MOST OD TRAVE…

Malo selo u Peruu održava tradiciju staru više od hiljadu godina.

Svake godine, lokalno stanovništvo koje živi na obe strane kanjona reke Apurimak u Peruu, koriste tradicionalne tehnike kako bi obnovili most Kesvačaka koji spaja dve obale.

 Izgradnja čitavog mosta traje tri dana, ali to nije najimpresivnija stvar.

Ono što je stvarno neverovatno je to da od materijala koriste samo travu!

Trava po imenu Kojo se bere i sakuplja, a potom plete u sitne pletenice koje se posle naknadno isprepletavaju u jake kanap. Svi se udružuju i rastežu kablove od trave kako bi dobili elastrčnost. 

Most se svake godine ruši i ponovo pravi na ovoj lokaciji i to je tradicija koja je ostala još od vladavine Inka u ovim područjima. 

Pogledajte kako izgleda pravljenje mosta od trave.

Izvor:srbijadanas.com

___________________________________________________________________________________

TITIKAKA, JEZERO U OBLACIMA…

NEOBIČNO JEZERO TITIKAKA – odmor na ostrvima od trske

Ploveća ostrva, muškarci koji štrikaju i nebo na dohvat ruke: na jezeru Titikaka, na visini od 3.800 metara, čoveku se čini kao da se nalazi u nekom drugom svetu.

 

 Jezero Titikaka se nalazi u Andima, na granici Perua i Bolivije, na nadmorskoj visini od oko 3.800 metara. Zauzima površinu od 8.288 kvadratnih kilometara i duboko je 280 metara. To je mesto gde pripadnici naroda Uru prave ploveća ostrva od trske. Ne može se sa sigurnošću tvrditi koliko ih tačno ima, možda oko pedesetak.

 Stanovnici ih povezuju i razdvajaju zavisno od raspoloženja. Ukoliko dođe do svađe, naprosto preseku užad. Na ostrvu Kantati, meštani su napravili kolibe za turiste, prve na plovećim ostrvima.

 Gosti spavaju pod krovom od trske, u krevetima od trske između zidova od trske, a rano ujutru gledaju kako meštani  vade ribu iz mreže.

 Dok stoji na obali ostrva Takile i posmatra talase kako udaraju u stene, čovek bi na trenutak mogao da zaboravi da je reč o jezeru, koje se, nalik na uzburkano more, pruža sve do horizonta. Međutim, koliko god da je klima oštra, toliko su blagi ljudi, koji šapuću na jezicima ajmara, kečua ili na španskom jeziku.

 Na ostrvu Takile štrikaju i muškarci – videćete ih kako vam, sa iglama u rukama, kamenitim stazama dolaze u susret, nakratko podižući pogled u znak pozdrava. Kapu za turiste ištrikaju za tri dana, a tradicionalni čulo (kapa kakva se nosi u ovim krajevima) za nekoliko nedelja. Mladići nose čulo sa belim „bombicama“, a devojke sa šarenim. 

 Na seoskom trgu se nalazi Umetnički zanatski centar. Kape, rukavice, torbe i kaiševi jarkih boja predstavljaju ono najbolje što Peru ima da ponudi. Čak je i UNESCO odao priznanje stanovnicima ostrva Takile za rukotvorine od tekstila.
 

 Na ostrvu Suazi, u severnom delu jezera, nalazi se ekskluzivni ekološki hotel. Pijaća voda se dobija iz jezera, struja i topla voda se dobijaju od sunca, a krompir iz povrtnjaka. Ovde su turisti takoreći sami sa jezerom, mogu da odveslaju da bi gledali kolonije kormorana ili da leže na suncu i posmatraju kolibrije koje lebde iznad čašica cveća. Dalije, margarete, žute ruže, beli ljiljani, artičoke, mandarine, plodovi kaktusa…  

 Jedna od legendi o jezeru Titikaka kaže da je starica prolazeći pored jedne kuće zamolila stanare da joj sačuvaju glineni krčag. Oni su ga, međutim, otvorili i prosuli vodu iz njega. Voda je sve više rasla, a starica se pretvorila u barsku pticu. „Od tada postoji jezero Titikaka“, kažu seljaci sa Ostrva sunca (Isla del Sol).

