VELIKA JE STVAR ĆUTANJE…

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar, ali je ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.

Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas.

Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.
…

Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

Izvor: rasen.rs

_________________________________________________________________________________

LAKONOGA BREZA, ROĐENA DA VOLI…

Sudbina je tako htela
Gatara joj predskazala brak i bogatstvo: Tragična sudbina Isidore Dankan!

Isidora je imala 44 godine, Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom, ali ljubav se rodila i rasplamsavala uprkos razlici u godinama, jezičkoj barijeri i zgražavanju javnosti

Foto: Profimedia

Isidora Dankan, izuzetna umetnica koju danas nazivaju „majkom modernog plesa“, bila je Amerikanka irskog porekla, balerina koja se zalagala za žensku emancipaciju. Uvek je tvrdila da je „umetnost život“ i iako su puritanci pokazivali izuzetan prezir prema njenom plesu, životu i načinu odevanja, ona je bila obožavana.

Na scenu je izlazila bosa, polu naga u prozirnim kostimima, pomerala granice, tvrdila da klasičan balet nije umetnost jer ograničava i ne dozvoljava ženi da se izrazi. Govorila je da će ples budućnosti biti sličan onom iz antičke Grčke – prirodan i slobodan.

Njen život bio je češće ispunjen tugom nego radošću, pa je ples bio jedino „mesto“ gde je bila svoja, slobodna, radosna…

Bila je u večnoj potrazi za ljubavlju, jednom prilikom je zapisala: „Od svake ljubavi u mom životu mogao bi se napraviti roman, i sve su se završavale tužno. Uvek sam čekala ljubav koja će se završiti dobro i trajati zauvek”. Ali, nije je našla. Njena romansa sa slavnim ruskim pesnikom Sergejem Jesenjinom počela je snažno i strasno, ali se završila tragično, ostavivši je potpuno slomljenom…

Foto: Profimedia

Rodila se u San Francisku 1877. godine, kao Anđela Isidora Dankan, a ljubav prema umetnosti usadila joj majka, pijanistkinja, poreklom Irkinja. Isidorin otac bio je poreklom Škotlanđanin, bavio se finansijama, ali sa njenom majkom nije imao dobar brak.

Kada je napustio njenu majku i tri starije setre, bile su bukvalno gladne, a Isidora je sanjala o svetlima pozornice i sve što nije mogla da izrazi rečima, govorila je plesom. Prvo je nastupala u jednom restoranu u Čikagu, a uskoro dobila i angažman u Njujorku. Međutim, zbog svog čudnog poimanja baleta izviždana je od publiike i dobila je jako loše kritike.

Želela je da ode iz Amerike, mislila je da oni nemaju senzibilitet za njenu umetnost, pa odlazi u London. I bila je u pravu, tamo su je primetili bogataši željni nečeg novog i avangardnog i odlučili da je finansijski podrže.

Ređaju se putovanja – Budimpešta, Beč, Berlin, Moskva… Ipak, najveću slavu doživela je u Parizu 1900. godine, počeli su da je slede mnogi, a gde god bi nastupala sale su bile pune zainteresovane publike. Svi su želeli da vide taj neobičan, drski ples koji je izvodila kao niko pre nje.

Vrlo brzo postala je poznata i obožavana, ali izaziva skandal kada se proglašava „crvenom“ i odlazi u Rusiju oduševljena komunizmom, gde otvara školu plesa.

Neposredno pre nego što je otputovala i srela Jesenjina, gatara joj je predskazala da će „otići na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaće bogata, vrlo bogata i udaće se…“. Isidora je iza sebe imala promašene brakove i nije želela da se ponovo veže. Posebno ne u Rusiji, zemlji koja nije njena. Međutim, sudbina je htela drugačije…

Foto: Profimedia

Jesenjina je upoznala 1921. u Petrogradu, u ateljeu slikara Žorža Jakulova. Bila je to prava boemska žurka, sa mnogo vina, dima, bezrazložnog smeha. Isidora je ušla sa svojim menadžerom dok je Jesenjin svirao harmoniku i pevao. Gosti, obuzeti njegovom pesmom, nisu ni primetili da je stigla slavna gošća, a ona se šćućurila u ugao sobe i sa neskrivenim oduševljenjem posmatrala mladog pesnika.

Tužni zvuci harmonike, Jesenjinova mladost, mangupski izgled, izražajne oči… potpuno su opčinili Isidoru. I on je zanemeo kada je video ko mu aplaudira. Svi su krenuli ka važnoj gošći, ne bi li je što bolje ugostili, ali ona je gledala samo u Sergeja. Lagano je ispila pola pića iz čaše, neočekivano mu prišla i pružila mu čašu. Kao začaran, ispustio je harmoniku, uzeo čašu i jednim gutljajem je ispio. Ona je gurnula prste u njegovu gustu kosu, strasno ga poljubila i prošaputala „anđeo“.

