SUŠTINA PRIRODNOG NAČINA ISHRANE…

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

“Biljka izvlačenjem vode, minerala i drugih jedinjenja iz zemlje uz dejstvo toplote i svetlosti kroz fotosintezu i druge biohemijske procese transformiše tu materiju u živu tvar kojom gradi sopstveno živo biće.

Foto ilustracija: Bora*S

Tako oblikovana živa tvar postaje hrana i čoveku i pojedinim životinjskim vrstama.

Dalje, životinje mesožderi će za hranu uzeti životinje biljojede ili pak druge životinje mesoždere i daljom transformacijom oblikovati druga živa jedinjenja koja sačinjavaju njihovo biće.

Čovek je na kraju lanca stvaranja i na kraju lanca ishrane, što ga čini bićem koje u sebi sadrži svaku tvar Zemlje te stoga je i neminovno da svaku potrošenu tvar dopuni novom količinom, a tvari su sve rasute u bićima koja život nose.

Da li ovo znači da bi čovek mogao pojesti svaku biljku i svaku životinju? Delimično da, međutim, kao što je več naglašeno, čovek nije razvijen tako da može funkcionisati kao biljojed ili mesožder, ali kao spoznajno biće može pristupiti procesu transformacije pojedinih vrsta hrane pripremajući je do stvaranja oblika koji je pogodan da se iz njega preuzmu svi Elementi i druge neophodne supstance.

Isto tako ne znači da čovek treba da juri kroz život za svakom biljkom ili životinjom koja postoji, već je dovoljno da se odredi po vrstama njihovim i potrebama svojim.
Tu je ustrojstvo takvo da postoji unutrašnji regulator potreba kojeg čovek treba da postane spoznajno svestan.

Uz to treba znati da svaka biljka i svaka životinja može biti hrana koja gradi i održava telo, ali isto tako može biti i otrov koji telo razara, ili pak lek koji bolest zaceljuje kada se javi usled nekog unutrašnjeg poremećaja.

Kako funkcioniše proces ishrane?

Da bi se svaki Element snabdeo neophodnim rezervnim supstancama, preporučuje se ishrana raznovrsnom hranom koja sadrži osnovne materije Elemenata. Ako bismo se celog života ograničili na istovrsnu hranu, naše telo bi se svakako razbolelo, što znači da bi takva vrsta hrane proizvela nesklad u organizmu.

Preko rastvaranja hrane procesom sagorevanja uz pomoć vazduha, Elementi dobijaju hranljive supstance i tako se održava njihova aktivnost. Ovo je suština prirodnog načina čovekovog života.

Ako nekom Elementu ponestane goriva, to se odmah oseti u delovanju funkcija koje od njega zavise.
Ako u našem telu pojačano deluje Element Vatre, mi osećamo žed, ako preterano deluje Vazduh osećamo glad, Element Vode izaziva osećaj hladnoće, a Element Zemlje stvara umor.

S druge strane, i svako prezasićenje Elementima izaziva pojačano delovanje u telu. Višak Vatre stvara želju za kretanjem i aktivnošću. Voda pojačava procese lučenja. Prezasićenje Vazduhom (nadutost) ukazuje da moramo biti umereniji u uzimanju hrane. Prezasićenost Elementom Zemlje utiče na smanjenje polne aktivnosti.

U svojoj aktivnoj i pasivnoj polarnosti električne i magnetne struje, sa hemijske, a i sa magijsko alhemijske tačke gledišta, imaju zadatak da stvaraju kisele i bazne spojeve u svim organskim i neorganskim telima.
U aktivnom smislu oni su graditeljski, a u negativnom smislu su rušiteljski, rastvarački i razjedinjujući.

Sve ovo objašnjava osnovne biološke funkcije u telu. Njihov krajnji ishod je kruženje života, koji nastaje, buja, sazreva i nestaje. To je smisao evolucije svega stvorenog.

Uputstva za pravilnu ishranu

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

No, postavlja se pitanje kako čovek da zna koji Elementi i kakve supstance preovlađuju u celokupnoj raznolikosti biljnog i životinskog sveta. moguće je kroz primenu znanja osnovne Magije Elemenata koja počiva na principima polarnosti kao što su toplo-hladno, suvo-vlažno, tvrdo-meko i slično. Takođe, osnovna Magija Elemenata daje i uputstva za pravilnu ishranu koja su prvenestveno namenjena običnom čoveku, ali su i dobar vodič kroz proces spoznaje.

Primenom ovih osnovnih postulata za pravilnu ishranu koja se zasniva fundamentalnim principima Spoznaje i Univerzalnih Zakona, stvara se osnova za čistu, zdravu i funkcionalnu ishranu čoveka kroz ceo život.

Zanemarivanje ovih osnovnih uputstava i smernica za ishranu u svakodnevnom životu, sasvim izvesno dovodi do niza poremećaja, prvenstveno u metabolizmu, a može biti i uzročnik pada opšteg imuniteta i podložnosti rarznim oboljenjima.
U energetskom smislu dovodi do nesklada u radu vrtložnih energetskih centara u oganizmu, remećenja prirodnih procesa i pada opšte sposobnosti bića.

Opšti deo o namirnicama
Opšta raznovrsnost namirnica

Raznovrsnost podrazumeva različitost namirnica koje se koriste u ishrani, međutim opšta raznovrsnost se odnosi na sve namirnice biljnog i životinjskog porekla sa svih geografskih područja na planeti.

U stara vremena magovi su putovali i u veoma udaljene krajeve da bi samo ubrali jedan cvet, ili bi posredstvom trgovaca karavanima nabavljali najrazličitije namirnice iz svih krajeva sveta.

Danas je mnoštvo namirnica prilično dostupno, ali postoji i mnogo toga što čovek u svom životu nikada nije okusio, i to ne samo iz udaljenih krajeva sveta, već i onoga što u svom neposrednom okruženju ima.
Ne zaboravite da raznovrsnost podrazumeava sve, pa makrar to bilo i samo jedanput u životu.

Preovlađujuće namirnice

Preovlađujuće namirnice u ishrani čoveka su one namirnice koje se nalaze u njegovom širem neposrednom okruženju. Ako ste rođeni i živite u istoj zemlji (podrazumeva se relativno područje šireg regiona) 80% namirnica mora biti poreklom iz zemlje u kojoj živite, a 20% bi trebalo da budu namirnice iz ostalih krajeva sveta.

Foto ilustracija: Bora*S

Danas, u eri brzog transporta roba, na ovo pravilo veoma mali broj ljudi obraća pažnju.

Ako živite, recimo u širem regionu jugoistočne Evrope (kontinentalni deo), bez obzira što volite, mediteransko ili tropsko voće, banane, narandže, ananas, grejp, nar i slično voće, ono ne može biti okosnica vaše svakodnevne ishrane, a da pri tom veoma malo ili gotovo nimalo ne jedete jabuke, kruške, šljive, breskve i ostalo voće zemlje u kojoj živite.

Potrebno je s vremena na vreme okusiti neki specijalitet iz Kine, Meksika, Arabije ili bilo koje zemlje sveta, ali to ne sme biti preovlađujuća ishrana, što je danas veoma čest slučaj kod takozvanih „obožavalaca“ ove ili one „tradicionalne kuhinje“.

Ukoliko promenite mesto svog boravka, naročito ukoliko je novo mesto življenja sa drugačijom klimom, na samom početku ove promene odnos količina namirnica u ishrani bi trebao biti uravnotežen i to 40% namirnica treba zadrižati iz zemlje u kojoj ste živeli, a 40% iz zemlje u koju ste se doselili.

Prelazak treba vršiti postepeno do potpunog prelaska na ishranu novog podneblja. Ovaj proces postepene transformacije ishrane traje okvirno oko 30 dana, a preporučuje se da traje i do 90 dana naročito ukoliko se preseljenje odnosi na zemlju sa potpuno drugačijom klimom. 20% namirnica i dalje treba da podrazumeva najrazličitiju hranu sa svih meridijana.

Razlog za ovakav proporcionalni odnos između preovlađujućih i nepreovlđujućih namirnica jeste usklađivanje pulsirajućeg zračenja sopstvene energije sa pulsirajućim zračenjem podneblja, čime se stvara skladan simbiotički odnos bića sa okruženjem.

Proporcionalni odnos namirnica „tvrde“ i „meke“ hrane

Pod namirnicama „tvrde“ hrane podrazumevaju se one namirnice u kojima preovladjuju Elementi Zemlje i Vatre. To su meso i sve prerađevine od mesa, kod biljaka to su stablo, korenje, krtole, zeleni plodovi i seme, takođe, u ovu grupu namirnica spadaju i sve vrste gljiva.

