UZBUDLJIVI SUSRETI…

tamoiovde-logo

Uhvaćeno“ čudovište iz „20.000 milja pod morem“

RibaNedaleko od obala Malte, grupa ronilaca je doživela uzbudljivi susret s impresivnim morskim stanovnikom nalik na cepelin, džinovskom ribom mola-mola.

Riba 2Grupa ronilaca doživela je uzbudljivi susret sa džinovskom ribom mola-mola u kristalno bistrim vodama Malte, piše Dejli mejl.

Pored impresivnog morskog stanovnika nalik na cepelin, poznatog i kao veliki bucanj, ljudi koji plivaju oko njega i snimaju izgledaju kao patuljci.

Ronilac Erik van Got kaže da je nezaboravno iskustvo doživeo u blizini ostrva Gozo i čuvene kapije u steni Vid il Mijelah.

Riba 3Erik van Got i njegove kolege naletele su na ribu bizarnog izgleda na dubini od 15 metara.

Na podvodnom snimku vidi se koliko je ovo stvorenje ogromno i neobično.Sa težinom oko dve i po tone, to je najteža riba sa koštanim skeletom na svetu (za razliku od riba sa hrskavičavim skeletom).

Riba 4Može da dostigne dužinu od tri metra, a stručnjaci tvrde da ima primeraka koji vertikalno idu i više od četiri metra!

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Megaplanina u dubinama Pacifika

Oko 2.600 kilometara južno od Havaja, naučnici su otkrili ogromnu podvodnu planinu, čiji vrh se uzdiže 1.100 metara iznad morskog dna.

043087

Megaplanina u dubinama Pacifika

Primarni zadatak naučnika bio je da mapiraju spoljne ivice američkog epikontinentalnog pojasa, tj. deo morskog dna najudaljenijeg od obale koji SAD ima pravo da eksploatiše. Ispitivan je najmanje poznat pojas centralnog dela Pacifika, oko 300 kilometara južno od nenaseljenog ostrva Džarvis.

Podvodna planina koja još nema ime, međutim, kao da je iskočila niotkuda.

Ekspertski tim zaslužan za otkriće podvodne megaplanine predvodio je naučnik Džejms Gardner.
– Planine su veoma česte po morima i okeanima, ali mi ne znamo za njih jer za mnoga mesta nisu napravljene mape – naveo je Gardner.

043088Budući da postoje satelitski snimci niske rezolucije za gotovo čitavu planetu, mnoge podvodne planine, čak i ovako velike, nisu otkrivene. Međutim, misije u kojima se koriste napredni sonari otkrivaju razne lepote reljefa ispod površine vode.

Još nije poznato da li čovek može da ima neke koristi od megaplanine koja se nalazi u oblasti na 5.100 metara dubine. Čak i njen vrh nalazi se na više od četiri kilometra dubine.

– Najverovatnije je stara oko 100 miliona godina i možda će nam iz nje nešto trebati za 100 godina – rekao je Gardner.
Planine na morskom i okeanskom dnu rezultat su vulkanskih aktivnosti.
Dok Mont Everest, sa 8.850 metara, drži rekord u visini na kopnu, najviša planina na planeti, ipak, je delimično podvodni uspavani vulkan visine 10.200 metara, Mauna Kea, koji iznad površine vode „viri samo“ 4.000 metara.
Izvor:rtrs.tv

______________________________________________________________________________________________

 Kolos konačno seciran, naučnici zadivljeni

Tri srca, oči veličine bundeve, pipci poput creva za gašenje požara i kljun kao u papagaja – novozelandski naučnici obavili su autopsiju kolosalne lignje čije je telo u decembru 2013. godine isplivalo iz dubina Antarktika.
Lignja, foto 1Morski glavonožac, koji se čuva u muzeju „Te Papa“ u Velingtonu, dug je preko četiri metra i teži 350 kilograma. Ima osam pipaka, svaki dug 3,3 metra.

Lignja, foto 2Kao i svi drugi primerci Mesonychoteuthis hamiltoni koji su pronađeni netaknuti ili u stomaku velikih ulješura, i ovaj je ženka.

Nijedan mužjak ovog diva još nikada nije identifikovan.

Obdukcijom je utvrđeno da lignja, koja je čuvana zaleđena tokom osam meseci, ima tri srca i oči prečnika 35 centimetara, koje su verovatno najveće u životinjskom svetu.

Lignja, foto 3„Imaju izuzetno velike i osetljive oči jer žive na velikim dubinama.

Veoma je retko videti ovako dobro očuvano oko“, kaže Ket Bolstad sa Univerziteta u Oklendu koja je učestvovala u autopsiji.

Lignja, foto 4

Kolosalna lignja uhvaćena 2007. godine na Antarktiku. Isprva se mislilo da je u pitanju prvi odrasli mužjak, ali se na kraju ispostavilo da je ženka u pitanju

Inače, kolosalnu lignju treba razlikovati od džinovske.

Lignja, foto 5Iako su joj pipci kraći od džinovske, glava je mnogo veća i teža, a na pipcima, osim sisaljki, imaju i kuke kojima hvataju plen.

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽIVOT U ŠARADI…

TAMOiOVDE-logoKao da su je braća Grim krečila…

Ova šarena šuma koja je „nikla“ na fasadi višespratnice u Moskvi, samo je jedna od najživopisnijih fasada u svetu po izboru posetilaca sajta „Boredpanda“.

Fasada-iz-bajke,-foto-1

Zgrada u Moskvi

Da li biste živeli u jednoj od ovakvih kuća ili zgrada?

Fasada-iz-bajke,-foto-2

Hundertvaserhaus u Beču

Imajte na umu da to što od dužeg gledanja u neke od njih može da vam pozli, nema nikakve veze sa enterijerom.

Fasada-iz-bajke,-foto-3

Istanbul

Mišljenja na sajtu „Boredpanda“, koji je i sakupio ovu kolekciju šarenih fasada, jesu podeljena – neki komentarišu da grad treba da bude što veseliji i pozitivniji, dok je za druge ovo cirkus!

Fasada-iz-bajke,-foto-4

Zgrada Karabanšel, Madrid, Španija

Fasada-iz-bajke,-foto-9

Kuća u Bruklinu (Foto: boredpanda.org)

Podelite svoj stav sa nama…

Izvor.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-5

Mikonos, Grčka (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-6

Zgrada u Drezdenu koja svira kad pada kiša (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-7

Foto: boredpanda.org

Fasada-iz-bajke,-foto-8

Galerija u Vilnjusu, Litvanija (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-10

Foto: boredpanda.org

Fasada-iz-bajke,-foto-11

Fasada u Kelnu (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-12

Ljubičasta kućica u San Francisku (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-13

Singapur (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-15

Zamošć, Poljska (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-14

Vimeru, Francuska (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-br-16

Granada, Nikaragva (Foto: boredpanda.org)

 

 

______________________________________________________________________________________________

PAMETNICA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Žedna vrana moli za malo vode

1406677874_vranaVrane su nam još davno dokazale da se svrstavaju među najpametnije stvorove na svetu.

Danas ćete se još jednom uveriti u to.

Glavni akter ovog videa je jedna žedna vrana, koja je odlučila da turiste zamoli za malo vode, što joj je najzad i uspelo.

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Vrane razmišljaju kao sedmogodišnje dete

Reč nauke

1396016485Naučnici se već neko vreme zalažu za tezu da su vrane daleko inteligentnije nego što smo do sada verovali.

Naučni časopis Plos One nedavno je objavio rezultate studije sprovedene na vranama iz Melanezije. One su testirane na nekoliko načina, a među logičkim zadacima koje su im naučnici postavili našao se i test iz Ezopove basne o vrani i krčagu sa vodom.

Pred ptice su, naime, postavljene epruvete napunjene vodom do koje životinje nisu mogle da dopru, zbog oblika i duzine svog kljuna. Pošto nisu mogle da dohvate vodu, ptice su ubacivanjem predmeta u epruvetu podigle njen nivo.

Vrane su uspešno rešile veliki deo zadataka i zadivile naučnike svojim razmišljanjem i odabirom strategije.

Rezultati studije su neverovatni, jer potpuno menjaju naše mišljenje o ovim zivotinjama. Njihovo logičko razmišljanje blisko je onom kod sedmogodišnje dece – objašnjava Sara Gelbert sa Univerziteta Oklend.

_______________________________________________________________________________________________________

Autor: zivotinje.rs

_____________________________________________________________________________________________________

TREBA IH OSTAVITI NA MIRU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Sentinelci – jedan od najprimitivnijih naroda na svetu

U Bengalskom zalivu u Indijskom okeanu se nalazi Severni Sentinel, ostrvo površine 72 km2 na kojem živi možda i najprimitivniji narod na svetu, narod koji još uvek ne poznaje poljoprivredu i koji još uvek ne zna da zapali vatru. Narod koji, gledano po tehnološkom napretku, još uvek živi u Kamenom dobu.

aaaaaaaa24Sentinelci, jedan od najizolovanijih naroda na svetu, još uvek nisu imali uspešan kontakt sa civilizacijom, uglavnom jer se više niko i ne usuđuje da poseti njihovo ostrvo, s obzirom da svakog stranca zaspu kišom kamenja i strela.

Ko su Sentinelci?
Danas o Sentinelcima ne znamo gotovo ništa. Par informacija koje posedujemo možemo da zahvalimo prethodnim pokušajima ekspedicija koje su se uglavnom završile tragično, zatim zahvaljujući avionskim, helikopterskim ili satelitskim snimcima.
Veruje se da oni direktno potiču od prvih ljudi koji su napustili Afriku i da verovatno žive na Andamanima (grupa ostrva u Bengalskom zalivu) oko 60.000 godina.

Činjenica da je njihov jezik toliko različit čak i od drugih naroda Andamana, sugeriše na to da nisu imali kontakt sa drugim ljudima već hiljadama godina.

Ukupan broj stanovnika Severnog Sentinela je skoro pa nemoguće tačno utvrditi, a prema nekim procenama, Sentinelaca ima minimalno 40, a maksimalno 500 (kao prosek se uzima 250). U 2001. godini, prema popisu stanovništva Indije, na ostrvu je zabeleženo 39 osoba (21 muškarac i 18 žena), međutim ovo istraživanje je sprovedeno sa udaljenosti i gotovo sigurno ne predstavlja tačnu brojku.
Sentinelci, kao i drugi autohtoni narodi Andamana, se često opisuju kao ”negritos”, narod karakterističan po relativno niskom stasu (Sentinelci su visoki oko 160 cm), tamnoj koži i jako kovrčavoj kosi. Koliko se to može zaključiti iz daljine, čini se da su jako zdrav narod, što je čista suprotnost od ostalih naroda Andamana koji su ”imali koristi” od zapadne civilizacije.

Kako Sentinelci žive?
aaaaaHTML3Prema svim standardima, Sentinelci još uvek žive u Kamenom dobu, uz jedan izuzetak – oni ponekad prave oruđe i od gvožđa koje pronađu na obali, a koje more izbaci od starih olupina brodova. Uglavnom su uvek goli, osim kad love, a tada se prekriju lišćem ili nekim drugim prirodnim vlaknima.
Oruđe prave od kostiju, kamena i drveta. Njihovo naoružanje se sastoji kopalja i ravnih lukova koji su poprilično precizni. Dokumentovano je da koriste i najmanje 3 vrste strela, za lov na kopnu i u vodi. Imaju ribarske mreže, kao i primitivne kanue koje koriste za ribolov i sakupljanje školjki iz lagune, ali ne i za izlete na pučinu. Što se tiče hrane, jedu uglavnom ribu, kokose, svinje, a verovatno i ostalu divljač koju ulove u gustim šumama ostrva.
Sentinelci još uvek ne poznaju koncept poljoprivrede i svu hranu love ili sakupljaju. Takođe, istraživanja su pokazala da oni još uvek ne znaju da zapale vatru, a vatru koju pronađu (nastalu prirodnim katastrofama, kao što su zapaljena trava ili šumski požari koje uzrokuju munje ili spontano sagorevanje organskih depozita) kontrolišu i dugo održavaju kao žar.

