PRE KRAJA…

tamoiovde-logo

Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka

Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata

Autor: Marina Vulićević 

Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.

Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)

Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).

Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.

Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.

„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.

U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.

Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.

Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.

Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.

Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.

Izvor: knjigoljupci

_______________________________________________________________________________________

ĐURĐEVDAN-DAN CVEĆA I LJUBAVI…

tamoiovde-logo

NA DAN CVEĆA I LJUBAVI

Najveći prolećni i svakako jedan od najomiljenijih narodnih praznika je – Đurđevdan.

Uziman je za kalendarski međaš koji datumski polovi godinu na dva dela, od Đurđevdana do Mitrovdana, a običaji kojima je propraćen su veoma raznovrsni, bogati i živopisni. Po veselosti se ističu praznični uranak, pletenje venaca, hvatanje maje i prva muža.

Svuda gde Srbi žive svet je, pogotovu mladež, odlazio na uranak, dočekujući zoru u veselju i viteškom odmeravanju. Bilo je za prekor ako neko dočeka đurđevdansko jutro u postelji. Budnost i hitrost se tražila i zbog tzv. predavanja sna, pa se zato na Đurđevdan niko nije odazivao na nečiji poziv. Verovalo se da će takvome, ako se odazove, onaj ko ga poziva „predati“ pospanost, tromost i lenjost, što će ga pratiti do sledećeg Đurđevdana.

Pletenje đurđevdanskih venaca kojima su kićeni izvori, vratnice, dvorišni ulazi, kuće i privredne zgrade, pogotovu za stoku, takođe je rasprostranjeno u svim srpskim predelima. Takav običaj održao se do danas.
Hvatanje maje – donošenje vode od bistrih kapi, uhvaćenih sa vodeničkog vitla u kojoj su se umivale i kupale devojke, verujući da će tako steći i očuvati lepotu lica, počelo je da se gubi sredinom dvadesetog veka. Običaj prve muže stoke, naročito u stočarskim krajevima, očuvan je do našeg vremena.

Poznati etnolog Mile Nedeljković je zabeležio da je Đurđevdan u privrednom pogledu značio početak nove poslovne godine. O tom prazniku su sklapane pogodbe za poslove u narednoj godini, pogađalo se sa momcima i slugama o uslovima najma, određivalo o udelu stočara u zajedničkoj ispaši i muži stada, izmirivane su poreske i druge obaveze.

Vradžbine su, u suštini, produkt ljudske mašte, a najčešće se vezuju za neki praznik, jer samo tako mogu da budu uspešne. Mladi Đurđevdan, prolećni cvetovi, probuđeni biljni sokovi i bujanje prirode je kao stvoreno za sprovođenje običaja vračanja i metanisanja.
U mnogim srpskim krajevima, čak i u ratno vreme, organizovani su đurđevdanski uranci, zatim pletenje venaca i njima kićenje kapija, zgrada, bunara, kao i odnošenje napravljenog krstića i na njemu venčića po njivama i vinogradima. Vence pletu devojke i mlađe žene, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Uveče je na svaku zgradu nabacivan ili kačen venčić, a na kapiji, da ga ne bi ukrali, stavljao se izjutra, pre sunca, kada se išlo rano na bunar po đurđevdansku vodu.

Na bunar je stavljen venac, a onda bi svaki sud sa vodom ukrašavali vrbovim prutom, a kad vodu donesu kući u jedan sud iz koga će se umivati ukućani potapani su cvetovi zdravca, đurđevka, đula i jorgovana. Sve ove biljke su upletene u vence, a dodavane su grane graba, trave hvatanac i mlečike, kojima je pridavana magijska moć.

Ženskom svetu je preporučivano da pre sunca protrči i orosi se u mladom žitu i da rosom umije lice. Onda će joj, vele, lice biti mlado kao rosa. Momci su na uranak odlazili još s večeri. Bilo je više uranačkih četa i one su sa frulama, dvojnicama, sviralama, kasnije i sa harmonikama, prolazili kroz sela.

