LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti

---

 

ČARI INTIME…

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
„Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…
…
Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

---

---

SVE SE OSIPA I PROLAZI…

Samo na Drini ćuprija ostaje…

Višegrad i Andrićgrad, turistički biseri Republike Srpske: Dok prelazite čuveni most, ne možete a da ne zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda

Na mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona… Ovim rečima nas Ivo Andrić uvodi u knjigu „Na Drini ćuprija“, u živote Višegrađana čije je karaktere ovaj most oblikovao, i sudbine odredio.

Na 16 km od granice Republike Srpske sa Srbijom, „na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog u uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stjene i Uzavničke planine“ – nalazi se Višegrad.

Prvi put se pominje 1433. godine kada je pripadao moćnoj srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlović, pod čijom je upravom bio i srednjovekovni grad Dobrun. Prema turskim izvorima 1544. godine osvaja ga Osman Paša i on ostaje pod turskom vlašću sve do Berlinskog kongresa 1878. kada čitavu Bosnu preuzima Austrougarska.

Dolaskom Austrougara, koji uvode zemljišne knjige, gradi se vodovod, pruga i javne građevine,a Višegrad dobija konture gradske sredine. Nakon toliko vekova, događaja koje Drina donela i odnela, pogledi ovdašnjih ljudi su i dalje uprti u ćupriju, mesto kome hrle reke turista, a koja je jula 2007. godine stavljena na UNESKO listu svetske kulturne baštine.
Građen u istočnjačkom stilu pod „dirigentskom palicom“ najčuvenijeg turskog arhitekte Kodže Mimar Sinana u periodu od 1571. do 1577. godine, čuvena ćuprija je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1506-1579). Jedno od velikog broja dece koje su Turci za vreme Danka u krvi oteli od roditelja, preveli u islam i školovali kao elitne osmanlijske vojnike, bio je i Bajica Sokolović, iz sela Sokolovići u okolini Višegrada.

Zahvaljujući svojim sposobnostima, postaće jedan od velikih vojskovođa, koji će na vrhuncu svoje moći narediti gradnju mosta na Drini i to o svome trošku.

Remek delo tadašnjeg graditeljstva, dužine 179,5, širine 6,30 i visine 15 metara, građen je od kamena dovoženog iz Višegradske banje. Desna terasa, kada se ide iz grada, zove se sofa i predviđena je za odmor prolaznika (ovde se vode borbe turista za savršenu fotografiju), a preko puta nje se nalazi kameni zid u koga su ugrađene dve ploče od belog mramora, sa stihovima pesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Dok prelazite most, zaobilazeći turiste i prodavce suvenira, primorani ste da zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda. Pijanog Ćorkana kako šeta po ogradi mosta, lepu Avdaginu Fatu koja se baca sa ovog mesta kako je ne bi udali u Nezuke, popa Nikolu i Mulu Ibrahima u živom razgovoru, jednako smelu i otresitu Lotiku i Alihodžu koji se pita kako to da baš svaka promena u kasabi zakači baš njega…

U svom postojanju most je, kao i Višegrađani, pretrpeo mnoge nedaće, poplave, ratove, promenio mnoge vlasti. U periodu između dva svetska rata, most je privremeno bio osposobljen za saobraćaj uz pomoć metalne konstrukcije, ali su miniranjem 1943. godine stradala još četiri stuba. Tek nakon detaljne rekonstrukcije od 1949. do 1952. godine, mogla je da se nastavi „nesvesna filozofija kasabe” da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.

I kao što je gradnja mosta uvela polemiku među ljude ovoga kraja, tako je bilo i sa izgradnjom druge turističke atrakcije Višegrada – Andrićgradom. Zamišljen kao vremeplov kroz 500 godina istorije ovog podneblja, šetnja kroz knjigu „Na Drini ćuprija“ i kao oda Andriću, ceo kompleks je nastao juna 2012. godine. Prolazak kroz glavnu kapiju otvoriće vam čitav jedan novi, nestvarni, a ipak tako opipljiv svet.

Niske građevine, sa ašik pendžerima i fasadama od haotično složenog kamena odvešće vas u neko staro doba. Desno od kapije, nalazi se prva celina Andrićgrada u čijem sklopu su Vizantijska kula i Srpski trg. Ovde se nalazi kopija starog vizantijskog konaka koji će uskoro postati dom brojnim studentima. Tu će se naći i spomenik Mehmed-paši Sokoloviću i Patrijarhu Makariju.