 Na vrhovima brežuljaka seljani stavljaju fetuse lama u krilo majke zamlje Pačamame da bi im krompir dobro uspevao. Ovo ostrvo u južnom bolivijskom delu jezera Titikaka je mesto oko koga se pletu brojne legende, između ostalog i o svetim izvorima i dugim tunelima koji vode sve do Kuska, stare prestonice Inka. Za mesec dana, koliko mu treba da bi prevalio ovaj put, čoveku posedi kosa, kaže legenda. Na ivici puta rastu divlje trave, od kojih se šire omamljujući mirisi.

 Biljka muna je navodno odlična protiv visinske bolesti.

Za domaće stanovništvo Isla del Sol predstavlja pravu apoteku. Čak i životinje ovde imaju lekovitu snagu, pa tako zmije leče bolove u leđima, a gušteri zubobolju.

 Legenda kaže da su prve Inke Manco Kapak i njegova sestra Mama Okljo upravo na ovom ostrvu osnovali carstvo naroda Inka. Danas ovamo dolaze turisti, sedaju na kamene blokove oko žrtvenog stola, gde su prinošene žrtve još u vreme civilizacije Tivanaku, nastale davno pre Inka.

 Izvor: superodmor.rs/M.A./V.M.B./foto: flickr.com

---

 

TIBET, POSLEDNJA KARIKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Tibet, zvuči kao nešto šire od geografskog pojma

Ali, kao šta?

Ubedljivo je tumačenje jednog Nemca koji je posle dvadeset godina provedenih u “tibetanskim šumama i manastirima”, već kao budistički sveštenik i sa odgovarajućim imenom Lama Anagarika Govinda, pisao : “Važnost tibetanske tradicije za naše vreme i duhovni razvoj čovečanstva jeste u tome da je Tibet poslednja živa karika koja nas spaja sa civilizacijama iz daleke prošlosti. “Egipat, Mesopotamija, Grčka, Inke i Maje” izgubljeni su za naše znanje, osim nekih oskudnih fragmenata.

“Opet, preživele stare civilizacije Indije i Kine” prožete su mnogim slojevima različitih kulturnih uticaja, tako da je teško, ako ne i nemoguće odvojiti različite elemente i prepoznati njihovu izvornu prirodu. “Srećom, nešto je ostalo. “Tibet duguje prirodnoj izolaciji i nedokučivosti (koja je u poslednjim vekovima pojačana političkim uslovima) što je uspeo ne samo u održavanju već i očuvanju živih tradicija iz dalekih prošlosti, znanja o tajnim snagama ljudske duše i najvišim dostignućima ezoteričnih učenja indijskih svetaca i mudraca.”

Autor knjige “Tibetanska medicina” Sreten Petrović kao dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Južne Azije i urednik za nauku, imao je “zdravstvenih teškoća nepoznatih lekarima savremene medicine” i zbog toga je pristao da ode kod tibetanske lekarke na periferiji Nju Delhija. Taj susret mu je doneo izlečenje i fascinaciju Tibetom. Ovaj feljton preneće neka od objašnjenja misterije za kojima je autor tragao godinama i koja je sakupljao.

Odveli su me u naselje Sarvi Prija Marg, na periferiji Nju Delhija, tibetanskoj lekarki Dolkar Kangkar koja je trebalo da me oslobodi neobičnih zdravstvenih tegoba nepoznatih lekarima savremene medicine.

Dr Dolkar Kangkar – Tibetanska doktorka koja je izlečila Sretena Petrovića

Vi se plašite kupatila, progovorila je.

Žene koje su me dovele, glasno su se nasmejale, na Tibetankinom licu pojavio se blagi, a na mom kiseli osmeh, ali tvrdnja koju je ona glasno izgovorila u deliću sekunde odagnala je sve moje sumnje da su me doveli vračari. Tvrdnja je bila tačna, a nastala je ovako. Posle jednogodišnjeg boravka u Indiji zaboleli su me zglobovi na rukama, zatim je počelo kočenje mišića.

Kad god bih na dotrajalom teleksu pripremao izveštaje za redakciju, suze su mi tekle niz lice. Lekari čiju sam pomoć zatražio nisu mogli da mi pomognu i morao sam da se vratim u Beograd. Posle tri sedmice, koliko su me ispitivali u najboljoj beogradskoj bolnici, oprezno, da me ne uvrede, lekari su me pitali: jesam li ja doista od nečeg bolestan?