Za Đurđevdan je proglašeno strogo primirje i nije smelo da dođe do bilo kakve zamerke među ljudima, jer bi to bio greh. Postojao je običaj da se na nekoliko raskrsnica peku jaganjci i pojede vruće pečenje. Pre sunca su se muškarci vraćali kući, a prolaskom kroz selo, tamo gde ima devojaka, skidan je i odnošen venac sa kapije, što se često čini i danas. Negde je i kapija odnošena malo dalje od kuće. To je značilo da će devojci na jesen trebati venčić kao nevesti, a da je kapija otvorena da bi mogli da dođu prosci. Oko sikadanja kapije bivalo je svađa, zamerki, pa i traženje pravde preko suda.

LEKOVITA ROSA
U Rusiji je đurđevdanska rosa smatrana čudotvornom i lekovitom, pa su rano na Đurđevdan progonili stoku kroz polja da se njima okvasi. Tom prilikom je stoka terana vrbovom granom, osvećenom na Cveti, da bi bila zdrava i množila se.
Đurđevdan je kod svih evropskih naroda važan praznik. U Italiji je nekada praznovan kao dan stočara, a danas je postao uglavnom dan mlekara, koji tada počinju novu trgovačku godinu, produžujući stare i sklapajući nove ugovore.

RADI ZDRAVLJA
U okolini Niša, uoči Đurđevdana je u neki sud sipana voda, pa su u nju stavljani crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, kopirva, vrba i čuvarkuća, a sve to radi zdravlja ukućana. Tom vodom što je prenoćila s jajetom i biljem, ujutru se umivaju ukućani. Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa, posle čega se zakopa ispod voćke koja dotle nije davala ploda, da bi rađala sledeće godine.

KAKO SE OŽENITI
Postoji verovanje da ako se momak ne ženi, a vreme mu je i već odmiče, treba u tajnosti da skine đurđevdanski venac sa neke devojačke kapije. Venac treba da potopi u vodu da stoji tri dana, pa tom vodom da se umije i da popije bar jedan gutljaj. Oženiće se do sledećeg Đurđevdana.

OBREDNE REČI
Prilikom branja biljaka za vence, izgovaraju se obredne rečenice. Žutocvetni đurđevak se bere s blagoslovom: „Oj, đurđevče, Đurđev venče, zdrav bi ko te brao i u vence upletao“. Onda: „Beli đule mirisavi, za kapu ga diko stavi“, „Berem travu vatanac, vatajte se devojke (ili momci) za mene“, „Na grabu sam – grabite me, grlite me, ljubite me“. Mlečika se bere kao simbol, da porodilje imaju obilno i zdravo mleko, a mladićima da poraste muškost. Drenove grančice radi zdravlja, a resnate grane vrbe radi muške dece.

Piše: Zorica Golubović -“ Treće oko“

Foto: elfwood.com/politikin zabavnik

____________________________________________________________________________________________

Pročitaj: DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

MUČI ME PITANJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

VUK U JANJEĆOJ KOŽI

Danima su mi na tragu, nemam više kud. 
Naći će me lovci pokažem li ćud. 
Zar da čitav život bježim i obilazim zamku; 
riješio sam zato da promijenim dlaku. 

Dosta mi je bilo leda, gladovanja i hajke, 
dok prijetvorno janje muči dvije majke. 
Pristao sam protiv volje na ovakvo stanje 
u času kad se više- cijenilo blejanje. 

Al ‘vrpolji se zver, muči je pitanje: da l’ je gore skončat kao vuk 

Il’  živjeti kao lažno janje? 

Pristajem na Crvenkapu, al ‘protiv mog je bića 
da prijatelj budem s luda tri praščića. 
Nisam još zaboravio na brlog i raku 
Mada sjajno živim prerušen u baku. 

Drugi vuci zavijaju. Izdajnički zvuk stajat će ih glave.

 „Mama, to je vuk!“ 

Krivom toče med i mlijeko- nije to moj ukus.
U jagnjećoj koži izludjet će lupus. 

Ali vrpolji se zver, muči je pitanje: 
Da l’ je gore skončat kao vuk 
il’  živjeti kao lažno janje? 

Arsen Dedić