ODLAZITE NA VREME, NE ZADRŽAVAJTE NIKOGA…

Sve dolazi kad treba!

Odlazite na vreme. Svojoj kući, čak i ako vas niko ne čeka, posle žurke, iz gostiju, iz propalih veza i od loših navika. Odlazite od depresije i mračnih misli, od bolnih uspomena, od negativnih ljudi, ili od osobe pored vas.

Odlazite na vreme. Ne ostavljajte na telu vašeg života duboke ožiljke, ne inficirajte svoju dušu proždrljivim virusom krivice – osećajem, koji sa neverovatnim entuzijazmom odbacuje vas od vašeg života i vas samih. Odlazite na vreme, ne grebite crtež na krhkom platnu vaše sudbine. I nemojte prelaziti po tuđoj koži.

Cenite svoj žvot više, nego što ga cene drugi. Odlazite na vreme, ako neko svoj život stavi iznad vašeg, shvatite da ste vi, pre svega, odgovorni  za svoj život, i tek onda za nečiji. Niko nije došao na ovaj svet kao žrtva.  Život od čoveka ne traži da žrtvuje velike darove – sam život i sposobnost  da voli.

Nije teško izgubiti sebe, nije teško pretvoriti se u nešto drugo, živeti  nečiji život,  živeti u nekom drugom svetu, drugačijoj  realnosti. Nije čak teško  to zahtevati i želeti.

Pronaći sebe – jeste teško. Jer samo mi možemo dozirati meru korišćenja sebe. Jer, žrtvujući se uzalud, vi automatski ne dodajete sebi snagu, nego je, naprotiv oduzimate.

Naučite se da na vreme odlazite iz raznih životnih okolnosti i situacija. Uvek ćete znati prepoznati taj trenutak: verujte sebi, svojoj intuiciji, ne lažite sebe i ne lažite druge.

Nema loših ljudi bez obzira na potrebu rasprave o tome. Postoje ljudi koje se razlikuju od nas. I ne postoji druga odgovornost, sem lične.

 

Sve što se dešava u našem životu, sve što se dešava oko nas i na udaljenim Galapagoskim ostrvima Ekvadora, dešava se sa našom dozvolom. Mi smo dozvolili našem životu biti onakvim kakav jeste. Mi smo dozvolili sivilu da dominira u našem životu, mi smo dozvolili strahu da se useli u naš život, mi smo sebi dozvolili da postanemo autsajderi u vlastitom životu.

Osvrnite se, jer možda je došlo vreme odlaska od svega. Neverovatno je teško ostaviti sve, sve proživljeno, i otići, bez obzira ko šta kaže i piše. Teško je otići, ali otići u pravom trenutku je, prosto, neophodno.

Odlazite na vreme od opsesivnih iluzija i nametnutih strahova, ali i dalje je nastojte sanjati, nastojte probati. Ne plašite se grešiti – jer to znači da ste pokušali. Ne bojte se reakcije drugih ljudi, jer vi, svejedno, ne možete stopostotno predvideti, dok ne uradite zamišljeno, a ako i možete – onda je i strah besmislen. Ali imaćete šansu na vreme otići. Tako je, otići i krenuti dalje.

Mi znamo kad nam nedostaje nešto što želimo imati, kad nam nešto nisu pružili, a očekivali smo. Ali nikad ne razmišljamo o tome, od čega su nas sačuvali ne pružajući nam željeno odmah.

Istina je jednostavna: sve dolazi u svoje vreme, čak i čuda. Zato odlazite na vreme, ne zadržavajte nikoga. Jer, ako se zadržavate, scenario života se prepisuje, i to, za druge ljude.

 Izvor: kreativnisvetbalkana/UspesnaZena.com

---

---

URADI KAKO OSEĆAŠ…

Nije tako retko da neko svoja osećanja povezuje sa svojim „pravim Ja”. Kada je takva osoba u dilemi, u unutrašnjem konfliktu, tako da treba da nešto odluči, ona daje prednost onom delu sebe koji nešto oseća. Dobronamerno savetuje druge: „Učini kako osećaš i nikada nećeš pogrešiti!” Istu takvu poruku možemo da pročitamo i u nekim knjigama koje se bave duhovnošću i ljudskim rastom i razvojem. Da li je takav savet uvek dobar – da li su osećanja zaista uvek izraz nekakvog našeg pravog Ja?

(Ilustracija S. Pečeničić)

Jedan od razloga za takvo uverenje je to što smo svi mi, u najranijem detinjstvu naučili da verujemo onome što u telu osećamo. Kada u telu osetimo neprijatnost to razumemo kao znak da nam nešto nedostaje.

Na primer, kada smo žedni znamo da nam nedostaje tečnosti, a kada smo gladni da nam nedostaje hrane. Da možemo da verujemo tome što osećamo potvrđuje to što kada se napojimo ili nahranimo, ne samo da nestaje neprijatnost, već nastupa prijatnost.

U telu ne osećamo samo senzacije ili osete, već i emocije, osećanja. Za razliku od oseta koji nastaju nadražajem nekog našeg čula, osećanja nisu telesne već su psihičke pojave.

Osećanja su rezultat naše procene da je neka situacija veoma važna, a njihova funkcija je da nas pripreme za datu situaciju.

Kako proces obrade informacija koji prethodi emociji može da bude tačan ili pogrešan, tako i rezultirajuća emocija nije uvek ispravna. Svi znamo da strah, na primer, može da bude opravdan i racionalan ili može da bude neopravdan i zbog toga iracionalan.

Brojni su filozofi koji su suprotstavljali razum i emocije, smatrajući da uvek treba postupati razumno. Emocionalno je bilo izjednačeno sa iracionalnim. Smatralo se da su emocije nešto što je iracionalno i tražen je način na koji bi razum mogao da zauzda i ukroti iracionalna osećanja.

Zastupnici ideje „Uradi kako osećaš” takođe suprotstavljaju razum i osećanja, ali, tako što daju prednost osećanjima. Kada razum govori jedno, a osećanja drugo, smatraju da uvek treba poslušati svoje emocije, naročito ako su one rezultat rada intuicije.

Emocionalno pismeni ljudi ne suprotstavljaju razum i osećanja jer znaju da je svako osećanje rezultat procene situacije i da ta procena može da bude razumna ili nerazumna. Zato preispituju svoja osećanja, proveravajući logiku procene na kojoj su zasnovana, a kako bi razlučili racionalna osećanja od neracionalnih.

Nije potrebno nabrajati primere iz kojih je jasno da će osoba koja uvek postupa u skladu sa tim kako se oseća sebe dovoditi u velike nevolje. Mi ljudi smo kompleksna bića i najbolje je kada se naše psihičke funkcije dogovaraju i sarađuju. Racionalna osećanja su ta koja treba slušati, a iracionalna treba ignorisati.