U međuvremenu, bolovi u zglobovima i mišićima su se smanjivali, a kad su potpuno prestali, odlučio sam da pokušam ponovo i krenuo sam nazad. Na domaku Delhija, dok su piloti pripremali avion za sletanje, iznenada me je zabolela leva ruka. U prvi mah sam pomislio da je bol odraz podsvesnog protivljenja povratku u Indiju, ali kad sam u kabini ugledao pramenove magle bilo mi je jasno da je avion ušao u niske monsunske oblake i da mene ruka boli od vlage.

U Delhiju istorija se ponovila. Bolovi su se pojačavali iz dana u dan, mišići su bivali sve ukočeniji i evo sada sedim pred tibetanskom lekarkom, kažu vrlo poznatom i cenjenom, koja mi, umesto dijagnoze, saopštava da se plašim kupatila. Tačno je, priznao sam. Ali zašto? Kad se okupate, imate utisak da vam vetar duva kroz zglobove.

Ni ta rečenica nije sadržavala nijedan element koji bi se mogao nazvati dijagnozom u onom smislu u kojem sam ja navikao da ih čujem, ali je, takođe, bila neverovatno precizan opis stanja u koje sam dolazio kad god bih se okupao. I to je tačno, opet sam priznao. Ali zašto? Kakvu vodu pijete? Pitala je. Zbog opasnosti od ameba pio sam prokuvanu vodu, proceđenu kroz naročiti kamen. Ispostavilo se da je takva voda bez mineralnih soli neophodnih kostima. Regeneracija zglobova nije potpuna… Na površini zgloba levog ramena imate rupu. Hrskavica upada u tu rupu, zateže tetive, tetive zatežu mišiće. (Rendgenski snimak napravljen kasnije u bolnici savremene medicine pokazao je da je tibetanska lekarka bila upravu.

Četiri puta dnevno tokom sledeća tri meseca tucao sam tibetanske lekove kuglice, pretvarao ih u prah, pio ih sa “što toplijom vodom” i “na što prazniji stomak”, najmanje pola sata pre doručka, ručka i večere i kasno uveče. To je zakon za uzimanje tibetanskih lekova). Lekarka mi je zatim pročitala i “puls” moje supruge. Rekla je:

Vama nedostaje deo želuca. Šteta je što su vam to isekli. Mogli smo da vas izlečimo! (I to je bilo tačno. Tri godine pre pregleda kod Tibetanke, ona je bila podvrgnuta hirurškom zahvatu poznatom u medicini kao “bilrot II”. Lekari su joj isekli veći deo želuca, jer su samo na taj način mogli da prekinu krvarenje iz perforiranog čira. Život joj je visio o koncu. Spasli su je u poslednjem trenutku.

Gruba i brza analiza istorije nauke neumoljivo je otkrivala da postavljanje dijagnoze čitanjem pulsa prevazilazi nivo razvoja savremene medicine. Otkuda onda to znanje tibetanskoj lekarki?

Naviknut da razmišljam u okvirima sopstvenog vremena i prostora, sedeo sam zbunjen pred pripadnicom druge civilizacije i tražio očiglednu grešku u svom poimanju sveta. Gruba i brza analiza istorije nauke neumoljivo je otkrivala da postavljanje dijagnoze čitanjem pulsa prevazilazi nivo razvoja savremene medicine.

Otkuda onda to znanje tibetanskoj lekarki? Počeo sam da joj postavljam pitanja, ali me je ona prekinula i predložila da razgovaram sa njenom majkom dr Lobsang Dolmom, najpopularnijom lekarkom tibetanske medicine. Potražio sam odgovore u intervjuima sa dr Dolmom, ali se broj pitanja samo povećava. Razgovarali smo više puta, kad bi ona sa severa Indije, iz Daramsale gde živi većina tibetanskih izbeglica, došla u Nju Delhi.

Njeni odgovori bili su toliko van sveta u kojem sam živeo da se više od jedne decenije nisam usudio da objavim te intervjue, jer nije mogla, niti je umela da mi pomogne da nađem važnu kariku-odgovor na neizbežno pitanje:

“Otkud pripadnicima jednog od najzaostalijih naroda na svetu nauka koja se graniči sa naučnom fantastikom i prevazilazi najviša znanja savremene civilizacije, otkud im za zapadnu medicinu potpuno nepoznato znanje o uspostavljanju dijagnoze čitanjem 20 osnovnih vrsta pulseva, otkud im formula kojom veoma otrovni tečni element živu, poput alhemičara, pretvaraju u lekoviti sastojak.

izvor: www.znanje.org

---

 

TAMO VREDI OTIĆI – PERU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________

PERU,  ZEMLJA PUNA MISTERIJA

Od prašnjavih pustinja, do bogatih prašuma, arhitekture i fascinantnih arheoloških nalazišta ova zemlja nikoga ne ostavlja ravnodušnim

I dalje je nepoznato kako je izgrađen ovaj drevni grad

Tamo vredi otići.

