VI VOLITE, KAŽU ONE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

GITARA

A šta ćemo, kažu oni,

Kada čun taj brzo tone 

I kada nas pandur goni?

– Vi veslajte, kažu one.

fotografija:cooliranje.com

Ali kako, kažu oni,
Da se suze sad ne rone,
Kako mržnji da odzvoni?
– Vi spavajte, kažu one.

Kako da nam, kažu oni,
Bez napitka budu sklone
Lepe žene? – Glas im zvoni:
– Vi volite, kažu one.

18. jul 1838.

MUŠKARAC I ŽENA Muškarac je najuzvišenije stvorenje. Žena je najdivniji ideal. Bog je stvorio presto za muškarca; Za ženu oltar. Presto slavi; Oltar sveti. Muškarac je um. Žena je srce. Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav. Svetlost oplođava; Ljubav oživljava. Muškarac je snažan zbog razuma. Žena je nepobediva zahvaljujući suzama. Razum ubeđuje; Suze smiluju. Muškarac je spreman za svako herojstvo. Žena za sve patnje. Herojstvo oplemenjuje; Martirijum uzdiže. Muškarac ima nadmoć. Žena izbor. Nadmoć znači sila; Izbor predstavlja pravo. Muškarac je genije. Žena je anđeo. Genije je neizmeriv; Anđeo neopisiv. Težnja muškarca je najviša slava. Težnja žene je krajna vrlina. Slava čini sve što je veličastveno; Vrlina čini sve što je božanstveno. Muškarac je kod. Žena je jevanđelje. Kod popravlja; Jevanđelje usavršava. Muškarac razmišlja. Žena sanja. Razmišljati znači imati u glavi larvu; Sanjati znači imati na čelu aureolu. Muškarac je okean. Žena je jezero. Okean sadrži biser koji kiti; Jezero je pesma koja zadivljuje. Muškarac je orao u letu. Žena je slavuj što peva. Leteti znači gospodariti prostorom; Pevati znači osvajiti Dušu. Muškarac je hram. Žena je sakrarijum. Pred hrmom skidamo kapu; Pred sakrarijumom klečimo. Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava; Žena, gde nebo počinje.

 

---

Viktor Igo – Biografija

Viktor Igo, veliki francuski dramski pisac, pesnik, romansijer, najznačajniji predstavnik romantizma, rođen je 26.2.1802. godine u malom gradu Bezansenu.

Njegov otac Leopold, iako sin drvodelje, postaje Napoleonov general i stiče titulu grofa, Sa svoja dva brata, Viktor Igo često prati oca na ratnim pohodima po Italiji, Španiji.

Sa petnaest godina pobeđuje na konkursu za poeziju francuske Akademije  zbirkom “Nove  ode i različite pesme” (1822), u kojima veliča burbonsku dinastiju. Dobija Legiju časti i platu od kralja Luja XVIII. Prvi roman “Han Islanđanin” Viktor Igo napisao je 1823. godine.Tri godine kasnije objavljuje “Ode i balade” (1826)  i  drugi roman “Bug- Žargal”. Sledi drama “Kromvel” (1827) koja je značajnija zbog Predgovora , u kome se Igo  zalaže za osećajnost u književnosti, umetnosti uopšte ubeđen da se može delovati snagom reči, istovremeno suprostavljajući se  racionanom, klasicističkom držanju do forme. Taj predgovor, iako drama nije imala naročit uspeh  pokrenula je i zaoštrila  tinjajuću  borbu između klasicista i romantičara, liberal i  konformista, rojalista  i  republikanaca. Sledeća Igoova drama “Ani Robsar “ (1828)  takođe nije imala naročit uspeh kao ni “Marion Delorme”, koja je prvo zabranjena i skinuta sa repertoara zbog kritike monarhije koje su u njoj izrečene,a odmah,  sledeće godine bila izvedena bez ikakve cenzure, ali i bez uspeha.

Nakon  tri pokušaja V.Igo je  izabran u Francusku akademiju (1842), što mu je omogućilo da se  vrlo aktivno  uključi u politički život . Postaje  pir de frans (Kao u Engleskoj lord) a odmah potom kada ga je Luj Filip  postavio za genealoga, ulaskom u Visoke odaje još intenzivnije  kritikuje plemstvo, postaje vatreni borac protiv smrtne kazne, socijalne nepravde , bori se  za slobodu štampe, za ujedinjenu Evropu, jedinstven evropski novac, trgovinu bez carina, države bez granica, prava malih naroda…Od 1829. godine do 1840. objavio je i pet zbirki pesama.  Bio je  predsednik prvog kongresa Svetskog mira koji je održan u Parizu, 1848. godine. Istovetne ideje zastupao je i kao pisac, a kada su mu zamerali radikalnu kritiku društva, optuživali ga za borbeni socijalizam, odgovarao je: “Ja težim višem čovečanstvu, višoj veri, društvu bez kralja, čovečanstvu bez granica. Veri bez knjige.