Izvor:politika.rs

________________________________________________________________________________

OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

„Intuicija je bljesak evidencije.„

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

---

---

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Anri Bergson

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
• Materija i pamćenje
• Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

---

---

 

Priredio: Bora*S

TETOVIRANJE SRCA…

TAMOiOVDE_

Pisac koji je doveo „đavole”

Iako se mnogi i danas zdušno trude da ga zaborave, iako je i za života bio pisac koji je tako ogijastično, dionizijski raspusno, poetički barokno uveo demone u našu literaturu, on je i dalje tu, prisutan kao mefistofelovski Bule

Na dan uručenja NIN-ove nagrade, januara 1976, laureat Miodrag Bulatović se sa svojim čuvenim mefistofelovskim osmehom pojavio u ondašnjem Klubu „Politike“. Kad je čuo da ću ga ja intervjuisati za naš list, viknuo je iz sveg glasa: „O, ne, pa vi ste me predstavili u ’Politici’ kao Boška Buhu!“ (Nesporazum je brzo izglađen, i od tada do njegove prerane smrti bila sam jedini novinar koji ga je intervjuisao za „Politiku“.)

Miodrag Bulatović (20. februar 1930 – 15. mart 1991), pisac koga su svi zvali „Bule“, upravo se trijumfalno iz izgnanstva vratio u Beograd da primi NIN-ovu nagradu za roman „Ljudi sa četiri prsta“, koju je zaslužio još pre dve decenije sa svojim najboljim romanom „Crveni petao leti prema nebu“. Ali, mladi pisac koji je iza sebe već imao, danas kultnu, zbirku pripovedaka „Đavoli dolaze“, i isto tako prekretničke priče u knjizi „Vuk i zvono“, nikako se svojim ponašanjem i ciničnim izjavama nije uklapao u uštogljeno socrealističko društvo polovinom pedesetih godina prošlog veka.

I njegova literatura odudarala je od književne poetike koja je tada bila na ceni književnih kritičara, koji su po mišljenje išli u „Cekaj“, kako smo u redakciji „Politike“ podsmešljivo nazivali tu orvelovsku ustanovu. Samo je nekolicina njegovih prijatelja i kritičara, pre svih Zoran Gluščević, naslutila da se u srpskoj literaturi pojavio ne samo novi prozni glas, već budući literarni genije, pisac mračnih i demonskih sila u čoveku i u svetu, sila koje ga razaraju, ali i uzdižu u nebeske visine, kao u „Crvenom petlu…”

Taj roman definitivno ga je ustoličio na mesto koje mu pripada, ali nije bio podoban za NIN-ov žiri, jer nigde nije bilo partizana koji sve pobeđuju, dok su Bulatovićevi junaci bili ljudi sa dna, antiheroji, izdanci „Bednih ljudi“ F. M. Dostojevskog. A uz sve to, mladi pisac je već prvom zbirkom najavio da su „đavoli“ izašli iz sudnice ruskog genija, da se ne priviđaju samo Ivanu Karamazovu ispod stola sudnice.

I sam Bulatović bio je neka vrsta nečastivog, koji kvari partijsku književnu idilu, zbog čega ga je trebalo što pre odstraniti i iz literature i iz socijalističkog „raja“ koji se već priviđao Josipu Brozu. Socrealisti su hitro reagovali, ocenjujući njegove likove kao nastrane, opake i opasne po našu socijalističku zajednicu. Nisu mogli da shvate i prihvate da jedan mlad pisac može svojim već prvim delom da razbije skučenu ideološku normu socijalističkog realizma i da se vine do univerzalnih istina o ljudskoj prirodi.

Bulatović je morao da napusti zemlju i skrasi se jedno vreme u Parizu, a potom su usledili svetski uspesi, milionski tiraži „Crvenog petla…”, koji je ubrzo preveden na više od dvadeset jezika, dok je on sanjao domovinu koja ga je odbacila. Na francuskom je 1965. objavio roman „Heroj na magarcu“, mitsku epopeju o našem megalomanu Grubanu Maliću, s kojim je još više sebi zatvorio vrata povratka u zemlju, kad je roman dve godine kasnije izašao i na srpskom. Dok se glavni junak Gruban Malić definitivno ustoličio na književnom prestolu, koji će od tada postati poetička mera srpske i jugoslovenske literature, partijski cenzori su u tom grotesknom liku prepoznali „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Vrata povratka u zemlju sasvim je zatvorio kad je u jednom inostranom listu listu izjavio da je Josip Broz bien bronze, što ima dvosmisleno značenje: lice opaljeno suncem, ali i metalno lice vlastodršca.

Ta igra prećutkivanja trajala je do 1976. godine, kada je najzad dobio NIN-ovu nagradu, pre svega zahvaljujući političkom jemstvu prof. Vase Milinčevića. Pisac koji je u Parizu stigao i do Salvadora Dalija, valjda jedini Srbin kome je to pošlo za rukom, ali nikako i do svoje domovine, najzad se na velika vrata vratio u Beograd.

 „Ljubavna idila“ između pisca i države doživela je vrhunac njegovim izborom 1991. za poslanika Socijalističke partije. Oni koji nisu dobro poznavali Buleta nisu mogli da objasne taj njegov potez. A, zapravo, niko se nije pitao kroz kakve je sve patnje prošao, od trenutka kad je kao dete gledao kako mu italijanski fašisti u mestu gde je rođen ubijaju oca, posle čega je dobio epileptični napad, do kasnijih godina, kad je žudeo da se vrati u domovinu, dok ga je ona stalno sumnjičila i odbacivala kao bludnog sina.

Prećutkivanje velikog pisca, na neki čudan način, nastavljeno je i danas. Kao da je opet izgnan iz literature kojoj pripada.

Baš kao kad se 1983. pojavio njegov roman „Gullo, Gullo“. Kritika se i tada podsmešljivo oglasila, olako zaključujući da Bulatović nema više šta da kaže, pa zato izmišlja svetske teroriste koji uništavaju svet eksplozivnim napravama, vezanim za sopstvene polne organe. I pre 11. septembra i javnog delovanja Al Kaide, Bulatović je svojom genijalnom intuicijom mnogo pre svih svetskih pisaca naslutio strašna vremena samoubilačkog terorizma, na svoj poetički prepoznatljiv način – groteskom.

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, recimo, nikad nije palo na pamet da bi Bulatović trebalo da bude njen član. Gde će osrednji talenti da prime u svoje redove svetskog pisca, i još s tolikim brojem knjiga, dok oni u naučne jedinice ubrajaju in memoriam-e svojim istomišljenicima?! Možda u tome ima neke više, kosmičke pravde. „U beskrajnom plavom krugu“ Miloša Crnjanskog osim njega ima mesta i za Bulatovića, i za Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Milana Kašanina, Tanasija Mladenovića… U ovom probranom društvu osvedočenih besmrtnika, čija su imena značajnija od mnogih živih, samoproglašenh „besmrtnika“, Bulatović se sigurno veoma dobro oseća, šaljući im povremeno svoj čuveni mefistofelovski osmeh, kojim kao da ih opominje da su oni, ipak, gore „u beskrajnom plavom krugu“, a ovi dole u našoj zajedničkoj kaljuzi.