Nekoliko sekundi kasnije, kao da je predosećala kako će se njihova priča završiti, dodala je i „čort” (đavo). Isidora je imala 44 godine, a Jesenjin 26, ona je znala tek par reči na ruskom, on nijednu na engleskom. Ali, ljubav se rodila, rasplamsavala se iz dana u dan bez obzira na razliku u godinama, jezičku barijeru i zgražavanje javnosti. Ali, nije potrajala, zavšila se tragično, pijanstvima, sukobima, tučama, samoubistvom i smrću. Izvori tvrde da je Jesenjin često napuštao Isidoru, a ona ga je preklinjala da se vrati, klečala na kolenima i ljubila mu cipele, nežno mu govoreći: “Sergej Aleksandroviču, ja te volim!”

„Ti si moja gipka, lakonoga breza, stvorena za mene i za mnoge druge„, pisao je Jesenjin o Isidori. Voleli su se jako i strasno, a kada je Isidori umrla majka u Parizu, venčali su se kako ne bi morali da se razdvajaju. Godine 1922. godine proveli su dva čarobna meseca u Parizu, Isidora je želela da se vrati svojoj umetnosti, a imala je planove da Jesenjim populariše svoja dela van Rusije.

Otputovali su u Ameriku, gde se na svaki način trudila da promoviše muža kao pesnika, organizovala je prevođenje i publikovanje njegovih pesama, književne večeri na kojima je on čitao svoje stihove, a ona plesala poznati „ples sa šalom“. Bosonoga, puštene kose, strasna i lepa, izluđivala je mladog pesnika, bila mu inspiracija, njegova ljubav i poezija. Međutim, Jesenjin nikada nije dobio priznanje za svoj rad, daleko od domovine on je bio samo muž slavne igračice.

Foto: Profimedia

Strast koja je buktala između njih uskoro se pretvorila u dramu i tragediju, a njihova veza ostala je upamćena kao jedna od najvećih ali i najtragičnijih ljubavnih priča svih vremena.

Jesenjin je padao u sve dublju i težu depresiju. Poeziju, ples i ljubav zamenile su svađe, tuče i alkohol. Sergej je sve češće tukao Isidoru, a na jednom od njenih koncerata toliko je bio pijan i fizički je nasrnuo na nju da je zvala policiju koja je Sergeja odvezla u psihijatrijsku bolnicu. Kada se posle tri dana vratio kući nije više video ženu koju voli, već umornu, ostarelu i neprivlačnu osobu.

Vratili su se u Rusiju, ali su i problemi otputovali sa njima. Dok se ranije njome oduševljavao, sada je počeo da se žali prijateljima: ”Ofucala se, gnjavi…”. Jesenjin je pravio skalndale, puno pio, bio nedostupan i dalek. Umorna i nesrećna, Isidora mu je jednog dana rekla da se vraća u Pariz, a uskoro je dobila telegram od njega u kojem je pisalo: ”Ja volim drugu. Stop. Ženim se njome. Stop. Srećan. Stop”. Tako je pokušao da je istisne iz svog života.

Savremenici tvrde da je novac trošila nemilice, iako ga nikada nije imala mnogo. Njen ukus stvoren je možda još u majčinom stomaku koja je, dok je bila trudna sa Isidorom, jela samo ostrige i pila šampanjac. Volela je skupe i lepe stvari, „kad god se kolebaš,“ govorila je, „uvek idi u najbolji hotel“. Međutim svoj afinitet prema luksuzu često nije mogla finansijski da isprati, pa je i često dugovala novac i hotelima i zelenašima. Jesenjinovi prijatelji tvrdili su da se on nije zaljubio u Isidoru, već u njenu slavu i strast, da mu je jednostavno prijala pažnja slavne Amerikanke. Međutim, ima i onih koji tvrde da je Isidora bila istinska ljubav velikog pesnika, da ju je voleo iskreno i ludo, na samo njemu svojstven način.

