Hoće li uskoro ovaj dimnjak postati samo zasluženo i neminovno “penzionisani” svedok i simbol za višedecenijsku industrijalizaciju i ekonomski prosperitet, ali i nemilosrdno trovanje ljudi, biljnog i životinjskog sveta, zagađenje vazduha, zemljišta, voda…?
Hoće li postati i ostati tek, svedokom jedne epohe, vredan industrijsko- istorijski spomenik, zašto ne i turistička atrakcija?
Hoće li Ovde nebo biti plavetnije, rastinje bujnije i zelenije, zemlja rodnija, vode bistrije a ljudu zdraviji?
Sudeći po viđenom i izrečenom, juče, 23. decembra 214. godine, od strane Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije i Blagoja Spaskovkog, generalnog direktora RTB-a Bor, na svečanom obeležavanju završetka izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline u Boru, nema sumnje da treba, mora i hoće.
U Boru je tako obeležen završetak izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline, čime je, posle tri i po godine radova, počela nova etapa u razvoju metalurgije i proizvodnji bakra u Rudarsko topioničarskom basenu Bor.
U novoj topionici proizvodiće se 80 hiljada tona bakra godišnje i biće prerađivano 400 hiljada tona koncentrata po znatno nižoj ceni.
Modernizacijom topionice u Boru emisija štetnih materija u vazduhu, vodi i zemljištu biće ispod zakonom propisanih vrednosti, a u isto vreme sumpor-dioksid i bakar biće iskorišćeni 98 procenata, što će zadovoljiti ekološke standarde koji važe u Srbiji i Evropskoj uniji.
Novoizgrađena topionica u koju je uloženo 250 miliona evra, najveći je projekat koji je realizovan uz podršku vlade, izjavio je danas generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski istakavši da je reč o najmodernijem postojenju koje je dobila naša zemlja.
“Uspeli da uradimo ovako veliko postrojenje i da realizujemo grinfild investiciju”, istakao je Spaskovski i dodao da je “veliko čudo” izgraditi nešto tako veliko u vremenima krize.
Spaskovski je istakao da je izgrađena i energana snage 1,6 megavata, tako da se ne baca energija i ta energana proizvodi 30 odsto energije za potrebe same topionice i fabrike sumporne kiseline. Zarađivaće se 12 miliona evra godišnje sa uvoznim koncetratom, a za dve i po godine koristićemo svoj koncentrat rude, kada budu gotovi Krivelj, Majdanpek i borska Jama.
Aleksandar Vučić koji je rekao da je u borskom basenu napravljeno “naše malo čudo”, što je na ponos Srbije i što će građanima Bora osigurati budućnost.
Podsetio je da je u Topionicu ugrađeno osam hiljada tona čelika, 200 km kablova, 30 km cevi,15 hiljada kubnih metara betona…
“Dakle, ovo je za nas veliki dan. Mi smo u našoj zemlji naučili uglavnom da se bavimo kritikama i nikada nam ništa ne valja.
Ja sam danas srećan što sam video i na mnogim licima ovde, ove dece koja znaju da i njima to znači budućnost, da će Bor u narednim godinama biti bogatiji, da će ljudi biti bogatiji, da će živeti bolje i da će Srbija od svega imati koristi”.
“I pogledajte kakvo smo čudo uspeli da napravimo”, obratio se premijer mnogobrojnim prisutnim zvanicama, zaposlenima u RTB-u i građanima. Bora*S
Kakvu vodu pijemo, koliko ćemo je još dugo imati i zašto smo je (ras)prodali
Pitanje kakvu vodu pijemo odavno se postavlja, kako u stručnim okruženjima, tako i u laičkim.
To nije i jedina nedoumica kad su naše vode u pitanju, jer postoje još neka, podjednako bitna: koliko je ima, i možda ono najvažnije, kome pripada?
Ne “cvetaju nam ruže” ni kad je u pitanju voda za piće. Rezerve su sve manje, a kvalitet pijaće vode ne kotira se visoko. Ni njena čistoća nije baš za pohvalu.
– Veći deo zgrada u starom Beogradu je u “ozbiljnim godinama”, a vodovodne instalacije su i dotrajale i oštećene zubom vremena – kaže Đuro Koruga, stručnjak za biomedicinsko inženjerstvo sa Mašinskog fakulteta. – Kad su ove zgrade građene, nije postojala potpuna zaštita od korozije i sličnih oštećenja. Kroz slavine svašta izlazi, bez obzira na to koliko je na izvoru voda kvalitetna. Danas je poseban problem konstantna i kvalitetna analiza pijaće vode, u gradskim i mesnim vodovodima, kao i one koja se flašira.
Poznato je da se u mnogim vodovodima u Srbiji koristi fluor kao dezinfekcioni rastvor, a on je štetan.
Nišlije za sada mogu da se pohvale najčistijom vodom za piće, prema analizama Instituta za javno zdravlje. Analize druge institucije su daleko alarmantnije.
Podaci Prirodnomatematičkog fakuleta u Novom Sadu, od kraja marta ove godine, kažu da blizu 800 hiljada Vojvođana pije vodu u kojoj se nalazi arsen, a najteža situacija je u Zrenjaninu. Stanovništvo čak 33 grada u Srbiji primorano je da koristi vodu koja sadrži otrove i kancerogene elemente.
Trideset godina Zrenjanin čeka fabriku vode. Trećinu tog vremena piju zagađenu vodu. Grad je od Republike (za)tražio 25,6 miliona evra, koliko je, prema računici nemačkog “Vasertehnika” potrebno za pomenutu fabriku. Nejasne su poruke nadležnih šta će od svega toga biti.