Ima pravde. Sva je sreća što još nisu uspeli, mada neki pokušavaju, da iz naše literature sasvim prognaju one „đavole“ koje je pisac tako orgijastično, dionizijski raspusno i poetički barokno uveo u srpsku i svetsku prozu.

Milka Lučić (objavljeno: 20/02/2010)

Izvor:politika.rs

---

 

MIODRAG BULATOVIĆ  (20.02.1930 — 15.03.1991)

Miodrag Bulatović bio je jedan od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogadskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u SPS-u, gde je branio ideologiju Slobodana Miloševića u trenucima raspada Jugoslavije.

BIBLIOGRAFIJA
Miodrag Bulatović bio je romanopisac i dramatičar, sklon mračnim, demonskim vizijama. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. Dela ovog pisca su strani kritičari stavljali u ravan sa delima Đovanija Bokača, Fransoa Rablea i Migela de Servantesa. Njegova najpoznatija dela su:

Đavoli dolaze (1955).Vuk i zvono (1958),Crveni petao leti prema nebu (1959), Heroj na magarcu ili Vreme srama (1967), Rat je bio bolji (1968), Godo je došao (1969) drama, Ljudi sa četiri prsta (1975), Peti prst (1977), Gullo Gullo (1983),Tetoviranje srca — roman u pripremi

NAGRADE

1975. NIN-ova nagrada za roman Ljudi sa četiri prsta

SARADNJA U ČASOPISIMA I NOVINAMA

Letopis Matice srpske, Naša stvarnost,Studentski književni list, Narodni student,Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba,Pobjeda

Wikipedia
Fotografija M. Bulatovića preuzeta sa interneta

---

 

MIODRAG BULATOVIĆ

SRPSKI RABLE BULEVE ORGULJE

Sjećanje na genijalnog srpskog pisca

Veselo srce kudjelju prede.
Gdje postoji individualnost,
postoji težnja ka nezavisnosti.

Iz Oklada, do Bijelog Polja, banuo je u Beograd, mlad, odmah iza sloma hitlerizma i početka socijalističke tiranide brozizma, rođeni pisac Miodrag Bulatović, sirotan, izmučen ratnim stravama, bolešljiv, u iznošenom šinjelu, da postane velikan srpske književnosti dvadestog vijeka, najtiražniji i najprevođeniji, uz Iva Andrića, srpski, tada jugoslovenski pisac, da postane genijalni Bule — koji je kao đule odjeknuo u beogradskoj socrealističkoj i „revolucionarnoj“ književnoj čaršiji svojom knjigom „Đavoli dolaze“ odjeknuo glasito: „Bule je došao!“ — pisac je došao.

Darovite je obradovao genijalni pripovijedač, a „revolucionarne“ netalente je uznemirio glasom iz dubine narodne duše, glasom „sa dna kace“, kočićevske jedrine; došao je pisac novih božjih ljudi, okladskih božjaka, novi Bora Stanković, pisac poniženih i uvrijeđenih, koje je socijalistička tiranida usrećila na način kako ga je neponovljivo opisao srpski Dostojevski, rableovski zagledan u oči začuđenim savremenicima i nasmijan jurišnicima na njegov dar i žar i umjetnički mar, kojim je stvaran „CRVENI PETAO“, koji će u Parizu na francuskom biti rasprodavan u velikom tiražu, pošto je 1958. godine uzbunio beogradsku književnu javnost, u kojoj je već u đavolje protivnike „najvećeg procvata socijalietičke slobode“.

NAJOSOBENIJA POJAVA U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI

Neočekivani srpski Rable iz Oklada bio je sa divljenjem dočekan od mladog Skerlića novog Borislava Mihailovića Mihiza, koji je mihizovski pozdravio genijalnog pripovijedača „Đavola“ da je pisac „van serije“, a tih pedesetih književnih godina Dobrica Ćosić, kog su već zvali srpski Tolstoj iz Velike Drenove i srpski Šolohov, rekao je za pojavu srpskog Rablea Bula da je „najosobenija pojava u srpskoj književnosti“.

Pisac „Đavola“ je bio odmah uočen od maga pripovijedanja Iva Andrića, koji je kazao „Ako ga ne pustimo da uđe u Udruženje književnika, taj će kad-tad ući kroz dimnjak“. Ivo Andrić je tada bio predsjednik Udruženja književnika. Erih Koš u sjećanjima piše da mu je o Miodragu Bulatoviću govorio Ivo Andrić o „mladom darovitom piscu tek prispelom iz provincije“.

Šezdesetih godina već Bule se otisnuo na Zapad, u Njemačku i Francusku. Bio je već tada najprevođeniji srpski pisas, čiju je slavu pronio roman „Crveni petao leti prema nebu“. Bule iz Ciriha piše Ivu Andriću, 20. juna 1961. na francuskom: „Mon tres sher Ami. Posle Italije — Švajcarska! Sneg na planinama. A takoreći na domaku ruke jezero. U Italiji „Ćuprija“ trijumfuje. U ostalom i „Petao“. Sutra putujem u Minhen: onda preko Beča našoj zlatnoj Savi. Biću slobodan i javiću se oko prvog jula. Vama pozdrav od Bulatovića.“ Zahvalnost Bulatovićeva Andriću na njegovoj podršci na početku, duhovnoj i novčanoj, ostala je do kraja života.

Sjećam se književne večeri na Filološkom fakultetu u Beogradu, na kojoj su čitali Miodrag Bulatović, Dragoslav Grbić i mladi pjesnik Dragan Kolundžija, a o njima govorio estetičar Dragan Jeremić, na koju je došao i veliki helenista Miloš N. Đurić, koji nije htio da sjede u prvi red, govoreći: „Ne! Ne sjedam gde sede vlastodršci! Sedam među puk! Ja sam široki puk!“ Čekalo se da dođe Miodrag Bulatović. I taman kad je počelo da se osjeća nestrpljenje publike zbog Bulevog kašnjenja, na vratima čuvene Četrdesetpetice pojavljuje se Ivo Andrić, a iza njega Bule sa rableovskim osmijehom. Pozdravljeni aplauzom Andrić i Bule su bili doživljaj za pamćenje za nas studente književnosti u našoj Četrdesetpetici. Profesor estetike dr Dragan Jeremić je govorio sa posebnim osvrtom na Bulovu prozu, a nakon čitanja trojice učesnika književne večeri, progovorio je u svom stilu veliki Miša Đurić, nazvavši Jeremića „mladi Aristarh“ i pohvalivši pisca i pjesnike, sa posebnim osvrtom na Bulatovićevu pojavu u srpskoj književnosti.

PISMA ANDRIĆU

Brojna Buleva pisma Andriću iz Švajcarske, Pariza, Italije, Minhena, u kome je vidio slog za štampanje „Travničke hronike“ na njemačkom, obećavajući da će donijeti primjerak koji je „prisvojio“, iz Edinburga, govore o pravoj zahvalnosti i odanosti svom dobrotvoru. Bule je i u najžešćem polemičkom žaru sa Oskarom Davičom naglašavao svoju zahvalnost Oketi na pomoći onda kada mu je bila jako nasušna, kada je banuo u Beograd bez novca i odijela pristojnog, ali sa velikim darom, da postane vrhunski srpski pisac Bule.