Nasuprot ovog trga nalazi se Trg Osmanlija sa brojnim dućanima, a čije je centralno zdanje Karavan saraj, odnosno stari Kameniti han iz romana. Glavna ulica nosi naziv Mlada Bosna, po organizaciji kojoj je pripadao i sam Andrić. Treća celina počinje kada se prođe Turska kula i posvećena je sećanju na Austrougarsku vlast. Precizno složen kamen, ukrasi i kovano gvožđe jesu odlika ove arhitekture, u čijem duhu je urađena i knjižara zanimljivog naziva „Ili-ili“.

Uprkos činjenici da se u njoj prodaju knjige, ali i autohtona hercegovačka vina, naziv se ne odnosi na izbor koji će kupac napraviti- ili knjiga ili vino- već na omiljeno delo našeg nobelovca. Tu knjigu Sorena Kjerkegora, Andrić je uspeo da „prošvercuje“ u zatvor u Mariboru, nakon što su ga austrougarske vlasti uhapsile u Splitu kao pripadnika organizacije koja je izvršila atentat na Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine.

Fasadu multipleksa, sa tri bioskopske sale, ukrašava mozaik od 300.000 kamenčića koga je narod nazvao „Povuci-potegni“. Na njemu su prikazani Emir Kusturica, Branko Ćopić, Novak Đoković, Milorad Dodik, ali i Bisenija Treščenko, mlada neafrimisana umetnica. Konopac koji drže u rukama simbol je načina na koji je ovaj grad građen.

Dalje, šetnjom niz ulicu videćete mozaik na kome su pripadnici Mlade Bosne- Bogdan Žerajić (1910. pokušao atentat na generala Varešanina, austrougarskog namesnika Bosne, i misleći da ga je ubio izvršio samoubistvo), Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Danilo Ilić…

Tu su ispisani poslednji stihovi koji su ostali iza Principa u Terezinu, u ćeliji gde je umro: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”.

Tako se stiže do glavnog gradskog trga (Nikole Tesle), građenog u renesansnom stilu, koji je zaobišao ove krajeve zahvaljujući viševekovnoj vladavini osmanlija.

Tu se nalazi spomenik našem jedinom nobelovcu, isti kao i onaj koji se nalazi na Andrićevom vencu U Beogradu. Gradska kuća sa primesama antičke arhitekture je centralno zdanje na trgu, a tu su još Gradska kafana i poslastičarnica. U njima turisti, ali i „domaći“, pijući crnu kafu, u toplim mesecima traže spas od žege.

Sunce koje ovde često prži, učiniće da vam grad izgleda belji i svetliji nego što jeste, savršeno čist.

Na manjem trgu sa fontanom, nazvanom po Francisku Goji, je pozorište sa 300 mesta.

Ovde će se izvoditi opera „Na Drini ćuprija“.

Tik uz reku, smestila se i Češka pivnica, sa pogledom na most i vodu koja baš kao i život nepovratno protiče.

Posle haustora gradske kuće nailazite na trg posvećen Petru Petroviću Njegošu, koji je Andriću bio neka vrsta duhovnog oca.

Na kraju kompleksa se ugnezdila crkva, manja replika manastira Dečani, posvećena Knezu Lazaru. Ikonostas jednostavno oduzima dah.
Da ideje menjaju svet jasno je pokazao Emir Kusturica, koji je poput Mehmed-Paše Sokolovića i njegove ideje o mostu koji spaja dve obale Drine, sagradio još jedan omaž slavnoj, ali i prečesto tragičnoj srpskoj istoriji.

RAFTING LIMOM

„Vesla leva, leva…Sad svi! Idemo, lunge (pravo)! Sad samo desna!“, kroz huk vode jedva se probija glas skipera Dejana. Približavajući se bukovima „Valine“, čućete vrištanje ljudi sa čamca koji je 50-ak metara ispred vas. Njihova vriska će vam još više podići adrenalin, a u glavi ćete premotavati priče skipera o veličini buka pred vama, odnosno padu i brzini vode koja protiče tim delom, pogotovo kada je nivo Lima izuzetno visok. Kad preživite taj deo i niko ne ispadne iz čamca, puls će se umiriti, a na licima će blistati osmesi..

Na rafting se kreće sa gradske plaže istorijskog mesta Rudo, koje se nalazi u blizini tromeđe između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, na 30 minuta vožnje od Višegrada. Podeljeni u nekoliko čamaca, predvođeni iskusnim skiperima i u punoj „ratnoj“ opremi, spuštaćete se sve do Limskog jezera. Čist vazduh, prozirna voda i lepota obala, nateraće vas da poželite da „vožnja“ duže potraje. Temperatura vode je i u letnjim mesecima tek 15 stepeni.