Jesenjin je bio u sve gorem psihičkom stanju. Jedan njegov prijatelj prisećajući se poslednjeg susreta, nekoliko dana uoči njegove smrti, rekao je da ga je pesnik upitao: “Sviđa li ti se moj šal? To je poklon od Isadore (tako je zvao). Ona mi ga darovala. Eh, kako me je volela ta starica! Ja ću joj napisati… pozvaću je, i ona će razdragana dotrčati da mi padne u zagrljaj…“

Samo nekoliko dana posle toga napisao je poslednju pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja”. Kao da je želeo da se oprosti, jer je sutradan, 28. decembra 1925. godine u hotelu „Angleter“ u Lenjingradu, izvršio samoubistvo i to na tri načina, da bude siguran da će umreti.

Sebi je presudio u sobi broj 5 u kojoj je nekada boravio sa Isidorom. Presekao je vene, zapalio cev od grejanja, obmotao šal koji mu je poklonila nekada voljena žena oko vrata i obesio se.

Posle tragedije Isidora se potpuno povukla iz javnog života. Imala je običaj da kratkotrajnim vezama leči tugu, pa je to uradila i posle smrti voljenog čoveka. Imala je već 50 godina, bila je u Nici sa mladim, zgodnim ljubavnikom Italijanom. Tog 14. septembra 1927. godine prebacila je svoj crveni šal oko vrata i krenula da se provoza sa novim ljubavnikom. Ali, kako samo sudbina to može da uredi, šal, njen zaštitni znak, obmotao se oko točka autombila u pokretu i udavio je.

Bivši i bivše

Isidora je voljenog čoveka zvala Sergej Aleksandrovič, ali još češće “Anđele“, a on nju – Isadora. Svoje učenike u plesnoj školi jednom je upitala šta je najvažnije i kada su joj svi rekli – ples, odmahnula je rukom i rekla: „najveća stvar u životu je – ljubav“.

Pre nego što su se upoznali Sergej Jesenjin je bio oženjen. Žene su, inače, bile jako važne u životu mladog pesnika, imao je puno ljubavnica i kratkotrajnih avantura. Pre nego što je sreo Isidoru bio je oženjen Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu i sina Konstantina. Brak je sklopljen ubrzo posle jedne lude boemske noći, pa je Jesenjinu brzo i dosadio.

Mnogi su smatrali da veza sa Isidorom nije ljubav već „niz interesantnih senzacija“. Tvrdili su da je plesačica za mladog pesnika bila oličenje zapadne kulture, način da pobegne i sačuva svoju umetnost. Začaran, gledao je u nju kao u čudo, a strast koju je pokazivala dok pleše dodatno ga je uzbuđivala.

Vanesa Redgrejv kao Isidora Dankan

Isidora nikada nije bila srećna u ljubavi, iako je tvrdila da je „rođena da voli“. Prvi put vodila je ljubav tek u 25. godini i to sa zgodnim mađarskim glumcem Oskarom Beregijem, koji je igrao Romea u budimpeštanskom pozorištu. Posle njega zaljubila se u dizajnera Gordona Krejga, toliko ludo da danima nisu izlazili iz apartmana, osim kada su morali da kupe hranu.

Njen uspaničeni menadžer nije mogao da je pronađe, odlagao je njene nastupe i raspitivao se u policijskim stanicama da li je živa. Sa njim je rodila devojčicu kojoj je dala ime Didre. Četiri godine kasnije dobila je i sina Patrika, iz veze sa bogatašem Patrikom Singerom, sinom čuvenog industrijalca Isaka Singera koji je pravio čuvene šiveće mašine.

Stalno je naglašavala da ljubav mora da bude slobodna i da žene ne treba da se udaju da bi imale decu.

I Patriku je rodila sina, ali su oba njena deteta tragično nastradala 1913. godine. Ispala su iz kola u Senu i udavili su se zajedno sa svojom dadiljom. Rodila je još jedno dete sa nekim vajarem, ali je beba umrla neposredno posle rođenja.

Nikada se nije oporavila od gubitka dece, pa se ponovo „lečila“ ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.
Autor: novosti.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_________________________________________________________________________________________

DUBOKO ĆUTANJE JE DUHOVNA SUŠTINA…

Po koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari.

U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.

Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.

Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.

Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća: Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić: Duboko ćutanje je duhovna suština

Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

CRNA ŽUČ ŽIVOTA…

 PODSEĆANJE

Živojin Žika Pavlović, jedan od najsvestranijih i najkreativnijih umetnika naše kulture, umro je na današnji dan, 29. novembra 1998. godine.

 Rođen je 15. aprila 1933. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u mnogim gradovima Srbije, a najviše u selu Vratarnici kod Zaječara.

Mladalački period njegovog stvaralaštva obeležile su slike i akvareli.

Ipak, životno opredeljenje bili su mu književnost i film.

Sa devetnaest godina počeo je da piše o filmu i umetnosti za beogradske novine i časopise. Diplomirao je dekorativno slikarstvo na Akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu.