O književnom djelu Miodraga Bulatovića napisane su hiljade stranica. Rečeno je da su njegovih sedam tomova: „Đavoli dolaze“, „Vuk i zvono“, „Crveni petao leti prema nebu“, „Heroj na magarcu“, „Rat je bio bolji“, „Ljudi s četiri prsta“ i „Gullo gullo“, o bedemu mašte, o knjigama od mjesečine, zapaljenih nebesa i čuda kojih samo njegova usta bijahu puna. Pripovijetke i romani Miodraga Bulatovića su napisani da stoje u srpskoj književnosti dvadestog vijeka uz djela Iva Andrića, Miloša Crnjanskog i Dobricu Đosića. To su pjesnici srpske proze. Bulatović je i u prošlosti i u sadašnjostio vidio zla, nesreće, patnje i očajanja kao vječne čovjekove pratilje od kojih nema uteka u budućnost. Upoređivan je sa Malaparteom, a poređujem ga sa Rableom, Stankovićem, Dostojevskim, a on je najviše volio Gogolja. Bule je jedini pisac koji je natjerao zlo da pjeva.

„MOJE KNJIGE GORE I KAD SU LOŠE“

Zgražao je ćifte i uštogljene lažimoraliste svojim disanjem i pisanjem, življenjem svoje literature, družio se sa bjelosvjetskim hazarderima, teroristima, dilerima, razbojnicima, prijateljicama noći, i sa istaknutim svjetskim intelektualcima i državnicima.

Salvador Dali mu je pričao kako je u Španiji vidio Broza u jahaćim čizmama roze boje, kao cirkusanta, što mu brozoljubi nikako nijesu opraštali. Bio je opsjednut fenomenima Markiz de Sada i Drakule. I tim opsesijama, o kojima je govorio bulevski, šokirao je svoje zavidnike, koji su ga iz svojih komitetskih busija i akademija prikazivali kao đavola, a on ih je prozirao i prikazivao ih kao tankomozgoviće zečjih srca.

„Moje knjige gore i kada su loše, čitaoci to osećaju“, govorio je bez samopažnje genijalni Bule, kog akademici SANU ne poželješe da prime u svoje srednjotalentne redove, ali zato Miodrag Bulatović (1930—1991) vječi uz Miloša Crnjanskog u krugu velikih, lijepo je vidjela Milka Lučić, u svom napisu u „Politici“, dodatku za kulturu, od 20.2.2010. godine.

Nemjerljivu energiju izgorio je Bule u polemikama sa slovenačkim, ustaškim, crnogorskim i arnautskim podmetačima laguma u temelje SFRJ, a najbolje je kao stanovnik Ljubljane, Krekog trg sedam, iritirao u Cankarjevom domu kardeljon, opsjednute svojom deželicom, sa kojima je sam polemisao, hrabro i lucidno. Dobro bi bilo da su i ta britka njegova uzlijetanja patriotska i satirična uknjižena. A kako je slikao ustaške humaniste, to će ostati neopisano. Crnogorskim tupoglavcima rugao se sa pola lica zaplakanog a pola, kao bog Janus, nasmijanog.

Crnogorske jadne akademike i arnautske „akademike“ metao je pod istu lupu i slagao se sa mojim viđenjem njihovih mozgića — da su im mali mozgići veći od velikih mozgića. I zato su mu se birokratski svetili kad god im se ukazivala prilika. Mrštili su se i kad bi došao u rodne Oklade. A kad je održao govor u Bijelom Polju u programu književnog karavana Bar-Beograd, u propagandu pruge Beograd-Bar uključen, sa Ćamilom Sijarićem i drugim piscima, po naređenju crnogorskih vlastodržaca isključen je iz karavana, koji je produžio put Veograda, a Bule se vratio u tadašnji Titograd, pa smo u hotelu „Podgorica“ osvanuli divno uz njegove burleske Boško Pušonjić i moja malenkost.

A kad je UK Srbije istaklo Bula kao svog kandidata za predsjednika Saveza pisaca Jugoslavije, pošto je Srbija bila na redu da da kandidata, sve književne družine svih republika i pokrajina su se saglasile osim UK CG, čije je delegate primorao komitet da promijene već dati saglasing, pa su od dvadeset osam delegata glasali komitetski protiv Bula svi delegati osim Ranka Jovovića, koji je napustio sjednicu, Miodraga Ćupića, suzdržanog, a samo je moja malenkost javno glasala da Bule bude predsjednik Saveza pisaca Jugoslavije. Sve ostale srconje književne glasali su kako hoće komitetski bumbaširi, koje ne imenujem, jer su bezimeni. Tada je samo Oskar Davičo Oketa vodio kampanju da Bule ne bude predsjednik SPJ.

A kada ga je u Igalu 15. marta 1991. godine srce otkucalo, u istoj godini kad i Rablea, Bule je rekao ljekarki, koja mu je skidala sat ručni da mu da u venu injekciju za razbijanje tromba: „Nek’ kuca sat, kad već ne može moje srce“. I tada su licemjerno se javljali da budu u delegaciji za njegovu sahranu oni pjevuni i prozuni koji su glasali da ne bude predsjednik SPJ, svakako, da idu o trošku UK CG. O vremena i običaji!

Momir Vojvodić, 08 april 2010 | Srpske novine Crna Gora

---

 

Priredio: Bora*S

---

TERAPIJA BOJAMA…

ŠTA JE HROMOTERAPIJA ?

 Hromoterapija, ili terapija bojama, je holistička metoda lečenja. Koristi frekvencije koje stvaraju različite boje kako bi vratila telo u ravnotežu.

Foto:mondo

Boja je svetlost različitih talasnih dužina i frekvencija koje čine samo mali deo elektromagnetnog spektra. Istorija lečenja bojama korene ima u starom Egiptu, što ukazuje da terapija bojama ima veze s drevnim civilizacijama.

 Oko 2500 godina, Pitagora primenjuje terapiju lečenja boja, a su korišćene za lečenje u starom Egiptu, Kini i Indiji. Postoje drevni tekstovi koji dokazuju da ova vrsta terapije datira hiljadama godina unazad.

 Terapija bojama se može koristiti za lečenje fizičkih, mentalnih, emocionalnih ili duhovnih problema, kao i za opuštanje.

To je siguran i efikasan tretman za odrasle, decu, bebe i životinje podjednako, te ga je najbolje koristiti zajedno sa drugim prirodnim metodama očuvanja zdravlja, kao što su pravilna ishrana, adekvatan odmor, opuštanje i vežbe.

Kako hromoterapija funkcioniše?