Ukoliko ste spremni da napravite pauzu od sjaja velikih evropskih metropola i zaplovite u vode malo manje komercijalnog turizma, a u sebi imate barem mrvu avanturističkog duha, ovo je prava zemlja za vas.

Lima
Lima, glavni grad Perua, možda je najbolji primer drastičnih kontrasta s kojima se u ovoj zemlji možete susresti na svakom koraku. U samom centru grada imaćete priliku da pazarite najpoznatije svetske brendove u prodavnicama kojih se ne bi postideli ni najveći evropski gradovi, dok će vas samo nekoliko kilometara dalje zaprepastiti tužni prizori nemaštine i siromaštva.

Glavni grad Perua Lima prepun je kontrasta

Na prvi pogled Lima možda i nije najlepši grad koji ste videli. Ali ako zagrebete ispod slojeva magle, prašine i saobraćajne buke, pronaći ćete jednu potpuno drugačiju sliku ovog grada i naići na zavidan broj zanimljivih muzeja, vila, baroknih crkava i noćnih klubova.

Burna istorija

Peruanci često nose tradicionalnu nošnju

O narodima koji su u Peruu živeli pre Inka malo se zna. Brojne arheološke iskopine svedoče o civilizacijama koje su se tamo nastanjivale i 4.000 godina pre nove ere. Inke su pokorili španski osvajači s Franciskom Pizarom na čelu u 16. veku, koji su ih, gladni zlata, skoro uništili, uspostavljajući vicekraljevinu Peru. Nezavisnost je ova zemlja ponovo stekla 1821. godine, da bi u današnje vreme izgradila relativno stabilan demokratski sistem.

Kuhinja za avanturiste
Malo ljudi zna da se peruanska kuhinja smatra jednom od najboljih na svetu. Mešavina različitih kultura i priliv imigranata iz raznih delova sveta doveli su do mešanja ukusa sa četiri različita kontinenta i rezultirali izobiljem ukusnih jela, koja zadovoljavaju potrebe i najvećih gurmana. Jedan od najpoznatijih peruanskih specijaliteta je seviće – jelo od ribe u limunovom soku, a ukoliko ste avanturistički nastrojeni, probajte i pečeno morsko prase, koje se u pojedinim delovima zemlje služi kao specijalitet u posebnim prilikama.

Od pića nemojte zaobići čaj od kokinog lišća – ima efekat sličan kafi, a smatra se da je dobar u sprečavanju raznih bolesti, i inka-kolu, peruanski pandan koka-koli.

Maču Pikču
Maču Pikču, izgubljeni grad civilizacije Inka, koji se nalazi na 2.430 metara nadmorske visine, sagrađen je oko 1450. godine, a napušten samo stotinak godina kasnije, kada je velika epidemija malih boginja pokosila stanovništvo. Zbog teško pristupačne lokacije, španski osvajači nisu uspeli da ga pronađu i unište, a za njegovo postojanje saznalo se tek 1911. godine. Misterija njegove izgradnje i dan-danas golica maštu svetskih arheologa i istoričara.

Ovo mesto krije mnoge tajne: priče o mističnom kamenju sa čudotvornim moćima, tajnim tunelima i podzemnim prolazima dugim i po nekoliko stotina kilometara, ljudskim žrtvama prinošenim starim bogovima… Obilazak ovog mesta, koje je proglašeno jednim od novih sedam svetskih čuda, i obližnjeg grada Kuska neizostavan je deo posete Peruu.

Naska linije
Još jedna od nerešenih misterija Perua, koju ne smete zaobići na svom putovanju, jesu Naska linije, vidljive jedino iz vazduha i nacrtane neverovatnom preciznošću. Na površini od oko 80 kilometara prostiru se dugačke linije i slike životinja i ljudi, kojima se ni dan-danas ne zna namena.

Razne teorije, priče i legende ispredaju se o njima, pa su se čak pojavile i tvrdnje da su one delo bogova, vanzemaljaca, džinova… Naučnici veruju da crteži mogu biti povezani s religijom ili astronomijom, ali njihova svrha i način nastanka i dalje su obavijeni velom misterije.

Izvor: Stil

---