Da , borim se protiv sveštenika koji prodaju laž, protiv sudija koji čine nepravdu!”  Viktor Igo, u mladosti  katolik, rastrzan između političkih pogleda svojih roditelja, oca koji je bio ateistički republikanac, i majke katoličke rojalistkinje, postaće  i ostaće do kraja života republikanac kome je važna  sloboda mišljenja.No, uticaj  majke nije bio zanemarljiv u njegovom životu. Bila je protivnica njegove veze sa Adel Fuše, te se Igo oženio njome tek posle majčine smrti. Iako je njegov brak, u kome je imao četvoro dece, dva sina i dve kćeri sa vrlo tragičnom sudbinom( sinovi su umrli, jedna kćer se udavila, a druga završila u ludnici)  opstao, do smrti zakonite žene 1868. godine, za Igoovu muzu smatra se Žilijet Drue, njegova ljubavnica, glumica koja je posle jedne predstave u kojoj je igrala po Igoovom tekstu zauvek ostavila pozorište i posvetila život jednom od najvećih pisaca. Vodili su intenzivnu prepisku.

Kada je Napoleon III, koji se vratio u Francusku 1848. uspeo da bude izabran za predsednika Republike, a zatim 1951. posle državnog udara, proglasio se za cara, Igo ga je optužio da je izdao sopstvenu zemlju, Vatreni republikanac, Igo je morao te godine da pobegne iz svoje domovine, prvo u Brisel, pa na Džerzi i na kraju na ostrvo Gernzi , mesto Otvil Haus, gde je ostao do 1870. godine. Odbio je  da se vrati 1859. godine, kada je Napoleon III izdao opšte pomilovanje. Znao je da bi njegov povratak u Francusku značilo  povlačenje kritike na račun cara, promenu mišljenja o caru. To veliki pisac, autor pamfleta “Mali Napoleon“, “Kazne” nije hteo da učini.

Vratio se u Francusku tek 1870.posle pada Napoleona III, uspostavljanja Treće republike.

Zanimljivo, Viktor Igo u vreme izganstva uspeo je da ubedi vladu kraljice Viktorije, a i  kraljicu da šestorici Iraca koji su osuđeni na smrt zbog terorizma, atentata na kraljicu, preinači kaznu. Ta odluka na koju je uticao, izazvala je  uklanjanje smrtne kazne iz portugalskog, kolumbijskog i ženevskog ustava.
Zahvaljujući svom delu, prvo romanu “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu” (1831) koji je odmah preveden na sve svetske jezike,Viktor Igo je postao omiljen, vrlo popularan,. Njegova spisateljska slava je rasla, roman  je izazvao i najezdu turista koji  su dolazili da vide  Bogorodičinu crkvu, mesto zbivanja priče. Od tada Frncuzi uspostavljaju stalnu i veću brigu  u očuvanji  kulturnih spomenika. Prilikom rekonstrukcije,, roman je pomogao svojim detaljnim opisima da se to uradi što vernije.

Napisao je veliki broj drama , romana , pesama, između ostalog još i “Rabotnici na moru” (1866) “Čovek koji se smeje” (1869) “Jadnici” (1862 ) , “Dvadeset treća” (1874), drama “Kralj se zabavlja” “Angelo” (1835)  “ Ruj Blaz” (1838) … Zvali  su ga Zvonik, Himalaji, Mon Blan, Vulkan. Bio jedan od retkih pisaca uopšte u svetu, jedini u francuskoj književnosti koji je doživeo  počasti i izraze dubokog poštovanja  kao što je bila proslava njegovog 80- tog rođendana. Tada je pedeset hiljada dečaka i devojčica, đaka, uz zvuke “Marseljeze”  i pola miliona savremenika, odraslih, defilovalo ispred zgrade u kojoj je živeo, a on je stajao na balkonu. Kuća je sada muzej Viktora Igoa. Stanovnici ostrva Genzi su u znak sećanja na njegov boravak, u Kendi vrtovima  podigli slavnom piscu bistu. Viktor Igo umro je 22.maja 1885.

Dva miliona ljudi, poštovalaca njegovog dela, njegovog društvenog angažovanja, humanističkih stavova  koračalo je na pogrebnoj povorci ovog velikog Francuza , od Trijumfalne kapije do Panteona gde je sahranjen.U toj povorci bili su predstavnici Srbije, Sima Matavulj, minister spoljnih poslova, profesori Velike škole koji su u jednom trenutku pustili golubove da polete u čast velikom piscu.
Testament kojim je priličnu ušteđevinu ostavio sirotinji i zahtevom da njegova sahrana bude najskromnija, da se izgovori samo jedna molitva, jer on “veruje u Boga”možda deluje zbunjujuće s obzirom da je Vatikan mnoga njegova dela stavio na Spisak zabranjenih knjiga. ( Katolička crkva je zbog “Jadnika” napala Viktora Igoa 740 puta.) Smatrao je da će vera nestati , a da će ljudi večito verovati “u boga, dušu, i odgovornost”. 