Na osnovu činjenice da sve ima vibracije i deluje na određenoj frekvenciji, uključujući i ljudska bića, boje se koriste za ravnotežu tamo gde je potrebno. Ove različite frekvencije svetlosti, ili boje, mogu imati duboke i lekovite učinke na sve. Terapija bojama ima za cilj da uravnoteži energetske centre ili čakre tela pomoću sedam boja svetla, uključujući i sunčevu svetlost. Mogu stimulisati vlastiti proces isceljenja tela.

Svaka od boja je jednostavno svetlost različitih talasnih dužina sa sopstvenom energijom. Ova energija rezonira sa energijom jedne od sedam glavnih čakri u telu. Primenom odgovarajuće boje ili energije čakri, obnavlja se ravnoteža i stimuliše dobro zdravlje. Terapeut primenjuje svetlost i boje u obliku alata (drago kamenje, kristali, sveće, laseri, tkanina), vizualizacijom, verbalnim predlogom za ravnotežu energije u oblastima tela kojima nedostaje živost, bilo fizička, emocionalna, duhovna ili mentalna.

Pionir moderne terapije bojama je Danac Niels Finsen. Finsen je proučavao mogućnost pomaganja zaceljivanju rana svetlom. Koristio je crveno svetlo da smanji ožiljke od boginja. Godine 1932., Gerrard i Hessai, dva kalifornijska psihologa, naučno utvrđuju da plava svetlost ima smirujuće dejstvo, a crvena da podstiče snagu u ljudskim bićima.

Plava i crvena boja predstavljaju dva ekstrema, a žuta predstavlja sredinu. To su ujedno i tri glavne boje u dugi. Ljubičasta ima najkraću talasnu dužinu, crvena najdužu talasnu dužinu. Pacijent se prvo podvrgava pregledu kako bi se utvrdilo koje boje mu nedostaju. Nedostatak se određuje posmatranjem boje očiju, noktiju, mokraće i izmeta. U slučaju nedostatka crvene boje oči i nokti će biti plavkasti, a urin i izmet bele ili plavkaste boje. Ako postoji nedostatak plave boje, oči i nokti će biti crvenkasti, a urin i izmet žućkaste ili crvene boje.

Svaka materija na zemlji sadrži boje. Zrake sunca sadrže sedam različitih boja: ljubičastu, indigo, plavu, zelenu, žutu, narandžastu i crvenu, koje sve odgovaraju čakrama tela. To su prirodne boje koje su vrlo korisne za održavanje zdravlja i za ozdravljenje bolesti.

Sunčeva svetlost igra važnu ulogu u oporavku od hroničnih bolesti. Razumno korišćenje sunca može biti deo procesa isceljenja u gotovo svakoj nevolji. Zraci sunca poboljšavaju varenje i ishranu, krv i limfnu cirkulaciju i uklanjanje nečistoća kroz kožu.

foto: http://www.123rf.com

.Ljubičasta.

Odgovara krunskoj čakri koja se nalazi na vrhu glave. Srodni organi ove čakre su mozak, moždana kora, veliki mozak i centralni nervni sistem.

Ljubičasta se odnosi na znanja i duhovne svesti. To je jedinstvo s višim Ja, duhovnošću i višom svesti. Sedma čakra je temelj našeg duhovnog tela i povezuje se sa stvaranjem. Utiče na duhovnost, inspiraciju, idealizam i nebeska znanja. Ova boja je poznata kao jedna od hladnih boja. Ima vrlo smirujuće dejstvo i stoga je vrlo korisna za one koji imaju poteškoće sa spavanjem ili stresom. Međutim, može imati kontraefekat za one koji pate od depresivnih poremećaja.

Neki od povezanih problema koji se odnose na krunsku čakru su: depresija, Parkinsonova bolest, šizofrenija, epilepsija, demencija, Alchajmerova bolest, mentalni poremećaji, konfuzija i vrtoglavica.

Pozitivni aspekti: poštovanje za sav život, izvanredna u izabranom poslu, velika mentalna snaga, humanitarnost ,idealizam i požrtvovnost .

Negativni aspekti: osećaj superiornosti, agresivnost na poslu, interes za crnu magiju ili misticizam, neosetljivost na druge, fanatizam i nedostatak dodira sa stvarnošću.

Ljubičasta se odnosi na našu duhovnu vezu, može biti vrlo korisna za meditaciju i duhovne stvari. Ljubičasta je korisna u lečenju nervnih i emocionalnih poremećaja, artritisa, akutnih slučajeva nesanice. Korisna je u lečenju glavobolje, briga i teskobe, poremećaja imunog sistema, zatvora, mnogih poremećaja želuca i materice, katarakte, migrene i bolesti kože. Deluje umirujuće na oči, uši i nervni sistem.

.Indigo.

Odnosi se na čakru čela ili treće oko koje se nalazi u središtu čela. Srodni organi ovoj čakri su mozak, oči, glava i sinusi, te hipofiza.

Indigo se odnosi na odgovornost prema sebi, to jest, odgovornost za sopstveni život, sleđenje puta duše i potreba. Verovanje vlastitoj intuiciji je sedište ove čakre. Treće oko utiče na našu sposobnost da vidimo stvari koje su tek u začetku ili vidovitost kao temelj naše psihičke moći, sposobnost da vidimo stvari iz „višeg “ stanovišta, a ne iz čistog zadovoljstva ega ili nečije materijalne udobnosti. Intuitivne poruke su isključivo vezane uz vas i vaš lični rast.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: tenzijske glavobolje, migrene, kratkovidost, dalekovidost, glaukom, katarakta, problemi sa sinusima i uhom.

Pozitivni aspekti: intuitivnost, vernost , osećaj jedinstva, neustrašivost , osećaj dužnosti, osetljivost i praktični idealizam.

Negativni aspekti: odvojenost, strah, netolerantnost, nepraktičnost, osuđivanje ,bezobzirnost i depresivnost .

Indigo je sedativ, pomaže da se otvori naša intuicija. To je boja božanskog znanja i višeg uma. Može ublažiti probleme s vidom i sinusima, glavobolju i noćne more, a isto tako može pomoći dobiti jasnoću i analizirati okolnosti. Ona pomaže u poboljšanju koncentracije i ublažava psihološke probleme, napade panike i depresije. Indigo takođe može biti korisna boja za meditaciju. Nije prikladna za područja zabave, više je za tiha mesta, poput spavaće sobe.

.Plava.

Odnosi se na čakru grla i nalazi se u grlu. Fizički utiče na usta, zube, grlo, štitnu žlezdu i imunološki sistem. Gornji deo digestivnog trakta može biti pogođeni neravnotežom u tom području.

Plava se odnosi na izražavanje. Govor, komunikaciju, sposobnost komuniciranja o našim potrebama i zahtevima. Duh istine i svrhu. Utiče na komunikaciju, sanjanje, umetničko izražavanje, dobru procenu, mudrost, istinitost, vantelesna iskustva i jasnoću. Deluje umirujuće, ublažava bol, smanjuje krvarenje i leči opekotine.

Neki problemi povezani sa čakrom grla su: problemi sa štitnom žlezdom, anoreksija, astma, bronhitis, problemi sa sluhom, zujanje u ušima, problemi gornjeg dela digestivnog trakta, čirevi u ustima, upale grla i krajnika.