GRAD RUDO
Novootvoreni hotel „Komsar Rudo” nije samo luksuzan hotel sa brojnim sadržajima, već i pravi čuvar retkih slika koje svedoče o istoriji ovog grada. Posebno se izdvaja ona na kojoj se nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz i Elizabet Tejlor.

Obavezno se upustite i u panoramsku vožnju Vodenim Ćirom, koji afirmiše sećanje na nekadašnju uskotračnu prugu i popularnog „Ćiru“ koji je povezao ove krajeve sa Evropom 19.veka.
Manastir u Draževini je takođe neozaobilazna destinacija, pogotovo ako ste poštovalac Draže Mihailovića, koga su na ovom mestu marta 1946. uhvatili pripadnici komunističke tajne policije OZNA.
Suzana Milošević
Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

„Andrićgrad“ ove godine posetilo 200.000 ljudi

Višegradski kompleks Andrićgrad posvećen nobelovcu Ivi Andriću beleži veliku posećenost, dok su radovi na restauraciji mosta Mehmed-paše Sokolovića u poodmakloj fazi.

Izgradnja ovog kompleksa koji se prostire na 23.000 kvadratnih metara, a koji se nalazi u blizini čuvenog spomenika od istorijskog značaja, mosta Mehmed-paše Sokolovića započela je 2011. godine.

U njegovoj unutrašnjosti smešteni su ugostiteljski objekti, knjižara, galerija, crkva…

Andrićgrad je ove godine posetilo gotovo 200 hiljada ljudi. Iako turisti već odavno pohode ovo mjesto, još uvek se čeka na završetak određenih infrastrukturnih objekata čime će ponuda Andrićgrada biti upotpunjena.

„Otvorili smo neke nove objekte i smeštajne kapacitete, a naredne godine očekujemo otvaranje hotela i time će se kompletirati turistička ponuda Andrićgrada i očekujemo još bolju sezonu nego ove godine“, kaže pored ostalog u razgovoru za AA menadžer Andrićgrada Đorđije Šipčić.

Prema njegovim rečima, Andrićgrad beleži veliku posećenost, a nema sumnje da će ona rasti iako sledi zimski period.
„Kada je reč o posećenosti mi smo veoma zadovoljni. Sezona jeste pri kraju ali posećenost još ne jenjava zahvaljujući sunčanim intervalima. Ove godine Andrićgrad je posetilo skoro 200.000 turista što je mnogo više u odnosu na prošlu godinu. Očekujemo da će i tokom zimskog perioda takođe turisti nastaviti dolaziti“, zaključuje Šipčić.

Inače, Andrićgrad je nastao kao ideja režisera Emira Kusturice o srednjovjekovnom gradu inspirisanom delima i likovima književnika Ive Andrića. Izgrađen je tako da posetilac šetajući njegovim ulicama ima utisak da prolazi kroz različite istorijske periode.
Kada je reč o arhitekturi, kompleks je osmišljen tako da se mešaju vitanzijski stil sa osmanskim periodom, renesensom i klasicizmom.
Andrićgrad u svom kompleksu ima značajan broj kulturnih i turističkih objekata i prenoćišta.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VELIKE POPLAVE SE PAMTE KAO BUNE ILI RATOVI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I Andrić je pisao o poplavama: „Velike poplave se pamte kao bune ili ratovi“

Foto: Wikipedia

U nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi, pisao je književni velikan, nobelovac Ivo Andrić u odlomku „Veliki povodanj“ romana „Na Drini ćuprija “ u kojoj opisuje poplave koje su pogađale Višegrad i Bosnu i Hercegovinu.

Sećamo se tog odlomka, i prenosimo ga u njegovom izvorniku, u danima kada katastrofalne poplave, kao u ta stara vremena koja opisuje Andrić, ponovo pogađaju naše krajeve i ostavljaju štete pa „pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio veliki povodanj“:

„Žućkast porozan kamen od kog je most sagrađen, čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen, iznutra.
Velike i česte poplave koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu, mogle, ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine, bar, po jednom ili dva puta, nabuja Drina i zamuti se i s velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove s njiva, izvaljene panjeve i mrk talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma.
U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tom. Ali, u nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od kog se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. („Na pet-šest godina prije velikog povodnja”, „Uz veliki povodanj”.)

Posle tih velikih poplava, malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio „veliki povodanj”. Oni, do kraja života, izazivaju, u međusobnim razgovorima, strahotu jesenje noći kad su, po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svak iz svog dućana i iznosili je gore, na Mejdan, u tuđe kuće i magaze.

