OTKRIVENA NAJVEĆA „SLANA PEĆINA“ NA SVETU…

tamoiovde-logo

Izraelski istraživači otkrili su najveću „slanu pećinu“ na svetu, dugačku 10 kilometara.

Israel Salt Cave/Таnjug (AP Photo/Ariel Schalit)

Reč je o Malham pećini, nedaleko od Mrtvog mora, a čija su prostranstva istraživači ispitivali poslednje dve godine, a takođe se u blizni nalazi i mesto na kojem je, prema Bibliji, Lotova žena pretvorena u stub soli, preneo je BBC.

Očekuje se da će kiša u budućnosti dodatno proširiti pećinu, naveli su istraživači.

„Slana pećina“ nastaje kad kišnica prođe kroz pukotine u zemlji, rastvori so i na putu ka Crnom moru napravi poluhorizontalne kanale.

Pećina se nalazi u okviru Sodom planine, najveće u Izraelu, a prvi njeni delovi pronađeni su još tokom 1980-tih.

Onda je 2017. Joav Nagev, iz Izraelskog kluba istraživača pećina, odlučio da je ispita do kraja, pa je formirao tim sačinjen od istraživača i stručnjaka za pećine.

Tokom istraživanja pećine bilo je i neobičnih situacija.

Tako je tokom jedne pauze za večeru, kako je ispričao Boaz Langford sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, ekipi je falilo začina za pastu.

„Odlomili smo malo soli sa jednog kamena“, rekao je on.

Titulu najveće „slane pećine“ na svetu od 2006. držala je pećina na iranskom Kešm ostrvu.

Izvori: rtv.rsturistickisvet.com

________________________________________________________________________________________________

 

POTRAGA ZA ISTINOM…

tamoiovde-logo

_______________________________________________________________________________

Dekart (1596-1651) je ključna figura na početku moderne filozofije.

slike_descartesU moderno vreme, od 17. veka, kaže se da na filozofsku scenu stupa subjekt, što je filozofsko ime za pojedinca koji želi da sam bude nezaobilazan faktor u pitanjima istine.

On misli da, ako nešto treba da bude istinito ili dobro, on sam mora moći da se uveri da je to tako.

U racionalizmu, pravcu čiji je Dekart začetnik, to svedočanstvo treba naći u vlastitom razumu (lat. racio).

On veruje da svako poseduje „prirodno svetlo razuma“, odnosno „urođene ideje“ pomoću kojih može doći do sigurnih istina. Međutim, to ne znači da uvek i dolazi. Naprotiv, Dekart je bio duboko nezadovoljan znanjima koja je primio kroz sholastičku filozofiju. Zbog toga je došao na ideju da sva njemu poznata znanja podvrgne sistematskoj (metodičkoj) sumnji, ne bi li možda tako našao nešto u šta se ne može sumnjati.

U potrazi za primerom sigurne istine, Dekart se, dakle, pita: Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam naučio od drugih, i u ono što mi kazuju čula, pa čak i u matematičke istine – šta ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati? Odgovor je bio da čak iako sumnjam u sve, ne mogu sumnjati da postojim ja koji sumnjam.

Ovu istinu on je izrazio u čuvenom stavu: Mislim, dakle jesam ( lat. Cogito ergo sum ).

Ovu istinu saznajem potpuno jasno i razgovetno i bez pomoći čula. Dekart se bavio potragom za takvom istinom da bi dobio primer koga treba slediti i u saznanju ostalih stvari. Tako on ustanovljava četiri pravila metode kojih se treba pridržavati u nauci:

1. Treba prihvatati samo one istine koje saznajemo potpuno jasno i razgovetno.
2. Složenije probleme treba razložiti na jednostavne i lakše shvatljive delove.
3. Ono što ostane neobjašnjeno treba objasniti pomoću ovih prostijih stvari.
4. Na kraju treba još jednom preći ceo proces, da bi se izbegle moguće greške.