Pozitivni aspekti: Odanost,taktičnost, pouzdanost…

Negativni aspekti: nevernost, nepouzdanost, hladnoća.

Plava je smirujuća, opušta i leči. To je boja komunikacije. Plava je korisna u lečenju dizenterije, kolika, astme, respiratornih poremećaja, visokog krvnog pritiska i kože. Može se koristiti u bilo kojoj sobi, osim onih koje se koriste za fizičku aktivnost ili igru.

Foto:zena.blic.rs

   Zelena.

 Odnosi se na čakru srca, a nalazi se u središtu grudnog koša. Organi povezani s ovom čakrom su srce i pluća, a to utiče na cirkulaciju krvi.

 Četvrta čakra je poveznica između fizičkog i duhovnog, to pokreće ljubav. Utiče na oprost, saosećanje, empatiju, poverenje, ravnotežu i lakoću življenja.  Ova čakra se odnosi na ljubav i samo ljubav: sposobnost da dajemo i uzimamo bezuslovno. Kada je izbalansirane u mogućnosti smo dati ljubav.

Zelena se smatra bojom harmonije.

 Neki povezani problemi koji se odnose na čakru srca su: bolesti srca, bolesti imunološkog sistema, alergije i rak dojke.

 Pozitivni aspekti: velikodušnost, empatija, milosrđe, razumevanje, harmonija, prilagodljivost, praktičnost, ljubav prema deci, životinjama i prirodi.

Negativni aspekti: beskrupuloznost, ravnodušnost, ljubomora, jad, posesivnost, nedostatak razumevanja.

Zelena je boja ravnoteže, u sredini vidljivog spektra. Korisna je u lečenju nervnih stanja, polenske groznice, čireva, gripa, malarije, prehlade, polnih bolesti i raka. Ona čuva i jača vid, od velike je pomoći u lečenju upalnih stanja. Zelena je boja ravnoteže i sklada, stoga može biti korisna u periodima stresa.

 .Žuta.

Odnosi se na čakru solarnog pleksusa, a nalazi se u blizini pupka. Ova čakra fizički uključuje jetru, slezinu, žučni mehur, želudac, tanko crevo, nervni sistem i gušteraču.

Na psiho-duhovnom nivou, žuta se odnosi na sopstvene vrednosti, samoprihvatanje i poverenje, ličnu moć. Što osećamo prema sebi i kako nas drugi percipiraju. To je područje ličnosti, ega, intelekta i emocionalnih problema. Ova čakra naglašava razumevanje sopstvenih unutrašnjih mehanizama. To nam omogućava da vratimo unutrašnju ravnotežu, naše vlastite snage, kako bi krenuli napred sa samopouzdanjem.

Neki od povezanih problema sa ovom čakrom su: dijabetes, pankreatitis, bolesti jetre, peptički ulkus i žučni kamenci.

Pozitivni aspekti: otvorenost, dobra narav, uverenost, mudrost, logika, pozitivnost, intelektualnost.

Negativni aspekti: osvetoljubivost, laskanje, osećaj inferiornosti, preterana analitičnost, pesimizam, kukavičluk i nepoštenost.

Žuta je jedna od tri boje u donjem delu vidljivog spektra i ima stimulišući efekat. To je boja intelekta i može biti vrlo korisna gde je potrebna koncentracija. Žuta nam može pomoći da se nosimo s ljutnjom i frustracijom, kao i problemima koji se bave moći i vlasti. Žuta je laksativ i diuretik. To je stimulans za mozak, jetru i slezinu. Takođe je efikasna u lečenju čireva, dijabetesa, probavnih smetnji, bolesti bubrega i jetre, opstipacije, infekcija oka i grla, sifilisa i impotencije.

.Narandžasta.

Ova boja se odnosi na sakralnu čakru koja se nalazi u donjem delu trbuha. Organi na koje se ova čakra odnosi su bubrezi, bešika i reproduktivne žlezde, jajnici i testisi.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na samopoštovanje i simbol je prosperiteta i ponosa. To je izvor kreativnosti i inspiracije. Temelj je emocionalnog tela, utiče na našu sposobnost da imamo emocije, osetimo atmosferu, te kontrolišemo sposobnost delovanja u skladu sa emocijama. Utiče na seksualnost i senzualnost, fizičke sile, ljubav, otvorenost i sposobnost da doprinosimo i sarađujmo s drugim ljudima.

Neki od povezanih problema koji se odnose na ovu čakru su: predmenstrualni sindrom, problemi sa menstruacijom, fibroidi, ciste jajnika, sindrom iritabilnog kolona, endometrioza, bolesti testisa i prostate.

Pozitivni aspekti: radost, samouverenost, oduševljenje, samostalnost, društvenost, konstruktivnost i kreativnost.

Negativni aspekti: malodušnost, ponos, egzibicionizam, zavisnost, razaranje stavova,nedruštvenost i poteškoće u interakciji sa drugima

Zanimljivo je da je narandžasta boja najmanje popularna. No, narandžasta je tako dobra boja za nas na mnoge načine. Korisna je za podsticanje snabdevanja krvlju i opuštanje živaca. Korisna je u lečenju bubrega i kamenaca, hernije i slepog creva. Takođe se koristi za podsticanje proizvodnje mleka nakon porođaja. Ovo je odlična boja za kreativnost. Promoviše toleranciju i strpljenje koji nam zauzvrat pomažu da se odnosimo prema drugima na pozitivan način. Narandžasta podstiče intuiciju, energiju i uspeh. Može pomoći s infekcijama bešike, impotencijom ili frigidnošću, i problemima sa reproduktivnim organima i plodnosti. Narandžasta je boja zabave i društvenosti i može se koristiti u bilo kojem području aktivnosti i kreativnosti. Takođe podstiče apetit, ali nije idealna za spavaće sobe ili područja mogućeg stresa.

.Crvena.

Odnosi se na čakru koja se nalazi na dnu kičme. Deo tela povezan sa ovom čakrom su nadbubrežne žlezde.

Na psiho-duhovnom nivou, ova čakra se odnosi na svest o sebi. Naša svest o sebi kao ljudskim bićima i naše mesto na zemlji. Utiče na imunološki sistem, energiju, osnovne impulse, instinkte i izdržljivost. Ova čakra je temelj drugih šest čakri i bavi se opstankom, uključujući potrebu za hranom, zaklonom i zaštitom. Crvena nam daje hrabrost i snagu. Ova boja se odnosi na stabilnost i sigurnost.

Neki problemi vezani uz ovu čakru su: konstipacija, proliv, hemoroidi, kolitis, Kronova bolest, hladni prsti i noge, učestalo mokrenje, hipertenzija (visok krvni pritisak), bubrežni kamenci, impotencija, problemi sa kukovima, nogama i stopalima.

Pozitivni aspekti: Hrabrost, pionirski duh, vođstvo, jaka volje, uverenost, energija, odlučnost, spontanost.