Kad su, sutradan, u mutno jutro, gledali, s brega, dole, na tu kasabu koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv i posmatrali mutnu zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama i po tim krovovima, s kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i Božićima ili u ramazanskim noćima, sedi otežali i brižni domaćini, živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na „povodanj”. Na odstojanju od petnaestak ili dvadesetak godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, „povodanj” je dolazio kao nešto i strašno, i veliko; i drago, i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi tog naraštaja jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju.

Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju, samo, jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su, s naročitom nasladom, po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svak bi se zakleo da su, upravo, takvi bili jer su svi, u tom nesvesnom ulepšavanju, učestvovali.

Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji „veliki povodanj” o kom su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova…
Jedna od najvećih poplava ,uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 18. veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.

U tom naraštaju, kako su starci, docnije, pričali, nije bilo, gotovo, nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu znajući „da je voda dušmanin”. Ispraznili su magaze najbliže reci; obilazili su, noću, s fenjerom, po obali i osluškivali huk vode jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most, i varoš, i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno.

Sledećeg dana, videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći.
Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom…“.
Autor: klix.ba/ 24sata.rs/ 22.05.2014.

 

SLAĐENJE DUŠE…

TAMOiOVDE________________________________

 Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“

Današnji Beograd ima malo istorijskih niti koje ga povezuju sa Knjaževinom Srbijom, iz ere ustavobranitelja.

 „Najslađa“ kopča savremene metropole i kasabe iz 19. veka nalazi se na početku Bulevara kralja Aleksandra, gde je poslastičarnica „Pelivan“.

Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada.

Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna

Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu.

Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom.

– Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike – priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. – Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata.

– Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“.

Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak – navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike.

– Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze – kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat.

Foto: Milena Anđela/ novosti.rs

Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije.

Kad je Bata zavodio red

POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone.

O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama.

– Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće – priča Musab, Suhaibov mlađi brat.

Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici… „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“.

Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir.

Milenko Kovaćević/Novosti/nadlanu.com

__________________________________________________________________________________________

ZAPISANI I U ČITANKAMA „NAVALI narode, evo boza, limunada, sladoled, baklava, ima još, ko da groš, dušu sladi, umor vadi!“, ovim rečima počinje jedna od lekcija iz predmeta Stari zanati, za treći razred osnovne škole. U udžbeniku izdvajaju poslastičarnicu „Pelivan“ i njene čuvene sladolede.(novosti.rs)

__________________________________________________________________________________________

Video prilog:studiob.rs

__________________________________________________________________________________________

Priredio&naslovio: Bora*S

ŽIVOTNE TRANZICIJE…

„Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.„

Ivo Andrić

 Život je proces i “veliko putovanje“ ispunjeno počecima i krajevima, prekidima i nastavcima, nemirima i mirnim vremenima – a između kojih su mnogi prelazni periodi, tokom kojih se integrišu prošla iskustva, odlike i sposobnosti ličnosti i rešavaju razvojno definisani zadaci.

  Čovekov život ima mnoga psihobiološka i psihosocijalna godišnja doba, takozvane razvojne faze, prekretnice, trenutke donošenja važnih životnih odluka i trenutke suočavanja sa disbalansom vlastitog životnog toka, koji čoveka prate tokom čitavog njegovog veka kao “znakovi pored puta“. Svaka odlika njegove ličnosti je jedna karakterno-simbolična “nostalgija“i vezanost sa tim minulim godišnjim dobima maturacije.

 Godišnja doba razvoja psihe se smenjuju na maglovitom horizontu sećanja i zaborava…

 Ovako posmatran duševni život čoveka omogućuje da ličnost posmatramo istovremeno kao “ličnost u nastajanju“ i kao nešto što je trajno i stabilno, u dimenzijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Taj proces nastajanja i stalnog razvoja nas, s jedne strane, jača, a sa druge nas čini izloženim psihološkim povredama koje nas olako mogu vratiti na davno odigrane delove životne drame – ali neadekvatno proživljene. S obzirom da je budućnost ispunjena znacima pitanja, normalno je da smo pomalo uplašeni.

Raskršća života

Životne tranzicije su izazovne jer nas podstiču da napustimo poznati, utabani put, i da se suočimo sa budućnošću, uprkos riziku i osećaju ranjivosti.