 Viktor Igo  i  Srbija

Jovan Jovanović Zmaj, prevodio je Igoa, divio mu sa, bio je i član upravnog odbora za podizanje spomenika  velikom francuskom piscu u njegovom rodnom gradu, Bezansonu.        

 Viktor Igo  je u jeku srpsko turskog rata 1876. godine održao je u francuskoj Skupštini govor “Za Srbiju!” Tim govorom želeo je da skrene  pažnju evropskim vladama na žrtve i ubijanje  stanovništva ( žena i dece ,civila) u Aleksincu,ali i bugarskim gradovima Plovdivu, Balaku. Napisao je i jednu pesmu o Srbima , Srbiji “Rasrđeni Dunav” ( nalazi se u zbirci pesama “Orijentalke”). Prvi put 1848. godine pozorišna trupa iz Zagreba izvela  je  Igoovu dramu“Emilijana” ( u prevodu Jovana Sterije Popovića)  u Srbiji.

O delu

Viktor Igo bio je slavan, ne samo u Francuskoj. Ta slava i poštovanje naročito  se rasplamsala posle objavljivanja  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”.

Strasna ljubavne priče sa nesrećnim završetkom u kojoj su žrtve zanosna Esmeralda i nakazni Kvazimodo , ali i Klod Frola, Kvazimodovog dobročinitelja koga će nakon što shvati da je nedužnu devojku okrivio i osudio na vešanje Kvazimodo gurnuti sa zvonika.  To je priča o katedrali na čijim zidovima se nalazi reč  “sudbina”, početna inspiracija  autoru . U romanu je francuski velikan ovekovečio  “knjigu od kamena”, opisom fasada, a zatim čitaoca proveo kroz sve ćoškove Bogorodičine crkve, kao simbol srednjovekovne  umetnosti i trajanja.

Bilo bi nepravedno svesti ovaj roman na ljubavnu priču jer istovremeno, kroz sudbine i  karaktere junaka Igo oštro kritikuje tadašnje francusko društvo, pokazujući lice i naličje Pariza..Kao što opisuje junake, nesrećnog Kvazimoda, Frola , Esmeraldu, njihovu životnu priču, isto tako opisuje crkvu, sve promene kojima je bila izložena, opirući se zubu vremena  i ljudskom nemaru. Igo primećuje da crkvu nisu skrnavili samo revoliucionari i vandali, već i umetnici, ubeđeni  da je ulepšavaju. Svi junaci, sem Luja XI (1423-  1483),  koji je bio vrlo uspešan kralj ,ali  surov,  poznat  po tome što je izmislio neke  sprave za mučenje i  Pjera Grengoara, pesnika tog vremena, plod su piščeve mašte.

Pomama za Igovim delom  “Jadnici”  ne može se uporediti sa bilo kojom knjigom u to doba, a to interesovanje nikada  nije ni prestajalo. Kada je belgijska izdavačka kuća “Lakroa i Verbekhoven” štampajući poglavlja romana pola godine pre njegovog objavljivanja,( bila je to vrlo uspešna markentinška kampanja ) svih pet tomova bili su vrlo čitani, traženi, čekani . Postalo je bestseller . Sam Igo govorio je da je uvek želeo da napiše “kritički pamfet protiv ljudske patnje, bede i neznanja”. Pet tomova ovog moralističko-humanističkog romana je  freska francuskog društva posle Francuske revulucije , Napoleonovih ratova. Roman je saga o iskupljenja, ljubavi, suosećanju  glavnog junaka Žana Valžana, njegovog nastojanja da posle devetnaest godina robije, krađe svećnjaka, velikodušnosti sveštenika koji ga optužbom neće vratiti na robiju, već svojim gestom potpuno promeniti; učiniti plemenitijim, spremnim da se žrtvuje za nesrećne, bolesne, obespravljene, ugrožene, onih koji trpe, nadi…

Iako je tadašnja kritika imala mnoge zamerke: počev od nemoralnosti junaka, preterane sentimentalnosti, neskrivene naklonosti prema revoluciji, knjigu su čitali svi, čekali u redovima da se knjižare otvore…Mnogi kritičari smatraju da je “Dvadeset treća” (“Vandeja se buni”) najbolje Igoovo delo, no činjenica je da “Jadnici”, “Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu “ plene  pažnju i  danas.  

Studio Volt Dizni je 1996. adaptirao i snimio  “Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu”. Najpoznatijjom ,  do sada , i najuspešnijom  adaptacijom “Jadnika”  smatra  se mjuzikl  kompozitora Kloda Mišela Šenberga i tekstopisca Alana Bublila. Postavljen u Barbikon centru u Londonu 1985. godine. Roman je pretočen u mjuzikl o prijateljstvu, odanosti,  prkosu.  Dve godine kasnije na Brodveju su takođe postavili ovaj mjuzikl  postao je hit, kao što se desilo u još četrdesetak zemalja.