Pokušaji uspostavljanja kontakta

aaaaaaa4Njihovo ostrvo zvanično pripada Indiji, ali u praksi, Sentinelci imaju potpunu autonomiju, a indijske vlasti su ograničene na povremeno posmatranje i opšte sprečavanje bilo kakvog pokušaja da se ostrvu pristupi.
Od 1967. godine indijske vlasti su pokušale da stupe u mirni kontakt sa Sentinelcima pod pokroviteljstvom antropoloških istraživanja. Te ”kontakt ekspedicije” su se sastojale od niza poseta u kojima su nosili darove poput kokosa koje su ostavljali na obali, ali gotovo su svi pokušaji dočekani kišom strela i kamenja.
Za neko vreme, činilo se da je postignut neki ograničeni uspeh, međutim program je obustavljen u kasnim 1990-im, nakon niza neprijateljskih susreta koji su rezultirali sa nekoliko smrtnih slučajeva. Pored toga, postoji i ozbiljna opasnost za Sentinelce da bi mogli da pokupe neku ”zapadnu” bolest, poput obične prehlade, a koja bi za njih mogla biti kobna.

Nakon velikog cunamija koji je u decembru 2004. godine pogodio regiju, vlasti su proverile stanje na ostrvu kako bi utvrdili da li je iko od Sentinelaca preživeo. Nakon krakog izviđanja utvrđeno je da se ostrvljani bave svojim poslom kao i obično, kao da cunamija nikada nije ni bilo.
 Godine 2006, Sentinelci su ubili dva ribara koji su ilegalno lovili ribu u blizini ostrva, a takođe su kišom strela oterali i helikopter koji je došao da pokupi tela. Prema trenutnoj politici indijske vlade, ostrvljane jednostavno treba pustiti na miru, a bilo kakav pokušaj kontakta je strogo zabranjen.

Izvor:zanimljiveinformacije.com

_____________________________________________________________________________________________________

JEMENSKE KUĆE, ZVEZDE, SUNCE, SREĆA I BLAGOSTANJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________

Jemenske kuće stare 25 vekova odolevaju zubu vremena

U Jemenu, koji je bio kolevka mnogih civilizacija, nalaze se prelepe i iznad svega veoma neobične „Jemenske kuće“ sa posebno ručno izgrađenim dekorativnim fasadama koje privlače pažnju stanovnika te zemlje, posebno stranih turista.

927114150536fc895d3590918281153_640x426

Rod Waddington/Flickr.com

Arhitekturom i unikatnim ukrasnim fasadama „Jemenske kuće“ u glavnom gradu Sani, od kojih su neke stare i do 2.500 godina, odolevaju zubu vremena. „Jemenske kuće“ su inače i na listi svetske kulturne baštine UNESCO-a, piše Klix.ba .

Dekorativna fasada, poznatija i kao kamerija, pravi se od crvene cigle ili od ćerpiča, i dodaje se na zid kuće. Dekorativna fasada može biti pravljena unutra ili sa spoljašnje strane kuće.

731275567536fc8977fc08725379280_v4 big

Rod Waddington/Flickr.com

To je tradicionalni način postavljanja fasade na kojoj se neretko ispisuju i verske poruke, ali i motivi sa zvezdama i suncem, jer se veruje, da bi to moglo doneti sreću i blagostanje.

Majstor za izradu dekorativnih fasada Džamil Husein Muhamed Ebu-Zein je jedan od retkih u ovoj zemlji koji pokušava da očuva tradiciju izgradnje tradicionalnih fasada.

1098236114536fc89b24426692244615_v4 big

Rod Waddington/Flickr.com

Istorijski utvrđeni stari deo Sane okružen je zidom od nepečene cigle visine 14 metara. Unutar grada ima preko 100 džamija, 12 hamama i 6.500 kuća. Pojedine građevine poput palače Samsarh i stare džamije, stare su više od 1.400 godina.

Veliki broj „Jemenskih kuća“ od nepečene gline ravnih krovova, liče na nebodere, a dobar deo njih ima fasade ukrašene raskošnim dekorativnim reljefima, sa zamršeno rezbarenim prozorskim okvirima i vitražima.

452915905536fc89e48323209645908_v4 big

yeowatzup/Flickr.com

Majstor Džamil Husein istakao je da je za izradu jedne polukružne fasade potrebno najmanje 40 minuta.

Na kraju napominje da i pored sve veće upotrebe moderne tehnologije, tradicionalna fasada je i dalje veoma popularna među stanovnicima Sane.
Izvor:b92.net/putovanja/

______________________________________________________________________________________________________

ŽIVOT(ARENJE) OSUĐENIKA U ZATVORU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

Zatvor u San Antoniju: Izležavaju se na plaži, seksaju se i uživaju na žurkama!

zatvor

Foto: Press Online

Lišeni ste slobode u Venecueli te vas sudija šalje na služenje kazne u San Antonio? Verujte, imate više razloga za slavlje nego za očaj jer ste upravo izvukli džekpot!

 Naime, zatvor na ostrvu Margarita više podseća na elitni spa centar nego na vaspitnu ustanovu, pa stoga ne čudi što mnogi žele unutra i tuguju kada moraju napolje.

Potvrdio je to i novi dokumentarni film kompanije „Journeyman“, u kojem izbliza možemo videti kako izgleda život(arenje) u najpoželjnijem zatvoru na svetu.

Iće, piće i devojke za mladiće

Sunce, more, plaže i golišave devojke su tu sasvim normalan svakodnevni prizor, baš kao što u tom zatvoru ne manjka niti prestupa, alkohola, droge, prostitutki ili oružja.

Međutim, čak ni tu povlasticama nije kraj, nešto više od dve hiljade zatvorenika je slobodno da vodi svoje poslove i provodi vreme uz porodice, a u blizini nema ni naoružanih čuvara da stvaraju pritisak.

Pravilo je samo jedno – slušaj šta ti se kaže ukoliko ti se obraća Teofil ‘El Konejo’ Rodrigez, slavni krijumčari droge bez čijeg se blagoslova ništa ne događa.

Ko je rek’o? Zeko je rek’o!

Zeku (El Conejo) upravo i pripadaju zasluge što u San Antoniju vlada raj, pa vlasti ćute ma šta on činio jer na njegovoj teritoriji nema ni približno toliko nasilja koliko u drugim venecuelanskim zatvorima.

Naravno, problem je u tome što Zek i njegova družina bez problema vode svoje poslove izvan Margarite, međutim to je već detalj za neku sasvim drugu priču.

Običnog zatvorenika uz koktel u ruci za takvo nešto nije briga, a koliko je u San Antoniju sigurno, dokazala je i novinarka Đovana Vitola, koja je mirno usnula u ležaljci i jutro dočekala bez da joj je nestala dlaka s glave, jer Rodrigezove gošće se ne smeju dirati, a i za tim doista nema nikakve potrebe.

 

Izvor: Alo!

________________________________________________________________________________________________________________

PRIČA O VERNOSTI I PRIVRŽENOSTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

NASTAVLJA SE LJUBAVNA PRIČA RODA KLEPETANA I MALENE

roda-gnezdo_620x0Ljubavna priča najslavnijih roda u svetu nastavlja se nakon što je mužjak Klepetan, posle duge zime ponovo, 12 put za redom doleteo u Brodski Varoš svojoj ženki Malenoj.
Malena je roda ženka koju je pre 20 godina ranio jedan italijanski lovac i od tada su njena krila slomljena, a o njoj je brigu preuzeo nekadašnji domar varoške Osnovne škole, sada penzioner Stjepan Vokić.

Rodan Klepetan, kako ga zove Vokić, doleteo je sa prvim danima proleća. I dok je prošle godine kasnio pet dana, ove godine je, kaže, došao 12 sati ranije.

Vokić je za zagrebački „Jutarnji list“ ispričao da ga je šum krila i klepetanje kljunova probudio u cik zore. On je srećan što će o njima brinuti i ovog leta.

Priča i kako je roda Malena nestrpljivo čekala svog mužjaka – klepetala je kljunom i zurila u nebo, dok je Vokić oštrio udice, krpio mreže, kojima će im obezbeđivati hranu, ali i nosio granje na krov kako bi im osigurao gnezdo i kako bi, kaže, Kelepetan imao što manje posla oko „ljubavnog gnezda“.

Žali se da svi samo dolaze da ih slikaju, ali da nikom ni na pamet ne pada da im nešto kupi.
Očekuje se da povratak Klepetana ponovo po svetu zakotrlja ovu neobičnu ljubavnu priču dve rode, priču o vernosti i privrženosti.

Podseća se da je ova neobična priča stigla čak do Kine, a prenela ju je državna agencija Hsinhua čiji su novinari prošle godine posetili Vokića i uverili se u istinitost ptičje ljubavi.
Psiholog Mirjana Krzmanić je tim povodom rekla:
„Lepa je to priča jer kakvih je malo oko nas. Dobro je da ljudi prepoznaju lepotu te priče, da joj se vesele“.
Izvor:Večernje Novosti /Tanjug/

______________________________________________________________________________________________________________

http://www.jutarnji.hr/rodan-klepetan-je-stigao-kuci-/1017439/

______________________________________________________________________________________________________________

LET PTICA U „V“ FORMACIJI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Zašto ptice lete u “V” formaciji?

Naučnici sa Kraljevskog veterinarskog koledža u Londonu najzad su rešili viševekovnu zagonetku: zašto neke ptice lete u formaciji u obliku latiničnog slova V.

birds Koristeći modernu tehnologiju, naučnici su došli do zaključka da se na taj način štedi energija.

Vozači dobro znaju da mogu da uštede benzin tako što će pratiti veliki kamion, jer on gura vazduh oko sebe praveći delimični vakuum, te vozilo iza nailazi na manji otpor.

Kako kaže istraživač sa Kraljevskog veterinarskog koledža u Londonu Stiven Portugal, ptice su ovaj zakon fizike shvatile mnogo pre ljudi.

Portugal i njegov tim postavili su na ptice iz jata ćelavih ibisa uređaje za praćenje nalik na GPS i akcelerometar, odnosno merač ubrzanja za praćenje zamaha krila. Rezultati su pokazali da ptice koriste vrhove krila ptica ispred sebe, koje prave vazdušnu struju, i tako se uzdižu.
“Naučnici su pretpostavljali da ptice koriste prednosti leta u V formaciji, ali još niko nije shvatio kompletan mehanizam”, kaže Portugal.

_72298364_72298361Uz pomoć austrijske grupe za zaštitu Valderaptim i njihovih letelica sa mikrosvetlima, britanski naučnici su pratili migraciju ptica u Italiju.
Uređaji za praćenje su bili toliko precizni da su u realnom vremenu beležili poziciju i brzinu svake ptice u jatu, dok je akcelerometar slao informacije o tome kojom brzinom i jačinom ptice zamahuju krilima. Naučnici su zatim napravili simulaciju njihovih kretanja na kompjuteru.
Profesor sa Kraljevskog veterinarskog koledža, Džim Ašervud kaže da je bio impresioniran time kako je svaka ptica bila u stanju da odgovori na pokrete ptice ispred nje.

“Ako možete da se pozicionirate tačno u centar vazdušne struje, onda možete da osetite neku korist od toga”, kaže Ašervud.
Naučnici kao sledeći korak planiraju da istraže na koji način ptice odlučuju ko predvodi jato na njihovim godišnjim migracijama širom Evrope.

Izvor: ekopedia.rs
______________________________________________________________________________________________

FILOZOFIJA SLOBODE…

tamoiovde-logo

Laš Fr. H. Svensen: FILOZOFIJA SLOBODE

Laš Fr. H. Svensen (1970) profesor je filozofije na Univerzitetu u Bergenu. U ovoj provokativnoj i zanimljivoj knjizi čije najzanimljivije odlomke objavljujemo uz dozvolu izdavača autor pokušava da osvetli mnoge dimenzije ovog pojma: od ontoloških ili metafizičkih do političkih i ličnih. Jedna od polaznih ideja ove knjige jeste da naše poteškoće s razumevanjem slobode delimično proističu iz mešanja različitih pojmova o slobodi.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Nema apsolutne slobode izražavanja

felj01_ocp_w360_h500Liberalna demokratija se zasniva na kritici, na tome da svi građani imaju pravo da iskažu svoj stav o smeru u kojem se društvo razvija, i istaknu ono što smatraju pogrešnim.

Liberalne demokratije nikada ne dostižu apsolutnu ravnotežu: sadrže individue i grupe s različitim interesima, koji pokušavaju da kontrolišu društvo u skladu s tim interesima. Moraju postojati funkcionalne javne arene u kojima se ta neslaganja mogu ispoljiti nenasilno, a to je moguće samo pod pretpostavkom slobode izražavanja. Takva kritička kultura zahteva toleranciju. Pojam tolerancije je, međutim, u novijem dobu poprimio oblik koji može podriti slobodu izražavanja, pre nego je unaprediti.