Sa dvadeset pet godina režirao je svoj prvi amaterski film LJuba Popović (1958). Prvi film koji je režirao bio je omnibus „Kapi, vode, ratnici„, a zatim su sledili: „Povratak„, „Buđenje pacova„, „Kad budem mrtav i  beo„, „Zadah tela“ i „Doviđenja u sledećem ratu„.

Nagrađivan je „Zlatnom arenom“ u Puli, na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima u Berlinu, Veneciji i Karlovim Varima.

Pavlović je  bio autor koji je obeležio „crni talas“ jugoslovenskog filma.

Uporedo sa filmskim, nastajala su i njegova literarna  ostvarenja.

Proznim ciklusom „Divlji vetar„, koji čini desetak romana i nekoliko pripovedaka, ostavio je svojevrsnu književnu  sagu o srpskoj istorijskoj sudbini, naročito o istočnoj Srbiji. Romane „Zadah tela„, „Zid smrti„, „Oni više ne postoje„, „Lov na tigrove„, „Trag divljači„, „Dolap„, „Lapot„, „Otkucaji„… i zbirke pripovedaka pratile su nagrade za književnost „Ivo Andrić“, „Isidora Sekulić“, „Feliks Romulijana“ i dve NIN – ove književne nagrade.

***

     CRNA ŽUČ ŽIVOTA

 Živojin Pavlović je svojim delima stvorio neku vrstu socijalnog varvarstva: ratnog, poratnog i ovovremenog, pomešanog sa ludim realizmom, u kojem seks-uteha, alkohol-zaborav, mračni nagoni, bolovi, patnja i mržnja vise nad našim glavama kao ledenice na plus dvadeset.

 Suštinu dela Živojina Pavlovića oredstavlja žudnja za životom. Ta žudnja kod užarenih umetnika često prelazi preko granice etike i estetike, ali nikada ne prelazi prag istine. A istina je, u stvari, neka vrsta neumesnosti ili, bolje reći, ruglo našeg života, prema kojem češće osećamo odvratnost nego divljenje.

Čitajući danas njegovu ponovo objavljenu knjigu Ispljuvak pun krvi, dnevnik o „lepim nesrećnim danima“ protesta ′68. u Beogradu, pomislio sam na jednu zaboravljenu misao iz vremena Francuske revolucije koju je izrekao Sen-Žist, na misao koja bi danas odvažnim i pametnim glavama u ovoj zapušteno-napuštenoj državi mogla biti poučna, bez i jedne pomisli da je zakasnela: „Ko ne sprovede revoluciju do kraja, kopa sebi grob.“ Paradoksalno, ali ova misao je toliko puna optimizma da je, ubeđen sam, Živojin Pavlović nije sebi izbijao iz glave. Danas sam, u ovom našem metežu, sklon da potpišem da je on nesvesno verovao u dve mogućnosti iz ove Sen-Žistove rečenice: ili si mrtav dok ne postaneš živ (život u legendi) ili si živ a mrtav (niko i ništa u životu).

Zbog toga mislim da našem društvu i kulturi upravo nedostaje Živojin Pavlović.

 To je jedna strana ove priče.

Druga strana je vezana za odnos, takođe senžistovski, prema utopijama. Snimajući filmove u vremenima kada je svaki dan opštenarodnog života bio jedno veliko obećanje, Živojin Pavlović ni u jednom svom delu nije pokazao interesovanje za bilo kakvu ideju o „novom svetu“ i „novom čoveku“. On utopije nije prezirao zbog toga što se one ne mogu ostvariti. Naprotiv, prezirao ih je zbog toga što su one ostvarive.

Kada je govoreno da su njegovi filmovi mračni, nije shvaćeno da su ti filmovi posledica nemogućnosti da se sirovi život preobrazi u lepotu zamišljenu u ideološkim utopijama, da ne kažem u izmišljotinama i nebulozama, nego da je život sam po sebi destruktivan, jer je njegova suština obavijena maglama, splinom i lažima. To je istina koja nadilazi ljudsko društvo i koja je kao takva konstantna. Zbog toga u filmovima Živojina Pavlovića nije reč o pobuni. O čemu je onda reč, budući da su svi njegovi filmovi bili ili zabranjeni ili pod kontrolom?

CRNJANSKI, KOSMOPOLIS, PROVINCIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

O knjizi „Crnjanski, megalopolis“  Slobodana Vladušića

 Miloš Crnjanski je nesumnjivo jedan od najznačajnijih pisaca svetske književnosti dvadesetog veka. Slobodan Vladušić, pak, upravo zahvaljujući studiji o ovom našem književniku, preporučuje se kao vodeći savremeni srpski proučavalac književnosti i kulture.

