je sledila. Za ljubav nezabeleženu u našem važnim događajima obeleženom 19. veku.

Noćni ispadi

Hajduk Veljko Petrović, rođen u istočnoj Srbiji, u selu Lenovici, oko 1780. godine, „manit” junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, čovek četrdesetih godina, nije odoleo čarima prkosne petnaestogodišnjakinje. Naredne četiri godine delili su čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu ali i okolna bojišta. I postelju i kuburu.
Izvesno je da su bili u braku za koji je, da bi ga ozvaničio u crkvi, hajduk morao da potplati sveštenike, ali i svoju prvovenčanu ženu Mariju koja je živela u Beogradu, dajući joj imanje u Jagodini. Takođe se pouzdano zna da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali poroda. Ostalo je narod, kroz legendu i pesmu, dopisao.
Po toj usmenoj predaji, Stana je i ratnik koji se ne boji ni neprijateljskog sečiva niti kuršuma, ali je i poslušna žena u trenucima kad „…pesma s ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana…” Sve ono što je narodni pevač, u ushićenoj neverici pošto je u pitanju žena, želeo da prenese dalje. I preneo je uspešno.

Noći pod zvezdama

Vrhunac bajkovite ljubavne priče, odnosno romantičnog vojevanja zbio se u leto 1813. godine. Mirom u Bukureštu, 16. maja 1813, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove, a ovi nisu dangubili te su oslobođeno područje opkolili brojnim trupama. U obruču se našao i Negotin sa sve svojom Krajinom. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, uz već poznatu rimovanu zakletvu „Glavu dajem, Krajinu ne dajem”.

Dao je i glavu i Krajinu. Herojski, kako je i pripadalo najsjajnijem ratniku Prvog srpskog ustanka.

 Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je, uz velike muke, ubedio svoju dilber Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč, onu po njih sudbonosnu adu usred Dunava.   Međutim, odmah nakon vesti da je njen Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, u Negotin je ujahala Čučuk Stana, da bude tamo gde joj je, neupitno je verovala, oduvek bilo mesto. Kakve su to bile noći pod zvezdama. Svake od njih, petnaest zaredom, dvojac je s odabranom družinom izletao iz opsađene varoši i Turcima, pod vrhovnom komandom zloglasnog Rušid-paše, nanosio stravične gubitke. Danju su nadgledali odbrambene šančeve na koje je neprijatelj, brojniji i razjareniji, besomučno nasrtao.
Kažu da je bio vreli julski petak kad je, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule na dvoje raznelo Hajduk-Veljka. Neki izvori navode da ga je izdao njegov karavlaški pobratim Anastas Armaš koji je svojim novim nalogodavcima javljao raspored šančeva i kula, te brojno stanje i kretanje viđenih srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija i „našao” dotad neuhvatljivog hajduka. Zapis dotekao do naših dana veli da „ženata mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi”.
Legenda, pak, kaže da je neutešna udovica danima i noćima vojevala u razrušenom Negotinu i oko njega. Danju se suprotstavljala talasima neprijatelja, a noću je s preostalom Veljkovom družinom upadala u bunovne turske redove. Sve dok je Veljkov brat Milutin nije naterao da se, s četiri rane, povuče i odjaše u (srpsku) legendu.