Namirnice „meke“ hrane su one u kojima preovlañuju Elementi Vode i Vazduha. To su svi spoljnji životinjski produkti (mlečni proizvodi, jaja), zatim životinjka mast i biljna ulja, a od delova biljaka su listovi, cvetovi, zreli plodovi, mlado neoformljeno seme, klice i mladi izdanci cele biljke.

Foto ilustracija: Bora*S

Proporcionalni odnos namirnica tvrde i meke hrane treba da bude 30% tvrde i 70% meke hrane.
U ovih 70% meke hrane spada i sva voda i druga pića koja se piju u toku dana. Razlog za ovakav procentualni odnos je proporcionalnost prema sastavu ljudskog tela koje čini 70% vode i 30% ostalih „tvrdih“ supstanci.

Proporcionalni odnos „neobrađenih“ i „obrađenih“ namirnica

Neobrađene namirnice su sve one namirnice koje se koriste onako kako se nalaze u prirodi, u svežem stanju. Obrađene namirnice su one koje su potvrgnute nekom od termičkih procesa zagrevanjem ili smrzavanjem, i namirnice koje su podvrgnute nekom od prirodnih procesa konzerviranja, bilo da je reč o sušenju, prirodnoj fermentaciji ili fermentaciji u vodi (kišeljenje).

Odnos neobrađenih i obrađenih namirnica u svakodnevnoj ishrani traba da bude uravnotežen, u odnosu 50% prema 50%. Ova proporcionalnost se odnosi na ukupnu količinu potrebne hrane u jednom danu. Priroda tvrde hrane je takva da se ona uvek podvrgava obradi kako bi se prilagodila metabolizmu čovekovog organizma. Samo u malim količinama i povremeno ona se može koristiti kao neobrađena hrana. Izuzetak su jedino gljive.

Kad je reć o mekoj hrani, ona se može koristiti kao neobrađena i kao obrađena hrana, a preporučuje se uravnoteženost u njihovoj upotrebi.

Napomena o obrađenim namirnicama: Treba voditi računa o tome da se prilikom svake obrade namirnica menja njena osnovna struktura u smislu povećanja ili smanjenja njene „tvrdoće“.
Kuvanjem ili fermentisanjem se smanjuje tvrdoća hrane, dok se prženjem, pečenjem ili sušenjem povećava njena tvrdoća.
Ova napomena je važna kako bi se vodilo računa o proporcionalnosti u odnosu tvrde i meke hrane.

Proporcionalni odnos izmenu namirnica biljnog i životinjskog porekla

Foto ilustracija: Bora*S

Prporcionalni odnos između namirnica biljnog i životinjskog porekla ne postoji. Razlog za ovo je u tome što ne postoji dijametralna suprotnost u energetskoj vrednosti Elemenata obe grupe namirnica.

Takoñe, treba naglasiti da neke supstance koje sadrži meso se mogu naći u istom ili sličnom obliku i količini i u nekim namirnicama biljnog porekla, ili obrnuto.

Ovo znači da bi se recimo meso moglo izbaciti iz ishrane na duži vremenski period, ukoliko se koriste spoljni produkti životinjskog porekla (mlečni proizvodi, jaja) i uz adekvatnu zamenu, pre svega gljivama i nekim drugim biljnim vrstama koje su po svom sastavu supstanci slične mesu. Ovo saznanje se smatra glavnim adutom zastupnika vegetarijanske ishrane.

Međutim, postoje izvesne supstance, naročito, pojedini enzimi koje sadrži meso, a koje ne sadrži nijedna biljka. Iz tog razloga se ne preporučuje potpuni vegetarijanski način ishrane.

Ovaj odnos takođe u mnogome zavisi i od klimatskih uslova podneblja u kome se živi, samog načina života i vrste aktivnosti i poslova koji se svakodnevno obavljaju.“

Izvor: Iz knjige „Ogledalo duse“

---

 

BILA JE „DAMA S LAMPOM“ I „KRIMSKI ANĐEO“….

DAN MEDICINSKIH  SESTARA

Florens Najtingejl se smatra začetnicom stručnog školovanja medicinskih sestara.

U znak poštovanja i doprinosa sestrinskom radu, 12. maj, njen rođendan, obeležava se u svetu kao dan sestrinstva.

Međunarodno veće medicinskih sestara, kao najveće organizacija medicinskih sestara, svake godine obeležava ovaj dan tako što aktivnosti poveti samoj profesiji, ali nekoj od tema bitnih za ovu profesiju.

Florens Najtingel je od rane mladosti pokazivala interesovanje za matematiku, statistiku ali i ljubav prema negovanju bolesnika. Nakon završetka školovanja prijavljuje se za odlazak u Tursku sa još 38 medicinskih sestara.

Za vreme trajanja Krimskog rata istakla se svojom sposobnošću da organizuje vojne bolnice, što je rezultiralo drastičnim padom smrtnosti među ranjenicima. Njene reforme koje je sprovela u ratnim bolnicama odnosile su se na organizaciju sanitetske službe, sprovođenje higijenskih mera i negu bolesnih i ranjenih.

Za vreme Krimskog rata (1853. – 1856.) u britanskom ekspedicijskom korpusu organizirala je prvu ekipu za negu ranjenika i bolesnika pri čemu je smrtnost u poljskim bolnicama svedena je sa 40% na 2% jer su poboljšani higijenski uslovi, uklonjeni izvori sepse, crevnih zaraza i pegavca.

Posle povratka s bojišta posvetila se obrazovanju bolničarki i negovateljica i organizirala negu bolesnika i patronažnu službu. Otvorila je i prvu školu za medicinske sestre.

Florens Najtingejl je napisala prvu zakletvu namenjenu medicinskim sestrama, s namerom da definiše moralni lik medicinske sestre.

U zakletvi se ističe neophodnost življenja u moralnom čistunstvu, kako u profesionalnom, tako i u svakodnevnom životu.

Zakletva
„Svečano se obavezujem, pred Bogom i u prisustvu ovog skupa, da ću cio svoj život provesti u moralnoj čistoti i da ću se odano baviti svojom profesijom. Ja ću se uzdržavati od bilo kakvog nekontrolisanog postupka sa bolesnikom i neću svjesno primijeniti lijek koji bi mogao štetiti. Sve što je u mojoj moći učiniću da poboljšam nivo svoje profesije i držaću u tajnosti sve lične informacije koje doznajem prili­kom obavljanja moga poziva. Sa punom lojalnošću, do kraja ću pomagati ljekaru u njegovom poslu oko bolesnog čovjeka.“

Na IX konferenciji Međunarodnog crvenog krsta sa sedištem u Ženevi ustanovljena je Medalja za milosrđe „Florens Najtingejl“, koja je dodeljivana na predlog nacionalnih društava Crvenog krsta. Ova medalja je prvi put dodeljena 1920. godine.

Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podigao je Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.

Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koju su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva.

Međunarodni savet medicinskih sestara definiše medicinsku sestru kao osobu koja je završila program obrazovanja za medicinske sestre,  i kao osobu koja je osposobljena za obavljanje visokosloženih i odgovornih funkcija i ovlašćena da ih obavlja.

Zdravstvena nega je stručno područje rada medicinske sestre, ona predstavlja većinu u svakom medicinskom timu, što za sobom povlači potrebu sve višeg nivoa sestrinskog obrazovanja.

Obeležavanje datuma u školama

Ovaj dan u našim školama obično obeležavaju učenici medicinskih škola. Tom prilikom učenici prave akcije merenja pritiska i šećera u krvi i u hodniku dele jabuke i drugo voće.  Takođe na gradskim trgovima učenici škole dele letke o zdravom načinu života i daju savete građanima. Ovim akcijama, preko učeničkih parlamenata mogu da se pridruže i učenici ostalih škola. Osim toga nastavnici biologije mogu da organizuju sa učenici obeležavanje ovog dana predavanjem o ličnosti i životu Florens Najtingejl ili da sa učenicima  naprave plakat posvećen delu ove medicinske sestre.
Evo kako su naše škole obeležavale  ovaj dan:

Medicinska škola „Dr Aleksa Savić“, Prokuplje

Medicinska škola, Gračanica

Medicinska škola „Dr Milenko Hadžić“ , Niš

Srednja škola „Žikica Damnjanović“, Smederevska Palanka

Srednjoškolski centar „ Ljubiša Mladenović“

Jeste li znali da…
-U Londonu postoji muzej Florens Najtingejl, posvećen engleskoj bolničarki, ali i ostalim medicinskim sestrama koje su imale značajnu ulogu u Prvom svetskom ratu i šire.