U kulturi u kojoj živimo naučili smo da na neizvesnost reagujemo nelagodnošću, tako da osećamo anksioznost kada je naš životni tok u disbalansu. S druge strane, ove tranzicije nam daju šansu da naučimo nešto o našim kvalitetima i da istražimo šta je to što mi stvarno hoćemo od našeg života. Ovaj period refleksije može rezultirati osećajem obnovljenosti i ekvilibrijuma ili prolongirane životne krize i razvojnog ukopavanja u mestu.

Tokom prelaznog perioda Sada(šnjost)je most između prošlosti i nepoznate budućnosti. Sve vrste životnih tranzicija zahtevaju da se napusti zagrljaj prošlosti i podstiču kretanje napred ka budućnosti.

Životna tranzicija može biti pozitivna ili negativna, planirana ili neočekivana, most razvoja ili epicentar krize. Neke promene se dogode bez upozorenja i obično su veoma dramatične: kao saobraćajna nesreća ili prirodne katastrofe koje nas primoravaju da se adaptiramo na situacije koje pre toga nismo mogli ni da zamislimo, ali i pozitivne situacije, kada se pokaže da smo se, u velikoj meri, dobro snašli u novoj problemskoj situaciji, a da ni sami nismo verovali da imamo takve sposobnosti. Pozitivne životne tranzicije (ali ne manje dramatične!) su završetak školovanja, zaposlenje, brak, rođenje deteta…

Najvažnije životne tranzicije

Bez obzira da li su pozitivne ili negativne, životne tranzicije nas uglavnom uhvate nedovoljno pripremljene, i mogu nas izolovati od ljudi, ispuniti osećanjem čuđenja, tuge ili krivice, stida ili gneva, neosnovanog optimizma, ostaviti u stanju zbunjenosti i preispitivanju. U stvari, naša sopstvena prošlost je kamen na koji se najčešće spotičemo, a tranzitorni periodi nam samo ukazuju koliko je na životnom putu tih tačaka spoticanja, koje pod uticajem subjektivnog slepila nismo uspeli da sagledamo.

Najvažnije životne tranzicije su polazak u školu, prva ljubav, separacija od toplog roditeljskog gnezda i ulazak u svet odraslih (adolescencija i rana mladost), završetak školovanja, ostvarivanje ozbiljne intimne veze, karijera (zaposlenje, novi posao, gubitak posla, nezaposlenost…), brak i rođenje deteta, smrt bliskog člana porodice, pogoršanje ličnog zdravstvenog stanja… nevinost ranog detnjstva i kristalizacija identiteta i mudrosti u ranoj starosti su prolog i epilog drame života – obavijeni velom tajne rođenja i smrti.

Specifični i akutni tranzitni periodi su stresni i krizni životni događaji kao što je promena mesta stanovanja, promena škole, raskid romantične veze, razvod braka, seksualni problemi, veći poslovni neuspeh, razilaženje sa prijateljem, gubitak socijalne uloge, povećana odgovornost na poslu, kazna zatvorom, problemi sa zakonom, propala hipoteka ili zajam, sin ili ćerka napuštaju kuću, penzionisanje …

Šta činiti sa tunelima, senovitim hodnicima i utabanim stazama prošlosti?

Prošlost može sadržati dragoceno iskustveno i emotivno blago, kao i značajne životne trenutke kojih i dalje želimo da se sećamo, uprkos tome što su, sa aspekta sadašnjosti, disfunkcionalni, neprimereni ili neproživljeni do kraja… a takav je npr. slučaj kada se držimo sećanja na voljenu osobu koju smo izgubili.

U teškim vremenima, sećanje na prethodne srećne trenutke može nam dodati energiju da otpočnemo novi put na čijem kraju se nazire nova svetlost. Takođe, prošlost može sadržati vredne lekcije – ako ne učimo iz prošlosti, osuđeni smo da je ponavljamo. Npr. ako smo napravili moralno pogrešnu, i po drugu osobu pogubnu odluku, a da smo samo delimično sebi spremni to da priznamo, mi ćemo i dalje donositi moralno dvosmislene odluke, a da bismo se sakrili od sopstvenog, neosvešćenog stida pred sopstvenim licemerjem – promenićemo samo osobu po koju će takva odluka imati negativne posledice, ili ćemo naći novi izgovor pred sobom.

Tek kada smo spremni da uvidimo i doživimo posledice naše odluke i po sebe i po druge, doći će do promene koja će nas usmeriti ka daljem ličnom razvoju. Do takve refleksije o samoobmanjivanju kroz obmanjivanje drugih, ljudi obično dopru u trenucima egzistencijalne krize i žvotnih tranzicija.