Srž slobode izražavanja je jednostavno da čovek ima slobodu da se javno izrazi. Svaka razumna diskusija o slobodi izražavanja podrazumeva da ona ima izvesna ograničenja. Nikada nije bilo – a teško da će ikada biti – društva u kojem je sloboda izražavanja apsolutna. Svaka razumna diskusija danas će takođe pretpostaviti da nam je potrebna sloboda izražavanja, jer je to jedan od osnovnih principa liberalne demokratije. Svako ko bi poništio slobodu izražavanja kao takvu, morao bi takođe ukinuti liberalnu demokratiju, a to je toliko marginalno stanovište da se na njega nećemo obazirati u daljem tekstu. Diskusija će se baviti pitanjem ograničenja koje sloboda izražavanja treba da ima.

U raspravama o slobodi izražavanja najčešće se prvenstveno ističe uloga koju državne sankcije mogu ili treba da imaju. Ima i drugih pretnji slobodi izražavanja. Džon Stjuart Mil, na primer, ističe društvene restrikcije, što znači da ljudi mogu odlučiti da se ne iskažu jer se plaše reakcija društvenog okruženja. Kada se izgradi čvrst društveni konsenzus o nekoj temi, cena izražavanja suprotnog stanovišta može biti velika. Još jedna opasnost jeste pritisak privatnih organizacija, koje, na primer, mogu zapretiti da će pojedinac izgubiti ekonomsku podršku ako izrazi stav koji organizacija ne zastupa. U ovom poglavlju ipak ću se mahom ograničiti na državne sankcije koje zakon dozvoljava, i proceniti ih uz pomoć Milovog takozvanog principa štete.

Pregled istorije slobode izražavanja može se započeti Sokratovom odbranom iz 399. godine stare ere, ili s Velikom poveljom sloboda (1215). Ili se mogu istaći pluralizam i tolerancija u muslimanskoj kulturi osmog i devetog veka. Pomalo je ipak anahrono učitavati modernu problematiku prava u starije kulture. Princip slobode izražavanja više spada u moderniji istorijski kontekst, posle protestantske reformacije i verskih i političkih sukoba koje je pokrenula. Prvi zaista značajni spis o slobodi izražavanja napisao je Džon Milton, koji je 1644. objavio traktat Areopagitica. Areopagitika je reakcija na pokušaj Britanskog parlamenta da zaustavi publikacije sa sadržajem koje su iz različitih razloga smatrane neželjenim. Milton je izneo niz argumenata u korist slobode izražavanja. Među najvažnijima je i stav da možemo doći do istine samo ako razmotrimo sva postojeća stanovišta, i da nema individue koja je sama dovoljno mudra da pronađe istinu za sve ostale. Mnoštvo ideja je ključno kako bi razum mogao ispunjavati svoj zadatak, naime, tražiti istinu. Stoga je napisao da „onaj ko ubije knjigu, ubija sam razum.“ Taj argument slobodi izražavanja daje instrumentalnu vrednost u potrazi za slobodom.

Možemo napraviti grubu razliku između konsekvencijalističkih i deontoloških argumenata za slobodu izražavanja. Konsekvencijalista polazi od toga da postupci nisu „po sebi“ dobri ili loši, moralni ili nemoralni. Da li je neki postupak dobar, zavisiće u potpunosti od njegovih posledica. Isto tako, nijedan postupak nije po sebi loš, i sve što uradimo može biti dobro dokle god to ima boljih posledica od drugih alternativa. U ovako širokoj definiciji ostaje otvoreno pitanje šta se smatra „boljim posledicama“, ali se to najčešće određuje kao sreća, blagostanje ili nešto slično. Argumentacija koja se iz te perspektive zalaže za slobodu izražavanja tvrdiće da su posledice takve slobode bolje od njenih alternativa. Konsekvencijalističko stanovište pripisuje slobodi izražavanja čisto instrumentalnu vrednost u dostizanju datog cilja. Konsekvencijalističko opravdanje slobode izražavanje jeste da je neophodan preduslov funkcionalne demokratije. Građani moraju imati mogućnost da izraze, pročitaju, čuju, prihvate i odbiju različita shvatanja, što obuhvata i shvatanja koja smatraju neprihvatljivim.

FILOZOFIJA SLOBODE _________________________________________________________________________________

Država ne može delovati unapred

felj02_ocp_w380_h300Bez slobode izražavanja ne bismo imali učesničku demokratiju. Uvek bismo mogli imati pseudodemokratiju u kojoj građani imaju pravo glasa, ali ako ne mogu slobodno obrazovati svoje mišljenje ona neće biti istinski demokratska, jer će joj nedostajati sam proces koji predstavlja srž demokratije.

Nedostatak konsekvencijalističkih argumenata jeste to što odbrana pada ako se pokaže da će se ostvariti bolje posledice ukoliko se u pojedinim slučajevima ili na opštoj bazi sloboda izražavanja ukine.

Deontološki argumenti će tipično tvrditi da ljudi imaju pravo na slobodu izražavanja, i da imamo obavezu da to pravo poštujemo, bez obzira na posledice. Takvi argumenti se često zasnivaju na obziru prema autonomiji građana. Prava su teške, normativne veličine. Ona su, kao što je ranije rečeno, vrsta aduta, što znači da imaju veći značaj od eventualnih dobara koja bi se mogla dobaviti postupanjem u suprotnosti s njima. Nedostatak deontološkog argumenta jeste to što se čini kontraintuitivnim reći da posledice nisu važne, ma koliko bi nepovoljne mogle biti.

Srednja pozicija bi se mogla nazvati slabim konsekvencijalizmom, i ona se zalaže za to da pravima normalno treba dati apsolutnu važnost, ali priznaje da obzir prema posledicama može biti važniji u pojedinim slučajevima. Jedna od osnovnih ideja liberalne demokratije jeste da su svi građani ravnopravni, i da svi imaju pravo da izraze svoje viđenje društva, kakvo jeste i kakvo bi trebalo da bude, a to obuhvata i sve one koji nisu pristalice liberalne demokratije. Pri tom može biti situacija u kojima se od tog principa odstupa, na primer, ako izvesni iskaz predstavlja veliku i neposrednu opasnost po dalje postojanje liberalne demokratije. Slabi konsekvencijalista će se prema slobodi izražavanja mahom odnositi kao prema apsolutnoj veličini u političkom kontekstu, ali će istovremeno ostati otvoren za mogućnost da obziri prema posledicama mogu prevagnuti, ako se pojave naročito teški dokazi koji to podržavaju. Takav konsekvencijalizam neće jasno definisati koliko ozbiljne posledice moraju biti kako bi prevagnule. Po mom mišljenju se mora raditi o specifičnoj i neposrednoj opasnosti po bezbednost države ili pojedinca. Slična ideja bila je jasno formulisana na američkom vrhovnom sudu, u slučaju Brandenburg protiv Ohaja (1969), gde je utvrđeno da je sloboda izražavanja neporeciva, osim kada određeni iskaz ima za cilj „da neposredno ubrza ili izazove protivzakonit postupak u bliskoj budućnosti, a verovatno je da će uspeti da ga ubrza ili izazove.“ Iz takvog principa proizlazi da država ne može delovati unapred, i cenzurisati iskaze koji bi na duže staze potencijalno mogli biti štetni – mora biti verovatno da će iskaz direktno prouzrokovati „protivzakonit“ postupak, i da mora biti reči o neposrednoj pretnji. Možemo, međutim, zamisliti da će slabi konsekvencijalista smatrati da ni iskaze koji u perspektivi mogu predstavljati opasnost, ne treba zaštititi slobodom izražavanja.

Odbrana slobode izražavanja najčešće ne polazi isključivo ni od konsekvencijalističkog ni od deontološkog stanovišta, već se sastoji od mešavine obe vrste argumenata. Često se smatra da demokratija ne može postojati bez velike slobode izražavanja, i time se ta sloboda posmatra kao sredstvo u cilju demokratskog razvoja, a istovremeno se tvrdi da svi imaju pravo na slobodu izražavanja, iako bi se ona mogla upotrebiti za podrivanje demokratije.

Džon Stjuart Mil pruža jednu od najčuvenijih odbrana slobode izražavanja u knjizi O slobodi (1859). Milov liberalizam, što podrazumeva i njegovu odbranu slobode izražavanja, zvanično je konsekvencijalistički utemeljen, ali je adekvatnije posmatrati njegovu poziciju kao mešovitu teoriju s utilitarističkim i deontološkim elementima – a takođe i značajnim dodatkom etike vrlina. Pojam slobode je suštinski kamen temeljac Milove političke filozofije, a ne princip koristi. Mil smatra da mora postojati najveća moguća sloboda za izražavanje i raspravu o svakom stanovištu, koliko god bi se nemoralnim moglo učiniti. Moramo imati apsolutnu slobodu da se izrazimo o svakoj temi, bilo da je naučna, moralna ili teološka. I to nema nikakve veze s brojem pristalica nekog shvatanja: „Kada bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protiv javnog mnjenja, tada celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tom jednom čoveku zapuši usta, nego što bi taj isti čovek, samo kada bi mogao, imao pravo da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Debata i kritika ključ demokratije

felj03_ocp_w380_h300Jasno je da u mnogim slučajevima određeni iskaz može prouzrokovati štetu u vidu povrede prava, kao kada advokat ili lekar prekrše obavezu na poverljivost podataka.

Obzir prema zaštiti ličnih podataka u mnogim će slučajevima postaviti jasne granice slobodi izražavanja. Ima, međutim, i veliki broj složenijih slučajeva, jer eventualna povreda prava zavisi od konteksta u kojem se iskaz pojavljuje. To znači da iskaz koji nije problematičan u jednom kontekstu, može biti kažnjiv u drugom. Milov primer je da mora biti dozvoljeno napisati članak u novinama o trgovcima žitom koji dozvoljavaju da siromašni gladuju, ali da se s pravom može kazniti osoba koja to izgovara pred razjarenom ruljom koja stoji pred kućom jednog od tih trgovaca. U praksi će to uvek biti stvar procene, ali Mil eksplicitno tvrdi da svaki iskaz može izgubiti svoj „imunitet“, ako su okolnosti u kojima se iznosi takve da on predstavlja neposredan poziv na štetan postupak. Takođe je jasno da sloboda izražavanja kod Mila ne obuhvata iskaze koji podrazumevaju kažnjivu prevaru ili prinudu.

Milov princip štete nagoveštava da bi trebalo imati veoma široke okvire slobode izražavanja, i neko će to nazvati „fundamentalizmom slobode izražavanja“, jer joj se daje prednost nad mnogim drugim važnim vrednostima liberalne demokratije. Princip štete, međutim, počiva na uvidu da je sloboda, što podrazumeva i slobodu izražavanja, sama žila kucavica demokratije, i da se stoga ne može potisnuti iz obzira prema drugim dobrim ciljevima.

Razvoj demokratije odvija se preko debate i kritike. Kritika može biti veoma neprijatna. Može se doživeti kao uvreda, ili povreda, čak i kada čovek sam uviđa da je ispravna – ili možda naročito tada. Pojam „kritika“ ima etimološko poreklo u grčkom krinein, što znači razdvojiti, urediti, razlikovati, odlučiti, presuditi, pregledati itd. Kritika ne predstavlja samo dokaz izvesnih tvrdnji, već je i praksa koja ima za cilj razlikovanje odbranjivog od neodbranjivog. Najčešće se pojavljuje u obliku negativne kritike, koja se isključivo usredsređuje na ono što je neodbranjivo, i pokušava da utvrdi greške i nedostatke osoba, grupa, institucija, shvatanja, iskaza i praksi.

Oštra kritika se ne kosi s idejom jednakosti među ljudima, već je, naprotiv, neraskidivo povezana s njom. Ako odlučim da ne kritikujem neku osobu ili grupu zbog stanovišta koje smatram pogrešnim samo zato što verujem da su suviše osetljivi da kritiku prime, upravo se prema njima ne ophodim kao prema jednakima. Nema sasvim objektivnog kriterijuma koji određuje kada kritički iskaz predstavlja uvredu. Stoga se može učiniti da je bolje prikloniti se čisto subjektivnom kriterijumu koji podrazumeva da neko zaista jeste povređen samo na osnovu toga što se oseća povređenim. To je očigledno neodrživ kriterijum, jer je teško da ima ijednog kritičkog iskaza koji niko u bilo kom smislu ne bi mogao doživeti kao uvredu. Ako, na primer, kažem „Marksova teorija o kapitalu je neodrživa“, neko ko se snažno identifikuje s Marksovim teorijama sigurno bi se mogao osetiti uvređenim, ali svakako da ja zbog toga nisam prekoračio nikakvu granicu. Navedimo nekoliko primera s nešto grubljim jezikom: „Volerenga je jadan klub“, „sving muzika je sranje“, ili „ekstremni desničari su retardirani“. Ovi iskazi će nesumnjivo biti uvredljivi navijačima Volerenge, ljubiteljima svinga i ekstremnim desničarima. Pitanje je da li oni s pravom mogu tvrditi da je došlo do povrede, i da li činjenica da se za neki iskaz posle procene može reći da predstavlja uvredu ima posledice po njegov status u svetlu slobode izražavanja.