„Crnjanski, megalopolis“ (2011), Vladušićeva doktorska disertacija ovenčana priznanjem „Isidora Sekulić“, tako, s jedne strane, otkriva Crnjanskog i kao u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, dok sa druge strane skreće pažnju na Vladušića kao jednog od retkih srpskih mislilaca koji ima odvažnosti da, proučavajući književni opus značajne istorijske figure, naučno validno i metodološki precizno i dosledno, uobliči istovremeno i provokativnu, „političku nekorektnu“ kritiku civilizacije našeg vremena.

Upravo taj civilizacijski trenutak, obeležen globalizacijom, jeste tačka gde se susreću ova dva naša stvaraoca. Crnjanski, koji je u putopisima pre Drugog svetskog rata (Beč, Pariz, Pešta, Berlin, Stokholm, Madrid), te u romanima napisanim posle rata („Druga knjiga Seoba“, „Kod Hiperborejaca“, „Roman o Londonu“) vizionarski opisao kako transformacijom evropskih prestonica (velegrada) u metropolu, i njenim daljim razvojem, nastaje jedan prostor koji ugrožava državu, naciju, istoriju, tradiciju i duhovnost, i bitno preoblikuje značenje tih pojmova; i Vladušić koji u tom prostoru prepoznaje duh savremenog megalopolisa (kosmopolisa) gde su značenja tih pojmova donekle ispražnjena, i već uveliko dobila negativnu konotaciju.

Vladušićevo tumačenje susreta čoveka, pisca, sa megalopolisom nije samo ukazalo na nova značenja literature Miloša Crnjanskog, nije samo osavremenilo pristup njegovim delima, nego je pokazalo i da su esejistička i književno-umetnička promišljanja ovog našeg pisca svežija i autentičnija, samosvesnija i prikladnija savremenom dobu od promišljanja njegovih potomaka koji danas čine srpsku kulturnu i političku elitu.

PROVINCIJALNI DUH GLOBALIZMA

Šta je to Crnjanski, kada je u pitanju ono što se kasnije označava pojmovima metropola-megalopolis, još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, za razliku od svojih savremenika spoznao, a za razliku od svojih potomaka imao hrabrosti da napiše? Odnosno, zbog čega je slika evropskih prestonica u njegovim putopisima i romanima tako izraženo negativna?

Važnost knjige „Crnjanski, megalopolis“ je između ostalog i u tome što pokazuje da nije samo romantičarski otpor prema gradu ili zabrinutost pred fenomenom velegrada i njegovim gigantizmom izvorište kritičkog stava Miloša Crnjanskog prema evropskim prestonicama. Ne, Crnjanski metropolu doživljava znatno dublje, uočavajući suptilnu razliku između nekadašnjeg velegrada (prestonice) i onovremene metropole, budućeg megalopolisa.

On ne samo da shvata kako metropola odavno nije više samo „prestonica jedne države, već centar imperijalne države u čiji sastav ulazi mreža kolonija“, nadnacionalna mreža gradova, nego i da takva metropola-megalopolis više nije određena državnim ili nacionalnim identitetom, već velegradskim identitetom, koji je, razvojem urbane svesti, suprotstavljen „tradicionalnom sklopu humanističkih vrednosti“. A Crnjanski u tom radikalnom antihumanizmu urbane svesti, kako objašnjava i pokazuje Vladušić, uočava dalekosežne posledice – velegradski identitet, pored ostalog, isključuje i individualnost kao vrednost, urbani prostor postaje prostor „kontrolisanih zajednica“, a ne, kao u ranijim razdobljima, oaza za ispoljavanje individualnih sloboda.

Pisci Crnjanskovog doba, boraveći između dva svetska rata, u Beču, Pešti ili u Berlinu, nisu bili u stanju da uoče napetost između države i prestonice, odnosno transformaciju nekadašnjih prestonica u metropole. Crnjanski, međutim, jeste. Putujući po Evropi on uviđa, i u svojoj prozi makar implicitno nagoveštava, kako je razlika između nekadašnjih prestonica i budućih megalopolisa u tome što su ove prve svoju unutrašnju povezanost utvrđivale na velikoj naraciji o zajedničkoj prošlosti, a ovi drugi tu vezu ostvaruju zahvaljujući zajedničkom poverenju u budućnost. Jer, kako to primećuje Vladušić:
„Glavni grad može biti centar jedne države, ali ne i centar koji isključuje sve ostale delove države. Megalopolis je međutim takav centar koji provincijalizuje ostatak države, postajući tako centar svega.“

Ali, istovremeno, iskvaren provincijalnim duhom globalizma, i sam postaje provincija.