U procesu psihoterapije, psihoterapeuti obično ohrabruju klijente da konstruktivno pogledaju unazad u ličnu prošlost, da bi našli izvore svojih trenutnih teškoća. Svež pogled u ličnu prošlost često deluje oslobađajuće. Istovremeno, život treba živeti dok se događa. Previše osvrtanja unazad je kao vožnja automobila sa očima previše fokusiranim na retrovizor. Ma koliko da je pod uticajem prošlih iskustava, ponašanje je usmereno i vođeno postavljenim ciljevima.

Šta podstiče ljude da isuviše tumaraju po krajolicima prošlosti?

Emocionalno vrlo intenzivni događaji, poput traumatskih ili euforično-radosnih, mogu postati ometajući putnici iz prošlosti , koji bi da se, neproživljeni do kraja, neprestano vuku za nama, usporavajući naš put ka budućnosti. Ljudi koji su doživeli neku psihološku (narcistčku) povredu ili nepravdu, posebno mogu biti na iskušenju da vuku za sobom ozlojeđenost. Fantazija o idealnom i srećnom detinjstvu kod većine ljudi istrajava tokom celog životnog ciklusa.

Ma kakav stav imali o ljudima, teško se opiremo utisku da se ljudi sporo i nerado menjaju, da mnogi misle da kod sebe ne treba da menjaju ništa, a neki da za tim nikada nije ni bilo potrebe. Svaki put kada se ’’odvojimo’’ od nečega za šta smo dugo (emotivno) vezani mi osećamo anksioznost usled odvajanja, nekada u većem intenzitetu, a češće u manjem. To je upravo i slučaj sa ’’odvajanjem od prišlosti’’ i starog iskustva.

Koren opiranja svakoj ozbiljnoj promeni, bila to promena unutar ličnosti, napuštanje stereotipnih obrazaca ponašanja ili promena u odnosima sa drugima, jeste separaciona anksioznost.

Faze proživljavanja teških životnih promena

Uspešno kretanje kroz teške tranzicije obično obuhvata prolaz kroz neke od sledećih faza:

1. Doživljaj čitavog spektra neprijatnih emocija: nelagode, gneva, konfuzije, sumnje

2. Gubitak samopoštovanja.

3. Početak prihvatanja promene i svesnost da je potrebno napustiti prošlost

4. Buđenje hrabrosti za upuštanje u nepoznato

5. Nova nada i nestanak sumnje u pogledu budućnosti

6. Osećaj povećanog samopoštovanja i traganje za smislom

7. Integracija novog iskustva i razvitak opimističnog pogleda na budućnost

Nošenje sa promenama obično ne teče po utvrđenom redosledu, već različiti ljudi različito prolaze kroz ovaj process, obično oscilirajući napred i nazad kroz ove faze, sve dok ne uzmu situaciju u svoje ruke, tj. dok ne ovladaju novinom.

Saveti koji mogu biti od pomoći tokom (nemilih) promena:

1. Prihvatite da je promena normalan deo života. Osobe sa ovim stavom imaju najlakši put kroz životne tranzicije.

2. Identifikujte vrednosti i životne ciljeva. Ako znate ko ste i šta želite od života, onda je veća verovatnoća da ćete promenu doživeti kao jedan od životnih izazova. Uz ovo dolazi i spremnost za preuzimanje odgovornosti za sopstvene akcije, bez optuživanja drugih za promene koje dolaze u paru, bez upozorenja.

3. Identifikujte i izrazite osećanja. Emocije prethode našim stavovima i shvatanjima života. Premda je za očekivati da se osećanja straha i anksioznosti potiskuju, lakše ćete ih savladati ako ih priznate. Možete ih izraziti tako što ćete pisati o njima, razgovarati sa bliskim prijateljem ili roditeljima, a na raspolaganju stoji i razgovor sa psihologom. Adekvatno i kontrolisano ispoljavanje emocija može biti lekovito.

4. Fokusirajte se na rezultat. Razmislite šta je to što ste naučili iz prethodnnih životnih tranzicija. Korisno je i da se podsetite se pređenih faza i da preispitate njihov tok i sadržaj.

5. Ne žurite. Kada je sklad životnog toka narušen potrebno je vreme da se prilagodite na novu realnost.

6. Očekujte da ćete osećati nelagodnost. Tranziciono vreme je konfuzno i nejasno. U takvim okolnostima je prirodno da osećate nesigurnost i anksioznost – ova osećanja su deo procesa i proći će.

7. Ostanite trezni. Korišćenje droga i alkohola tokom ovog perioda nije dobra ideja. To može samo učiniti proces još težim.