Pitanje da li je iskaz X uvredljiv svakako je povezano s emotivnom reakcijom primaoca. Ona se, međutim, kao i sve druge emotivne reakcije, može smatrati razumnom ili nerazumnom u odnosu na svoj objekt, jer ćemo jednu reakciju smatrati adekvatnom, a drugu neadekvatnom. Osećaj uvređenosti osim toga obično prati mišljenje da čovek ima razloga da se oseti uvređenim. Taj razlog unosi element racionalnosti koji prevazilazi čistu subjektivnost, i koji se može sagledati iz nešto nepristrasnijeg ugla. Razlog ukazuje na odliku samog iskaza koji treba da potvrdi da je osećaj uvređenosti razumna reakcija. Tada se pomeramo iz sfere čiste subjektivnosti i zalazimo u objektivni, ili makar intersubjektivni prostor. Polazeći od ovoga možemo reći da iskaz X treba smatrati istinski uvredljivim ako se društvo složi s mišljenjem „povređenog“ da je X zaista uvredljiv. Problem je u tome što različite zajednice unutar jednog društva mogu imati različita mišljenja o uvredljivosti iskaza X. Možda će ga religijska zajednica, na primer, smatrati uvredljivim, dok sekularni deo društva neće, ali se tim problemom ovde nećemo detaljnije baviti. U svakom slučaju je jasno da je potrebno nešto više od pukog osećaja uvređenosti. Mora se navesti i razlog zbog kojeg je X uvredljiv, i taj razlog moraju prihvatiti i drugi.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Tolerancija kao osuda

felj04_ocp_w360_h500Sloboda izražavanja može biti u sukobu s drugim pravima, od autorskog prava do zaštite ličnih podataka, i u tim slučajevima će morati da se povuče.

Princip štete, međutim, obuhvataće uvredu samo ako imamo pravo da ne budemo uvređeni. Ako takvo pravo nemamo, a lično smatram da ga nemamo, onda nema ni sukoba prava. Iskazi sami po sebi ne predstavljaju vrstu povrede koju zakoni moraju sprečiti. Svet bi po svemu sudeći bio bolje mesto kada bi se čulo manje iskaza punih mržnje, ali bi svet u kojem su takvi iskazi zabranjeni ipak bio gori od sveta koji ih dozvoljava.

Najvažniji aspekt međuljudske komunikacije nije obzir prema tuđim osećanjima. Uvreda, ili nešto što se doživljava bolnim, nije nužno nešto što treba izbegavati. Sloboda izražavanja je često bolna, ali neretko povređuje upravo one stavove koji to zaslužuju, jer su neodbranjivi. Obzir prema tuđim osećanjima može biti relevantan, i svakako je nemoralno uvrediti nekoga samo uvrede radi, ali takav nemoral ne treba da bude predmet zakonodavstva.

Čini se da je kultura izražavanja, koja je toliko usredsređena na kritiku, veoma netolerantna, a tolerancija je nesumnjivo jedna od najvažnijih vrlina liberalne demokratije. Reč „tolerancija“ potiče od latinskog tolerantia, što znači istrpeti ili izdržati nešto. Tolerancija ima karakter osude (implicitno ili eksplicitno). Čovek može biti tolerantan samo prema nečemu što na neki način smatra pogrešnim, ili u najmanju ruku manje vrednim. Tolerantan je samo ako je kritički procenio da je nešto neodrživo. Ne može biti tolerantan prema sopstvenim shvatanjima, a stoga ni prema tuđim shvatanjima koja su saglasna s njegovim. Svet u kojem se svi slažu u svemu bio bi svet bez tolerancije, jer bi ona bila sasvim nepotrebna. Čovek ne može biti tolerantan ni prema stavovima koje nije kritički razmotrio, nego je prema njima ravnodušan. Da bi nešto „tolerisao“, dakle, čovek prvo mora imati negativan stav prema tome, zatim mora imati moć da to otkloni ili se bori protiv toga i, najzad, mora odlučiti da to ipak ne učini.

Tolerancija zahteva prihvatanje prava drugih da žive drugačije, misle drugačije, i izražavaju drugačije stavove. Ne zahteva da se slažemo sa svima, već samo da ne prisiljavamo druge da žive, misle i izražavaju se kao mi. Naprotiv, tolerancija se uopšte ne kosi sa oštrom kritikom onoga što tolerišemo. To je srž čuvene Volterove formulacije: „Ja se ne slažem niti s jednom rečju koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.“ Volter time hoće da kaže da čovek mora poštovati tuđe pravo da iznese izvesnu tvrdnju, ali da to nije isto što i poštovanje same tvrdnje. Takvo poimanje tolerancije je, međutim, izbledelo u novijem dobu, i sada se smatra da je neophodan pristanak ili „priznanje“ onoga što se toleriše. To je pogrešno razumevanje logike tolerancije, jer je ona moguća samo pod pretpostavkom da se čovek ne slaže s onim što toleriše, i zapravo je izuzetno netolerantno tražiti slaganje sa svim ostalim načinima življenja i mišljenja. Iako istinska tolerancija uvek sadrži element osude, ona počiva na dubljem uvidu u važnost pluraliteta shvatanja i življenja za postojanje individualne slobode i liberalnog društva.

Tolerancija ni u jednom društvu nikada nije bila potpuna, i uvek je bilo izvesnih shvatanja ili iskaza koji se nisu tolerisali. Džon Lok, koji je svojim delom Pismo o toleranciji (1689) bio važan rani zastupnik verske tolerancije, upečatljiv je primer. On ističe da zadatak zakonodavstva nije da utvrdi šta je tačno, a šta netačno, već da samo stvori bezbednost za građane. U skladu s tim Lok tvrdi da verska ubeđenja ne treba da budu predmet političkih regulativa. Navodi, ipak, dva velika izuzetka od tog pravila, i tvrdi da ne treba tolerisati katolike i ateiste, jer su katolici odani stranoj moći, a ateisti ne prihvataju božansku volju koja je izvor prava i morala. U današnjoj Norveškoj ne možemo tvrditi da su katolici i ateisti predmet tolerancije, jer nikome ne pada na pamet da ih prisili da odustanu od svoje vere odnosno nedostatka vere. Tolerancija je u tom slučaju nepotrebna. S druge strane se može reći da se bogohulni iskazi u izvesnom smislu ne tolerišu, jer još imamo paragraf o blasfemiji, pa u tom smislu možemo nametnuti pravne sankcije izjavama tog tipa. Paragraf je „uspavan“, ali je u principu i dalje moguće iskoristiti pravnu zabranu blasfemičnih iskaza

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Razlikovanje između prava i morala

felj05_ocp_w360_h500Liberalno društvo ne sme određivati koja se verska ubeđenja i kritike tih ubeđenja smeju iskazati.

 To znači da čovek ima pravo da ih izražava kako god hoće. Moguće je, na primer, s pravom zabraniti nekoj verskoj zajednici da emituje svoju poruku preko ogromnih zvučnika na određenom mestu okupljanja, ne zato što nam se poruka ne dopada, već jednostavno zato što je zvuk toliko glasan da ometa druge. Pravo slobodnog izražavanja nije pravo na izražavanje u bilo kom kontekstu i bilo kakvim sredstvima.

Poslednjih godina imali smo niz slučajeva u kojima su različite verske zajednice tvrdile da su pojedini iskazi povredili njihovo versko osećanje, bilo da se radilo o romanima, predstavama, filmu ili karikaturi. Iz perspektive principa štete, ovde je ključno proceniti da li postoji pravo koje štiti verska osećanja i uverenja od uvrede. Te grupe tvrde da je sloboda izražavanja legitimna, dokle god pojedini iskaz ne vređa ničija verska ubeđenja. Jasno je kakav će biti odgovor na to pitanje, polazeći od Milovog principa štete. Možda se može reći da povreda verskih osećanja spada pod „štetu“ u širem smislu. Ali kao što smo rekli, princip štete zahteva da se povreda odnosi na nečija prava, a povreda osećanja nije povreda prava. Stoga ne bi trebalo zabranjivati iskaze s takvim učinkom.

Da li su rasistički iskazi dopustivi? Rasizam je kao fenomen u fundamentalnoj suprotnosti s osnovnom liberalnom idejom jednake vrednosti svih ljudi. Stoga bi neko mogao pomisliti da će se liberalizam pozitivno postaviti prema zabrani rasističkih iskaza, i smatrati da ih treba kažnjavati. U liberalnoj demokratiji imamo obavezu da ističemo ideju o jednakoj vrednosti svih ljudi, i da se stoga borimo protiv rasizma, ali zabrana rasističkih iskaza nije rešenje. Protiv njih se pre treba boriti dokazivanjem njihove neosnovanosti. Može biti situacija u kojima rasistički iskazi predstavljaju relativno jasnu opasnost po jednu ili više etničkih manjina, ali će tada izgubiti svoj imunitet sa stanovišta principa štete.

Važno je napraviti razliku između moralne i pravne tolerancije, između onoga s čime se ne slažemo, ali što nećemo napasti moralnom kritikom odnosno pravnim sankcijama. Povredu prava ne treba tolerisati ni moralno ni pravno. Druge vrste povreda, nečijih verskih ubeđenja, na primer, apsolutno treba tolerisati pravno, ali ne nužno i moralno, u zavisnosti od cilja i posledica datog iskaza. Neke druge povrede bi trebalo tolerisati i pravno i moralno. Politički relevantno pitanje jesu granice pravne tolerancije, dok se granice moralne tolerancije moraju prepustiti pojedincu i civilnoj sferi.

Toliko širok princip slobode izražavanja koji nalazimo kod Mila , ima svoju cenu, jer će se ljudi osećati oštećenima i uvređenima, i s vremena na vreme mogu nastajati ozbiljni konflikti. Pojedinci će tvrditi da je ta cena previsoka, da moramo biti pragmatični i „izvagati“ različite obzire. Onda se postavlja pitanje kako je moguće „izvagati“ vrednost slobode izražavanja i vrednost verskih osećanja, na primer. Koje bi merilo trebalo upotrebiti? Za verskog fundamentalistu odgovor je jednostavan, jer će religija uvek biti prva, ali onda se udaljavamo od liberalne demokratije. U istinski liberalnom društvu izvesne slobode imaju status apsolutnih prava koja ne mogu biti predmet „vaganja“ različitih obzira i interesa u drugim pitanjima. Prava se ne uspostavljaju samo zato što je to „korisno“. U okvirima liberalne demokratije potrebni su nam principi koji regulišu sukobe vrednosti. Liberalna demokratija ne može opstati bez određenih osnovnih principa koji se ne mogu potisnuti – ili „vagati“ – te smatrati nevažnim kada nastanu neprijatni sukobi.

Iako sam pristalica pravne tolerancije govora mržnje, nisam nužno pristalica i moralne tolerancije u tom pogledu. Odbrana slobode izražavanja u potpunosti se može pomiriti s oštrom kritikom određenih iskaza i date kulture izražavanja. Liberalna prava građanima omogućavaju prostor za samostalno odlučivanje, što s izvesnim ograničenjima podrazumeva i nemoralne izbore. Sloboda izražavanja ljudima pruža mogućnost da se izraze na način koji može biti bolan ili uvredljiv, iako se time ne postiže ništa dobro. To što je određeni iskaz po svemu sudeći netačan ili nemoralan, nije važno u proceni da li ga treba zaštititi pravom slobodnog izražavanja. Jedan od stubova liberalnog društva je razlikovanje između prava i morala. Dozvoljeno je biti nemoralan, ali je nemoral svakako opet nemoral. Možemo uputiti najsnažniju moralnu kritiku govoru mržnje, ali ga ne smemo napadati zakonima.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Tradicija ograničava izbor

felj06_ocp_w360_h500Ljudi moraju imati pravo da iznose pogrešne ili odvratne stavove, ali čovek takođe mora imati puno pravo da istakne da je to što govore pogrešno ili odvratno.