Pomoću ovih pravila možemo da napredujemo u nauci sigurni da dolazimo do pouzdanih znanja. Dekart je smatrao da se ova pravila uspešno primenjuju u matematici, i da njene metode treba proširiti ka ostalim naukama.

Dekart je zasnovao i posebnu modernu metafiziku. Smatrao je da je metafizika osnova sveg saznanja i da iz nje slede ispravna fizika, a zatim i sve ostale nauke.
Po Dekartu svet je podeljen na dve supstancije – misaonu i prostiruću (materijalnu) supstanciju.
One mogu da postoje nezavisno jedna od druge. Misaona supstancija sadrži sve ono čime se bavimo kad mislimo, ali takođe i osećanja, htenja i maštu. Prostiruća supstancija odlikuje se time da zauzima prostor, ima težinu i kreće se; u njoj takođe deluju fizičke sile.

Ovakva slika sveta odgovarala je mehanici, nauci koja je tada bila u punom razvoju. Fizički svet je trebalo da bude objašnjen jednostavnim i univerzalnim zakonima o kretanju čvrstih tela, a ne bezbrojnim i različitim unutrašnjim formama koje je pretpostavljao Aristotel.
Taj svet se u svom funkcionisanju ne obazire na naše želje. Zato ispitivanje aristotelovskih svrha treba isključiti iz nauke.

Tela se naprosto ponašaju prema zakonima prirode, ne želeći time da postignu nikakvu svrhu. O ljudskim svrhama treba da brine sam čovek, menjajući svet oko sebe.
Izvor: znanje.org

________________________________________________________________________________________

Razum

„Raspravu o metodi“ Dekart počinje ovim rečima: „Nijedna stvar na svetu nije bolje raspodeljena nego zdrav razum, jer svako smatra da ga ima u tolikoj meri, te čak i oni koje je teže zadovoljiti u svemu drugom nemaju običaj da ga žele više negoli ga imaju.
U tome se verovatno svi ne varaju; štaviše, to pre svedoči da je sposobnost pravilnog suđenja i razlikovanja istine od zablude – a to se zapravo i zove zdrav ljudski razum ili um – od prirode kod svih jednaka i da stoga raznovrsnost naših shvatanja ne dolazi od toga, što su jedni pametniji od drugih, već jedino od toga što mislimo na različite načine i nemamo u vidu iste predmete.
Nije naime dosta imati zdrav duh, nego je glavno pravilno ga primenjivati.“ Nešto dalje kaže: „U ogledu uma ili zdravog razuma mogu pretpostaviti da ga ima u potpunosti i celovito svaki čovek, jer je to jedino što nas čini ljudima i što nas razlikuje od životinja, te se slažem u tome s opštim mišljenjem filozofa koji kažu da oznake više ili manje postoje samo među akcidencijama, ali nikako među formama i prirodama pojedinaca iste vrste.“

O strastima duše
U svom poslednjem delu „O strastima duše“ Dekart pokuljava da objasni odnos psihičkog i fizičkog, duše i tela u samom čoveku.
Iz prirode samih supstancija, duhovne i materijalne, proizlazi po Dekartu da se one međusobno apsolutno isključuju, to jest mišljenje, misao, svest, duh se ne da objasniti iz materije, čija su jedina obeležja i osobine protezanje u dužinu, širinu i dubinu, prostornost, deljivost u beskonačnost i njeno mehaničko kretanje. Znači, čovek se sastoji iz dva bića koja se uzajamno isključuju, jer telo ne može delovati na dušu, niti duža na telo, i ta razdvojenost se naziva dualizam.