Poznata je ekranizacija koji je režirao Bili Ougust, a glavne uloge su imali: Lajam Nisan, Džefri Roš, Kler Dejns.
Po najčuvenijem delu  V. Igoa “Jadnici”,2012. godine   napravljen još jedan film, mjuzikl. Reditelja  je Tom Huper. Glavne uloge u ovom filmu igraju : En Hatvej, Hju Džakmen, Rasel Krou, Amanda Sejfrid . Traje 157 minuta i nominovan je za 8 Oskara. Film  je 2013. godine  dobio samo tri Oskara i to za: šminku i frizuru, miks zvuka, a En Hatvej je dobila Oskara za najbolju sporednu ulogu.

smrtnakazna.rs

---

***

– Muškarac ima samo jednu sigurnu ljubav,  ljubav svoje majke.
– Čovek što više zna, to više pati.
– Društvo neumoljivo odbija od sebe dva staleža ljudi: one koji ga napadaju i one koji ga čuvaju.
– Kada ne bi bilo žena, dijamant bi bio samo običan kamenčić.
– Ko je zamišljen nije besposlen. Rad može biti vidljiv i nevidljiv.
– Muža ne drže u kući deca, nego ženina mudrost.
– Nije teško biti dobar, teško je biti pravedan.
– Ništa nije umreti, strašno je živeti.
– Snovi stvaraju budućnost.
– Svaki sporazum između istine i laži uvek je na štetu istine.
– Veličina jednog naroda ne meri se brojem, kao što se veličina čoveka ne meri stasom. Njegova mera je količina inteligencije i vrline koje poseduje.
– Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna.

ŠETNJA

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.

Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.

Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…

Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

vojvodinacafe.rs

---

---

 

Priredio: Bora*S

ZAOSTAVŠTINA JEDNOG „POKVARENJAKA“…

ATANASIJE STOJKOVIĆ

Pre dva veka, on je pisao o flogistonu kao supstanci koja prenosi toplotu, prema tada popularnom naučnom konceptu koji se kasnije pokazao pogrešnim. I koji je, zatim, sasvim iščezao. Sto godina posle toga, u brdo usred sibirske tajge koje je nosilo njegovo ime neobičnom snagom udario je ogroman meteor. I odmah zatim, sasvim ispario. Još sto godina kasnije, svi drugi njegovi tragovi potpuno su izbledeli.

Reprodukcija: Pavel Đurković, dr Atanasije Stojković, pisac i profesor Univerziteta u Harkovu; Galerija Matice srpke, Novi Sad

Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka, danas se imenom i prezimenom u Srbiji pominje samo u najtežim pitanjima na televizijskim kvizovima jer se čini da je javnosti gotovo sasvim nepoznat.

Stojković je napisao prvi roman na srpskom jeziku, kao i prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla, a njegov intelektualni ugled je bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije.

Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime.

Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi.

Šta to nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem?

Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.

Njegovo životno delo predstavlja „Fisika“ koja je u periodu 1801– 1803. izdata u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. U duhu vremena, bavio se raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane – između ostalih i prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na teško razumljivom slavenoserbskom jeziku, roman je ipak stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima.

„Mada je deo jednog danas uglavnom prevaziđenog prosvetiteljskog literarnog koncepta, i sama Stojkovićeva Fisika je primer čini se još uvek nedovoljno korišćenih potencijala literarizacije naučnih žanrova“, kaže Goran Korunović sa Katedre za komparativnu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, objašnjavajući kako Stojković nije za srpsku literaturu važan samo kao autor prvog romana na srpskom jeziku.

Međutim, upravo u doba najveće slave „Aristida i Natalije“, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, Stojković na sve načine pokušava da dođe do novca, od krijumčarenja do krupnijih podvala. Ne dobija mesto na katedri za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju.

No, bez uspeha. Na kraju dobija mesto profesora na novom Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, sve se više bogati, da bi u Besarabiji dobio od cara jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Međutim, rđave glasine brzo dolaze za njim. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike.

Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojković čak pokušava da Srbe, koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj „spahiluk“ u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetstvo ni pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkovića. Posle jedne posete Habzburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojković 1813. gubi položaj rektora na univerzitetu i napušta mesto profesora.

Čini se da Stojković zasluženo stiče glas „zlog naučnika“, no, kad se uporedi sa drugim velikanima nauke koji nisu baš briljirali na moralnom planu, ipak je čudno kako je zaboravljen, bar zbog „kapitalnog dela“ koje je bez sumnje „ostavilo veliki trag u našoj kulturi i nauci“, kako o Stojkoviću pišu istoričari nauke Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović. U tom smislu se može porediti i sa Isakom Njutnom, koji je, osim kao utemeljivač moderne fizike, poznat i po retko lošem karakteru. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta.

Biće da brisanju zaostavštine ovog pokvarenjaka ipak nisu najviše kumovali njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, veštačkom tvorevinom koju je razumela samo građanska elita, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. I u tome je uspeo.
To je odložilo štampanje Vukovog „Novog zaveta“ i pobedu njegovih ideja sve do 1847. godine – punih pet godina pošto je Stojković preminuo kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, nesvestan da se u verovatno najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Potonji potpuni poraz veštačkog slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio.

Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na veštački slavenoserbski jezik kojim se nije govorilo u narodu, a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Autor: Slobodan Bubnjević/ Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________

HEROINA, PA ČISTAČICA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

NA SNIMANJU FILMA O MILUNKI SAVIĆ

KO je zaista bila Milunka Savić – žena sa najviše odlikovanja u Prvom svetskom ratu?

 Da li je bila ljuta na državu koja joj se na herojstvu zahvalila tako što joj je po završetku rata dala posao čistačice u Hipotekarnoj banci?

 Šta ju je motivisalo da usvoji troje dece i odgaji još 30 mališana kojima je želela da pruži mogućnost obrazovanja, iako je sama bila nepismena?

Ovo su samo neka od pitanja kojima se bavi igrano-dokumentarni film radnog naziva „Milunka Savić“, čija je premijera planirana na RTS 5. oktobra, kada se navršava 40 godina od smrti jedne od nekolicine žena koje su se u Prvom svetskom ratu borile rame uz rame sa muškarcima.

Poligon protivterorističke jedinice u Lipovičkoj šumi ugostio je ekipu filma za snimanje jedne od poslednjih scena u kojoj regent Aleksandar Karađorđević (Branislav Trifunović) odlikuje Milunku (Tanja Tačić) Karađorđevom zvezdom. Poligon se nalazi u „ulozi“ Grčke gde je princ 7. januara 1917. godine, na Jovandan po starom kalendaru, posetio srpski kamp i odlikovao Milunku. U ulozi vojnika nalaze se pravi kadeti Vojne akademije koji, preuzimajući puške, bajonete i ostalu opremu karakterističnu za Prvi svetski rat, kroz osmeh primećuju: „Ovo je savremenije od onog što mi sad imamo“.

A da je i priča o Milunki i danas aktuelna govore crtice iz njene biografije. U Balkanski rat prijavila se kao Milun Savić, da bi nakon ranjavanja u grudi bilo otkriveno da je žena. Dozvolili su joj, ipak, da nastavi borbu jer je pokazala izuzetne bombaške sposobnosti, što je i potvrdila uhapsivši 23 bugarska vojnika u toku jedne noći.

– U jednom periodu o Milunki Savić se ništa nije pisalo, a u sledećem, od nje se pravila superheroina – kaže autorka filma Slađana Zarić. – Moja želja je da napravimo istinitu priču o njoj, a ne mit. A činjenice govore da je Srbija imala desetak žena vojnika u vreme kada žene u Evropi i u svetu nisu imale gotovo nikakva prava. Njihova pojava je bila revolucionarna i veoma bitna za emancipaciju žena.

Uprkos činjenici da je Milunka iz Prvog svetskog rata izašla kao najodlikovanija žena, kad su puške odložene – zaboravljena je. Zaposlila se kao čistačica u Hipotekarnoj banci, gde su joj čak prigovarali da ne čisti dobro. Milunka, ipak, nije poklekla – odgajala je ćerku, ali je usvojila još troje dece, a na desetine školovala.

– Birala je bistru decu iz svog sela, kojima je želela da pruži priliku da se obrazuju. Tako je podigla oko tridesetoro mališana. A veoma je teško živela – jedna unuka nam je ispričala da su jedva čekali da se razbole kako bi dobili pomorandžu. Srbija ju je zaboravila, ali ne i Francuska. Tamo je 1931. doživela sve počasti koje nije u svojoj otadžbini, a i danas, u Muzeju Velikog rata kod Pariza deo izložbe posvećen je njoj. A mi nemamo ništa. To je apsurd – kaže Zarićeva.

Upravo zbog toga značajno je što RTS snima ovaj film, smatra Branislav Trifunović.

– Nismo imali mnogo žena heroja, a Milunka je jedan od njih. Imamo naviku da zaboravljamo ljude koji zaslužuju pažnju. Možda nikad nećemo naučiti da pamtimo, ali možemo bar da pokušamo – kaže Trifunović.

Sliku o Milunki u dokumentarnom delu filma rasvetljava oko 25 sagovornika, među kojima su istoričari i članovi njene porodice. Igrani deo boje ratne scene, među kojima je i scena torpedovanja broda u 3D animaciji. Sve je, kaže rediteljka Ivana Stivens, u službi portretisanja Milunke.

– Krenuli smo od gomile neproverenih podataka, a onda polako otkrivali njenu ličnost. Želeli smo da pokažemo kakva je zaista bila. A bila je hrabra, energična, odlučna. Osetljiva na nepravdu. I nežna i čvrsta. Svojeglava i plemenita. Izuzetna žena.

 GLUMA TEŽA OD VOJSKE

LIK Milunke Savić dočaraće nam kadetkinja Vojne akademije Tanja Tačić, koja i fizički podseća na ratnu heroinu. Scene u kojima baca bombe, puca iz puške, uskače u rov, Tanji nisu teško pale, ali nešto drugo – jeste.