Takva kritika se u potpunosti može pomiriti s principom da je sloboda izražavanja nepovrediva. Ukratko, neophodno je istovremeno biti svestan dve stvari: da čovek može braniti nečiju slobodu izražavanja, i kritikovati to što govori.

Pojam slobode o kome govorim, naročito se ne obazire na moral. Ne navodi recepte za dobar život, već pokušava da skicira okvire koji su neophodni za mogućnost ostvarenja dobrog života u slobodi. Mnoge vrste dobrog života moguće su unutar tih okvira, ali i mnoge vrste lošeg. Vrednost političke slobode na kraju krajeva sastoji se od doprinosa ličnoj, individualnoj slobodi. Ne možemo staviti znak jednakosti između političke i lične slobode, jer je politička sloboda samo deo, i jedan od mnogih preduslova lične slobode. Ovaj deo knjige naslovljen je „Etika slobode“ zbog toga što ćemo razmotriti kako bi trebalo živeti, i bliže pogledati kako je sloboda povezana s moralom i životnim smislom. Ukratko, razmotrićemo kako slobodi možemo dati realnu supstancu u životu.

Uslovi lične slobode strahovito su se menjali. Tek u novijem dobu životni standard i višak vremena i materijalnih resursa više nije rezervisan samo za nekolicinu, a to slobodu izbora čini najvažnijim aspektom postojanja. U ranijim društvima je životom većine dominirala sasvim drugačija nužnost i borba za opstanak. U poznom modernom društvu, u kojem većina može zadovoljiti osnovne materijalne potrebe, potraga za identitetom postaje glavno zanimanje. Šta ćete postati zahvaljujući svojoj slobodi? Čarls Tejlor piše:

Pitanje kako bi trebalo da živim svoj život dotiče se pitanja kakav život ima vrednost, ili kakav život može ispuniti obećanje sadržano u mojim talentima, ili zahteve koji se postavljaju nekome s mojom darovitošću, ili šta sačinjava kvalitetan, smislen život – nasuprot životu usmerenom ka sekundarnim ciljevima ili trivijalnostima. To je stvar jake procene, jer ljudi koji postavljaju ova pitanja uopšte ne sumnjaju da čovek, sledeći svoje želje i sklonosti, može skrenuti na pogrešan put i ne uspeti da ostvari dostojan život.

Jaka procena je razmišljanje o onome što čovek želi da postane. Jedna od glavnih Tejlorovih tvrdnji jeste da se desila ključna promena u osnovi jakih procena modernog doba. Može se reći da su jake procene u predmodernom ili tradicionalnom društvu posedovale izvesnu prirodnost time što su uglavnom bile određene društvenim kontekstom u kojem čovek odrasta. Tradicionalna društva ljudima pružaju nedvosmislenu definiciju onoga čime bi trebalo da se bave. Tradicija ograničava izbor, i ljudi najčešće imaju malo znanja o drugačijoj vrsti života. U takvim društvima ima manje autonomije, ali je jednostavnije pronaći smisao života jer čovek ne mora da ga traži. U modernom društvu, međutim, društveni kontekst je znatno više pluralistički – ili fragmentarniji – i stoga jake procene gube svoju prirodnost, i sve su više predmet eksplicitnih izbora pojedinca. Pripadnost određenoj grupi i dalje je važna za identitet, ali moderni čovek pripada znatno većem broju grupa od predmodernog. Danas možete biti građanin Norveške, dete vijetnamskih imigranata koje stanuje u Belgiji, fizičar, kreacionista, demokrata, ljubitelj blek metal muzike, homoseksualac i filatelista. Sve će to doprinositi vašem identitetu i povezivati vas s raznim grupama. Okviri jakih procena su znatno labaviji i neodređeniji, i manje je očigledno kakva osoba čovek treba da bude. To ne znači da je svaki izbor jednako dobar. Ima boljih i gorih procena u uspostavljanju identiteta i smislenog života. Ali nije tako jednostavno odlučiti kakvim životom treba živeti. Kako je to Viktor Frankl formulisao: „Za razliku od životinja, čoveku instinkt ne govori šta mora da radi. I za razliku od ljudi prošlih vremena, tradicija mu ne govori šta bi trebalo da radi. On najčešće čak i ne zna šta duboko u sebi želi da radi.“ Upravo zbog toga što je nejasno šta bi trebalo da postane, pozni moderni čovek je obuzet – možemo reći i opsednut – samoostvarivanjem. Sve veća eksplicitna težnja ka samoostvarenju takođe svedoči o individui koja najčešće ne uspeva u potrazi za sobom. Kako je to opet Frankl izvrsno primetio: „Bumerang se vraća samo ako lovac koji ga je bacio nije pogodio cilj, a isto se tako čovek vraća samome sebi i cilja na samoostvarenje samo ako nije uspeo u svom poduhvatu.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Kontrola sopstvenog identiteta

frlj07_ocp_w360_h500Moderna individua je oslobođena stega tradicije, ali je stekla novu odgovornost prema svojoj ličnosti, pre svega odgovornost da bude ta ličnost.

Kako je to Niče formulisao: „Moraš biti ono što jesi.“ Takva individua odnosi se refleksivno prema samoj sebi. Izvesna mera refleksije odlikovala je ljude u svim društvima, ali se ona radikalizuje u društvima čiji su članovi manje vezani tradicijom koja im objašnjava ko su. To znači da pojedinci u sve većoj meri moraju konstruisati sopstveni identitet polazeći od sredstava koja im stoje na raspolaganju, jer jastvo više nije dato. Jastvo postaje nešto što se mora stvarati, nadgledati, održavati, menjati itd.

Ta misao je centralna u poznijoj filozofiji Mišela Fukoa. On odbacuje ideju o postojanju datog jastva koje može funkcionisati kao norma. Nema „esencije“ u koju se možemo uzdati, i stoga je naš zadatak da stvorimo same sebe kao „umetničko delo“. Ne treba pronaći sebe, već izumeti sebe. Takva konstrukcija jastva odigrava se, osim ostalog, i putem onoga što Fuko naziva „askezom“, što znači da subjekt neprekidno radi na samom sebi kako bi zagospodario sobom. Subjekt time radi na sebi dok je okružen nebrojenim strukturama moći koje postavljaju granice tom oblikovanju. Ali te okvire subjekt može prevazići. Fuko posmatra pojedinca kao društvenu konstrukciju, ali konstrukciju sa sposobnošću da stvara samu sebe. Nedostatak Fukoove definicije jeste to što ne navodi principe ili norme obrazovanja jastva. Naprotiv, on odbacuje predstavu o opštem moralu, o praktičnim, opštevažećim principima ili nečemu sličnom. Sasvim je otvoreno šta će jastvo postati. Pitanje je da li je previše otvoreno. Najbliža definicija norme koju nalazimo kod Fukoa jeste životni stil kao privlačna koncepcija pri stvaranju jastva. On sumnja da ćemo ikada uspeti da „sazrimo“. S obzirom na to da nema normi za stvaranje jastva, ono u suštini nikada ne može znati šta je i kuda ide, uvek se udaljava od samog sebe, i shvata oslobođenje kao neprekidan rad na sprečavanju da ostane isto. To je jastvo koje nikada neće uspeti da postane ono što jeste, upravo zato što ne zna – niti ima najblažu slutnju – šta bi trebalo da bude. To je jastvo koje ne uspeva da ispriča koherentnu priču o sebi, jer mu je budućnost sasvim neodređena.

Kao što je Pol Riker istakao, razumevanje jastva zahteva da čovek može ispričati donekle koherentnu priču o tome šta je bio i šta će postati. Posedovanje jastva znači da čovek može objasniti sebe, reći šta je bio, šta će postati, i šta je sada, između prošlosti i budućnosti. A najvažniji aspekt te priče je pitanje: Šta te interesuje?

Smisao i identitet može se uspostaviti samo ukoliko se čovek interesuje za nešto. Nije sasvim jednostavno utvrditi šta to znači. U tom pitanju se slažem s mišljenjem Harija Frankfurta. Interesovati se za nešto znači ceniti to, u širem smislu je to predmet nečije želje, ali želje koju čovek želi da ima. To nije nešto prolazno, već se čovek poistovećuje s time, i smatra to izrazom onoga što jeste. Brigom o nečemu svet postaje smislen i život dobija smer. Kada čovek odluči da je određena želja izraz onoga što jeste, on istovremeno izgrađuje sebe kao osobu. Ono za šta se najviše interesujemo jeste ono što volimo. Frankfurt stoga piše da je ljubav osnov praktičnog razuma i krajnji izvor naših vrednosti. Zahvaljujući tome možemo pripisati vrednost nečemu drugom. Frankfurt preuzima aristotelovsko stanovište da će samo ako izvesne stvari tražimo radi njih samih, i sve ostalo imati nekakav smisao. Čisto instrumentalne aktivnosti dobijaju smisao kada se podrede aktivnostima koje su vredne same po sebi.

Takođe je važno da nisam i suviše svestan sebe kada se interesujem za nešto. Ako me X zanima samo da bih mogao reći samom sebi da sam osoba koju zanima X, činim to iz pogrešnih razloga. Ako, na primer, dobrovoljno pomažem životinjama kojima je potrebno udomljavanje, to je samo po sebi pohvalno. Ali time se mogu baviti iz više razloga: zato što vidim da je životinjama potrebna pomoć, ili zato što samog sebe želim da smatram osobom koja pomaže životinjama. S obzirom na našu ogromnu sklonost ka samoobmani, lako možemo skliznuti s jednog u drugo, ali je velika razlika između postupka izvedenog iz jednog i iz drugog razloga. U prvom slučaju je objekt mog interesovanja u centru moje pažnje, dok sam u drugom ja najvažniji.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Preduslovi smislenog života

felj08_ocp_w360_h500Čovek koji se interesuje za nešto poistovećuje se s time. Filozof Hari Frankfurt smatra da je interesovanje naša vodilja i u pojedinom i u opštem, definišući time ono što jesmo.

Slično kao i Hajdegerova „briga“ (Sorge), interesovanje okuplja sve naše učešće u svetu i u izgradnji sebe. Interesovanje obrazuje jastvo i sve njegove projekte. Ako me nešto istinski zanima, to postavlja granice mom delatnom životu, jer izvesne postupke ni pod kojim uslovima ne bih izvršio. Ta ograničenja onoga što mi je uopšte zamislivo, definišu i granice mog jastva, mog identiteta. I obrnuto, osoba bez tih ograničenja neće imati identitet, jer će ono što u bilo kom trenutku čini biti određeno okruženjem. Kako je to Frankfurt formulisao:

Svaka stabilna odlika volje koju bi mogao imati, proizvod je neličnih, kauzalnih uticaja. Ona ne slede iz toga što želi da bude osoba određenog tipa, ili da se posveti određenoj vrsti života. Ne uspostavlja je njegova volja, već slučajnosti izvan volje. Drugim rečima, njegovu volju u potpunosti određuju okolnosti, a ne njegova suštinska priroda. Nijedna odlika njegove volje nije nužna, pošto nijedna ne potiče iz njegove prirode. To znači da mu nedostaje lična esencija koja bi obuhvatala neophodne uslove za njegov integritet. Uprkos svemu, on nema ličnih granica čiju bi nepovredivost mogao braniti. On u suštini nije ništa. Ono što u svakom trenutku jeste, nije ništa drugo do ono što mora biti, nešto proizvoljno.

Frankfurt tvrdi da su ljudi jedina bića koja su u stanju da sebe shvate ozbiljno, a pod time podrazumeva da je za nas najvažnije da „sve uradimo kako treba“, da otkrijemo šta bi trebalo da budemo i živimo u skladu s tim uvidom. Kao što smo već istakli, identitet i interesovanje neraskidivo su povezani. Da bismo „sve uradili kako treba“ osim ostalog moramo i otkriti svoja interesovanja. Frankfurtovo mišljenje je da bi trebalo da se interesujemo za ono što nas zaista interesuje. On tvrdi da naša interesovanja na kraju krajeva ne zavise od nas, jer ih određuje „nužnost volje“.