 -Postoji sindrom Florens Najtingejl. To je psihološki efekat koji se dogodi prilikom dužeg negovanja određenog pacijenta pa se negovateljica zaljubi u   pacijenta.

Mirjana Kunovčić

Izvor: danpodan.weebly.com

---

---

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima. Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju.

Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859.godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs/

---

---

ČUDESNI LAN – ČUVAR ZDRAVLJA…

Prevencija je najbitnija u očuvanju zdravlja, a laneno seme je moćan saveznik u prevenciji bolesti i u unapređenju zdravlja. Sve više je zastupljen u ishrani, a malo ko zna da lan zauzima deveto mesto na skali 100 najhranljivijih namirnica.

Lan (linum usitatissimum) je jednogodišnja ili dvogodišnja zeljasta biljka  visine od 30-80 cm. Plod je čaura sa mnogo semena. Lan se kosi ili čupa, a seme se odvaja mlaćenjem. Boja semena zavisi od vrste lana, a može biti smeđe ili zlatno žuto. Bez obzira koju boju seme ima, veoma je korisno i hranljivo.

Koristi lana bile su poznate još u Mesopotamiji, i već tada se koristio upravo zbog svojih semenki bogatih uljem, kao i zbog vlakana koja su se koristila u proizvodnji tekstila. Koristili su ga i stari Grci, Rimljani, a u Francuskoj je njegov uzgoj i upotreba bila i zakonom propisana.

Kao i sve semenke bogate mastima, i seme lana ima veliku energetsku vrednost. 100g semena lana sadrži 534 kcal na 100g namirnice i odličan je izvor biljnih vlakana.

Laneno seme je bogato zasićenim masnim kiselinama (oleinska) a jedan je od najboljih biljnih izvora omega-3 masnih kiselina (linoileinska, alfa-linoleinska i arahidonska). Redovno korišćenje malih količina lanenog semena u ishrani, utiče na regulaciju nivoa holesterola u krvi, kao i na odnos HDL i LDL holesterola. Omega-3 masne kiseline imaju i antiiflamatorno dejstvo, a kako ulje lana sadrži oko 55% alfa-linoleinske kiseline, odlično je u prevenciji bolesti srca i krvnih sudova.

Laneno seme sadrži i lignane, fitoestrogene koji imaju antioksidativno dejstvo i veliku ulogu u prevenciju karcinoma. Vitamin B17 (amigdalin).

Lan pomaže zdravlju debelog creva. Ima antikancerogena svojstva, a kao prirodni lubrikant i bogat izvor vlakana, smanjuje mogućnost pojave zatvora.

Lanena sluz je blago i neškodljivo sredstvo protiv zatvora, jer mehanički aktivira pokrete lenjih creva, često oboljenje mnogih ljudi. Vlažeći sluzokožu creva, ova sluz olakšava, ublažava i ubrzava čišćenje creva, ima laksantno dejstvo, jer unutrašnja površina creva postaje sluzavija. Zbog toga se lan sme davati svim osobama kao bezbolno i bezopasno laksantno sredstvo, čak i trudnicama.

Konzumacija lana može osnažiti imunitet. Jedna studija je pokazala da su upale respiratornog sistema ređe i manje ozbiljne kod dece školskog uzrasta koja uzimaju manje od kašičice lanenog ulja dnevno, nego kod dece koja ga uopšte ne uzimaju.

Lan sadrži masnoće koje su temelj za izgradnju mozga. To je posebno važno u razdoblju kada dečiji mozak najbrže raste – pre rođenja i u ranom djetinjstvu. Bilo bi dobro kada bi majke tokom trudnoće i dojenja uzimale jednu kašiku lanenog ulja dnevno.
Laneno seme je odličan izvor vitamina E. Pomaže zdravlju kože. Osobama koje imaju suvu kožu, ekcem ili preosetljivost na sunce, preporučuje se laneno ulje kao dodatak ishrani.

Sadrži i vitamine B kompleksa, i to riboflavin, niacin, tiamin, pantotensku kiselinu, vitamin B6 i folate. Minerale, kao što su mangan, kalijum, kalcijum, gvožđe, magnezijum, cink i selen.

Masnoće iz lana mogu doprineti gubitku viška kilograma.

Lan ima mnogo vrlina, ali ima i jednu manu: brzo postaje užeglo. Zdrave masnoće se po pravilu brzo kvare, sem maslinovog ulja. (Ulja sa dugim rokom trajanja su zapravo hidrogenizovane masti koje su, naravno, štetne.)

Laneno seme nam je dostupno tokom cele godine, i uglavnom ga možemo kupiti celo. Ako i nađete već mleveno laneno seme, ipak izaberite celo jer mleveno brzo užegne ako se ne čuva u odgovarajućim uslovima. Čuvajte ga na hladnom i suvom mestu, a ako sameljete veću količinu lanenog semena, obavezno ga držite u frižideru.

S bzirom da sadrži značajnu količinu biljnih vlakana i fitoestrogena, lan ne bi smeo da se koristi u ishrani u većim količinama. Naravno, slobodno možete dodati kašiku lana vašim pahuljicama, ili pojesti omiljenu lepinjicu za doručak.

Savetovalište za pravilnu ishranu ZZJZ „Timok“ Zaječar

Nenad Đorđević

Izvor: timocke.rs

______________________________________________________________

 

MESTO ZA RAD I RADOST…

Škole u Finskoj

Deca se raspoređuju po školama po mestu prebivališta kako bi se izbegle socio-ekonomske razlike. Finci imaju mogućnost doživotnog permanentnog usavršavanja jer je obrazovanje, ma na kom nivuo, uvek i za sve besplatno, pa čak i u privatnim školama koje su takođe besplatne i koje rade po istom planu i programu kao i državne škole.

Didaktički materijali su odlični,a pošto je omasovljena upotreba kompjutera, mnogi udžbenici se štampaju i u elektronskoj formi.

Inače, kada se u 7:30 izjutra otvore škole u Finskoj, đaci veselo utrčavaju u školske hodnike, skidaju cipele i jakne, odlažu ih u svoje plakare, peru ruke i toliki je žamor gde se svako svakom javlja, svi se poznaju, imenom dozivaju nastavnike, javljaju im se, osmeh ne silazi sa lica, muzika se čuje dok ne počne čas i to je izvrstan pozitivan efekat na radnu atmosferu koja im prehodi.

Svako dete pronalazi svoje odeljenje, koje po finskim školama, ima svoje ime…najčešće su to pojmovi vezani za prirodu, imena biljaka, životinja itd. Deca sa smetnjama u razvoju stižu taksijem, koji plaća država, i nastava može da počne.

Učionice su prostrane i svetle sa mnogim pomoćnim sredstvima koja doprinose boljoj nastavi. Materijali nameštaja su trajni, a boje zidova pastelnih veselih boja.

U školama, pored redovnih učionica postoje i teretana, biblioteka, prostorije za razonodu, soba sa muzičkim sadržajima, soba za sekciju narodnih rukotvorina, studio za glumu, prostorija za naučna istraživanja, fotelje gde se učenici odmaraju čitajući, šah stolovi i mnogo toga još.

Bitna stvar je i ta, da škole imaju i razne životinje koje učenici hrane, ribice, kornjače, zeke itd…a mnogobrojno bilje sami đaci zalivaju i time se uče odgovornosti i ljubavi prema prirodi. Pored ovoga, sakupljaju i materijale za reciklažu što im širi ekološku svest.

Deci je dozvoljeno i da pomažu tetkicama ili u kuhinji ako to žele, i time se briše preterana hijerarhija. Kada je vreme za odmor, deci je dozvoljeno da idu napolje bez obzira da li je kiša ili sneg.

Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje. Svi učestvuju u radu, bez izuzetka. Nije bitno da svi sede neprirodno mirno i pravo.

Posle rada dolazi bogat topao obrok, često su recimo na meniju ćufte, pire, salata, hleb, a fascinantan je običaj da svi jedu za stolom na kome je uvek čist stoljnjak ili veliki salvet, na kome je obavezno vaza sa cvetom, tokom cele godine.

Obroci se mogu prilagoditi deci sa raznim potrebama, ali se to unapred najavi, pa se sprema i vegetarijanska hrana, hrana za određene bolesti, organska hrana…itd. Sami obroci su nutritivno izbalansirani i čine trećinu preporučene kalorijske vrednosti za dati uzrast.