– Ovo je novo i lepo iskustvo za mene, ali moram priznati, malo naporno zbog čekanja. Posle ovoga, nikad ne bih bila glumica – kroz osmeh kaže kadetkinja. – Ali drago mi je što se snima ovaj film. Na Akademiji ništa nismo učili o Milunki, a njena biografija je zaista impresivna.

Ona je žena heroj.

Marija DEDIĆ | 16. jun 2013./ novosti.rs

---

---

POSLEDNJA klapa RTS-ovog dokumentarno-igranog filma pod nazivom “Milunka Savić – heroina Velikog rata”, pala je u utorak u Apatinu, a premijera je zakazana za ponedeljak u 21.00 na RTS 1 (J. Bekić | 02. oktobar 2013. / novosti.rs/)

---

---

MILUNKA SAVIĆ: HEROINA, PA ĆISTAČICA

 Buran život srpske Jovanke Orleanke, koja je bila nosilac Karađorđeve zvezde i dva ordena Legije Časti

Milunka Savić 1916. godine

  VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

– Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

  Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena je 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Kada je počeo Balkanski rat 1912. prerušila se u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata i otišla kao regrut Milun na front. Bila je bombaš i jurišnik.

  Preživela je devet ranjavanja, albansku golgotu, oporavak na Krfu i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika.

  Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca.

  Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

– Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije – Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece – kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

– Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću „Ivan Milutinović“. Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu – priča Milunkin unuk.

PIŠTOLJ U TORBICI – MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže „šarca“. On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima – priča Milena Stankov.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

– Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece – priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja – Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

– Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila – dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

– Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena – postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad „nadničara“ – priča Dejan.

U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

– Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću… Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod „Pelivana“ na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima – priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

– Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine – kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.

Marko Lopušina /12. mart 2011. 20:58 / novosti.rs

---

---

MILUNKI SAVIĆ MESTO MEĐU VELIKANIMA 

 Zašto je zastala već pokrenuta inicijativa da se Milunka sahrani u Aleji zaslužnih na Novom groblju u Beogradu. Najhrabrija Srpkinja počiva u privatnoj grobnici

Milunka Savić počiva u grobnici na kraju groblja / Foto: A. Stevanović

 MILUNKA Savić, jedna od najvećih srpskih heroina, nije sahranjena u Aleji velikana već u porodičnom grobnom mestu, na Novom groblju u Beogradu. Takođe, nije bilo nikakvih državnih, niti vojnih počasti. Sahranila ju je porodica.

 Po priči Milunkinog unuka Dejana Stankova, porodica je 5. oktobra 1973. obavestila Skupštinu grada Beograda da je Milunka Savić preminula i dobila odgovor da sačekaju sa sahranom koji dan. Čekali su nekoliko dana, a potom je o svom trošku sahranili u porodičnom grobu. Iz Skupštine grada Beograda im se nikada više niko nije javio.

  – Moja baka Milunka, kao i majka Milena Stankov sahranjene su, zapravo, na ratničkoj parceli broj 101. To je naša porodična grobnica, u kojoj je baka sahranjena 1973. godine, a moja majka 1987. Prilikom sahrane bake Milunke govorili su visoki oficiri JNA i predstavnici Društva za negovanje spomenika i tradicija oslobodilačkih ratova – kaže unuk Dejan Stankov.

  Svedočeći u emisiji Olivere Kovačević na RTS vojni istoričar Milovan Prelević, koji je govorio na sahrani, rekao je da je sramota da je srpska heroina sahranjena u privatnoj grobnici, pored ograde na kraju Novog groblja u Beogradu.

 U sredu je ekipa „Novosti“ obišla Novo groblje i pronašla grob u koji je sahranjena Milunka. Na nadgrobnoj ploči piše: „Milunka Savić Gligorević, nosilac Karađorđeve zvezde 1890-1973. Kći Milena Stankov 1924-1987.“ Rodbina je na crni mermer položila zeleni venac sa porukom: „S poštovanjem i ljubavlju Milčiki Savić – potomci 1912-1920. Novi Beograd“

Žena heroj sa 13 svetskih i najviših srpskih odlikovanja živela je poslednjih godina u bedi. Primala je 1969. pomoć od Jugoslovenske investicione banke, a Skupština grada Beograda joj je 1970. poklonila mali stan na Voždovcu. Posle toga je država zaboravila. Srpska heroina danas u Srbiji ima samo dva spomenika. Prvi je otkrila u aprilu 1991. Skupština grada Beograda na njenoj kući, na kraju Voždovca, a drugi je novembra 1995. otkrio premijer Mirko Marjanović u Jošaničkoj banji.

Kako u srpskoj istoriji nema boljeg primera nacionalnog herojstva od Milunke Savić, RTS i Olivera Kovačević su pokrenuli inicijativu da se Milunka Savić sahrani u Aleji velikana.

– Tu ideju smo preneli Skupštini grada Beograda i gradonačelniku Draganu Đilasu. Oni su prihvatili ideju, ali su napomenuli da će to i uraditi ako se porodica Milunke Savić sa time složi. Do danas odgovor od porodice nismo dobili i ta ideja nije realizovana – kaže Olivera Kovačević.