Nužnosti volje jesu ono za šta čovek ne može da se ne interesuje. Budući da je podvrgnut nužnostima volje, ima stvari koje čovek ne može da ne uradi ili odbije da uradi. Naša interesovanja u krajnjoj liniji određuju biologija i druge prirodne okolnosti, tako da mi na to ne možemo uticati, tvrdi Frankfurt. Neke nužnosti volje su opšteljudske, dok druge zavise od pojedinca, ali Frankfurt generalno smatra da se ljudi mahom interesuju za iste stvari, jer ima relativno malo varijacija u biološkim, psihološkim i spoljnim uzrocima koji formiraju našu volju. Ako se moramo interesovati za ono što nas interesuje, ako biologija i okruženje skoro u potpunosti određuju naša interesovanja, čini se da nema normativnog prostora na osnovu kojeg se bilo ko od nas može smatrati odgovornim za ono što ga interesuje. Gubimo logički prostor za racionalnu procenu smisla i morala.

Ovo je takođe problematično zbog toga što Frankfurt moral posmatra kao nešto izvedeno, zasnovano na interesovanjima. Ali ima tako mnogo interesovanja. Frankfurt želi da izbegne aspekt morala, jer želi da predstavi moguće preduslove smislenog života, ali smisleni život nipošto ne mora biti moralan život. Kapo u koncentracionom logoru koji vodi najnemoralniji mogući život, može biti predan svom poslu i živeti sasvim smisleno. Ali i biti moralan je oblik smislenog života, a čak i ako takav život nije nužno smisleniji od nemoralnog, ipak je u moralnom smislu bolji.

Trebalo bi da je nekontroverzna tvrdnja da su izvesni načini života bolji od drugih, da je Raul Valenberg, na primer, živeo moralnije od Adolfa Ajhmana. To ne znači da je Valenbergov život bio smisleniji, ili da je on bio požrtvovaniji od Ajhmana. Ajhman se u izuzetnoj meri brinuo o svojim poslovima u organizaciji deportacije Jevreja u koncentracione logore. Kako sam Frankfurt ističe: „U posvećenosti svojim idealima nacista može steći sposobnost prevazilaženja samog sebe, mogućnost samopožrtvovanja, stapanja s velikom zajednicom istomišljenika, ljudi koji se nesebično i hrabro posvećuju onome što smatraju važnim.“ On takođe tvrdi da će uvek postojati određeni broj uzroka onome što jeste i što činite, što znači da niste mogli biti drugačiji ili postupiti drugačije, dokle god je niz uzroka takav kakav je. Za Frankfurta se sloboda stoga sastoji iz svesrdnosti, iz izvršavanja postupaka zato što čovek želi da ih izvršava, i ako pri tom želi tu želju. Kada ste svesrdni, kada vaša volja nije podeljena, kada se u potpunosti interesujete za nešto, uživate sasvim poseban oblik slobode. Veću slobodu od te čovek ne može dostići, tvrdi Frankfurt.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Prihvatljivi i neprihvatljivi postupci

felj09_ocp_w380_h300Polazeći od stanovišta filozofa Harija Frankfurta, čini se da moramo reći da i Valenbergovu želju da spasi što je moguće više Jevreja, i Ajhmanovu želju da što već broj njih sprovede u koncentracione logore treba smatrati nužnostima volje.

Onda logički moramo zaključiti da je Valenberg „sve uradio kako treba“ time što je svesrdno prigrlio svoje želje, i da je Ajhman učinio to isto. Onaj ko poznaje Valenbergovu i Ajhmanovu biografiju neće posumnjati da su se obojica iskreno interesovala za ono što su činili, da su bili svesrdni, i da je to njihovom životu donosilo smisao i identitet. Ali bi takođe trebalo da je izvesno da je Valenbergovo „sve kako treba“ bilo znatno ispravnije od Ajhmanovog, a teoriju koja briše tu razliku teško je ozbiljno shvatiti. Da li je moguća normativna procena Valenbergovog života kao boljeg od Ajhmanovog u okvirima Frankfurtove teorije? Frankfurt priznaje da postoje postupci koji su neprihvatljivi iz moralnih ili drugih razloga, ali je istovremeno teško videti kako se ta razlika između prihvatljivih i neprihvatljivih postupaka može povući u okvirima njegove teorije o slobodi.

Frankfurt je krajnje skeptičan prema mogućnosti da čovek igra aktivnu ulogu u određenju sopstvenih interesovanja. Stoga je jednako skeptičan prema normativnom pitanju za šta bi trebalo da se interesujemo, delom zbog toga što nije na nama da to odlučimo, a delom zbog toga što se na to po njegovom mišljenju ne može odgovoriti ne-cirkularno. Zaključuje da „osnovno i suštinsko pitanje koje čovek postavlja o svom životu ne može biti normativno pitanje kako bi trebalo da živi“, zato što je takvo pitanje smisleno postaviti samo na osnovu odgovora na prethodno pitanje za šta se čovek zapravo interesuje. Procena onoga što nam je važno, za šta se interesujemo i za šta bi trebalo da se interesujemo, nikada ne može poći ni od čega. I razumno je tvrditi da procena onoga za šta bi trebalo da se interesujemo mora doći posle razjašnjenja onoga za šta se zapravo interesujemo. Frankfurt takođe pravi razliku između onoga za šta je „vredno“ interesovati se i onoga za šta nije, ali nije izvesno kako on može povući tu granicu.

Frankfurt je u pravu kada tvrdi da to normativno pitanje ne može poći ni od čega, da se svako razmatranje o tome kako bi trebalo živeti može odigrati samo na osnovu zaliha shvatanja i želja koje su već tu. Kada bismo pošli ni od čega, izbor bi bio sasvim proizvoljan, jer bismo odlučivali bez ikakvog razloga da izaberemo jednu opciju namesto druge. Izbor mora praviti razliku, a ako to treba da bude smislen izbor, mora praviti smislenu razliku. To, međutim, podrazumeva da već imamo predstavu o tome šta je smisleno, što pak podrazumeva da se interesujemo za nešto. Ali to ne znači da se normativno pitanje ne može legitimno postaviti i da se ne može doći do odgovora – a zatim korigovati čovekova interesovanja i život kojim već živi. Frankfurt ipak tvrdi da s obzirom na to da pitanje za šta bi trebalo da se interesujemo zavisi od pitanja za šta se zapravo interesujemo, „svaki odgovor na to pitanje mora poći od očigledno subjektivnih razmatranja“. Ako je to sve što se može reći, onda smo porekli svaku racionalnu osnovu za moralnu pohvalu ili osudu.

Kao što smo videli, Frankfurt definiše slobodu kao saglasje između sklonosti prvog i drugog reda. Takvo saglasje može se uspostaviti time što će se sklonosti prvog reda uskladiti sa sklonostima drugog, ili tako što će se sklonosti drugog reda uskladiti sa sklonostima prvog. Frankfurt se prvenstveno priklanja drugoj alternativi, jer smatra da od nas ne zavisi za šta ćemo se interesovati.

Da li je to ispravno? Iako akter ima pozitivnu identifikaciju drugog reda sa svojim sklonostima prvog reda i postupa u skladu s time, nije očigledno da je zbog toga nužno slobodan. Tvrdim da pored toga moramo imati u vidu i sledeće: da bi bio slobodan, čovek takođe mora biti u stanju da utvrdi da se ne može identifikovati s nekom sklonošću, da može postupiti suprotno njoj, jer ima dovoljno dobrih razloga za to, i da može modifikovati svoju sklonost. I sam Frankfurt priznaje izvesnu mogućnost da čovek svesno može promeniti svoja interesovanja, ali ne objašnjava kako je to moguće, što je utoliko problematičnije ako takva promene ne može biti predmet voljne kontrole.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Odgovornost nije stvar karaktera

felj10_ocp_w360_h500Interesovanja se menjaju. Ono za šta se čovek trenutno interesuje ne mora biti podudarno s nekim prošlim ili budućim interesovanjem.

Istovremeno je za Frankfurta ključno da čovekova interesovanja nisu neposredno podvrgnuta njegovoj volji, niti da se mogu menjati. Čovekovo najosnovnije interesovanje mora biti nešto neizbežno. Samo ako poseduje takav oblik nužnosti, interesovanje može poslužiti kao osnova konkretnog smisla u životu, tvrdi on.

Aristotel tvrdi da niko ne može izbeći da se ponaša u skladu sa svojim karakterom, ali i to je ipak u izvesnom smislu svojevoljno, jer smo mi sami delimično prouzrokovali sopstveni karakter Hari Frankfurt eksplicitno odbija aristotelovsku teoriju, i tvrdi da odgovornost za sopstveni karakter – i postupke koje izaziva – nije pitanje stvaranja ili uzrokovanja tog karaktera, već o „preuzimanju odgovornosti za njega“.

Frankfurtove nužnosti volje vezuju čoveka time što on ne može želeti ništa što već ne želi. To se ipak ne doživljava kao nešto nametnuto, jer čovek i ne želi ništa drugo. Sartrovski rečeno, u Frankfurtovoj teoriji ima previše činjenica a premalo trenscendencije. Više egzistencijalističko ili libertarijansko stanovište priznalo bi da je jastvo u velikoj meri nešto dato, i da ga pojedinac u izvesnom smislu mora prisvojiti, priznajući da je autonomno, ali će libertarijanac ipak tvrditi da akter mora imati sposobnost da prevaziđe to što je dato, da preoblikuje i redefiniše samog sebe, polazeći od radikalnog izbora. Po Frankfurtovom viđenju, mogućnost takvog radikalnog izbora uopšte nije preduslov autonomije, već naprotiv, nešto što podriva mogućnost autonomije. U situaciji u kojoj jastvo ne bi već bilo dato, u kojoj ne bi bilo granica ljudske volje, čovek ne bi mogao da se orijentiše i ne bi imao kriterijume za izbor jastva. Problem je u tome što Frankfurt postavlja oštru dihotomiju u kojoj je jastvo ili u potpunosti dato, ili sasvim nezavisno od svake datosti.

Niko sebe ne može stvoriti ni iz čega. Mi imamo mnoštvo shvatanja o svetu i samima sebi, i niz vrednosti i sklonosti. Tek se za šačicu tih shvatanja, vrednosti i sklonosti iole razumno može reći da je izabrano. Svakako da imamo sposobnost da mnogo šta od toga razmotrimo i promenimo – kao kada se lišimo neke predrasude, ili naučimo da volimo neko jelo – ali je to opet nešto što možemo učiniti samo polazeći od drugih sklonosti, vrednosti i shvatanja koja u suštini nismo birali. Stvaranje sebe ex nihilo jednostavno nije moguće, i ako zahtevamo da jastvo u potpunosti mora biti stvar izbora kako bi čovek bio slobodan, zahtevamo nešto što se nikada ne može ostvariti. Svako stvaranje i modifikacija jastva mora se odigrati na osnovu nečeg već datog. Ne možemo modifikovati samo sklonosti prvog reda, već i drugog, polazeći od sklonosti trećeg reda. Ali će se i te sklonosti trećeg reda zasnivati na nekoj datosti, i nikada nećemo biti u stanju da donesemo bezuslovan izbor koji se ne gradi na već postojećim shvatanjima i sklonostima.

Onaj ko bi želeo da ni iz čega stvori samog sebe biće isti kao i Čovek iz podzemlja Dostojevskog, koji smatra da je sloboda moguća samo pod pretpostavkom potpune nezavisnosti od svake zamislive vlasti ili sile. Postupak je za njega slobodan samo ako se ne može objasniti nikakvim spoljnim uticajem. Pošto svoj razum i osećanja doživljava kao posledice takvog uticaja, istinski slobodni postupci ne smeju zavisiti od njih. Iz toga sledi da istinski slobodni postupci ne smeju polaziti od akterovih želja, sklonosti i vrednosti. Ali to je daleko od našeg shvatanja slobodnog aktera koji izvršava slobodne postupke. Da bih bio slobodan akter, moji postupci moraju u nekom smislu poticati od mene i biti izraz onoga što jesam. A to što jesam ne može se, međutim, shvatiti polazeći od mene samog, apstrahovanog iz okruženja. Kako je to Čarls Tejlor formulisao: „Svoj identitet mogu definisati samo na osnovu fenomena koji nešto znače. Ali isključenje istorije, prirode, društva, potrebe solidarnosti, svega što ne nalazim u samom sebi, znači eliminaciju svih kandidata za ono što ima značenje.“ Sloboda je u krajnjoj liniji sloboda žrtvovanja za svoja interesovanja, a ona nikada ne nastaju u vakuumu. Ali čovek ima sposobnost da porazmisli o svojim interesovanjima, da se zapita da li treba da ih ima, i kako će se žrtvovati za njih. Tako definiše ono što jeste.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Pravedna analiza sebe

felj11_ocp_w360_h500Osim predstave o onome što smo sada, svi mi, izuzev nekolicine najsamozadovoljnijih, imamo ideju i o budućem, boljem izdanju sebe.