Statistike kažu da deca u školama najviše vole da jedu mariniranog lososa, desert od borovnica, lazanje, vegeratijanske palačinke…U školi, nastavnici jedu zajedno sa decom .Kada se vreme za ručak završi, deca sklanjaju sve za sobom i odnose pribor na mesto gde se odlažu upotrebljeni sudovi, a takvu naviku posle prenose i u svojim domovima. Inače, Finska služi đacima besplatne obroke još od 1946. godine.

“Atmosfera u odeljenjima je opuštena, pa, ako učeniku dosadi da sedi, može da protegne noge, mogu da šetkaju po učionici, ali je bitno da diskusija o onome o čemu se uči, nikad ne prestaje.”

Škola se obično završava u periodu od 12:00 – 14:00 h zavisno od uzrasta. Kako roditelji mnoge dece rade do 17:00 h. škole deci mlađeg uzrasta daju mogućnost da ostanu u školi, a škole su zbog ovog problema, napravile za decu staijeg uzrasta i mnoga velika igrališta u blizini škole, koja su bezbedna od motornog saobraćaja i tu se oni rado druže.

Dobro je znati da ni finska deca nisu uvek anđeli, ali je bitan pristup kako se rešavaju problemi. Čim se kod deteta uoči pad zainteresovanosti ili kontinuirani pad u uspehu, odmah se kontaktiraju roditelji da se vidi uzrok tome, ili recimo, ako se uoči da je neko na putu ka porocima, škola odmah alarmira najbolje ustanove koje se bave tim problemom.

Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva, dok je u Srbiji često mišljenje da uspeh u životu zavisi od veze i kom političkom klanu pripadaš.

Dok god bude postojao takav stav, nikakve nam reforme školstva neće pomoći. Učenje jednostavno nikada ne sme da izgubi vrednost.

Niko ne može da bira kakav će se roditi, ali svako može da izabere kakav će čovek postati.

“Ono što je najbitnije u Finskoj je upravo činjenica da je radna etika uvek bila na najvišem nivou i da su Finci, kako u prošlosti, tako i danas, ubeđeni da samo kontinuirani rad i učenje mogu donet blagodeti, kako na ličnom planu, tako i na planu razvitka društva.”

Finski model obrazovanja

Obrazovanje u Finskoj fascinira sve stručnjake sveta, jer đaci ove zemlje već godinama postižu vrhunske rezultate u PISA testiranju, a neretko su i prvi u svetu. U Finskoj je obrazovanje besplatno za sve, na svim nivoima obrazovanja, imaju bespalatne obroke, socijalno i zdravstveno osiguranje, a đaci tokom osnovnog školovanja dobijaju i besplatne udžbenike.

Školama je najstrožije zabranjeno da prikupljaju bilo kakav novac od roditelja. U petom razredu škola plaća čak i kampovanja, izlete, pozorišta…Osnovna škola traje 9 godina ( 6 + 3 ), a srednja škola 3 godine, mada oni koji žele mogu srednju školu da završe i za dve godine, a đaci koji imaju problema sa učenjem ili svakodnevne treninge mogu da idu po “sporijem programu” četiri godine.

Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore. Svi oni, da bi uopšte radili sa decom, moraju imati najmanje univerzitetsko obrazovanje. Zato je u Finskoj najteže upisati medicinu i Učiteljski fakultet.

Plate prosvetnih radnika su im nešto niže od državnog proseka, ali tu je kao nagrada, poštovanje koje to zanimanje nosi. Budući nastavnici tokom studiranja moraju imati praksu i u školama za odrasle, da rade u multikulturalnim sredinama, da se dobro služe savremenom tehnologijom, kao i da prođu trening za rad sa decom sa specijalnim potrebama.

Kako nije dobar nastavnik samo onaj ko odlično poznaje svoj predmet, dobar nastavnik mora da obavlja istraživanja i da piše naučne radove, kako bi olakšao i poboljšao metode u radu sa decom. Deca sa posebnim potrebama idu u iste škole sa ostalom decom, ali samo jedno dete sa specijalnim potrebama može biti u razredu. Oni imaju i dodatnog učitelja-asistenta, koji im pomaže pri učenju, jer im je bitno da svi, osim obrazovanja, steknu i socijalnu inteligenciju.

“Mnoge države su jednostavno htele da prekopiraju finski sistem, ali, ne možete dobiti finski sistem tako što ćete preslikati programe i knjige. Tamo je najvažnije da imate dobre učitelje i profesore.”

Nastavnici se doživljavaju kao prijatelji, pa im se obraćaju po imenu, a formalnije ophođenje se odnosi samo na direktora i dosta starije predavače. Nastavnici vole da ih đaci pitaju, da razgovaraju, da iznose svoje stavove i da te stavove brane.

Nadareni đaci, ukoliko brže reše zadatak, pomažu ostalima ako je nastavnik zauzet. Nastavnici tu nadarenu decu ne forsiraju, stave im do znanja da su donekle posebna, ali ne toliko da bi time obeshrabrivali druge.

Na svakih sedam nedelja svi đaci pišu šta je bilo dobro, šta smatraju da nije, šta bi trebalo da se poboljša u nastavnom programu, što je neka vrsta samoocenjivanja školskog sistema. Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je prmena praktičnih znanja veoma cenjena.

Kursevi su u matičnim školama, pa tako recimo nastavnik biologije, koji je često i doktor nauka, drži kurs iz botanike itd. Od šestog razreda do kraja srednje škole, deca imaju neke obavezne predmete, ali većinu predmeta biraju sami i prave svoj raspored, odnosno, svi važni predmeti se moraju pohađati, ali sami određujete da li želite niži ili viši nivo, u zavisnosti od interesovanja.

Jedan od obaveznih predmeta je “Finska “, gde uče o vrednostima, ljudima, ekonomiji Finske, društvu, partijama itd. Imaju razne projekte, recimo časove roka, popa itd.

“Jedna od stvari kojima se Finci najviše ponose kada je reč o njihovim školama je što su škole jednake za sve, što deca sa entuzijazmom stiču nova znanja, što nisu opterećena izradama domaćih zadataka, već to vreme troše na kurseve iz oblasti koje ih zanimaju, jer je primena praktičnih znanja veoma cenjena.”

Velika matura se polaže na kraju srednje škole i to iz četiri predmeta: finski, matematika, engleski i švedski (koji je obavezan jezik jer je u Finskoj jedan od dva službena jezika). Jedan ispit mora biti sa znanjem na naprednom nivou.

Radi se na tome da svi imaju laptope na nastavi, kao i pametne table. Država zaista ulaže mnogo u obrazovanje, ali im se to vraća na najlepši način. Jedna su od najrazvijenijih zemalja sveta i nema odliva mozgova. Svi stručnjaci su tu da pomognu zemlji koja je na najlepši način ulagala u njih.

Naravno, nisu ni u Finskoj pošteđeni nekih sitnijih problema. Jedan od problema je nedovoljno aktivno učenje stranih jezika, jer Finci odlično govore engleski, svi moraju znati i švedski uz finski, pa su za sve ostale vanškolske jezike totalno nezainteresovani.

Kao i svuda, i u ovoj zemlji postoje problematična i hiperaktivna deca, pa se od takve dece prave zasebna odeljenja kako ne bi ometali one koji su željni znanja, a sa njima rade posebno edukovani stručnjaci koji su u stanju da sa njima izađu na kraj.

U skladu sa državnom politikom Finske, školovanje na finskim univerzitetima je besplatno za domaće studente i državljane Evropske unije. Ipak istraživanja su veoma skupa, pa u pomoć priskaču mnoge kompanije, kao što je Nokia, pa svaka od kompanija izdvaja oko 15000 evra u te svrhe. Finska u obrazovanje jednog stanovnika godišnje uloži oko 1500 evra.

“Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.”

Nastavni kadar je ono suštinsko, od njih država traži najviše obrazovanje, ali im je zato data široka autonomija. Pre je model obrazovanja bio više centralizovan, zatim su nadležnosti pripale lokalnoj zajednici, da bi na kraju nastavnik odlučivao o svemu. Čak i kada je reč o finansijama.

Reforma obrazovanja je u Finskoj počela sedamdesetih godina, posle dosta proučavanja, ali su promene išle korak po korak Nisu želeli radikalne skokove i rezove, kako bi se izbegao stres. Tako se to radi, kada se vodi računa o svakom detalju, pogotovu kada je u pitanju obrazovanje, esencija svakog društva.