Tako ne samo da je totalitet ljudskog bića u sebi protivrečan, nego se on uopšte ne da shvatiti. Dekart je to tačno uvideo i on ide čak tako daleko, da dopušta uzajamno delovanje duše i tela, ali samo kao svakodnevnu empirijsku činjenicu, dok mu njegova opšta filozofska pozicija nikako ne dopušta da to i teorijski konsekventno zaključi.
Zato se Dekart stalno koleba između povezanosti, jer mu se to neophodno i stalno nameće kao činjenica proste svesti, i nepovezanosti, što najviše dolazi do izražaja upravo u njegovoj fiziologiji i na njoj zasnovanoj psihologiji, dakle u onim područjima gde se psihičko i fizičko najočevidnije i najtesnije dodiruju, to jest upravo na planu afektivnog, osećajnog i čulnog, jednom rečju emocionalnog u najširem smislu, što sve Dekart tretira pod zajedničkim određenjem – strasti.

U srednjevekovnom načinu života strasti su smatrane kao nešto nedostojno čoveka, kao tabu, greh i đavolska stvar, koja se razmatra samo kao negativnost, kao ono što treba izbeći. Dekart se toga pokušao osloboditi. Pored toga što je želeo da pronađe fiziološku osnovu strasti, uslovnost i povezanost, on je želeo da utvrdi i način da se one nadvladaju, a to se moće postići njihovom spoznajom i aktivnim, voljnim upravljenjem njima i njihovim svesnim usmeravanjima.

Ipak, po Dekartu strasti nisu ni dobre ni zle. On u njima pronalazi mogućnost korisne primene koju vidi na primer u tome „da one podstiču dušu na htenje stvari koje nam priroda nameće kao korisne i da ona istraje u toj volji“, a osim toga strasti podstiču životne duhove na kretanja tela u pravcu izvršenja tih stvari, pa one preuzimaju na sebe odlučni životni zadatak snalaženja i prilagođavaja čoveka u određenim prilikama i situacijama. Tu dolazi do izražaja veza i delovanje psihičkog na fizičko, duše na telo i obrnuto.

Centar u kome dolazi do uzajamnog delovanja duše i tela Dekart stavlja u malu žlezdu u sredini mozga epifizu (glandula pinealis) koju je pronašao u svojim anatomskim istraživanjima i seciranjem, čime se on mnogo i često bavio. Pošto je nešto ranije otkriven krvotok, Dekart je smatrao vene i živce malim kapilarnim cevčicama kroz koje se terani krvlju iz srca u mozak, a iz mozga u sve organe tela kreću takozvani „životni duhovi“ (spiritus animales) koji dodirujući i pokrećući tu žlezdu, preko nje pokreću telo izazivajući istovremeno u duši odgovarajuća kretanja u oblicima različitih strasti i uzbuđenja.

Dekart razlikuje šest osnovnih ili jednostavnih strasti, a to su čuđenje, želja, ljubav, mržnja, radost i žalost, iz kojih se u različitim nijansama i prelazima oblikuju sve ostale složene, i o svakoj od njih on daje njihovu fiziololjku osnovu i uslovljenost, kao i detaljan opis njihovog ispoljavanja.

Pravila
Dekart je tvrdio da um nije neki nadprirodni dar, niti je istina privilegija i posao odabranih, već je svaki pojedinac i mimo crkvenog autoriteta sposoban razlikovati istinu od zablude.

Time se utvrđuje široko područje istraživanja, sposobnosti ljudskog uma u pronalaženju istina i njegova praktična primena, a u vezi sa tim i opšta povezanost i jedinstvo svih nauka. „Jer kako sve nauke nisu ništa drugo do mudrost ljudska, koja ostaje uvek jedna i ista, ma koliko različiti bili predmeti na koje se ona primenjuje i koja se zbog njihove različitosti ne menja, baš kao ni svetlost Sunca zbog raznolikosti stvari koje osvetljava, ne može se raditi o tome da se duhovima propisuju ma kakve granice; i daleko od toga da nas spoznaja jedne istine, kao u praktikovanju jedne veštine, od pronalaženja druge istine odvraća, naprotiv, ona nas u pronalaženju ove druge pomaže.“

Koliko je Dekartu prvobitno bila na umu praktična primena nauke vidi se najbolje po njegovom prvom filozofskom delu „Praktična i jasna pravila upravljanja duhom u istraživanju istine“.