Negativni aspekti: strah, strah od napretka, nemilosrdnost, agresivnost ,umišljenost, ogorčenje samosažaljenje, tvrdoglavost .

Simbolizira toplotu, vatru i ljutnju. Crvena stimuliše arterijski protok krvi i dovodi toplotu u hladne ekstremitete. Vrlo je vredna u lečenju problema kao što su nizak krvni pritisak, umor i pospanost, reumatizam, paraliza, anemija, napredni slučajevi tuberkuloze i cirkulacija. Crvenu ne sme koristiti bilo ko. Ružičasta se može koristiti umesto crvene u takvim slučajevima. Crvena, u najpozitivnijem smislu je boja za hrabrost, snagu i pionirski duh.

Međutim, u većini negativnih aspekata, to je boja ljutnje. U kući, crvena uzbuđuje emocije, a može i stimulisati apetit.

Izvor teksta:centarzdravlja.rs

---

DEJA VU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Podsvest: TAJANSTVENI OSEĆAJ VEĆ VIĐENOG 

Šta se to dešava u našoj podsvesti kada nam se nepoznate osobe, okolnosti i situacije čine odnekud poznatim.

Čest doživljaj da smo nešto već videli znak je da nešto treba menjati.

Već sam bio ovde, ovo mi se već dogodilo, ovu osobu sam već upoznao…

Svako je bar jednom u životu doživeo to neobično osećanje da je nešto već video ili doživeo. Da li se to sa nama poigravaju naša skrivena osećanja, pamćenje ili podsvest? Kako objasniti to prolazno osećanje već viđenog?

Ponekad je reč tek o malom detalju koji u našoj svakodnevici iskače iz uobičajenog. Zamislite da ste na ručku sa prijateljicama. I dok se šalite i veselo čavrljate iznenada imate utisak da ste celu ovu scenu, do najsitnijeg detalja, već proživeli. Utisak je na tren toliko snažan da vam se čini da možete sa sigurnošću predvideti dalji tok događaja. Šta reći kada se taj osećaj javi tokom susreta sa potpuno nepoznatom osobom ili u gradu u koji ste tek stigli a nikada ranije ga niste posetili?

Iako u takvim situacijama nema ničega što bi vas moglo podsetiti na prošlost, vi imate taj snažan osećaj da vam je sve poznato. U vama se tada bude pomešana osećanja neverice, iznenađenja, zabrinutosti, ali i znatiželje. Kao da ste na kratko zakoračili u magičan svet „s one strane ogledala“ i na trenutak stekli sposobnost da se vratite u prošlost i vidite budućnost. Tokom tih nekoliko sekundi, koliko osećaj „već viđenog“ uglavnom traje, čini vam se da ponovo proživljavate prošlost, sadašnjost vam deluje sasvim neizvesno, a budućnost još tajanstvenije nego inače. A, s obzirom da ima onih koji imaju želju za povratkom u prošlost ili putovanjem u budućnost, to doživljaj „već viđenog“ čini još zanimljivijim.

Ovo osećanje ne zaboravlja se tako lako, jer za sobom povlači mnogo pitanja o tome kakvu, u stvari, predstavu imamo o vremenu ili sopstvenoj podsvesti. Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada nismo bili ili da smo nekoga već upoznali a zapravo je pred nama stranac, šta su uzroci fenomena „već viđenog“ i zbog čega se javlja, za „Život Plus“ govori neuropsihijatar, prim. dr Zoran Đurić.

„Psihoanalitičari, analizom snova, simptoma i omaški, mogu da utvrde šta je značenje nesvesnih sadržaja. Naše nesvesno predstavlja haotični skup životne energije, strahova, želja i osećanja koji uređujemo ponašajući se po principu želje, ili koristeći energiju nesvesnog kao pogon za naše životne planove i poduhvate. Ako stvar gledamo subjektivno, mi onda prepoznajemo neko mesto kao poznato iako nikada na tom mestu nismo bili, zato što to predstavlja ostvarenje naše želje da se nađemo na tom mestu. Čim se čudimo otkud mi na mestu na kome smo oduvek želeli da budemo, to nam govori da je reč o potiskivanoj želji. Potiskujemo uvek ono što je manje ili više neprihvatljivo, nama samima ili sredini u kojoj živimo. Čini nam se da nekog stranca poznajemo zato što otkrivamo da nam on odgovara. Kao kada jedan muškarac sanja da osvoji neku lepoticu i utvrdi da je to upravo ta, jer je lepa i zgodna, kao što je oduvek želeo, a zna da je nikada do tada nije video, osim u snovima. Ili, kada uspavana lepotica, što narod kaže, nepoljubljena devojka, dočeka svog princa koji poljupcem probudi ljubav u njoj, reč je o već viđenom, ali ne na javi nego u snu ili mašti.

* Već doživljeno, već posećeno, već osećano, ono što smo već čuli – da li su to samo pojavni oblici fenomena koji se jednom rečju naziva „već viđeno“?

„Prepoznavanje prostora, atmosfera i raspoloženja pre govori o našim potrebama i željama da se negde nalazimo i nešto doživljavamo, nego o već viđenom. Kod nas se kaže da je nešto već viđeno kada nam se ponudi nešto neinteresantno, nešto što znamo da nismo želeli. “Opet isti ručak”, “svaki dan isto”, kaže neko ko bi želeo više uzbuđenja u svom dosadnom životu.“

* Postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen, na primer da se radi o davno potisnutom sećanju, genetskoj memoriji, reinkarnaciji, a ima tumačenja i da je reč o nekom poremećaju…?

„U medicini, doživljaj „već viđenog“, na francuskom deja vu, što se kod nas odomaćilo kao „deža vi“, najčešće se vezuje za epilepsiju. Opisuje se kao poremećaj percepcije u psihosenzornim epileptičnim napadima – iluzija u kojoj se određeni prostor i objekti opažaju kao da su poznati, već viđeni i da pripadaju nekom drugom ambijentu i vremenu. Srodne su iluzije već doživljenog, deja vecu, zatim deja entendu, doživljaj onog što si već čuo, kao i doživljaj nikad viđenog, jamais vu. Kada su jače izraženi, ovi poremećaji dovode do stanja depersonalizacije, izmenjenog doživljavanja sopstvene ličnosti – i derealizacije, izmenjenog doživljavanja okoline i dešavanja u njoj. Čovek se u stanjima derealizacije zbunjuje što mu poznati prostor, njegova soba ili dvorište u kome je svaki dan izgledaju kao da su strani i drugačiji, a da to sebi ne može da objasni. Ovakvi fenomeni opisuju se i kod oštećenja slepoočnog režnja mozga, a viđaju se i u duševnim bolestima i stanjima intoksikacije psihoaktivnim supstancama.
Pretpostavka da su ove pojave izraz „genetske memorije“ ne mogu se prihvatiti. To su posledice disfunkcije mozga, naročito temporalnog, slepoočnog režnja mozga. Ne stoji ni tvrdnja da je reč o davno potisnutom sećanju jer se takva sećanja ne doživljavaju kao neobična, tuđa ili izmenjena stanja, nego ih čovek prihvata kao nesumnjivi deo sopstvenog iskustva. O reinkarnaciji nemamo naučne dokaze. To nas ne sprečava da maštamo i zamišljamo šta bi bilo kada bi se ona ostvarila. Uzbudljiva je ideja da se možemo pojavljivati u različitim oblicima, vremenima i prostorima, a da pritom zadržavamo svoj identitet, da znamo da smo to mi. U religioznim opisima reinkarnacije ne postoji ta zadržana svesnost sebe, odnosno očuvanost identiteta. Kada sa svojim hrišćanskim iskustvom čitam o reinkarnaciji u indijskoj religiji, ona mi izgleda kao kazna što neko nije bio dobro pripremljen za čas smrti pa je onda „osuđen“ da se reinkarnira kao kamen, trava ili prase. Da se duhovno usavršio ne bi se reinkarnirao, odnosno vratio u krug egzistencije, nego bi dospeo u stanje nirvane, svesvesti i stalnog prisustva u vremenu i prostoru kao deo protoka kosmičke energije neometenog egzistencijom. Valja reći da reinkarnacija nije retka kao psihotično iskustvo transformacije sopstvenog bića. Reč je o zastrašujućim doživljajima koji često dovode do samoubistva.