Autor: Tarja Mitrovic 
*Tarja Mitrovic je prosvetni radnik i autor bloga Moja Finska.

Izvor: ozonpress.net

__________________________________________________________________________________________

SUSRET SA NEBESKIM LOVCIMA…

One su direktni potomci dinosaurusa, predstavljaju simbol brzine, spretnosti i uzvišenosti, nalaze se na vrhu lanca ishrane a ipak spadaju u jednu od najugroženijih vrsta. One su korišćene kao simboli vladara, nacija i država. Jedna od njih, dvoglavi beli orao je krasio grbove naše srednjevekovne vlastele, a danas se nalazi  na državnom grbu Srbije.

One su ptice grabljivice.

Posmatranje prica grabljivica u prirodnom okruženju danas predstavlja retku privilegiju.

Zbog ovog i mnoštva drugih razloga borska publika ima privilegiju da narednih tridesetak dana u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije razgleda izložbu Prirodnjačkog muzeja iz Beograda „Nebeski lovci“, koja je otvorena u petak, 13. novembra.

Izložba „Nebeski lovci“ posvećena je pticama grabljivicama sa našeg područja i prikazuje njihovu raznovrsnost, njihov značaj u prirodi, status u životnoj zajednici kao i visok stepen ugroženosti.

Na postavci su predstavljeni eksponati koji se izdvajaju po svojoj ekskluzivnosti ili dimenzijama poput beloglavog supa ili orla belorepana, eksponati isčezlih vrsta, kao i onih kojima preti opasnost od isčezavanja u prirodi, među kojima su orao krstaš, riđa lunja, kratkoprsti kobac i drugi.

Pored njih postavku čine i orao bradan, crni lešinar, suri orao, orao zmijar,orao kliktaš, jastreb, kobac, sivi, stepski, krški i soko lastavičar, vetruška, eja livadarka i eja močvarica, crna i bela kanja i druge.

Izložba je namenjena publici svih nivoa obrazovanja i svih uzrasta a njen primarni cilj je da predstavi svet ovih čudesnih ptica, istakne njihov značaj u prirodi, istorijsku i naučnu vrednost, da široku publiku na naučno-popularan način upozna sa njihovim načinom života, ishranom, razmnožavanjem, migratornim kretanjima, životnim staništima, ali i opasnostima koje im prete.

„Beloglavi sup pravi gnezdo na liticama i stenama visine od 500 – 1200 metara.

Mužjak i ženka se sparuju za čitav život. Ženka polaže smo jedno jaje iz kojeg se nakon 52 dana inkubacije izleže mladunac o kojem brinu oba roditelja. Pripada strogo zaštićenim vrstama“– (sa legende na izložbi „Nebeski lovci“)

Autori gostujuće izložbe beogradskog Prirodnjačkog muzeja „Nebeski lovci“ su Marko Raković, kustos ornitolog i mr Daliborke Stanković, koja je u društvu sa Suzanom Mijić, direktorkom borskog Muzeja svečano otvorila ovu zanimljivu i edukativnu izložbu.

Prirodnjački muzej Beograd je jedna od najstarijih srpskih nacionalnih ustanova. U Srbiji je jedini muzej takve vrste, a po bogatstvu i raznovrsnosti primeraka, postignutim rezultatima u oblasti muzeologije i nauke jedan je od vodećih prirodnjačkih muzeja u jugoistočnoj Evropi.

Zvanično je osnovan 1895. godine, kao Jestastvenički muzej srpske zemlje.

U privremenom prostoru čuva se prirodna i kulturna baština u 117 prirodnjačkih zbirki sa približno 1500000 različitih primeraka iz Srbije, Balkanskog poluostrva, ali celog sveta.

Po broju primeraka izdvajaju se minerološka, petrološka, zbirke fosilnih i  recentnih mekušaca, insekata, ptica,sisara, kao i Generalni herbarijum Balkanskog poluostrva, koje imaju veliku naučnu i muzeološku vrednost.

Autor: Bora Stanković

Reference: Katalog izložbe, legende na izložbi, izjave autora izložbe

_________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________

U ČEMU JE TAJNA…

Koristili je stari Grci, Egipćani i Rimljani: Ova biljka je proglašena najzdravijim povrćem na Zemlji!

O njenoj hranljivoj vrednosti više nego dovoljno govori činjenica da sadrži veće količine gvožđa od spanaća i više vitamina C od limuna i pomorandže. Reč je o biljci koja se naziva potočarka (Nasturtium officinale).

Iako su od davnina poznata njena lekovita svojstva, ova je biljka kroz generacije pomalo zaboravljena. Poreklo potočarke je područje Evroazije, no danas je široko rasprostranjena i može se naći gotovo svuda u svetu.

Poznata je kao jedna od najstarijih biljaka čija upotreba seže još u daleku istoriju. Mnogi stari narodi koristili su je u ishrani i lečenju zdravstvenih tegoba.

Antički grčki lečnik i otac medicine Hipokra tcenio je ovu biljku i preporučivao je za lečenje katara pluća, zubobolje, bolesti grla, gušavosti i promuklosti. Kod starih Grka, Egipćana i Rimljana bila je poznata kao snažno sredstvo za vraćanje energije.

Egipatski faraoni naredili su svojim robovima svakodnevno ispijanje soka od potočarke kako bi održali snagu, a time i produktivnost. Sada je službeno međunarodno istraživanje proglasilo ovu lisnatu zelenu biljku trenutačno najzdravijim povrćem na planetu, odnosno namirnicom broj 1.

U čemu je tajna

Potočarka zaustavlja i smanjuje oksidativni stres i povećava antioksidacioni učinak. Potočarka utiče na razmenu hemijskih jedinjenja u našem metabolizmu te reguliše poremećaje koji nastaju, što je značajno u pristupu lečenja prirodnim putem.

Potočarka čisti krv, osvežava, podstiče apetit i pročišćava celi organizam. Kod autointoksikacije – toksemije, preporučuje se konzumiranje potočarke nakon dugog zimskog perioda. Potočarka u pučkoj medicini ima veliku primenu u lečenju i to kao sveža i u obliku svežeg soka. Preporučuje se uzimanje svežeg soka u razmeri 1 : 5, jedan deo soka i pet delova vode jer čisti sok može izazvati upalu želuca i ždrela. Sveži sok potočarke uzimamo prema propisanom receptu jer nije preporučljivo svakodnevno uzimanje soka, već s prekidima, odnosno pauzama.

Gorušičino ulje koje sadrži većim se delom izlučuje kroz bubrege te u njima pojačava cirkulaciju i pojačava mokrenje, dok duža upotreba može nadražiti bubrege. Sok potočarke je omiljeno sredstvo za spoljnu upoterbu kod oboljenja kože, kožnih nečistoća, kod ispadanja kose u vidu utrljavanja soka ili stavljanja obloga. Kao oblog od zgnječenih listova koji stavljamo na obolela mesta smanjuje pojavu sunčanih pega na koži te leči šugu i razne kožne nečistoće.

Naučna istraživanja govore o zaustavljanju rasta tumora i metastaza (eksperimentisano na životinjama), ako se ekstrakt potočarke ubrizga u deo tela te kao pomoć u lečenju kardiovaskularnih bolesti i u zaustavljanju širenja raka dojke.

Ujedno se okorelim pušačima preporučuje uzimanje salate od potočarke jer izvrsno deluje i sprečava štetne posledice pušenja.

Za pripremu obloga lišće potočarke možemo smrviti, isceckati tako da dobijemo kašastu smesu koju onda nanosimo na obolelo mesto. Pre stavljanja obloga tretirano mesto očistimo alkoholom, stavimo kašastu smesu i previjemo. Oblog držimo od 2 do 4 sata te posle skidanja operemo, tj. isperemo i namažemo mašću ili uljem. Obloge od potočarke primenjujemo kod raznih kožnih nečistoća, pogotovo onih koji su nastali delovanjem raznih gljivica.

Dobro oprane listove u više voda, i odstajale u slanoj vodi i sirćetu te ponovno isprane možemo uzimati za pripremu salate. Salatu začinimo sitno naseckanim belim lukom, maslinovim uljem, sokom limuna, malo soli i papra te po želji dodamo i tanko rezani luk i pustimo da odstoji izmešana tri sata.
Uzimamo kao dijetalno jelo kod navedenih oboljenja.
(alternativainformacije)
Izvor: vestinet.rs

___________________________________________________________________________________

UTIŠAJTE SRCE…

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
“Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

DOM ZDRAVOG I DUGOVEČNOG NARODA…

DOLINA HUNZA

Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa mnogo fizičke aktivnosti. Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje.