Tako u prvom pravilu piše: „Svakako treba misliti da su nauke tako međusobno povezane da ih je mnogo lakše sve zajedno proučavati nego i jednu jedinu od ostalih izdvojiti. Ako, dakle, neko ozbiljno hoće da istinu stvari istražuje, ne treba da bira nikakvu posebnu nauku: sve su one međusobno povezane i uzajamno zavisne; nego neka misli na to da jača prirodnu svetlost uma, ne radi toga da bi rešio ovu ili onu školsku teškoću, već da bi u pojedinačnim slučajevima života razum volji ukazao na ono što treba odabrati…“.

Ta „Pravila“, kao prvo Dekartovo filozofsko delo, su karakteristična za odvajanje i oslobađanje njegove misli od teoloških i skolastičkih, po njegovim vlastitim rečima, okova, i obračunavanje sa aristotelovskom logikom kao teorijskom osnovom skolastičke filozofije. Dekart, dosledan svojoj osnovnoj filozofskoj poziciji, daje oštru kritiku te formalističke logike, koja nam u spoznajnom pogledu ne donosi ništa novo, već besplodno i prazno kretanje u krugu starog i poznatog.

Izvor:alas.matf.bg.ac.rs

___________________________________________________________________________

VRANE PAMTE VAŠE LICE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

 Vrana nikada ne zaboravlja.

Najnovije istraživanje otkriva da ove ptice mogu upamtiti ljudska lica do pet godina.

 crna_vranaVrane pamte lica ljudi koje doživljavaju kao potencijalnu pretnju i često reaguju glasnim kreštanjem i prizivanjem drugih ptica kako bi uljeza naučile pameti – pokazuje upravo objavljeno istraživanje britanskog Kraljevskog društva prirodnih nauka.

  Kako članovi družine (koju je u pomoć pozvala prva vrana) takođe indirektno pamte osobu koja predstavlja pretnju, ova studija pokazuje da se loše iskustvo jedne vrane sa određenim pripadnikom ljudske vrste može kao informacija preneti na celu populaciju vrana na određenoj teritoriji.

  Imajući na umu da vrane imaju veoma dobro pamćenje, ljudi koji ih iz nekoga razloga iritiraju mogu iskusiti i više godina neprijatnosti.

  Uznemirene vrane u početku glasno krešte i tako prizivaju druge vrane u blizini da im se pridruže, kaže koautor ove studije, John Marzluff. „Grupacija koja može brojati od dve do petnaestak ptica nas „napada“ tj. zastrašuje, ponekada se zalećući iz visine na samo pola metra od nas i ovo ponašaje traje dok šetamo na dužini staze od oko 100m od mesta koje iz nekog razloga brane.“

 Marzluff je profesor na Šumarskom fakultetu u Vašingtonu. U okviru ovog istraživanja, on i njegove koleginice Heather Cornell i Shannon Pecoraro su vranama pokazale novo „opasno lice“ noseći upadljivu masku i pritom hvatali, obeležili prstenovima i oslobodili između 7 i 15 ptica na pet lokacija u okolini Sijetla.

  Oslobođene ptice bi odmah nakon puštanja „vikale“ na osobu pod maskom. Čuvši kreštanje druge vrane iz okoline bi se ubrzo pridružile, formirajući ljutitu družinu.

  stealthKada bi naučnici kasnije stavljali maske prilikom odlazaka na druge lokacije, vrane koje nikada nisu bile same zarobljene bi odmah prepoznale „opasno lice“, ilustrujući način nakoji ove ptice dobijaju informacije kroz društvene metode a ne kao posledicu ličnog iskustva. Glasnom kreštanju i „napadima“ bi se pridružili i srodnici i potpuno nepoznate vrane, na lokaciji udaljenoj više od 1600m od mesta gde su vrane bile hvatane pa puštane.

