KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

tamoiovde-logo

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

jt4vdgrf-1351814592-1-650x400Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

LEPOTA ZELENIH KROVOVA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

NORVEŽANIMA  DRVEĆE RASTE NA KROVOVIMA

k1  Zeleni krovovi za mnoge od nas su nepoznati fenomen, ali u norveškim selima, to je dugogodišnja tradicija koja postoji od Vikinga.

   Sve do 18. veka, kada su izmislili šindre, većina ljudi je imala krov SOD, na kome je raslo cveće, žbunje i drveće.

Dakle, kuća je bukvalno bila spojena sa prirodnim  pejzažom.

Sa uvođenjem valovitog gvožđa i drugih trajnih krovova, ova lepa tradicija je zaboravljena, ali pre nekoliko decenija, romantični entuzijasti su odlučili da joj daju drugi život. Osim toga, oživljavanje zelenih krovova je i zbog sve većeg interesovanja za muzejom pod otvorenim nebom, odmorom u zemljanim  kućama i pokretom na očuvanju životne sredine.

Dakle, sod krovovi bili su osnova dizajna mnogih kulturnih i privrednih institucija u Norveškoj, a imaju dobru alternativu savremenim materijalima.

k3 k2 k44 k5

drunov.ru

______________________________________________________________________________________________________________________________
P.S.

19042013703TamoiOvde

Foto: Bora*S

Lepi su krovovi im TAMO.

No, jedan i OVDE, za trku imamo.

Bora*S

SPAVA SA PSIMA DA SE NE SMRZNE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

  Žalosno!
Marija Radosavljević (44) živi na samo šest kilometara od centra Čačka u potpunoj bedi – bez struje, vode i grejanja, a zaboravljenoj od svih, preti joj opasnost da se smrzne. Redakciji Kurira javile su se komšije iz naselja Konjevići, koji kažu da bi je odavno pronašli zaleđenu da ne spava sa psima i živinom.
– Marija je ometena u razvoju i od oktobra prošle godine živi sama. Majka, koja je brinula o njoj, zbog bolesti se nalazi u Beogradu, u bolnici. Njih dve su i ranije živele na ivici bede, od hrane koju sakupe po kontejnerima. Ona ne može sama da vodi brigu o sebi. Svako jutro najpre odem do Marijine kuće da vidim da li je živa ili se smrzla. Kako je moguće da u ovom gradu ne postoje institucije i službe koje se brinu o ovakvim ljudima? Ukoliko nadležni nešto hitno ne preduzmu, Marija neće preživeti ovu zimu – priča komšinica Branka Vukašinović i dodaje da su radnici Centra za socijalni rad u Čačku poslednji put Mariju posetili pre više od šest godina, kada su joj oduzeli petnaestogodišnju devojčicu.
– Sa hladnoćom se borim tako što spavam u kaputu, s kapom na glavi, a da nije pasa koji me greju, sigurno bih se smrzla. Volela bih kada bi ova kuća mogla nekako da se renovira jer ne mogu da napustim životinje o kojima brinem – priča Marija, s kojom u jednoj hladnoj sobi žive tri psa, živina i patak, koji je star i nepokretan.
D. Čeković

U čačanskom Centru za socijalni rad kažu da su upoznati sa situacijom u kojoj se nalazi ova žena i ističu da je od te ustanove pred novogodišnje praznike dobila paket i novac za drva. Takođe, direktor Zoran Belčević navodi da Marija prima i socijalnu pomoć od 6.000 dinara.

 Izvor: Kurir