Dolina Hunza
Dolina Hunza nalazi se na severu Pakistana blizu granice sa Kinom. Pruža se između dva najviša planinska masiva na Zemlji: Hindukuša i Karakoruma. Ova oblast je veoma bogata rekama, pritokama reke Inda, koje obrazuju duboke doline.
Ovo je udaljena, zagonetna i opčinjavajuća oblast, kako zbog lepote svojih pejzaža, tako i zbog izrazite dugovečnosti svojih žitelja. Politički gledano, dolina Hunza je najseverniji deo Pakistana, a njeni stanovnici su većinom muslimani. Narod doline Hunza, koji se drukčije naziva narod Burušaski, danas broji oko 87.000 duša. Sve do 1947. godine, kada su pripojeni Pakistanu, Burušaski su živeli samostalno u okviru male autonomne himalajske kraljevine u okviru britanske imperije.

Na čelu kraljevine nalazio se mir (lokalni naziv za vladara), koji je 1947. svoju zemlju stavio pod okrilje Pakistana. Do doline Hunza se stiže dugim i starim putem koji polazi od Islamabada.

Geografska izdvojenost omogućila je stanovnicima doline Hunza da očuvaju prirodne životne navike tokom nekoliko hiljada godina. Dugovečnost i izuzetno zdravlje žitelja ove doline privukli su pažnju raznih istraživača. Za Hunze je starost od 90 godina uobičajena, dobar deo njih živi 100 godina ili više, a vitalnost je i u toj životnoj dobi znatno očuvana.

Dugo se mislilo da je ta neobična dugovečnost posledica genetskih faktora. Međutim, istraživanja su pokazala da faktori okruženja igraju važniju ulogu od nasleđa. Ovi faktori su: ishrana, koja se prvenstveno temelji na namirnicama biljnog porekla i jednostavan, prirodan, način života sa puno fizičke aktivnosti.

Zdrave navike Hunza

Istaknuti američki kardiolozi, lekari Tumi i Vajt posetili su ovu oblast 1964. godine i izvršili razna istraživanja koja su bila objavljena u časopisu Ameriken Hart Džurnal (E. G. Toomey, P.W. White, „A brief survey of the heart of aged Hunzas“, American Heart Journal, 68:842, 1964.), jednom od najpoznatijih specijalizovanih časopisa posvećenih bolestima srca i krvnih sudova. Pošto su ispitali 25 ljudi starosti od 90 do 110 godina, ova dva lekara došla su do zaključka da su svi ispitani imali normalan krvni pritisak, nivo holesterola i rad srca.

Narod Hunza ne zna za rak, kardiovaskularne bolesti, dijabetes i prerano starenje. Oni su utvrdili da narod Hunza ima jednostavan režim ishrane zasnovan na svežem i suvom voću, orašastim plodovima, mahunarkama i žitaricama. Oni troše mleko u jako malim količinama, a najveći broj njih svega jedanput do dvaput godišnje okusi meso.
Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Ishrana Hunza
Žitarice
Značajan deo ishrane Hunza čine žitarice: ječam, proso, pšenica i heljda. Od celog zrna ovih žitarica pravi se brašno. Ono se koristi za izradu beskvasnog hleba zvanog „čapati“, koji Hunze obavezno jedu uz svaki obrok. Hleb od celog zrna, pored skroba, koji predstavlja glavni sastojak belog brašna i hleba, sadrži klicu i omotač ili mekinju. Klica je posebno bogata vitaminom E, koji predstavlja snažan antioksidans i na taj način značajnu antikancerogenu materiju.

Jedan od recepata za proizvodnju „čapati“ hleba glasi:
– 2 šolje brašna od celog zrna pšenice samlevenog na kamenom mlinu (pošto većina nas nema mogućnosti da brašno dobije služeći se kamenim mlinom možemo upotrebiti integralno brašno koje nam je na raspolaganju) ili mešavina od više vrsta brašna dobijenih od celog zrna;
– ½ čajne kašičice soli od povrća (mi se možemo poslužiti morskom solju) – so od povrća dobija se na taj način što izaberemo neko povrće (najčešće korenasto), recimo celer, operemo, oljuštimo i narendamo ga, a zatim pomešamo sa morskom solju u zapremini 1:3 i stavimo u posudu sa poklopcem da odstoji 20 sati; potom, mešavinu istresemo u tepsiju, stavimo u pećnicu i sušimo na temperaturi od 80 stepeni, sve dok ne očvrsne; osušenu mešavinu izvadimo, prohladimo i što sitnije sameljemo; čuvamo u dobro zatvorenoj staklenoj tegli;

– do 1 šolje hladne vode.

Pomešati brašno i so. Dodati vodu i mešati dok se ne napravi kruta jufka. Malo pobrašnjaviti površinu za mešenje i mesiti dok jufka ne postane glatka i elastična. Pokriti mokrom krpom i ostaviti da odstoji 30 minuta. Nakon što je odstojala, jufku kidati i oblikovati loptice veličine 2-3 cm. Loptice razvući oklagijom tako da se dobiju tanki krugovi, čiji prečnik može da iznosi i do 18 cm. U blago zagrejanu pećnicu krugove poređati na pleh ili rešetku, koje treba prethodno malo nauljiti (možemo se služiti i papirom za pečenje). Često okretati. Od jedne jufke dobija se oko 20 „čapatija“.

Voće i povrće
Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku. Takođe, konzumira se osušeno jezgro kajsije. Hunze koriste sveže jezgro kajsije za dobijanje ulja. Jezgro se melje na kamenom mlinu, a zatim se dobijena masa pritiska između ručnog kamena i ravne kamene ploče da bi se dobilo ulje. Ovo ulje se koristi za kuvanje ili kao preliv za salatu od zelenog povrća.
Ono služi i kao losion za lice i kosu.

Međutim, njegova upotreba nije česta. Kajsija služi za pripremu okrepljujućeg napitka na taj način što se u svežem stanju, nakon što se raseče i ukloni koštica, potopi u vodu da omekša, a zatim se izvadi i samelje ili narenda i ponovo pomeša sa vodom.
Prilikom pripreme slatkih jela oni uopšte ne troše šećer, a poznato je da je voće bogato složenim ugljenim hidratima, koji za razliku od rafinisanog belog šećera, deluju blagotvorno na ljudski organizam. Povrće koje Hunze najradije upotrebljavju u ishrani: pasulj, grašak, leblebije, šargarepe, paštrnak, krompir, bundeva, zelena salata i spanać.

Orašasti plodovi

Od orašastih plodova najviše troše orahe, a u manjoj meri lešnike i bademe. Hunze od badema prave ulje, po recepturi koja se prenosi sa kolena na koleno, koje koriste za kuvanje. Kao obroci često se javljaju kombinacije voća ili salata sa orašastim plodovima. Orašasti plodovi sadrže polinezasićene (linolinska i linoleinska) i mononezasićene (oleinska) masne kiseline koje su zdrave i neophodne u čovekovoj ishrani, ali ih treba trošiti umereno. Nasuprot njih nalaze se zasićene masne kiseline, kojima obiluju namirnice životinjskog porekla, koje su nepotrebne i često štetne po ljudski organizam.

Namirnice životnjskog porekla
Mora se priznati da Hunze nisu strogi vegetarijanci. Međutim, upotreba namirnica životinjskog porekla jako je štedljiva.

Meso se gotovo isključivo jede za praznike, poput Kurban bajrama, i nekih proslava, poput rođenja ili venčanja. U tim retkim prilikama kada se jede meso, ono se služi u skromnim porcijama, isečeno na male komade i prethodno dugo kuvano u ključaloj vodi. Budući da su većinom muslimani, Hunze slede religijsku zapovest da ne konzumiraju krv sadržanu u životinjskom mesu. Ova zapovest potiče iz Biblije, a Bog ju je preko Mojsija dao i jevrejskom narodu.

Muslimani su ovu zapovest prihvatili, jer Mojsija (Musu) smatraju Božjim prorokom. Činjenica je da životinjska krv i mast sadrže štetne materije za čovekovo zdravlje: ureinsku ili mokraćnu kiselinu, zasićene masne kiseline, holesterol, štetne bakterije i viruse, kao i razne parazite.

Od mesa, Hunze najčešće konzumiraju piletinu, mada su sa uzgojem kokošaka kasno otpočeli, zatim ovčetinu, a najređe govedinu. Kao goveđe meso, koristi se meso jaka. Razumljivo je da se goveđe meso retko koristi jer u ovim planinskim predelima goveda predstavljaju pravo blago, kao tegleća marva.