Kvalitet vode u Srbiji, po međunarodnim standardima koji predviđaju stalne provere i propisuju visoke norme, nije izmeren. Naša zemlja je, doduše, po rezervama vode za piće na 47. mestu na svetu. Najkvalitetniju vodu za piće imaju Finska, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija, Rusija, Japan, Južna Koreja, Francuska i Švedska.
Sve se ovo odnosi samo na “obične” vode, ali ni podzemne nisu u ništa boljem stanju. Zagađenje podzemnih voda posebno ugrožava poljoprivreda, prekomernim korišćenjem hemikalija i zaštitnih sredstava, koja često sadrže opasne sastojke. U reke i jezera svakodnevno se baci i do šest miliona tona raznog otpada.
Osim prodatih izvorišta, u Srbiji se eksploatiše i četrdesetak fabrika flaširane vode, koje godišnje proizvedu oko 400 miliona litara mineralne i nemineralne vode, od čega se izveze oko 130 miliona litara. Izvoz je isplativ samo do susednih država, zbog preskupih troškova transporta za dalja odredišta.
Fabrika “Voda voda” u Banji Vrujici kod Mionice, ne radi od avgusta prošle godine, a zaposleni više od sedam meseci ne primaju plate. Fabrika je otvorena pre osam godina i u nju je uloženo oko deset miliona evra. Danas u Srbiji niko nije žedan, pa se opstanak ovakve fabrike ne poteže kao veliko i važno pitanje. To se kod nas obično desi kad bude suviše kasno.
Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama nemilice su rasprodate fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije.
Neke od poznatih stranih kompanija postale su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su i pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode.
Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanačkikiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”.
Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda “Salford”.
U februaru 2005. godine svetske kompanije “Koka-Kola” i “Koka-Kola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”.
Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic Beverages”.
U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je zapravo vlasnik “Agrokor”, hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.
Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.
U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.
Dostupnost
Prema podacima Međunarodne asocijacije za vode u Briselu, količine pijaće vode su veoma nesrazmerno raspoređene po kontinentima. U SAD, svaki stanovnik ima na raspolaganju u proseku 300 litara vode dnevno, u Evropi oko 160, koliko je dostupno i u Srbiji. U Africi je svakom stanovniku na raspolaganju tek tridesetak litara dragocene tečnosti. U Kini je žedno čak pet miliona ljudi.
Do 2025. godine, ozbiljne probleme s vodom imaće čak dve trećine čovečanstva, jer svakodnevno oko šest hiljada dece mlađe od pet godina umre od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Zbog istih uzroka godišnje umre pet miliona ljudi – više nego u svim oružanim sukobima za jednu godinu. Umiru i oni koji imaju, i oni koji nemaju vode. Preživljavaju samo oni koji imaju koliko – toliko čistu vodu, ali i to je pitanje vremena, jer je količina zagađene vode u svetu veća od one koja se nalazi u basenima deset najvećih svetskih reka.
Prodaja
Prema izveštaju SIEPE, u Srbiji je prodato više stotina izvora vode za piće stranim korporacijama, i to neograničeno, u potpunoj suprotnosti sa svetskom praksom, gde koncesije obično ne traju duže od 20 godina.
Milioni
Da bi se sačuvao kvalitet vode, uz znanje i volju, neophodan je i novac. Za izgradnju sistema prečišćavanja otpadnih voda u Beogradu, neophodno je više stotina miliona evra, dok je za održavanje Dunava, samo na delu koji protiče kroz prestonicu, potrebno 500 miliona. Naravno, samo ako se prethodno uloži istovetna cifra u obnovu infrastrukture.
Beograd
Beograd je jedna od pet evropskih prestonica na dve reke – Podgorica, Minsk, Viljnus i Luksemburg takođe se mogu pohvaliti takvom blagodeti, ali Beograd je jedina evropska prestonica koja ispušta otpadne vode u reke bez prečišćavanja. Duž prestonice je oko 30 takvih ispusta.
Javno dobro
Vode i vodno zemljište su u javnoj svojini i predstavljaju javno vodno dobro, koje je neotuđivo.
Propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći pravo korišćenja, isključivo u skladu sa zakonom.
Hoće li uskoro ovaj dimnjak postati samo zasluženo i neminovno “penzionisani” svedok i simbol za višedecenijsku industrijalizaciju i ekonomski prosperitet, ali i nemilosrdno trovanje ljudi, biljnog i životinjskog sveta, zagađenje vazduha, zemljišta, voda…?
Hoće li postati i ostati tek, svedokom jedne epohe, vredan industrijsko- istorijski spomenik, zašto ne i turistička atrakcija?
U Boru je tako obeležen završetak izgradnje nove Topionice i fabrike sumporne kiseline, čime je, posle tri i po godine radova, počela nova etapa u razvoju metalurgije i proizvodnji bakra u Rudarsko topioničarskom basenu Bor.
Novoizgrađena topionica u koju je uloženo 250 miliona evra, najveći je projekat koji je realizovan uz podršku vlade, izjavio je danas generalni direktor RTB Bor Blagoje Spaskovski istakavši da je reč o najmodernijem postojenju koje je dobila naša zemlja.
Aleksandar Vučić koji je rekao da je u borskom basenu napravljeno “naše malo čudo”, što je na ponos Srbije i što će građanima Bora osigurati budućnost.
Ja sam danas srećan što sam video i na mnogim licima ovde, ove dece koja znaju da i njima to znači budućnost, da će Bor u narednim godinama biti bogatiji, da će ljudi biti bogatiji, da će živeti bolje i da će Srbija od svega imati koristi”.
TAMOiOVDE 