 Kada se jednom u memoriju vrane ureže izgled lica koje predstavlja opasnost, po svemu sudeći će tamo i ostati ceo njen život.

 „Naše istraživanje pokazuje da pamćenje traje 5 ili više godina,“ kaže Marzluff . „Pojedine vrane koje su odrasle mogu živeti 15-40 godina na slobodi (većina ugine dok su još mlade ali one koje odrastu mogu živeti jako dugo) i one verovatno pamte važne asocijacije koje su napravile tokom svojih života.“

  Prethodna istraživanja su pokazala da su vrane nadprosečno inteligentne ptice.

  „Drugi istraživači su pokazali da neke vrane prave i koriste alate, da mogu predvideti sled očekivanih događaja, zatim da razumeju šta druge životinje znaju, i, u našem slučaju, da uče iz ličnog iskustva ali i posmatrajući roditelje i druge pripadnike svoje vrste,“ objašnjava Marzluff. „Ovo su sve napredni kognitivni zadaci koje ume da rešava jako mali broj životinjskih vrsta.“

 siluete On takođe pretpostavlja da i druge društvene i dugovečne životinjske vrste koje žive u blizini ljudi dele informacije na sličan način. Ova pretpostavka obuhvata životinje poput kojota, rakuna, galebova, svinja i pacova. Sve one mogu primenjivati kombinaciju društvenog i učenja putem pokušaja i greške (trial and error). Ovaj drugi način daje najpreciznije informacije ali je, očigledno, dosta rizičniji od indirektnog društvenog metoda učenja.

 U životinjskom carstvu ljudi imaju prednost upotrebe jezika jer na taj način mi možemo verbalno upozoriti jedni druge na postojanje opasnosti. Vokalizacija izgleda nije dovoljna vranama i po svemu sudeći im je neophodan i vizuelni pregled kako bi se informacija upamtila.

  Anne Clark, profesorka-saradnica u odeljenju bioloških nauka u Univerziteta u Binghemptonu (Binghamton), rekla je za Discovery News kako ova nova naučna studija „važno pokazatelj koliko dugotrajna istraživanja pojedinaca mogu doprineti našem razumevanju adaptivnog društvenog učenja.“

  Ona takođe dodaje: „Sumnjam da bi se iko od ljudi koji su radili sa vranama iznenadio rezultatima koji ukazuju na nekoliko putanja društvenog prenošenja informacija, ali je za to svakako neophodno još ovakvog formalnog empirijskog testiranja .“

  Kevin McGowan, instruktor u „Cornell Lab of Ornithology“, je praktično ponovio reči profesorke Clark, ali dodaje da će otkrića sigurno iznenaditi bilo koga ko misli da životinje uče samo iz ličnog iskustva.“

  „Društvene životinje su društvene iz nekoliko veoma dobrih razloga“ kaže McGowan. „Ova studija pokazuje jedan od najsuptilnijih načina kojima životinje imaju koristi iz interakcije sa drugim pripadnicima svoje vrste.“

  Autor teksta: Jennifer Viegas, Discovery news

 Pripremio: Goran Ćatić/ zivotinjsko-carstvo.com

***

PRILOG: VRANAORUĐE, KOMBINATORIKA I PLANIRANJE: agroekonomija.wordpress.com/

***

Lirski dodatak: POLOVNI ORAO ili ŠTO NE PREĐEMO NA STVAR…

VRANA I  ORAO

Jednog  je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

   Ogden Neš

________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

LJUDI KOJI TRČE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

NAJBOLJI TRKAČI NA SVETU: BOSONOGI INDIJANCI IZ PLEMENA TARAHUMARA

305690_tarahumara-02_f

Član plemena Tarahumara jezdi prostranstvima Sijera Madre

U Kanjonu bakra, koji preseca planinski venac Sijera Madre Oksidental u Meksiku, živi indijansko pleme Tarahumara, čiji pripadnici sebe nazivaju “Raramuri”, tj. “ljudi koji trče”.