MEGALOPOLIS, SMRT
Put od velegrada (prestonice), preko metropole, do provincije, karakterističan je za srednjoevropske prestonice, kao što su Beč ili Pešta. To je video i Crnjanski još 1921. godine, i zato uvezao, kako objašnjava Vladušić, bečku dokolicu u formi splina sa idejom nekropolisa, mrtvog grada, podvlačeći time da je austrougarskoj imperiji još pre Prvog svetskog rata odzvonilo. Crnjanski oseća „neku gotovo nekrofilsku radost nad lešinom prestonice propale imperije“, pre svega zbog lojalnosti naciji kojoj pripada. „Otuda“, kaže Vladušić, „i animozitet prema Beču, koji se percipira kao politički centar neprijatelja“ (iz istog razloga slika Pešte u putopisima Crnjanskog gotovo je identična slici Beča).

Ipak, nije samo osećaj neprijateljstva bio odlučujući za ovakav doživljaj Beča Miloša Crnjanskog. Naš pisac uviđa još između dva svetska rata jednu (nepromenljivu) istinu u vezi Beča (i Pešte) koju naši savremeni pisci i istoričari (književnosti) ili ne mogu, ili ne žele da prepoznaju. Mnogo pre, a pogotovo posle završetka Hladnog rata, Beč (i Budimpešta) postaju provincije upravo zato što Srednja Evropa gubi nekadašnji geopolitički značaj. Crnjanski to sluti i implicitno nagoveštava, Vladušić verovatno zna, ali taj višak značenja (ne)svesno prećutkuje.

Pored nacije i istorije, tog bitnog dvojstva koje utiče na Crnjanskovu percepciju (vele)grada, a čije prisustvo, i u Beču i u Budimpešti, onemogućavaju austrijsku i mađarsku prestonicu da se transformišu u megalopolis, negativnom utisku o ovim prostorima doprinosi i nemogućnost individualne slobode koja bi mogla da obezbedi „transformaciju dokoličara u pesnika“.
Dok je boravio u Beču Crnjanski je verovao da je takva transformacija moguća u Parizu. Međutim, dolaskom u Pariz, francuska prestonica se od predmeta obožavanja preobražava u sasvim običan grad.

Po Vladušićevom mišljenju, to je i zato što je Pariz za Crnjanskog važna karika u suočavanju našeg pisca sa suštinom megalopolisa. U Parizu Crnjanski, po Vladušiću, naslućuje jednu bitnu odliku megalopolisa – prazninu centra („Pariz treba da zapali. Tako su mi bar svi rekli. Ali se meni čini da ću i ja od njega odneti samo njegove plave rubove, kako se ocrtavaju na nebesima noću“). Urbanu svest u Parizu, kako ga doživljava Crnjanski, ne određuju, kako je ranije verovao, kultura i civilizacija, već velegradski mediji; i novac. Moć, oličena u pariskoj štampi i francuskim francima, bitno menja identitet prestonice (evropske kulture) i omogućava njeno pretvaranje u megalopolis, lišen nacionalne (francuske) tradicije, religije, običaja, istorijskog pamćenja.

Svest o dominaciji megalopolisa u odnosu na prestonicu, prvi put u srpskoj književnosti, tvrdi Vladušić, pojaviće se 1931. godine, kada u Beogradu izlazi „Knjiga o Nemačkoj“ Miloša Crnjanskog. Otuda je za studiju „Crnjanski, megalopolis“ Crnjanskov doživljaj Berlina jedno od centralnih mesta.  Vladušić čak zaključuje da je iskustvo Berlina kao megalopolisa primoralo Crnjanskog da „osmisli svet koji će biti dopuna sumatraizma“.

No, segment o Berlinu, koji Vladušić posebno izdvaja („Do rata ta varoš… pripadala je vojničkoj Pruskoj. Sada ona potpuno vlada svom Nemačkom, i što je više, nervima svih Nemaca na svetu. Još drhti od onoga što je preživela, a ko zna, tek sada – pretovarište Amerike i Azije – šta će tek doživeti“), nije samo najava buduće prijemčivosti Crnjanskog za ratnički kodeks vrednosti, nego svedoči o tome kako je Miloš Crnjanski posle boravaka u nemačkoj prestonici u potpunosti oblikovao svest o razlici između prestonice i megalopolisa. Evo kako to objašnjava Vladušić:

„Crnjanski primećuje da je u odnosu između Pruske (Nemačke) i Berlina došlo do preokreta u odnosu subordinacije između države i njenog glavnog grada. Pre rata, a misli se na Prvi svetski rat, Berlin je bio podređen Pruskoj, a posle rata Nemci pripadaju Berlinu“.