Omalena s omalenim

Slede lomatanja po izbegličkim karantinima u Banatu, u ondašnjoj Austriji. Sve dok joj se ponovo nisu ukrstili putevi s Haduk-Veljkovim pobratimom, grčkim junakom, diplomatom i zaverenikom. Upoznala ga je čim je prvi put stigla u Poreč i Negotin, gde je drugovao i vojevao s njenim hajdukom, i nazvala Mali Đurica. Fizički ne mnogo viši od nje, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznatiji kao kapetan Jorgać (neki ga imenuju i kao Jordaća), nosilac ruskog ratnog ordena Sv. Ane zasluženog za dobrovoljačke akcije grčkih ustanika u borbama protiv Turaka na prostorima Rumunije, osvojio je srce ali i um Čučuk-Stane.
Tri godine nakon pogibije Hajduk-Veljka ona grčkom kapetanu rađa prvog sina, zatim još jednog i, na kraju, kći. U međuvremenu s Malim Đuricom vodi nove bitke, ali ovog puta ne na konju i ne kroz barutni dim. Sad se vojuje tajno, ispod diplomatskog stola i za njim, po evropskim dvorovima. Naime, pripadnici Heterije, tajne grčke organizacije za oslobođenje od Turaka, a čiji je Georgakis bio istaknuti član, verovali su da se jedino tako može do cilja, ne osvrćući se mnogo na ugrožavanje tog istog prava i komšijama, među njima i Srbima.
Naša junakinja više nije u odeždi kraljice hajduka i ustanika, sad je to već otmena dvorska dama koja uspeva da, kažu, savlada i nekoliko stranih jezika i koja ume da izađe na kraj s brojnim zakulisnim radnjama kojima je Heterija utirala put za oslobođenje Grčke. Nažalost, nije bila svesna koliko je umnogome bila pion heterista u, uz rusku i tursku pomoć, poigravanju sa Srbijom. Njoj je tada njen kapetan bio domovina. Iz tog vremena ostala je zabeležena priča kako je svojim junaštvom, nalik na ono iz Negotina leta 1813, spasla smrti svog Georgakisa.
Naime, pošto su austrijske vlasti saznale da je povratku Karađorđa u Srbiju kumovao Georgakis, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt, gde ga je turski vazal, vlaški knez Karadža – podjednaki mrzitelj Grka i Srba – osudio na smrt. Kao u pređašnjim vremenima, Stana se baca na konja, stiže povorku koja njenog voljenog vodi na gubilište i preprečava joj put, uz reči: „Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!” I dešava se čudo – dok vlaški stražari čekaju dalje zapovesti, stiže glas o Grkovom pomilovanju.
Stanin Mali Đurica ne miruje. Pokušava da nepoverljivog knjaza Miloša pridobije za ideje svoje organizacije. Uzaludno, pa akciju prebacuje na prostor Vlaške i Moldavije, a sve ne bi li doprineo konačno isterivanju Turaka iz Grčke. I to je kraj, svršetak još jedne ljubavne i ratničke priče hajdučice s obronaka Deli-Jovana. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se zajedno s mnogim srpskim hajducima protiv Sali-pašinih trupa, gine kapetan Georgakis Olimpije, 1. septembra 1821. godine, paleći barut u bogomolji, poput Sinđelića na Čegru. U dvadeset šestom proleću Čučuk Stana ponovo postaje udovica, sama s troje male dece.

Tamo daleko…

Sanjajući o povratku kući, u Srbiju, Čučuk Stana se dvadesetak godina potuca od nemila do nedraga. Od Hotina, u Rusiji, do Rumunije i, na kraju, Grčke. Nikome više nije potrebna. Miloš i njegovi naslednici ne dozvoljavaju joj povratak u Srbiju, ne zaboravljajući da je verno, mada nesvesno, služila interesima heterista. Često je deci, prema svedočenju nekih očevidaca, umela da se požali ovim rečima:
„Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se, naložila bih vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!”

U želji da ovekoveči izgled Hajduk-Veljka Petrovića, Anastas Jovanović je 1851. godine snimio ovog njegovog rođaka za koga su svi tvrdili da je „pljunuti” junak iz Timočke krajine. Jovanović je čak fotografiju potpisao kao „Mlad čovek s tokama – Hajduk Veljko Petrović”.

 U uzaludnoj nadi da će joj biti omogućeno da poseti svoju zemlju, otkud joj je stigao i zvanični dopis da se ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te da joj ne sleduje odgovarajuća novčana pomoć koja je pripala udovici Mariji koja je „prava i zakonita žena bila Pokojnog Veljka”, Čučuk-Stanu stiže nova nesreća: 1844. godine tragično strada mlađi joj sin Aleksandar. Na njegovom odru, godinu dana pošto je Grčka konačno postala slobodna, ona izgovara ove potresne reči:
„Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak.  

Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!”
Čučuk Stana umrla je 1849. godine u Atini. Veruje se da je imala oko 55 leta. Mnogo kasnije, beogradske „Male stare novine” objavile su sledeći tekst svog saradnika:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patrijotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži.”

 

***
Da legenda o Čučuk-Stani i dalje traje, svedoči i ime našeg benda „Cucuk Stana HC Orchestra”, nedavna modna revija Verice Rakočević nadahnuta Čučuk-Stanom, ali i najava ugledne kozmetičke kuće „Avon” koja je, najavljujući novi ruž za usne, odnekud, kao, iskopala recept koji je otkrila Čučuk Stana zavodeći Hajduk-Veljka. Ovako: „Uzmite jednu crvenu ljutu papričicu i usitnite je u avanu, zatim po papričici pospite nekoliko kapi meda, stavite nekoliko latica ruže i ostavite da odstoji; pre nego što krenete na spavanje namažite svoje usne ovom smesom i ujutro ćete imati pune, crvenkaste, zavodljive usne”.

Nije nego…

suleistoricar.wordpress.com

REČ JE O IZUZETNOM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Stručna ekipa Zavoda za zaštitu prirode Srbije otkrila je u Pomoravlju stablo bele topole izuzetnih proporcija, izgleda i lepote, koje je, kako smatraju stručnjaci, sa visinom 36,3 metra i krošnjom širom od 32 metra – drvo sa najvećim prečnikom stabla registrovano u Srbiji.

‘Gorostas’ drvo bele topole (Populus alba) otkriveno je prilikom istraživanja radi stavljanja pod zaštitu budućeg specijalnog rezervata prirode Brzansko Moravište koje se prostire granicom opština Jagodina i Batočina.

“Pronađeno stablo bele topole na ovoj lokaciji, po svim merilima je iznad proseka svoje vrste, jer bela topola dostiže visinu do 30, a širinu krošnje do 15 metara, dok je ovaj gorostas visine 36,3 metara i krošnje široke 32,5 x 32,0 metara“, objavljeno je na sajtu Zavoda.
I po drugim dendrometrijskim karakteristikama, kako se navodi, reč je o izuzetnom stablu – prečnik na prsnoj visini je 3,28 m, obim na prsnoj visini 10,3 m, dok je površina pod krošnjom 816,45 kvadratnih metara. Procenjeno je da je stablo staro od 180 do 200 godina, ali uprkos izvesnim oštećenjima koja su uočena, topola nije izgubila vitalnost, niti statičku stabilnost, i u relativno je dobrom stanju.
U ovom delu Pomoravlja, podseća Zavod, nekada su su bile razvijene vrbove i topolove šume, a danas su ta područja uglavnom pretvorena u poljoprivredno zemljište. Uprkos tome što je okolina prostora predviđenog za zaštitu u najvećoj meri izmenjena delatnošću čoveka – iskrčena i pretvorena u oranice, “Brzansko Moravište“ kao jedno od poslednjih močvarnih staništa u dolini Velike Morave, sačuvalo je osnovne vrednosti tipičnog močvarnog ekosistema. Starost Brzanskog Moravišta procenjena je na više od 130 godina, a ukupna dužina nekadašnjeg meandra na blizu 5,3 kilometara.
Mrtvaje, bare i ritovi, kao sve ređe izvorne hidrološke pojave, predstavljaju dragocena staništa retkih i ugroženih divljih vrsta, naročito ptica močvarica.

“ Ukoliko neko zna za stablo većih dimenzija, tj.debljine molimo da kontaktira  Zavod za zaštitu prirode Srbije na  maja.radosavljevic@zzps.rs. Za ovu obavezno dokumentovanu informaciju, biće nagrađen vrednim izdanjem Zavoda“.

*** Vrsta: Populus alba
Bela topola je biljka koja brzo raste i dostiže visinu 18 – 30 m i širinu 12 – 15 m. Kratkog je životnog veka. Naseljava stanište bogato vlagom i svetlošću. Najčešće su to tereni blizu reka, jezera, kanala. Naseljava teritoriju od Evrope do Azije.

Priredio: Bora Stanković

Reference: Zavod za zaštitu prirode Srbije i Tanjug