305695_tarahumaras1_ff

Život pripadnika plemena Tarahumara nije se menjao vekovima

Osim po tome što su izbegli španske osvajače u 16. veku i sačuvali kulturu stanovanja u pećinama, poznati su po smirenosti i nadljudskoj izdržljivosti, zahvaljujući kojoj trčeći prelaze velike razdaljine na negostoljubivom terenu.  Zabeležen je slučaj jednog istraživača koji je 10 sati na mazgi jahao planinom Sijera Madre, dok je pripadnik plemena Tarahumara istu razdaljinu pretrčao za svega 90 minuta.

U čemu je tajna ovih ljudi? Kako uspevaju da pretrče tolike razdaljine, a da se ne povrede i umore?

Jedan od razloga što u obući malo čvršćoj od „japanki“ mogu da pretrče toliko kilometara po stenovitom terenu, jeste što su istrenirani da ne štede svoja stopala, tvrde naučnici.

– Postavljena obuća s vazdušnim jastucima apsorbuje udar, umesto da se to događa prirodnom kompresijom zglobova.

Tako naše noge postaju ukočene i neelastične – kaže dr Nikolas Romanov, specijalista za tehnike trčanja koji je trenirao britanske olimpijce.

Tarahumarosi jačaju stopala od malena

305693_tarahumara-05_f

Trkači iz plemena Tarahumaros trče ili u improvizovanim sandalama…

305692_tarahumara-04_ff

… Ili sasvim bosi

   Tarahumare jačaju svoja stopala odmalena tako što, trčeći kroz šumu, jedni drugima nogama dodaju drvenu loptu. Svaki dan kada napuste pećine, odrasle Tarahumare odlaze u nepoznato jer nikada ne znaju koliko brzo će morati da trče jureći zeca, koliko će drveta za ogrev doneti kući ili kakve ih opasnosti vrebaju dok se pentraju za vreme zimske oluje.

Ali, među njima nema obolelih od dijabetesa, vaskularnih bolesti i raka creva, za šta je delom zaslužna i njihova ishrana.

Žive u svetu bez ubistva, samoubistva i surovosti

305694_tarahumara-06_f

Naučnici traže odgovor na pitanje: Koja je tajna najboljih trkača na svetu?

Toni Ramirez, američki stručnjak za hortikulturu, decenijama je istraživao ishranu Tarahumara.

– Sve što oni jedu i vi lako možete da nabavite. Pretežno se hrane pasuljem, voćnim sokovima, ljutim papričicama, divljim zelenim povrćem, kukuruzom i čijom – kaže Ramirez.

Pored domaćeg piva, omiljeno piće Tarahumara je napitak koji se dobija rastvaranjem semena čilija u vodi, uz dodatak šećera i malo soka od limete. Ove minijaturne semenke su bogate omega-3 masnim kiselinama, belančevinama, vlaknastima materijama i antioksidansima.
Njihova prirodna nepovredivost, međutim, nije isključivo posledica fizičkog zdravlja.

Tarahumare su ovladale tajnom sreće i žive u svetu bez krađe, ubistva, samoubistva i surovosti – navodi se u studiji „Nešnel džiografika“ iz 2008.

VIDEO >http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=FnwIKZhrdt4#!

izvor:www.blic.rs

NAJGUŠĆA GNEZDEĆA POPULACIJA SOVA UTINA NA SVETU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Nakon što su domaći i svetski ornitolozi utvrdili da se u Srbiji, tačnije u severnoj pokrajini Vojvodini, nalaze najveća zimujuća jata, a u Kikindi i najgušća gnezdeća populacija sova utina na svetu, Kikinđani, lokalna samouprava i Turistička organizacija Opštine Kikinde, prionuli su na posao: edukaciju lokalnog stanovništva konceptom podsticanja održivog razvoja ekološke sredine, promociju svetskog fenomena, a pre svega zaštitu i brigu o sovama.