Suštinskih odlika megalopolisa, zbog čega je i zaslužio kvalifikaciju u svetskim razmerama važnog anticipatora predapokaliptičkog užasa globalizacije, Crnjanski je očigledno u potpunosti postao svestan tek kada je evropsko iskustvo obogatio životom u Londonu. „Roman o Londonu“ (1972), između ostalog, upotpunjuje sliku megalopolisa kod Crnjanskog još jednom njegovom osobinom – obeskorenjenošću. Za razliku od prestonice, megalopolis ne pripada onima koji u njemu žive:
„Niti Engleska pripada Englezima, ni London onima koji su rođeni u njemu, ni Rusija njemu iako je toliko voli. Prolaze kroz njih i to je sve“, primećuje Rjepnin, junak „Romana o Londonu“.
„Kada Crnjanski kaže da svi samo prolaze kroz Englesku/London/Rusiju onda se u tom neprekidnom prolaženju razotkriva nespokoj modernog čoveka koji ne može da nađe tačku u kojoj bi mogao da stanuje, pa je tako na svakom mestu podjednako beskućan“, zaključuje Vladušić.

To simboličko beskućništvo, posledica je toga što, sledeći Vladušićevu logiku, megalopolis postaje junak, jer građane lišava volje. Upravo zato što više nije prestonica, već megalopolis, London više ne pripada nikome, odnosno pripada onima koji, poput Rjepnina, „nagriženog imena i lica“ („Njegovo lice“, konstatuje Vladušić, „u ogledalu više ne može da posvedoči njegov identitet, a ime se gotovo neprekidno krivi i deformiše u urbanoj mreži“), ne pripadaju nikome.

Posmatrajući „Roman o Londonu“ kao roman o megalopolisu, a ne kao roman o Rjepninu, Vladušić je na pojedinim mestima i eksplicitno polemisao sa pojedinim proučavaocima proze Miloša Crnjanskog, pre svega sa Milom Lomparom i njegovom interpretacijom poslednjeg Crnjanskovog romana, osporavajući tezu da u ovom delu pisac „konfrontaciju između Grada i junaka svodi na sudar đavola i junaka“. Ovaj Vladušićev dijalog sa Lomparom ostavlja prostor za nova, bitno drugačija tumačenja možda i najvažnijeg dela Miloša Crnjanskog (što je, uostalom, i svrha nauke o književnosti). Vladušićeva analiza poslednjeg paragrafa „Romana o Londonu“, naime, Rjepninov suicid ne vidi isključivo kao nihilistički gest modernog vremena, već kao pokušaj da ljudskost izbavi iz mreža megalopolisa.

DEFANZIVNI ROMANTIČARSKI KOSMOPOLITIZAM

Iako je tematizaciju evropskih prestonica u svojoj prozi Crnjanski zaokružio upravo „Romanom o Londonu“, Slobodan Vladušić studiju „Crnjanski, megalopolis“ završava slikom Beograda iz ranijih dela našeg pisca. Možda i zato da bi ispitao da li je u slici Beograda Crnjanski uspeo da izmiri prestonicu i megalopolis. Pomeranje fokusa interesovanja sa Srbije na Beograd u „Lamentu nad Beogradom“ (1956), možda je zaista, kako pretpostavlja Vladušić, „izraz Crnjanskovog dubokog osećanja promena u duhu vremena“, shvatanja „da jedan nacion može da opstane jedino ukoliko kreativno inkorporira u sebe iskustvo megalopolisa, ukoliko dakle svari megalopolis“.

U kojoj meri je Crnjanski zaista verovao da je neophodno „ukinuti romantičarsku podelu koja nacionalnu tradiciju suprotstavlja gradu, a grad nacionalnoj tradiciji“, i da li se u „Lamentu nad Beogradom“ opozicija između prestonice i megalopolisa zaista shvata dijalektički, ostaće otvoreno pitanje. (Možda bi, u tom smislu, neki budući tumač ove pesme Crnjanskog, mogao više pažnje da pokloni strofi u kojoj se posebno apostrofira saharsko pleme Tuaregi).
Jer, sve i da je u potpunosti tačna Vladušićeva teza da je romantizam u slučaju Crnjanskog bio tek jedan od stvaralačkih impulsa, a ne poetičko opredeljenje, i sam autor knjige „Crnjanski, megalopolis“ zaključuje da je Miloš Crnjanski upražnjavao „defanzivni, romantičarski kosmopolitizam“. I takav romantizam odvaja ga od urbanog diskursa, odnosno ofanzivnog kosmopolitizma megalopolisa.