– Prvi put od „Novosti“ čujem za tu ideju. Nama se niko iz RTS i Skupštine grada nije obraćao, niti je tražio naše mišljenje. Mi kao direktni naslednici Milunke Savić prihvatamo ovu inicijativu. A verujem da tako misle i Milunkini rođaci iz Kraljeva i Čačka – rekao nam je vidno iznenađen Dejan Stankov.

Kompanija „Novosti“ podržava ideju RTS i Skupštine grada Beograda da najhrabrija Srpkinja, žena borac za slobodu srpskog naroda, bude uz državne počasti sahranjena u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

M. Lopušina/10. oktobar 2012./novosti.rs

---

---

SPLETEN VENAC SRPSKOJ HEROINI MILUNKI SAVIĆ

U Crnoj Gori pokrenuta zanimljiva akcija obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet. Andrija Markuš sabrao 24 pesme posvećene srpskoj Jovanki Orleanki

Milunka Savić

SRPSKA Jovanka Orleanka, junak iz ratnog i mirnodopskog vremena, Milunka Savić nije zaboravljena u Crnoj Gori.

 Zanimljiva akcija povodom obeležavanja četiri decenije od smrti heroine kojoj se divio svet, kojom rukovodi poznati arhitekt i pisac Andrija Markuš iz Podgorice, ide u više pravaca.

 Svakako najznačajniji poduhvat je knjiga „Radenkov hajduk Milunka Savić“, koja je već u elektronskoj formi spremna za štampanje.

– Na moj poziv dvadeset i četiri pesnika iz Crne Gore napisali su po pesmu o junakinji iz Balkanskih i Prvog svetskog rata, podvižnici iz vremena mira koja je podizala trideset i dvoje siromašne dece, radeći najobičnije poslove i kao čistačica, zaboravljena, ali nikada obeshrabrena – kaže za „Novosti“ Andrrija Markuš. – Među autorima je i mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije.

Markuš se pismima obratio i na dve važne adrese u Srbiji.U obraćanju Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom Irineju Andrija Markuš predlaže da se pokrene postupak kanonizacije Milunke Savić, podsetivši na Milunkine reči: mene otac nije učio da ubijam, već samo da se branim. A branila je, navodi Markuš i svoju zemlju i svoj narod. Kao i Sveti Petar Cetinjski, koji je sabljom branio svoj narod od istrebljenja, kao i Sveti Đorđe kopljem, a u miru blagošću i najvišim humanim i moralnim vrednostima.

PRIZNANjE KOLIKO može ljudsko biće u telu žene, učinila je Milunka, i u tome joj nema ravne. Knez Lazar postade Sveti car Lazar i Nemanja postade Sveti Simeon…Milunka Radenkova, predskazanjem rano nazvana Radenkov hajduk, sa neviđenim žrtvovanjem u miru,postala je srpska majka Tereza, pre Tereze. Ostaje nam da mi to priznamo – kaže Markuš.

Uvaženi književnik dalje podseća na reči generala Emila Geparta, koji je ranjenoj Milunki u Bizerti rekao: „Sine ozdravi što pre, Francuska te moli“. Šest godina u rovovima, devet puta ranjena, dvanaest puta odlikovana. Primila je dve Legije časti iz ruku maršala Franše d’Eperea i generala Morisa Saraja. Jedina je žena u svetu okićena francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom. Njoj u čast bile su spuštane na pozdrav zastave francuskih pukova iz bitaka kod Argoa,Liježa, Verdena i Marne…

– Milunki su Britanci dodelili Orden Svetog Majkla, Rusi Svetog Đorđa Pobedonosca, Srbi dve Karađorđeve zvezde i dve Obilićeve medalje za hrabrost. A tek njena herojstva u miru, kada je i više nego što je mogla davala da pomogne siromašnima. Sve do svoje smrti.

Ponosna i dostojanstvena, tiha i božanski skrušena. Ona je svetica kakvu naš narod nije rađao, kazao je Markuš.

Podgorički pisac i humanista, obratio se i srpskom premijeru Ivici Dačiću.

Podsećajući da je na inauguraciju Šarla de Gola bila pozvana Milunka Savić (nije tu čast imao ni tadašnji predsednik Jugoslavije), Markuš naglašava da jedna skromna ulica u Beogradu danas nosi Milunkino ime, a da ima mnogo razloga da se njenim imenom zove ceo jedan grad.

– Veći neki grad ili najveći bulevar u Beogradu bi trebalo da nosi ime heroine rata i mira, da se obnovi njena potpuno oronula kuća – piše Markuš srpskom premijeru. – Sećanje na nju treba stalno da se obnavlja u svakoj srpskoj kući, da se mladi nadahnjuju vrednostima koje je ova junak-žena raskošno pokazivala u ratu, većma i u miru. Naspram svih poroka kojima su danas mladi izloženi.

Markuš je podsetio da Milunka nije sahranjena u Aleji velikana, već nekom sudbinom na tridesetak metara od uređenog groblja Austrijanaca i Mađara, protiv kojih se borila.