Svakako je moguće da postoje ljudi s toliko neadekvatnom slikom o sebi da misle da su savršeni, i bez mogućnosti poboljšanja. Ljudi u izvesnim ekstremnim situacijama, na ivici smrti od gladi, na primer, verovatno ne razmišljaju naročito mnogo o tome kako mogu postati bolji. I pri kraju života mnogi verovatno misle da sve samo može ići nizbrdo, da će čovek neumitno postajati sve gore izdanje samog sebe, kako slabe telo i duh. Ali većina nas je svesna da imamo još da prevalimo pre nego što postanemo ono što bi trebalo da budemo – kao i da nikada nećemo dostići cilj. Može se čak reći da osećamo obavezu prema takvom promatranju sebe. Kako je to Kant formulisao, čovek je jedino biće koje ima uvid u sebe, i koje ima obavezu da taj uvid traži, kako bi time postalo bolje. Kant takođe smatra da imamo razloga da verujemo da će većina nas doći do razočaravajućeg rezultata, uspemo li da sprovedemo trezvenu i pravednu analizu sebe. Prema Kantu, međutim, čovek ima sklonost ka samoobmani, tako da najčešće ne dolazi do istinitog uvida u svoje očajno stanje. Samoobmana će ipak retko kada biti toliko potpuna da ne možemo shvatiti da postoji razmak između onoga što jesmo i što želimo da budemo.

Hari Frankfurt tvrdi da je značaj morala u razmatranju vrednosti i smislenog života znatno precenjen. Tu je možda u pravu, i u svakom slučaju je jasno da postoje i druge vrednosti pored morala, kao i da se ne mogu sve vrednosti podrediti moralu ili se redukovati na njega. Umetničko delo, na primer, može imati neposredno negativnu moralnu vrednost, ali ipak imati veliku estetsku vrednost – prekoračenje morala zapravo može predstavljati estetsku snagu. Ako bismo izbacili moralna prekoračenja iz književnih dela Žana Ženea ili Luj-Ferdinana Selina, istovremeno bismo umanjili njihovu estetsku vrednost. Čak i ako uvažimo estetsku perspektivu nekog dela ili postupka, to ne znači da smo obesnažili moralnu perspektivu. Ništa nas ne sprečava da moralno užasavajući postupak posmatramo kao veličanstveno umetničko delo, i istovremeno smatramo da zaslužuje moralnu osudu ili čak kaznu. Neophodno je istovremeno imati dve misli u glavi, ali one nisu u suprotnosti. Stoga moramo priznati da Frankfurt delimično ima pravo kada kaže da moramo priznati i druge vrednosti osim moralnih u definiciji smisla i vrednosti života, ali to ne znači da moralne vrednosti možemo zanemariti – one su nezaobilazne.

Vaša lična sloboda je sloboda da ostvarite izvesne vrednosti u svom životu, i morate preuzeti odgovornost za njih. Slobodan život ne mora biti naročito smislen, iz prostog razloga što pojedinac može izabrati da besmisleno upotrebi svoju slobodu. Isto tako ni smislen život ne mora biti naročito slobodan, jer pojedinac može pronaći smisao u načinu života u kojem sloboda ne igra veliku ulogu.

Zamislimo ženu koja je doživela verski preobražaj i koja dolazi do zaključka da je živela nemoralnim i bezvrednim životom kao „emancipovana“, te donosi drastičnu odluku da se priključi radikalnom verskom pokretu, uda se i podvrgne muževljevoj volji, jer joj nova vera tako nalaže. Ne sme ni da izađe iz kuće ako nije u pratnji svog muža, i mora skoro sasvim da se pokrije. Ne može da se zaposli i nimalo ne odlučuje o porodičnom budžetu. Ono što je važno za našu temu jeste da je odlučila da se u svemu podvrgne muževljevoj volji. Takva žena zadovoljava kriterijume autonomije utoliko što živi u skladu s vrednostima koje je razmotrila i svojevoljno prihvatila. S druge strane je sebi praktično oduzela prava i živi bez sopstvene volje. Zadovoljava kriterijume minimalne autonomije, i stoga je odgovorna za život koji je izabrala. Na primer, smatrali bismo je akterom sa sposobnošću krivice. Istovremeno ona je izabrala život koji upravo svodi autonomiju na minimum. Autonomija i samoostvarenje nisu nužno podudarni ideali, jer iako je autonomija nužan preduslov samoostvarenja – zbog toga što čovek bez autonomije ne može ostvariti svoje jastvo – nije izvesno da li će to samoostvarenje unaprediti ili sprečiti dalji razvoj autonomije.

Kraj

Izvor:danas.rs/danasrs/feljton

___________________________________________________________________________________________

JAHANJE KONJA OKRENUTOG NAGLAVAČKE…

TAMOiOVDE_________________________________

Najčudnije skulpture na svetu

Magična česma koja lebdi u vazduhu, kralj koji jaše na naopačke okrenutom konju, viseći nosorog, obešeni čovek i džin koji proždire decu, samo su neke od čudnih, bizarnih i zabavnih skulptura, koje pokazuju šta sve čovek može da osmisli i oživi u umetnosti. Neke od njih su postale izuzetno popularne, a neke izazivaju podsmeh ljudi koji prolaze pored njih.

Širom sveta umetnici su za sobom ostavljali skulpture. Neke od njih postale su uvažena umetnička dela, a neke, iako nisu baš umetničke, privlače ogromnu pažnju.

Magicna cesmaMagična česma u Španiji

Jedna od najzanimljivijih je magična česma u španskom mestu El Puerto de Santa Maria. Naizgled, ona lebdi u vazduhu pomoću snažnog mlaza vode, a u stvari postoji skrivena šipka u mlazu vode. Ipak, mora se priznati da je odlična optička varka.

Spomenik Petru Velikom u Moskvi svakako je jedan od čudnijih. Osmislio ga je gruzijski vajar Zurab Cereteli u čast obeležavanja 300 godina od ustanovljavanja ruske mornarice. Podignut je 1997. godine, težak je hiljadu tona i osma je najviša statua na svetu.

Statua Petra VelikogRusku prestonicu „krasi“ statua Petra Velikog na brodu

Od početka je bio predmet kritika. U novembru 2008. godine proglašena je, po izboru Virtual Tourist, za osmu najružniju građevinu na planeti, a 2010. godine časopis Forejn polisi uključio ga ja u svoju listu najružnijih spomenika. Po odlasku bivšeg gradonačelnika ruske pretonice Jurija Luškova sa pozicije, moskovske vlasti su, navodno, toliko želele da se reše spomenika da su ponudile da ga presele u Sankt Peterburg.

Kralj-VaclavČeški kralj Vaclav na naopačke okrenutom konju

Kruže i glasine da je spomenik prvobitno bio osmišljen za komemoraciju 500 godina od Kolumbovog prvog putovanja, ali pošto nije mogla da se nađe američka mušterija promenjena mu je namena u ovu koju i danas ima.

Pomalo komična skulptura češkog kralja Vaclava kako jaše konja okrenutog naglavačke urađena je u Pragu.

Češka prestonica dom je i bizarnih skulptura, od kojih je svakako najupečatljivija skulptura obešenog čoveka na vrhu zgrade.

Kad smo već kod bizarnosti, ništa bolja nije ni ukrasna statua na fontani u Bernu koja prikazuje džina koji jede malu decu. Izrađena je 1546. godine, a treba da predstavlja grčkog titana Hrona koji proždire svoju decu.

Obeseni covek i dzin koji jede decuSkulpture obešenog čoveka i džina koji jede decu u Pragu i Bernu

Malo vedrija svakako je skulptura visećeg nosoroga u Potsdamu u Nemačkoj. Isto tako čudne i pomalo smešne svakako su velika kašika sa višnjom u Mineapolisu, kao i skulptura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji.

Jedna od najunikatnijih statua nalazi se u Melburnu. Spomenik Šarlu le Trobu uglavnom je običan, sem što je okrenut naopačke i „stoji“ na glavi.

Skulptura bebeSkultpura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji

Nadaleko poznata i jedan od najprepoznatljivijih detalja u Briselu je statua dečaka koji gasi požar – Maneken pis.

Veoma zanimljiv je i spomenik biciklistima koji svake godine učestvuju u kultnom sportskom događaju Tour de France. Urađen od aluminijuma i čelika, otkriven je 1995. godine, a konačno ime mu je Le Tour de France dans les Pyrénées.

Skulpture u Melburnu i PotsdamuStatua Šarla la Troba u Melburnu i visećeg nosoroga u Potsdamu

Izvor:rts.rs

Čudne skulpture i spomenici_______________________________

Velika-kasika-sa-visnjomManeken-pisSpomenik-Tour-de-France

 

 

DA PREĐEMO ODMAH NA STVAR……

TAMOiOVDE____________________________________

Vrana – inteligentna graktalica

Vrana ne spada u klasične kućne ljubimce, ali može se videti sve češće u urbanim naseljima.

b42628f79a294675b36162209f86e045_L Često se vezuje za horor filmove, i ne može baš da se pohvali svojim cvrkutanjem i izgledom. Ali, naučna istraživanja pokazuju da su vrane veoma inteligentne ptice.

Vrane pokazuju izuzetnu inteligenciju i sposobnost učenja i prilagođavanja. Na primer, sposobne su da koriste tri vrste „oruđa“ da bi stigle do hrane ili ostvarile neki drugi cilj.

Svakom problemu one prilaze posebno i pokušavaju da saznaju kako najbolje da ga reše.

  Istaživanjima je dokazano da vrane ne samo da koriste „alate“ koje izrađuju od grančica u prirodi, već i prilagođavaju predmete koje nikada ne nalaze u prirodi. Jedno istraživanje je pokazalo da je vrana dovoljno inteligentna da kljunom savije komad žice između dva čvrsta predmeta, da bi dobila udicu za hvatanje crva zatvorenih u duguljastoj plastičnoj posudi.

  U jednom naučnom eksperimentu vrane su pokazale veliku kombinatoriku i sposobnost za korišćenje „oruđa“. Jedna vrana je dobila već savijenu žicu, a druga ravnu. Njihov cilj je bio da izvuku korpicu iz uske cevi. Prva vrana je bez problema izvukla korpicu uz pomoć svoje savijene žice. Druga vrana je savila žicu i zatim izvukla korpicu. Nijedna od dve vrane nikada nije imala žicu u kljunu.

vrana 3 Vrane su se prilagodile urbanim uslovima. U Japanu su bacale orahe na ulice da bi ih automobili pregazili i polomili im ljuske, a kasnije su jele te smrskane orahe.

Naučnike je iznenadilo to što su vrane izabrale upravo deo ulice na kojem se nalazi pešački prelaz. One bi strpljivo čekale da neko od pešaka pritisne dugme za zeleno svetlo i zatim bi bez opasnosti od automobila sakupile svoj plen, koji je prethodno automobil smrskao.

 Vrane mogu da zapamte i dane i vreme kada đubretari odnose smeće, kao i maršutu kojom voze. S obzirom da nisu dovoljno snažne da same otvore kantu za smeće, lete za kamionom nadajući se da će pri utovaru smeća nešto ostati ili da će nešto ispasti tokom vožnje.

 vrana 2Naučnici iz Sijetla su svojim eksperimentom dokazali da vrane mogu da zapamte izgled ljudskog lica. Oni su uhvatili sedam vrana i svaku označili i pustili, a za to vreme su nosili maske. Pet godina kasnije pokazalo se da su vrane reagovale svaki put kada bi ugledale naučnike sa maskom. One ne samo da su graktale na njih, već su ih i napale. Osim obeleženih vrana na naučnike sa maskama isto su reagovale i ostale vrane.

Naučnici smatraju da vrane prepoznaju ljude na isti način na koji se međusobno prepoznaju, ali mogu i detaljno da prenesu drugim vranama informacije što im pomaže da se međusobno upozoravaju. Naučnici zato veruju da vrane međusobno komuniciraju svojim „posebnim jezikom“ i prenose utiske, upozorenja, informacije. Zato čak, i vrane koje se još nisu rodile u vreme kada se eksperiment nad njihovim roditeljima dogodio znaju kako izgledaju maske koje su naučnici tada nosili.

vrana 4Vrane, kao i druge životinje čuvaju svoje zalihe hrane. Ako primete da ih prilikom sakrivanja hrane gleda neka druga vrana, umesto na tajno skrovište vrana plen krije u perje, a zatim odleti na neko drugo mesto i sakrije hranu.