 Radi zaštite ovog prirodnog fenomena i u cilju turističke promocije, u Kikindi i svih devet sela Opštine Kikinda obeležena su staništa sova, informativnim tablama koje podučavaju i podsećaju sugrađane na ovaj prirodni fenomen.
Zbog sve češćeg dolaska ornitologa iz celog sveta, ali i ljubitelja ptica, Kikinđani promovišu Kikindu kao najveće zimovalište sova na planeti na razne načine: vajari prave sove u terakoti, mladi naučnici broje i brinu o sovama, novinari prave reportaže, snimaju se emisije…

Turistička organizacija Opštine Kikinda je raspisala konkurs za idejno rešenje za logo sove što je  doprinelo vizuelnoj, komunikacionoj i motivacionoj funkciji koju ima svaki logo, a odabrani, osmišljen i dizajniran logo već puno doprinosi promociji i afirmaciji Kikinde kao turističke destinacije, jer je intencija autora bila da sintezom crteža sove i srca jasno izrazi privrženost sredine prema ptici koja je odabrala grad Kikindu za stanište.

“Ovo je gotovo poetski opisan suživot ljudi i ptica gde se jasno naglašava odgonetka na mistično pitanje zašto je sova utina odabrala baš naš grad”.

Turistička organizacija je pozvala u goste i čuvenog ljubitelja prirode,  Gospodina Jovana Memedovića koji je svojom emisijom “probudio” i hiljade gledalaca iz čitave Srbije.

Od 1. do 5. novembra 2011. Centar za zaštitu sova Srbije i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije iz Novog Sada, kao i Global Owl Project iz SAD-a, u saradnji sa Opštinom Kikinda i Turističkom organizacijom opštine Kikinda organizovali su  Međunarodnu konferenciju o istraživanju, monitoringu i zaštiti sove utine u Kikindi.
Prošlogodišnji  skup je bio sigurno izuzetna prilika da se naučnici i ljubitelji prirode okupe na jednom mestu, razmene iskustva i znanja, kao i konkretne predloge i metode za očuvanje ove specifične vrste. Pored naučnog doprinosa ove konferencije, postoji i društveni aspekt koji se tiče podizanja svesti ljudi o potrebama zaštite prirode putem medijske kampanje.

Ove godine nastavljena je promocija Kikinde, kao najvećeg staništa sova na planeti, posvećujući posebnu pažnju ovom fenomenu, te je organizovano niz aktivnosti u okviru programa:
NOVEMBAR – MESEC SOVA U KIKINDI!!!

kikinda04%281%29[1]Organizovana su predavanja na teme: Zašto su sove posebne? Ugroženost i zaštita sova u Srbiji? Kako je Centar za zaštitu sova Srbije dospeo u Kikindu? Svake srede u Centru za stručno usavršavanje Kikinda održavaju se projekcije filma “Sasvim prirodno”, a pripremljena je i izložba fotografija na temu “Sova” kikindskog fotografa Vladimira Petrovića….

U programe su uključeni učenici osnovnih i srednjih škola koji će 30. novembra u Centru za stručno usavršavanje Kikinda, imati mogućnost da prikažu i promovišu sove na originalan i svoj način. U predškolskoj ustanovi su se  takođe angažovali da skrenu pažnju i mališanima na posebnost Kikinde, koja je već u međunarodnim okvirima poznata kao prestonica sova ušara.

Ideja je da ovaj program “NOVEMBAR – MESEC SOVA U KIKINDI”, vremenom postane turistička manifestacija poznata i van Opštine i regiona.
Za Kikindu i sve njene građane zaštita sova i njihovih staništa, praćenje i promovisanje fenomena masovnog zimovanja znači puno, kako kroz razvijanje pozitivnog imidža, tako i kroz privlačenje turista i razvoj održivog turizma.

topsrbija.com