8. Vodite računa o sebi, svom zdravlju i higijeni. Tranzicije su stresne, čak i ako su naizgled srećna vremena. Zdravo se hranite, budite fizički aktivni, vežbajte, potrudite se da svaki dan nađete neku interesantnu zanimaciju.

9. Raščistite sa tim šta ostavljate iza sebe. Ovo je prvi korak u prihvatanju bilo koje novine. Razmislite koji je vaš specifičan način završavanja poslova u životu.

10. Neka uobičajene svakodnevne aktivnosti ostanu usklađene. U slučaju da prolazite kroz značajnu ili tešku životnu tranziciju, bilo bi dobro da ne zanemarite svakodnevne rutinske aktivnosti poput održavanja stana ili bašte, igranje s kućnim ljubimcem, spontanih razgovora sa komšijama, čitanje omiljenog magazina i slične aktivnosti.

Mehanizmi prevladavanja teških životnih događaja

Koncept koji je blizak konceptu životnih tranzicija je koncept mehanizama prevladavanja. Prevladavanje podrazumeva aktivan napor kojim pokušavamo da ovladamo novonastalim ili kriznim situacijama, na adaptivan i konstruktivan način. Postoje tri globalne grupe strategija prevladavanja: prevladavanje usmereno na procenu novonastale situacije, prevladavanje usmereno na rešavanje problema i prevladavanje usmereno na emocije.

Pozitivni mehanizmi prevladavanja:

1. Pozitivna (re) interpretacija događaja. Tražite da iz toga što se desilo izvučete najbolje, trudite se da stvari posmatrate iz drugog ugla i date im pozitivnije konture.

2. Planiranje. Razmišljajte kako što efikasnije da rešiti problem, osmislite plan akcije i korake koje ćete preduzeti

3. Humor. Efikasno korišćenje humora daje osećaj kontrole. Humor daje i osećaj žilavosti, osećaj da lakše izlazite na kraj sa nedaćama ako ih gledate i iz komične perspektive. Takođe, humor je i važan sastojak ljudske komunikacije, koja povratno utiče na veći deo procesa prevladavanja.

4. Socijalna podrška. Trudite se da potražite savet u vezi sa tim šta da radite, tražite nekog sa više iskustva po tom pitanju i razgovarate sa tom osobom, pitajte prijatelje šta su oni činili u takvoj situaciji

5. Odmaranje

6. Aktivan napor. Aktivno se usmerite na rešavanje problema, ulažite dodatan trud kako bi rešili problem ili preuzimate direktne akcije kako bi se izbegao problem.

Negativni mehanizmi prevladavanja:

1. Povlačenje. Okrećete se poslu ili nekim drugim aktivnostima ne biste li skrenuli misli sa problema, maštate o drugim stvarima

2. Poricanje. Govorite sebi ‘‘Ovo se ne dešava“, odbijate da poverujete da se to dogodilo ili se pretvarate da se to nije stvarno dogodilo

3. Uzdržavanje.Uzdržavate se kako ne bi ste učinili nešto ishitreno, pod velikim naporom čekate pravi trenutak da nešto preduzmete

4. (Zlo)upotreba supstanci

5. Potiskivanje konkurentskih aktivnosti. Ne dozvoljavate da vam druge misli ili aktivnosti skrenu pažnju sa problema, fokusirate se na rešavanje ovog problema i zapostavljate druge sfere života.

Strategije i mehanizmi prevladavanja su osetljive na kontekst u kojem se koriste, te se ne mogu olako podeliti na adaptivne i maladaptivne. Takođe, u datoj situaciji nam na raspolaganju stoje samo određeni mehanizmi prevladavanja, te je važno strpljivo isplanirati korake koji će biti preduzeti u tim okolnostima, vodeći računa o posledicama.

Kako pomoći ljudima da se prevezu preko mosta sadašnjosti, ka nečem izvesnijem?

Nažalost, mnoge tranzicije su nepotpune, nezavršene ili se odugovlače tokom celog jednog perioda života. Ljudi se drže svoje prošlosti, i ona je tamna zvezda vodilja ispred njih – u toj meri da blokira njihovu sposobnost da uživaju u sadašnjosti i sposobnost da planiraju budućnost. Tada govorimo o fiksacijama na rane stadijume u razvoju ličnosti, iracionalnim uverenjima ili deficitu bazičnih sposobnosti ličnosti.