* Da li „deža vi“ epizode treba da nas zabrinu ili iz njih nešto možemo i da naučimo? Ili možda treba da se zabrinemo ako nikada u životu nismo iskusili tako nešto?
„Svi smo iskusili taj doživljaj, ako ga tumačimo u širem smislu. Treba da se zabrinemo za svoje živote ako nam je čest doživljaj da smo nešto već videli, odnosno da nam se ponavljaju neželjene situacije i odnosi. Treba menjati svoj život.“

* Da li je tačno da je „deža vi“ češći kod tinejdžera? Ili je možda logičnije da je učestaliji kod starijih ljudi koji imaju više uspomena i iskustva i koji su više proputovali?

„Mladi su “smoreni”, ne vole kad im se jedno isto ponavlja. Više žele nego što mogu da ostvare. To je odlika mladosti. Stari nemaju energije za nove poduhvate i doživljaje, puni su uspomena i svakojakih iskustava. Nekih se i rado sećaju. A opet, menjali bi se sa mladima, makar opet bili smoreni. Mladost oličava stanje spremnosti za upuštanje u nove poduhvate.“

* Kolika učestalost ove pojave može da bude zabrinjavajuća?
„Deja vu je stvar poznata, ali relativno retka u životima ljudi. Izuzimamo epileptičare. Većina ljudi prošla je kroz iskustvo depersonalizacije u mladosti, a to je srodno doživljaju deja vu. Ljudi često sanjaju nešto što je već viđeno. Ako se ne držimo strogo medicinskog tumačenja, a ono kaže da je to epileptički fenomen, možemo zaključiti da ljudi kao već viđeno označavaju ono čime su nezadovoljni i što ne žele. Nešto se ponavlja i izaziva dosadu – to je signal da sa našim načinom života nešto nije u redu. To treba razumeti kao poziv za akciju i promenu.“

* Može li ovaj fenomen da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi? Može li ova vrsta intuicije, ako se deja vu tako može nazvati, da se nauči?

„Deja vu se ne vezuje za pozitivna iskustva. U našoj je prirodi želja za novim. Zato ponavljanje starih iskustava ili sličnih doživljavanja ne volimo. To nas ne pokreće, dosadno nam je. Intuiciju ne možemo naučiti. Sposobnost da se brže proniče u stvari uvećava se sa znanjem i životnim iskustvom. Kažemo da je neko intuitivan kada vidimo da lako shvata ljude i situacije i dobro se snalazi. Nema, međutim, škole za intuiciju. Mačke i žene su intuitivne. Imaju „šesto čulo“, osete ono što muškarci sa svojim jednosmernim mozgovima ne mogu. Kad je neko intuitivan, to se ne može nazvati već viđenim. To je nešto neviđeno, za neintuitivne.

VEČNI POVRATAK ISTOG Pojam „već viđeno“ prvi put je upotrebio francuski filozof Emil Boarak 1876, godine, u svom delu „Budućnost nauke o psihologiji„.  Italijanski filozof Remo Bodel tvrdi da fenomen već viđenog zaokuplja ljudsku pažnju još od antičkog doba. Grčki filozofi Pitagora i Platon i njihovi sledbenici videli su u njemu sećanja iz nekog prethodnog života, stoici su ga tumačili kao „večni povratak istog“, a kasniji pokušaji mudrog Aristotela, čuvenog po svojoj praktičnosti, da doživljaj „već viđenog“ svede na običan psihički problem, nisu uspeli da sa ovog fenomena uklone veo tajanstvenosti i magije. Ali, takav stav prema fenomenu „već viđenog“ zabrinuo je u 4. veku Svetog Avgustina, a kasnije i katoličku Crkvu jer su u fascinaciji tim čudnim osećanjem videli uticaj „demona koji čoveka iskušava idejama o prethodnim životima ili reinkarnaciji“. Uprkos takvom stavu Crkve, poznati slikari, pisci i pesnici u doživljaju „deža vi“ nalaze neiscrpan izvor inspiracije. I dok Vilijam Šekspir krajem 16. veka uzbuđeno uzvikuje „sve je već viđen spektakl“, ovo osećanje se u 19. veku često pominje u delima poznatih pisaca, od Dikensa ili Šatobrijana koji su njime bili opsednuti, do Bodlera i Prusta koji je u svom romanu „U potrazi za izgubljenim vremenom“ napisao: „Taj osećaj kao da mi poručuje: uhvati me u prolazu ako imaš smelosti i pokušaj da razrešiš zagonetku sreće koju ti nudim“. Tvorac moderne psihoanalize, Sigmund Frojd, rekao je da se u onim retkim i kratkim trenucima kada je doživeo osećanje već viđenog, uvek radilo o buđenju imaginarnih, nepoznatih i nesvesnih pojmova i projekata koji su odgovarali njegovoj želji da poboljša svoju situaciju. „To je samo nekompletan delić davno zaboravljene uspomene prizvane nekim traumatičnim događajem ili izraz skrivene želje koju sami sebi ne želimo da priznamo“, govorio je on. I drugi psiholozi su se pitali da li je, kao i san, i ovaj doživljaj izraz naših najskrivenijih želja. Po mišljenju francuskog psihoanalitičara Neli Žolive, sva neobičnost ovog fenomena krije se u pomešanim osećanjima velike bliskosti i iznenađenja koje on u nama budi. I Karl Jung je opisao jedan takav doživljaj koji mu se dogodio tokom putovanja po Keniji. U trenutku kada je prolazio pored jednog starca učinilo mu se da tog čoveka poznaje, da ga je već negde sreo. Jung je taj utisak nazvao „buđenjem određenog arhetipa“, jer nepoznati starac, po njemu, predstavlja simbol mudraca.

Izvor:kurir-info.rs

---