Religijska zapovest Hunzama zabranjuje konzumiranje svinjetine. Brojne naučne studije pokazale su da svinjsko meso predstavlja jedno od najnekvalitetnijih i po čovekovo zdravlje najopasnijih vrsta mesa. Većina Hunza konzumira meso samo za vreme religijskih praznika.
Mali deo Hunza konzumira meso jednom u toku nekoliko meseci ili jednom mesečno, a najređi su oni koji to čine jednom nedeljno. Upotreba jaja je veoma štedljiva. Jaja se najviše koriste prilikom pripreme nekih varijanti „čapati“ hleba. Od mlečnih proizvoda najčešće troše malo kozjeg mleka i sira, a jako retko maslac. Takođe, Hunze pripremaju i mlečni napitak sličan jogurtu, služeći se tradicionalnom recepturom. Poput upotrebe jaja, konzumiranje mlečnih proizvoda je štedljivo. Hunze koje češće konzumiraju namirnice životinjskog porekla to čine gotovo isključivo u toku zimskih meseci, i dalje u srazmerno malim količinama.

Hunze troše vrlo malo soli, a često se spremaju jela u kojima ona uopšte nije sadržana, izuzev „čapati“ hleba. Takođe, poznati su po tome što temeljno žvaću hranu i ne jedu između obroka.
( Autor: Nikola Vujošević )
Izvori: atlantidaforum.com (vesti011.com )

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________
Izvor fotografija u galeriji:bebamur.com
Priredio: Bora*S

ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE_______________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

Dokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

---

SVET KOJI NESTAJE-film

---

PTICE KOJE NE POLETE – film

---

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

Snimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.

Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

Objašnjava:
Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
Gotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.

U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.

– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu.

To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
Petar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

Na projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi.

Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
Tri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.

– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”.

Snimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.

A najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi.

Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

---

Priredio:Bora*S

KARIKE U LANCU ČUDNIH POJAVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Stručnjaci u Kuršumliji zapanjeni: Ne znamo uopšte čime se ovi skakavci hrane, jer ne jedu biljke!?

Stručna ekipa za ekologiju i poljoprivredu, koja je juče obišla selo Belo Polje u kojoj je primećena najezda skakavaca, zaključila je da nema štete na usevima u tom selu u kuršumlijskoj opštini.

„Skakavci koji su se pojavili u tom selu su nepoznata vrsta i ne hrane se biljkama„, potvrdio je Beti stručni saradnik za poljoprivredu opštine Kuršumlija Jovica Đinović.
Skakavci crne boje, veličine do tri centimetra, nikada do sada nisu viđeni u ovim krajevima i nepoznata su vrsta insekata iz roda skakavaca. Đinović je rekao da su se rojevi insekata koncentrisali na asfaltnom putu i nekoliko metara pored puta, u dužini od nekoliko stotina metara.
„Zaključili smo da nema štete na poljoprivrednim usevima i da se ovi skakavci ne hrane biljem. Nije nam poznat njihov lanac ishrane. Ovi skakavci su crne boje, potpuno drugačiji od onih kojih ima na ovom području. Oni su na ovom mestu doživeli svoj vrhunac po broju jedinki“, kazao je Đinović.

On očekuje da se broj tih skakavaca smanji, jer ih većinu gaze automobili na putu. Skakavci u kuršumijskom selu Belo polje juče su se pojavili na asfaltnom putu, nadomak sela. Njihovo prisustvo je ugrozilo nekoliko domaćinstava, jer prete da uđu u kuće.
Pojedini meštani su se žalili da su ih skakavci ujedali, pa su se organizovali da se metlama brane od njih. Meštanin Svetozar Koprivica (81) kaže da su skakavci napali i izujedali njegovog psa.

Opština Kuršumlija je naložila stručnim ekipama da prate kretanje i razvoj situacije, nakon čega će preduzeti odgovarajuće mere radi sprečavanja najezde.
Roj skakavaca se već dva dana nalazi na putu u selo Belo polje i oni se kreću ka drugim kuršumlijskim selima.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 /(Vestinet)

_____________________________________________________________________________________________________

Tornado: U selu kod Lazarevca vetar uništio krovove na svim kućama!

Nezapamćeno nevreme pogodilo je juče oko 19 časova selo Šopić kod Lazarevca! Za samo tri minuta tornado je oduvao krovove sa svih stotinjak kuća u ovom mestu.

Snažan vetar odneo je čitave krovove sa domova, a najstariji meštani kažu da ne pamte da se nešto ovako dogodilo u njihovom kraju, piše „Alo“.
Uplakanu i nemoćnu, sedamdesetogodišnja Lenku Pavlović zatičemo ispred doma na koji se srušilo stablo jasena.
– Sine, nema ko da mi pomogne. Ja sam ovde sama, a jasen mi je uništio potpuno kuću. Polomljeni su mi prozori, voda mi je pokvasila sve stvari, ne znam gde ću noćas da spavam – priča kroz suze baka.
Oluja je u Šopiću iščupala je strujne stubove, a stotine metara kablova leže na putu. Žestoko su pogođena i sela Burovo, Dren i Rudovci.
Nešto slabiji vetar je u centru Lazarevca polomio drveće, ali još uvek nema podataka o pričinjenoj šteti i broju povređenih.
Na magistrali je vetar podigao šleper pun keramičkih pločica i prevrnuo ga putu, pa je izazvao zastoj na putu.
– Nikada u životu ništa tako nisam osetio. Kada sam osetio snagu vetra, zaustavio sam kamion, ali je drvo probilo šoferšajbnu. Posle nekoliko sekundi, vetar je podigao kamion i prevrnuo ga. Nisam se nikada tako nisam uplašio. Bilo je kao na filmu. Sve je trajalo ne više od tri minuta.
Sreća je što nisam povređen – priča vozač prevrnutog vozila.
Izvor:dnevni.rs/vesti// četvrtak, 26 jun 2014 11:24/(Alo)

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

---

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

---

KRIŠKA DINJE PRELIVENA VINOM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  Mnogo svežine u malo kalorija

Osvežavajuća dinja sadrži 88 procenata vode, a malo šećera (11%), kao i magnezijum, kalcijum i vitamine.

Ovakav sastav čini je idealnom za vrele letnje dane. Jedna kriška ima samo 60,70 kalorija, bogata je vitaminom A, blagotvornim za oči i kožu, kao i vitaminom C.

Ova dva antioksidansa u kombinaciji štite organizam od kardiovaskularnih bolesti i starenja. Dinja je najaromatičnija u porodici bundeva kojoj pripada, značajan je izvor minerala i oligoelemenata.

Kalijum pomaže našem telu da se oslobodi viška natrijuma i tako snižava povišen krvni pritisak. Istraživanja pokazuju da osobe koje je jedu tokom dužeg perioda mogu da stabilizuju pritisak.

Međutim, ova namirnica može da deluje nadražajno na stomak kod osetljivih osoba jer rastvara digestivne sokove i može da ubrza probavu i izazove dijareju jer sumpor iz dinje nadražuje služnicu želuca i creva.

Da bi se ovi problemi izbegli, birajte zrelu dinju i jedite je više puta dnevno u manjim količinama, a lakše se vari ako je zapečete u rerni na foliji dvadesetak minuta.

Dinja potiče iz Azije, u staroj Kini je bila poznata milenijum pre nove ere, a u Bibliji se spominje da su Izraelci pošto su napustili Egipat i s Mojsijem 40 godina lutali pustinjom, žalili za svojom omiljenom hranom – dinjom. Poznato je da je čuveni lekar Hipokrat osobama sa slabim varenjem savetovao da posle jela pojedu krišku dinje prelivenu vinom.

Osim ploda, posebno su ukusne i lekovite osušene semenke koje se preporučuju bubrežnim bolesnicima koji imaju pesak. I zelene i narandžaste dinje podjednako su sočne, slatke i niskokalorične. Najpoznatiji svetski kulinari

Francuzi pripremaju pedesetak jela sa dinjom, uključujući supe, palačinke, slana i ljuta jela sa ovom namirnicom, a kod nas se najviše koristi kao poslastica i letnje osveženje.

Dovoljna je jedna kriška dinje da podstakne rad bubrega, snizi krvni pritisak i olakša varenje. Iako je dostupna tokom cele godine, sezona njenog sazrevanja je u julu i avgustu.

