DEŠAVANJE IZJAVE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

Neuspeh

Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.

Foto ilustracija: Bora*S

Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo…

Zateći ćemo ih na samom delu… A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv… Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.

A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:

Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!

Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?

Hm!… To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči… A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.

Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi… (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!

Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.

A o čemu vi možete pisati?

O ljubavi… o osećanjima… o vašim očima… Pamet da vam se pomeri kad pročitate… Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?

Vrlo važno!… Možete ako ćete i sad da poljubite.

Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.

Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se.
Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.

Deco… – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo žmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja… Živite… plodite se… množite se…

I… i ja vas blagosiljam… – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je…

Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori.
Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud!
I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“

Bla… blagosiljam… – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje… stani tu do njega… Daj ikonu, Petrovna…

Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.

Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona?
Ej, naopako i u zao čas!
Šta se desilo?

Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.

Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu…

Anton Pavlovič Čehov


 

SMISAO ŽIVOTA JE SAM ŽIVOT…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

For­mu­le lju­ba­vi-Partner kao smisao života

 Lju­bav, kao emo­ci­o­nal­na si­la ko­jom se mi lju­di po­ve­zu­je­mo jed­ni sa dru­gi­ma, či­ni da smo jed­ni dru­gi­ma emo­ci­o­nal­no va­žni. Upra­vo za­hva­lju­ju­ći ose­ća­nju lju­ba­vi i od­no­su lju­ba­vi, mno­gi na­ši po­stup­ci do­bi­ja­ju svoj du­blji smi­sao.

Ali, da li je i sa­ma lju­bav pre­ma part­ne­ru isto što i smi­sao ži­vo­ta. Mno­gi ve­ru­ju da je­ste. Ve­ru­ju da je upra­vo ta­kva lju­bav naj­vi­ši ili naj­sna­žni­ji ste­pen lju­ba­vi.

Iz­ja­va: Ti si smi­sao mo­ga ži­vo­ta, od­no­sno: Ne mo­gu da za­mi­slim ži­vot bez te­be, sva­ka­ko da mo­že da pri­ja kao znak ve­li­ke i sna­žne lju­ba­vi, ali mo­že i da pla­ši. S ta­kvim iz­ja­va­ma oso­ba u stva­ri po­ru­ču­je: Ja sam za­vi­sna od te­be ta­ko da je moj ži­vot bez te­be ne­mo­guć. Ta­ko na­sta­je za­vi­snost od dru­ge oso­be, za­vi­snič­ka lju­bav.

Ka­da je oso­ba uve­re­na da je smi­sao nje­nog ži­vo­ta da je vo­li ne­ko od­re­đen, ona je sprem­na da pre­đe pre­ko bi­lo ko­je gra­ni­ce ka­ko bi tu lju­bav ostva­ri­la ili sa­ču­va­la. Bi­ti bez lju­ba­vi ta­kve oso­be je za nju ka­ta­stro­fa – be­smi­sle­no bi­ti­sa­nje. Uko­li­ko je part­ner na­pu­sti ili umre, ta­kva oso­ba ne­će bi­ti sa­mo tu­žna zbog gu­bit­ka oso­be ko­ju još uvek vo­li, već će ose­ća­ti de­pre­si­ju zbog be­smi­sla da­ljeg ži­vlje­nja. A ta­da sa­mo­u­bi­stvo mo­že po­sta­ti pri­vlač­na ide­ja.

Foto: http://www.milivojevic.info

Ako oso­ba iz­ja­vi: Moj ži­vot ima smi­sla sa­mo dok me On vo­li, a ako pre­sta­ne da me vo­li, on­da ću se ubi­ti, ona tvr­di da je Nje­go­va lju­bav uslov nje­nog po­sto­ja­nja. Re­ći da će ne­ko ži­ve­ti sa­mo ako i sve dok je da­ti uslov is­pu­njen je­ste isto što i re­ći da ne­ko ne že­li da ži­vi uko­li­ko da­ti uslov ni­je is­pu­njen. Iz tog raz­lo­ga psi­ho­te­ra­pe­u­ti u ra­du sa lju­di­ma če­sto za­u­zi­ma­ju čvrst stav da je ve­o­ma po­gre­šno da ne­ko sam se­bi uslo­vlja­va pra­vo na sop­stve­ni ži­vot is­pu­nje­njem ne­ka­kvog uslo­va. Pra­vo na ži­vot mo­ra bi­ti bez­u­slov­na ka­te­go­ri­ja.

 Smi­sao ži­vo­ta je sam ži­vot.

I ro­di­te­lji če­sto svo­joj de­ci po­ru­ču­ju da su im ona smi­sao ži­vo­ta. Sve to u že­lji da im po­ka­žu i do­ka­žu ko­li­ko ih vo­le. A on­da ka­da ta de­ca od­ra­stu i ka­da se po­la­ko pri­pre­ma­ju da se odvo­je od svo­jih ro­di­te­lja i za­poč­nu sa­mo­stal­ni ži­vot, mo­gu ose­ća­ti kri­vi­cu što svo­jim ro­di­te­lji­ma od­u­zi­ma­ju „smi­sao” nji­ho­vog ži­vo­ta. Ne­ki ro­di­te­lji, u že­lji da spre­če gu­bi­tak „smi­sla” vla­sti­tog ži­vo­ta, na raz­li­či­te na­či­ne ne­sve­sno za­bra­nju­ju de­ci da ko­nač­no od­ra­stu i da se odvo­je.

Uosta­lom, mit o lju­ba­vi ko­ja do­no­si sre­ću je to­li­ko pro­žeo za­pad­nu ci­vi­li­za­ci­ju da smo ko­lek­tiv­no po­br­ka­li sred­stvo i cilj. Ume­sto da lju­bav bu­de jed­no sred­stvo, emo­ci­ja ko­ja nas po­ve­zu­je dok za­jed­nič­ki pu­tu­je­mo kroz ži­vot, ona je po­sta­la cilj ko­jem se te­ži. Naš ko­lek­tiv­ni fan­ta­zam ostva­re­nja ve­li­ke i traj­ne lju­ba­vi za nas je isto što i sre­ća ko­joj ne­ma kra­ja, ko­nač­no is­pu­nje­nje ži­vot­nog smi­sla.

Zo­ran Mi­li­vo­je­vić

Izvor: ПолитикаOnline