Tokom psihoterapije se sa klijentima prorađuju takvi zastoji u razvoju ličnostu, sa posebnim akcentom na emocionalnom i motivacionom aspektu zastoja, iracionalnim uverenjima, kao i rešavanju razvojnih, nezavršenih zadataka koji svaka od razvojnih faza nosi.

Psihoterapija pomaže klijentu u njegovoj separaciji od uhodanog puta i postaje klijentov neutralni most na putu kojim se (ređe) ide ka daljem razvoju ličnosti i adekvatnijoj adaptaciji na (predstojeću) realnost.

Autor: Nenad Lazarević/danas.rs

---

---

KAD PITAH DA UĐEM, ONA REČE – NEĆEM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

PARA LELE…

Dogodilo se. 

 10.decembar 1961. godina.

Bio je to dan kada je Ivi Andriću, srpskom (tada jugoslovenskom) piscu uručeno najveće priznanje za pisanje koje svet poznaje-Nobelova nagrada.

Zlatnu medalju, povelju i ček na više od milion dolara, našem piscu je uručio lično Gustav Adolf  VI, tadašnji švedski kralj.

Tom, za nas istorijskom i veličanstvenom događaju prisustvovale su mnoge od ugleda ličnosti, između ostalih i švedski premijer Tage Eklander, član švedske akademije nauka dr. Andreas Esterling. I naravno, Andrićeva supruga Milica.

 -Moja domovina je zaista „mala zemlja među svetovima“, kako je rekao jedan naš pisac i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što je neoibično burna i teška prošlost uskratila.

Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore…  rekao je tom prigodom, mudri i otmeni Andrić.

To je naša prošlost.

Kako se prema sopstvenoj prošlosti (i budućnosti) odnosimo danas?

Najbolje je, čini mi se, britko i jednostavno o tome pisao Aleksije Marjanović.

  MI 
U našoj prošlosti izvođeni su samo mračni radovi, 
naši preci su bili grdni gadovi, 
nigde na svetu nije bilo takvih dedaka i bedaka, 
mi smo na njih s punim pravom kivni, 
samo nije jasno 
kako od takvih predaka mi ispadosmo ovako divni. 

Alek Marjano

 A događa nam se…

Dan ranije- 50 godina kasnije.

 9. decembar 2011. godina.

 To je bio dan u kojem SRBIJA NIJE DOBILA STATUS KANDIDATA ZA ULAZAK u EU.

To je odluka Evropskog saveta. A baš su obećavali. TAMOiOVDE.

Novi štap i šargarepa do marta 2012. A možda i duže.

Uz odlaganje i naravno, dodatno uslovljavanje.

Karikatura: b92.net

 PERSPEKTIVA 
Prebrodićemo mi sve jade, 
više se nećemo jadati, 
ostvarićemo mi sve nade, 
više se nećemo nadati.

Alek Marjano

 Realno je. Da.

Imamo izglednu perspektivu, zar ne?

U to ime- živeli, uz čašicu viskija „ glenlivet “ !

 Autor: Bora*Stanković

DAN ZA PONOS…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Uz obrazloženje:

” Za epsku snagu kojom Andrić prati teme iz istorije svoje zemlje i opisuje ljudske sudbine”,

pre pola veka, 26.oktobra 1961. godine, saopštena je sjajna vest:

Ivo Andrić je dobitnik Nobelove nagrade iz oblasti književnosti.

 Pored Andrića, u najužem izboru našli su se i pisci: Alberto Moravija, Džon Stajnbeki , Lorens Darel i Grejam Grin.

Prilikom uručenja nagrade na svečanoj ceremoniji dodele Nobelovih nagrada koja je održana 10. decembra iste godine, dr Anders Esterling, član Akademije, rekao je Andriću:

-Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da u Vama nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezičkog područja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih. Sa izražajem naših iskrenih čestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak počasti iz ruku njegovog Veličanstva Kralja…

 Nobelova nagrada se sastoji iz tri dela: Nobelove medalje, Nobelove diplome i dokumenta Skandinavske banke o novčanom iznosu Nobelove nagrade.

Da nije samo veliki veliki pisac, nego veliki čovek, Ivo Andrić je pokazao i 17. maja 1962. godine, obrativši se Savjetu za kulturu NR BIH u kojem saopštava svoju odluku da polovinu dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade poklanja u svrhu unapređenja bibliotekarstva.

Priredio: Bora*S

*** „Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice.“ JELENA, ŽENA KOJE NEMA

*** „U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena to je gotovo redovno zbog toga sto žene nisu onakve kakve bismo želeli da budu. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo mi ovakvi kakvi jesmo.

Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.“  ZNAKOVI PORED PUTA