 S. Gregović | 20. april 2013. /novosti.rs

---

---

---

 

PREUČIO, SAŽALJENJE I PRAŠTANJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

PREUČIO

Dogodilo se da su me, potpuno slučajno, prijatelji iz varošice N. odveli u jednu trošnu prizemljušu, oko koje kljucaju pilići, kod starije sestre poznatog evropskog intelektualca, kojeg godinama srećem u Njujorku, Parizu i Ženevi.

Zapanjih se kad videh rodnu kuću ovog znamenitog čoveka i postariju ženu koja ga je odgojila i podigla posle smrti roditelja. Pomislih kako bi bilo dobro i pošteno napisati veliku dobru knjigu o starijim sestrama, tim mučenicama bez mladosti, koje su se odrekle svega samo da izvedu mlađu braću na put.

Večito u crnom, pre vremena ostarele, nikada ništa ni od koga nisu tražile; samo su davale i davale…

U životu svake neudate starije sestre postoji uvek neki divni, već zaboravljeni čovek (čiju fotografiju čuva u staroj praznoj bombonjeri), neka raskinuta veridba ili, jednostavno, osećanje da se nema prava na sreću i sopstvenu familiju dok brat ne odraste, a tada već biva kasno za bilo šta.

Te blagoslovene neudate baba-devojke, kako ih zovu u Srbiji, mnogo starije od svojih godina, borile su se za braću do poslednjeg daha, sve dok ne ostadoše bez ičega, u memljivim prizemnim sobičcima, gordo krijući nepravdu od sveta i komšiluka, koju su im nanele gospodske snaje što su im pootimale rođenu braću.

Ispucali linoleum na patosu, nacepkana drva ispod šporeta, škiljava sijalica od dvadeset pet sveća i treperavi crno-beli televizor bez tona, umesto kojeg se čuje samo tiktakanje limenog budilnika…  Posluženi slatkom od dunja (koje ne mogu da prestanem jesti), sedimo u toj skromnoj kuhinji, dobro poznatoj iz detinjstva svih provincijalaca, dok se skupljaju komšije, željne razgovora. 

Godinama pratim karijeru njenog brata, još od onih dana kada je kao seljače stigao u glavni grad. Sećam se svih njegovih džempera pletenih od raznobojne seljačke vune i gotovo svih ljubavi i bitki za stipendije koje će ga, jedna po jedna, odvesti daleko u svet…

Čudim se kako to da ništa od ovog predela, ni ovog kućerka pod sasušenim orahom, ništa od ovih mirisa i akcenata, nije prodrlo u njegovu prozu očišćenu od svega ovdašnjeg, punu pritajenog gađenja nad kišama, blatom i letnjom prašinom; zgražanja nad varvarskim klanjem i šurenjem svinja u decembru (čvarke je, ipak, jeo u svoj vreme), dok se naherena palačinka krčma „Evropa“ na kraju njegove ulice, u kojoj su mu sedeli i deda i otac, vremenom pretvorila u najcrnju metaforu balkanskog kala.

Čitam pažljivo njegove intervjue u novinama, u kojima smo mu neprestano za nešto krivi. Izgleda kao da nam je, pošavši u svet, ostavio na čuvanje neku idealnu zemlju, a mi je, prostaci i nezahvalnici, upropastili. Prevodilac engleske poezije, pisac eseja u kojima je tek svaka peta reč srpska (ne računajući veznike), potpisnik mirovnih proglasa i član međunarodnih foruma, od mladosti je preskakao vekove bežeći od svog skromnog porekla. Najveća pohvala koju je dobio bila je ona da uopšte ne liči na Srbina i da strane jezike govori savršeno, bez akcenta! 

Godinama ne mogu da definšem tu vrstu izdaje, jer je gađenje nad svojim narodom, takođe, izdaja; godinama pokušavam da pronađem razloge ili neku davnu povredu koja ga je na kraju dovela do izjave da su „Srbi započeli ovaj prljavi rat“ i nikako ne uspevam da pronađem tu tananu nijansu i da je pretočim u reči i slog…

Ali, evo, dok sedimo u polumračnoj kuhinji njegove starije sestre, pijemo preslatku kafu (koju nije on poslao iz belog sveta) i pričamo, zbog nje, sve najlepše o njemu, moj mudri narod, koji tako nepogrešivo ume lako i prosto da objasni i najsloženije stvari, progovara kroz usta komšije, penzionisanog poštara, jednu jedinu reč koja zamenjuje tone ispisane hartije. On, koji ga poznaje od malih nogu, zavijajući otvrdlim prstima cigaru, kaže mi u poverenju, mrmljajući sebi u bradu da ostali ne čuju:

„Preučio!“
U toj mudroj reči ima i sažaljenja i praštanja…

Preučio! Vredelo je putovati pet-šest sati autobusom po to, kako jednostavno, pomalo razočaravajuće „preučio“, izrečeno kroz dubok uzdah, blago i bez ikakvog gneva, zavisti i zlopamćenja.

Momo Kapor

---