Smeštanje Miloša Crnjanskog u okvire defanzivnog kosmopolitizma romantizma, za Vladušića je, čini se, značajno iz dva razloga. Prvi je odbrana Crnjanskog od novih potencijalnih optužbi (jer, uistinu, nije daleko dan kada će nosioci urbane evropske svesti proglasiti za dogmu tezu kako između romantizma i nacizma postoji prava linija, te kako od Fihtea nije dalek put do Hitlera); drugi pokušaj da se, preko ovako definisane poetike Crnjanskog, stvori nacrt za buduću nacionalnu kulturnu politiku koja bi podrazumevala da „konstituisanje vlastite kulture kao okvira za stvaranje, ne znači nužno niti njeno izolovanje, niti njenu afirmaciju na račun drugih kultura“. To je moguće ukoliko se planeta posmatra „kao prostor dodira različitih, raznovrsnih kultura, jednako tretiranih kultura“; a ne kao prostor uticaja. Zvuči utopistički. A opet, istovremeno, tako razumno:

„Da bi dodiri između kultura uopšte mogli da imaju nekog smisla, da bi uopšte u tim dodirima prepoznali neko lepo čudo, neko delo ljubavi, pre toga se mora osloboditi sva melanholija koja proizlazi iz osećanja nemogućnosti takvih dodira.“
U svakom slučaju, iz svih ovde pobrojanih razloga – a uz napomenu da se Slobodan Vladušić dokazao i kao izvrsni poznavalac umetničkih vrednosti i poetičkih odlika rukopisa Miloša Crnjanskog, ali i kao proučavalac odlično upućen u najsavremenija kulturološka i sociološka istraživanja, te filozofska promišljanja – knjiga „Crnjanski, megalopolis“ zaslužuje da postane nezaobilazna lektira za nacionalnu kulturnu elitu.

Manje zbog Vladušića, više zbog Crnjanskog, a najviše zbog razumevanja istorije srpske književnosti i kulture; i brige za njihovu budućnost.

Aleksandar Dunđerin

____________________________________________________________________________________________________________

UMILJATA BOGINJA SA MALIM I CRVENIM USTIMA, POPUT RANICE OD METKA…

TAMOiOVDE________________________________________________

Teško je reći ko je od njih bio slavniji – američka plesačica Isidora Dankan ili ruski pesnik Sergej Jesenjin.

Nije bilo ničeg zajedničkog što bi ih vezivalo, nisu ni govorili istim jezikom, ali im to nije smetalo da već od prvog susreta opčine jedno drugo. Odnosi među njima su bili burni i promjenljivi. I, kako se to često dešava, strast ovih izuzetnih ličnosti se pretvorila u dramu.

U julu 1921.gatara je predskazala Isidori: “Vi se spremate na dugi put u zemlju pod bledo-plavim svodom. Postaćete bogati, vrlo bagati. I udaćete se…“ Isidora nakon promašenih brakova nije više ni računala na neku trajnu vezu i poznanstvo. A ponajmanje u Rusiji gde je otputovala na poziv narodnog komesara za prosvetu i kuturu Lunačarskog da otvori školu plesa.

Na jednom od prijema u ateleju slikara Georgija Jakulova Isidora je uz zvuke Internacionale izvodila svoju briljantnu numeru – ples sa šalom. Sergej Jesenjin, koji je tada imao 26 godina, bio je na prijemu sa Anatolijem Mariengofom, netremice je gledao u punačku plavooku ženu sa riđe ofarbanom kosom koja se okreće na parketu u crvenom poluprozračnom kostimu.

“Boginja“, uzdahnuo je on.

Anatolij Mariengof ovako je opisao prvi susret pesnika i plesačice:  “U jedan sat noću stigla je Dankan… Isidora je legla na divan, a Jesenjin kod njenih nogu. Ona je provukla ruku kroz njegovu kosu i rekla: “Zolotaia golova“. Bilo je sasvim neočekivano da je ona, koja nije znala više od desetak ruskih reči, izgovorila baš te dve. Zatim ga je poljubila u usne. I ponovo su njena usta, malena i crvena, poput ranice od metka, umiljato lomeći ruske glasove prozborila:

„Anđeo!” Još jednom ga je poljubila i rekla: “Čort!” ( Đavo). U četiri sata ujutru Isidora Dankan i Jesenjin su otišli…“