Vrane prenose znanja na sledeće generacije. Zanimljiv je slučaj grada Chathama u Ontariju čiji su stanovnici organizovali masovan odstrel vrana, jer su im one uništavale useve pri svakoj godišnjoj seobi. Prvog dana posle te odluke lovci su ustrelili jednu vranu, a ostale vrane su nastavile svoje putovanje.

vrana 5Danas, generacijama posle ni jedna vrana nije preletela preko tog područja i u potpunosti su promenile svoju maršutu za seobu. Vrane ponekad promene celu maršutu svog putovanja da bi izbegle opasna mesta, a svaka vrana u jatu zna tačno mesto gde je jedna od njih nastradala.

Vrane uspešno razlikuju poznate od nepoznatih glasova ljudi, kao i pozive prijateljskih ptica od ostalih vrsta, pokazala su novija istraživanja. Ove sposobnosti omogućavaju vranama da opstaju u urbanom okruženju.

artnit.net

__________________________________________________________________________________

VRANE NEMAJU PTIČJI MOZAK

images-2013-72968047600_542379945Neurobiolozi istražuju neuronsku osnovu inteligencije vrana

Naučnici su dugo sumnjali da su ptice iz porodice Corvidae, koja uključuje gavrane, vrane i svrake, veoma inteligentne.

Neurobiolozi Lena Vejt i profesor Andreas Nider iz Tubingena demonstrirali su kako mozak vrana proizvodi inteligentno ponašanje kada ptice moraju da donose strateške odluke. 

Vrane nemaju ptičiji mozak. Bihevioralni biolozi ih čak nazivaju „pernati primati“, jer ptice prave i koriste alat, mogu da zapamte veliki broj mesta za ishranu, kao i da planiraju svoje društveno ponašanje u skladu sa onim što ostali članovi njihove grupe rade.

Ovaj visok nivo inteligencije može izgledati iznenađujuće zato što su ptičiji mozgovi izgrađeni na fundamentalno drugačiji način od mozga sisara, uključujući i primata, koji se obično koriste prilikom ovakvih istraživanja.

Istraživači iz Tubingena su prvi koji istražuju moždanu fiziologiju inteligentnog ponašanja vrana. Istrenirali su vrane, tako da izvršavaju testove memorije na računarima. Vranama je prikazivana slika koju su morale da zapamte. Ubrzo zatim, imale su zadatak da izaberu jednu od dve slike na ekranu, dodirujući njegovu površinu svojim kljunovima. Jedna od slika bila je identična sa prikazanom slikom, dok je druga bila nešto drugačija. Ponekad je pravilo igre bilo da vrane izaberu istu sliku, a ponekad da izaberu drugačiju. Vrane su bile u mogućnosti da obave oba zadatka i da biraju odgovarajuću sliku svaki put.

To pokazuje visok nivo koncentracije i mentalne fleksibilnosti koju samo nekoliko životinja poseduje, što predstavlja napor čak i za ljude.

Vrane su bile u stanju da brzo izvedu zadate zadatke čak i kada im je predstavljen novi set slika. Istraživači su posmatrali moždanske aktivnosti u moždanom regionu (nipodallium caudolaterale) sa najvišim kognitivnim nivoom među pticama. Jedna grupa neuronskih ćelija reagovala je posebno kada su vrane morale da izaberu istu sliku, dok je druga grupa ćelija uvek reagovala kada su morali da operišu sa „drugačijim slikama“.

Posmatrajući ove aktivnosti, naučnici su bili u mogućnosti da predvide koja pravila će vrane poštovati čak i pre nego što naprave izbor.

„Mnoge funkcije se odvijaju drugačije u pticama zbog toga što nas duga evolutivna istorija odvaja od ovih direktnih potomaka dinosaurusa,“ rekla je Lena Vejt i dodala: „To znači da ptičiji mozak može da nam pruži alternativni odgovor na pitanje kako se inteligentno ponašanje proizvodi sa drugačijom anatomijom.“

Vrane i primati imaju drugačije mozgove, ali ćelije koje regulišu procese donošenja odluka su veoma slične. One predstavljaju princip koji nastao procesom evolucije. „Baš kao što možemo da izvučemo validne zaključke o aerodinamici, poređenjem veoma različito sagrađenih krila kod ptica i kod slepih miševa, tako isto možemo da dođemo do zaključka o tome kako mozak radi istražujući funkcionalne sličnosti i različitosti u relevantnim oblastima mozga kod ptica i kod sisara.“ kaže profesor Andreas Nider.

Izvor:nationalgeographic.rs

___________________________________________________________________________________

To, da su vrane posebne posvedočuje nam  i stari dobri Ogden Neš.

Da pređemo odmah na stvar.*

VRANA I  ORAO

imagescrow-and-eagleJednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
šacnula ga sa svih strana,
pa reče prva, preko reda:

Znaš, ti si or’o, ja sam vrana,
smatra se, skoro, da si car,
k’o Standard-Oil si sav bez mana –
Što ne pređemo onda na stvar?

Ja sam ti vrana bez gavrana,
zašto da zalud gubimo vreme,
samo ćurana veže zabrana,
Nema dileme za boeme!

I kao ženska i kao ženka
mnogim se čarima mogu da dičim,
nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti – neću da cičim.

Ako te usrećim malim muškarcem –
polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
smejem se zato i dan-danas!

Skinuvši krunu, orao reče
pošto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure veće –
Ali si jedina ptica u gradu.

Ogden Neš

tamoiovde.wordpress.com/2012/02/10/polovni-orao/

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KAMEN PO KAMEN, PALATA IDEALE…

TAMOiOVDE_______________________________

Poštar koji je izgradio hram od kamenčića

TamoiOvde-1_707x571xpostmanpalace2.jpg.pagespeed.ic.p0xrHydcv5TamoiOvde400x631xcheval2.jpg.pagespeed.ic.rXkoMynDdlTrideset godina je  ovaj Francuz proveo gradeći svoj dom iz snova od kamenja koje je usput pronalazio dok je delio pisma.

Ferdinand Čeval, počeo je sa izgradnjom njegove „Palate Ideale” još 1879. godine kada se sapleo o jedan kamenčić. Inspirisan oblikom, počeo je da sakuplja sve više kamenja. 

Stavljao ih je u džepove, a posle kada je počeo da skuplja sve više i više, počeo je da nosi sa sobom kolica i kofu.

Prvih 20 godina proveo je praveći spoljnu stranu palate u malom gradu Dromu u Francuskoj.

Čeval je koristio kreč i malter kako bi spojio kamenje koje je sakupljao za ovu palatu. Radio je sve sam i to noću, jer je danju radio kao poštar. Noću je put sebi osvetljavao samo uljanom lampom.

Gotova palata imala je motive Hrišćanske i  Hinduističke arhitekture, iako to nije bila ideja.

Poštar tu nije stao, u njegovim kasnim sedamdesetim, odlučio je da će napraviti spostvenu grobnicu, takođe od kamenčića, na groblju u selu pored.

TamoiOvdepostmanpalacedetailTamoiOvde864x573xPostmanpalaceterrace.jpg.pagespeed.ic.IM50P22W2f

Ferdinad Čeval tamo je i sahranjen 1929. godine.

Palata je proglašena kulturnim i istorijskim obeležjem 1969, a poštarov lik se štampao na markicama francuske 1989. godine.

Sin jednog običnog farmera, poštar Ferdinand, nikada nije imao neku umetničku ili  obuku za arhitektu.

Ali je zato imao prirodan talenat i istrajnost.

Autor: Đ. M./Photo: Postman Cheval’s Ideal Palace

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde892x572xpostmanpalacepostcard.jpg.pagespeed.ic.n67ka_r-ryIzvor:dnevno.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

 

POJESTI ILI BITI POJEDEN…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden.

Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.

Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe

TamoiOvde-250px-Lophiomys_imhausiOvom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.

Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može).

Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.

 Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.

„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“

Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.

Acokanthera-saveznik-grivastog-pacova

Acokanthera – saveznik grivastog pacova

Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu.

Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.

Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.

Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.

Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu.

Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.

Slatke, male bubamarice…bubamara

nauka.rs_____________________________________________________________________________________

ETO TAKO!

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dani vikenda su posebni. Ili bi ih takvim valjalo načiniti. Za sebe. I one druge nam drage.

Potrebno je malo dobre volje, nešto truda, sjaja u očima, bojadisanja i htenja deljenja.

Nemoguće. Moguće.

Delim Ovde sadržaj jednog baš subjektivno skockanog „paket aranžmana“.

A Tamo, obojite svoj svet, čarobnim i lepim. Na volju vam.

Da.

BERMET IZ KARLOVACA(ovde)

KARLOVAČKI KUGLOF (oh, ne pominjite KOH…) 

SMAK KONCERT (ovde)

Bora*S

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

KEC U RUKAVU KARLOVAČKI KUGLOF 

Ne može se sa sigurnošću tvrditi gde i kada je nastao ovaj, jedino izvesno, najstariji modelirani kolač. Svojataju ga Nemci, Francuzi, Italijani i Austrijanci.

Ipak, reklo bi se da ga najbolje prave i promovišu žene iz Sremskih Karlovaca.

TamoiOvde-kuglof_karlovacki_333689774

Karlovački kuglof

  Neki opet tvrde da su Francuzi za kuglof saznali tek kada se Marija Antoaneta, ćerka carice Marije Terezije, udala za prestolonaslednika Francuske, Luja XVI i tom prilikom u miraz donela nekakvu čudnu modlu.

  Onda opet, jedan od najstarijih likovnih prikaza kuglofa potiče iz XV veka i to na slici na kojoj je poslednji mađarski kralj Matija Korvin prikazan za trpezom na kojoj centralno mesto zauzima, pogađate, upravo kuglof. U Českoj i Slovačkoj ovaj kolač nazivaju Babovka, u Italiji Panetone

 Poljaci takođe tvrde da je kuglof njihov tradicionalni kolač. Ipak, nedavno je u okolini Beča pronađena keramička modla iz rimskog perioda, potpuno istovetna kao ove današnje, što je Italijnima odmah dalo povoda za tvrdnju da je kuglof ipak originalno njihov izum.

  Bilo kako bilo, reklo bi se da sremice ipak najbolje prave i promovišu ovaj modelirani kolač, pa je on na ovim prostorima s razlogom postao ponovo veoma popularan i to pok nazivom „Karlovački kuglof“. Ovo se posebno odnosi na onaj recept po kome se u testo dodaje i malo čuvenog Karlovačkog  bermeta. 

  E tako! Zbog toga mi s punim pravom smatramo ovaj kolač našim, Vojvođanskim brendom.

 Zanimljivo je i to da je do pred sam kraj XIX veka srednjem i onom nižem staležu bilo skoro sasvim nemoguće da ispeče hleb ili kolač u svojoj kući. U to vreme, domaćice su same mesile testo koje su onda nosile u gradske ili seoske pekare, koje su uslužno vršile pečenje istih. Samo su one bogatije porodice i aristokratija imale u kući ognjište sa pekarom. Pogađate, da je u to vreme modla bila takođe velika retkost, pa se kuglof na trpezama imućnih smatrao oznakom prestiža.

 Zahvaljujući karlovčankama, kuglof se danas često nalazi na trpezama vojvođanskih domaćica. Veoma je popularan jer je sam po sebi prikladan za razne prilike. U belu kafu, čaj ili mleko za doručak ili užinu, dok je uz crnu kafu, čašu vina ili kakvog dobrog likera, idealan je kao dezert. U tom slučaju, nepisano je pravilo da se čokoladni kuglof služi uz crno vino ili kafu, dok se beli i/ili voćni kuglof služi uz čašu belog vina ili čaj.

Važno je spomenuti i recepturu za izradu ove vrlo kvalitetne i za sve prilike pogodne poslastice. Svaka domaćica ima neki svoj omiljeni pristup izradi i neku svoju omiljenu recepturu: s čokoladom, s suvim voćem, s alkoholom (najčešće bermetom ili kakvom dobrom voćnom rakijom), s makom, s višnjama, s bundevom, s marcipanom….

Ipak, od skora postoji jedan krajnje originalan i izvesno naš, pravi Vojvođanski recept za „Slani kuglof sa slaninom“.

Cvrc, da vidim sad te Italijane što će to da nam ospore. Ha, odoh odma’ da ga isprobam.

Autor: mr Mirjana Maksimović /visitserbia.org

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________