Pri kupovini treba da obratite pažnju na peteljku oko koje se mogu stvarati kapljice vlage, što je znak da je ubrana prerano. Kod zrele dinje peteljka lako otpada, a na tom mestu ostaje malo udubljenje, dok druga strana dinje mora da bude mirisna i čvrsta.

Izbegavajte dinje koje imaju mekane delove, tamna oštećenja ili napukline. Isečenu dinju čuvajte u frižideru u zatvorenoj posudi jer ima jak miris koji mogu da pokupe druge namirnice, posebno mlečni proizvodi.

izvor: b92.net/Foto: freedigitalphotos.net/Ambro  

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Čarobna bundeva

Polako nam stiže i septembar, a s njim i bundeve, od kojih možemo da pravimo pite i druge poslastice, ali i da ih iskoristimo kao domaće lekove.

U narodnoj medicini se plod bundeve preporučuje kao diuretik, za izbacivanje suvišne vode iz organizma, naročito kod ljudi obolelih od reume, zapaljenja bubrega ili bešike.

Možete je konzumirati kuvanu ili pečenu, piti sveže ceđeni sok ili grickati semenke | Foto: Shutterstock

Smatra se i da je odlična dijetalna hrana za gojazne osobe, dijabetičare (ako se tokom pripreme ne zaslađuje), kao i osobe sa oboljenjima želuca i tankog creva. Svima se preporučuje kuvana i pečena bundeva ili sveže ceđeni sok. U novije vreme otkriveno je da bundeva dobro čini i obolelima od psorijaze.

Seme bundeve je takođe lekovito i najčešće se preporučuje kao efikasno i neškodljivo sredstvo protiv dečjih glista i pantljičare. Mogu ga uzimati i deca od dve-tri godine, trudnice, dojilje i stariji, kao i ljudi sa bolesnom jetrom. Seme bundeve olakšava tegobe obolelih od prostate, koji treba da ga jedu svakodnevno.

Protiv glista i pantljičare
Ujutru, na prazan želudac treba pojesti istucane semenke sa malo meda (može i bez njega), mala deca od 30 do 50 grama, veća od 30 do 150 grama, a odrasli od 300 do 400 grama semenki. Dobro je da se posle pola sata popije kašika ricinusovog ulja i zatim ništa ne treba jesti niti piti bar nekoliko sati.

Protiv psorijaze
U sezoni treba jesti pečenu ili kuvanu bundevu svakog dana ili piti ceđeni sok.

Protiv rana, opekotina ili ispucale kože
Narodna medicina preporučuje mazanje uljem od semena bundeve (može se kupiti u prodavnicama zdrave hrane).

Protiv zapaljenja bubrega ili bešike
Savetuje se svakodnevno po jedan obrok koji se sastoji od dinstane bundeve sa malo paradajza i seckanog crnog luka koji je začinjen kašikom ili dve pavlake, ali bez soli.

Za ublažavanje bolova od proširenih vena
Dobro je sveže struganu bundevu staviti kao oblog na obolela mesta i držati što duže.

Protiv bradavica
Pažljivo uzeti prašnike iz sredine cveta bundeve, malo ih zgnječiti i time bradavicu trljati dva puta dnevno. Ponavljati dok bradavica ne otpadne.

Sok od bundeve

– 2 kesice limuntusa
– 2 kesice prirodnog ekstrakta kajsije
– 7 litara vode
– 2 kg šećera
– 3 kg bundeve

Očišćenu bundevu staviti u šerpu, naliti vodom i kuvati dok bundeva ne omekša. Ispasirati bundevu sa tom vodom, dodati ostale sastojke, izmešati da se istopi šećer i sipati u flaše.

izvor:alo.rs

___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Lubenica čisti organizam

Višestruko čišćenje organizma postiže se konzumiranjem lubenice, a ovakav način ishrane poboljšava funkciju bubrega, zglobova i kičme, podsećaju nutricionisti.

Lubenica najbolje čisti bubrege od višegodišnjih naslaga, poboljšavajući njihovu funkciju i utiče direktno i indirektno na čišćenje i bolju funkciju zglobova i kičme.

Čišćenje lubenicom omogućava i oslobađanje od viška soli u svim delovima organizma gde se ona skuplja zbog zdravstvenih razloga ili prekomerne upotrebe.

Lubenicom se najbolje pročišćavaju creva, krvni sudovi od masnih naslaga, a pomaže i normalizaciju mikroflore i uspostavlja PH ravnotežu krvi. Novija istraživanja pokazuju da je ovo voće delotvorno (bar donekle) kao vijagra.

Stručnjaci ukazuju da je moguće da se na ovaj način oslobodi i pesak iz bubrega, a ako neko ima kamen u bubregu, preporučuje se da uzima dve kašičice limunovog soka i dve kašičice maslinovog ulja tri puta dnevno na prazan stomak, jer je moguće da se kamen rastvori ili usitni i tako lakše izbaci.

 Nutricionisti smatraju da se čišćenje može sprovoditi na više načina, a najbolje je jednu nedelju jesti samo lubenicu, uz eventualni dodatak zrele dinje radi „razbijanja monotonije“.

izvor:stetoskop.info

Priredio: Bora*S

ČUDA PRIRODE: JEZERO TURKANA U KENIJI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

NAJVEĆE SLANO JEZERO NA SVETU

Jezero Turkan u Keniji jedno je od retkih mesta na planeti koje će nesmetano nastaviti da živi onako kako je živelo i hiljadama godina unazad

foto: http://www.bigpicture.si

 

   Kada je grof  Samuel Teleki fon Sek pod izgovorom istraživanja otišao u dugačak safari po Africi, 1897. godine nabasao je na veliko slano jezero zabačeno u pustinjskom kraju u Keniji.

Ogromno, 290 kilometara  dugačko jezero (mnogo kasnije se otkrilo da je ono najveće pustinjsko i najveće slano jezero na svetu) grof  je nazvao Rudolfovo po austrijskom princu. Kasnije dobija naziv More žada zbog svoje zelene boje, a tek 1975. godine predsednik Kenije mu, posle dobijanja nezavisnosti, daje naziv Turkana jezero po najvećem plemenu koje živi u njegovoj okolini.

Na tom području je pronađeno toliko fosila da su ga naučnici proglasili kolevkom čovečanstva i mestom na kojem se najbolje mogu proučavati počeci ljudske istorije. Međutim, okolina jezera je veoma negostoljubiva, klima suva i vetrovita sa čestim jakim olujama, tako da je malo onih koji se odlučuju da posete mesto na kome su se Hominidi uspravili na dve noge. Nove teorije tvrde da je pre nekoliko miliona godina klima bila još toplija nego danas i da su upravo takvi vremenski uslovi „krivci” za uspravljanje čoveka (udaljavanje od vrele zemlje i smanjivanje izloženosti tela sunčevim zracima).

Upravo zabačenost i negostoljubivost okoline su zaslužni za neverovatan broj životinja koji danas živi u i oko jezera Turkana.

Foto:haddad.ru

Krokodili, nilski konji, zmije, preko 400 vrsta ptica, 47 vrsta riba žive u savršenoj prirodnoj ravnoteži iz jednog razloga: nema čoveka u okolini da im smeta.

Pri tom mislim na belog čoveka.

Krokodila ima preko 12.000, među kojima su i neki najduži primerci na svetu, i svi oni uživaju u lovu na nilske grgeče koji dostižu i 200-300 kilograma. Navodno, zbog hemijskog sastava jezera krokodili imaju čvoriće na stomaku što im čini kožu neupotrebljivom za cipele i što ih je verovatno spaslo od ljudske ruke.

Jaki vetrovi nisu najpogodniji za one koji se uprkos upozorenjima odluče da brodom ili čamcem prelaze jezero, međutim odlični su za vetroelektrane.

Kenija je uspela da privuče investicije i u narednih nekoliko godina se očekuje izgradnja najvećeg vetroparka u Africi: proizvodiće 300 megavata  struje i to znači da će Kenijcima 20 odsto  od ukupne potrošnje činiti čista energija. U projektu je planirana izgradnja 353 turbine čime će se nastaviti veliki rast ulaganja Afrike u obnovljive izvore energije.

More žada je danas jedno od retkih mesta na planeti koje će nesmetano nastaviti da živi onako kako je živelo i hiljadama godina unazad. U njega će se ulivati reke, slana voda će isparavati, oluje će divljati, životinje ravnodušno činiti karike u lancu ishrane, a poneki čovek će povremeno zalutati i osetiti koliko je nepoželjan ako ne ume da se prilagodi.

N. K. politika.rs

---