Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života.
Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora.
Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime…
Erih Marija Remark
Nemački književnik Erih Marija Remark (Kramer) umro je u Lokarnu na današnji dan 1970. godine.
Svojim prvim romanom „Na zapadu ništa novo“ Remark je realistički i sa potresnim humanizmom prikazao razdoblje Prvog svetskog rata. Sledili su: „Povratak“, „Tri ratna druga“, „Nebo ne zna za miljenike“, „Iskra života“, „Crni obelisk“, „Trijumfalna kapija“, „Vreme života i vreme smrti“, „Lupeži“, „Utočište“ i pripovetke „Svetilište“ i „Nepobeđeni“. Zbog spretnosti u vođenju radnje, jednostavnog stila i obilja tema Remarkovi romani su imali izuzetan prijem kod čitalaca, ali su u nacističkoj Nemačkoj bili spaljivani zbog antifašističkog i antimilitarističkog stava autora u kojima je opisivao okrutnost nacista, rasizam i neljudske metode Trećeg rajha.
Izvor: rts
„Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u „sladoledu od čokolade“.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati…
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljud…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“ – Crni obelisk
Remark ponovo na srpskom
Branislav ĐORĐEVIĆ | 04. april 2015.
Slavni nemački pisac Erih Marija Remark, koji je neponovljivo opisao surovost oba svetska rata, ponovo na srpskom jeziku. Zbog romana u kojima “blati nemačku vojsku”, u domovini važio za izdajnika
VOLEO je otmene žene, luksuzne automobile, jaku kafu i cigare, skupa odela i život na visokoj nozi. Bio je bestseler pisac veličan u celom svetu, koji je Veliki svetski rat video iz blatnjavog rova na prvoj liniji Zapadnog fronta.
Knjige su mu sa istim oduševljenjem hvaljene pa spaljivane, da bi ga zauvek odvele van domovine, zbog pokušaja da u njima obavesti o “jednoj generaciji koja je ratom razorena, mada je izbegla njegove granate”.
Da popularnost Eriha Marije Remarka (1898-1970), ne jenjava ni 45 godina posle smrti, potvrđuju i nedavno na srpskom ponovo objavljeni romani “Na zapadu ništa novo” i “Trijumfalna kapija”, u izdanju “Nove knjige”.
Veliki nemački pisac, vatreni borac za slobodu govora, u životu i u književnosti svedočio je o kataklizmi oba svetska krvava sukoba i metežu 20. veka. Poput Hemingveja, sa kojim su ga često poredili, neponovljivo je pisao o vojnicima u borbi, užasima ratnih naleta, nemoći čoveka da brani sopstevni identitet.
Rođen je u severnonemačkom gradu Osnabriku 1898. godine. Kao mladić učestvovao je u Prvom svetskom ratu, u borbama na Zapadnom frontu. U prvim borbenim redovima nije, međutim, boravio ni puna dva meseca, pošto je ubrzo ranjen, pa je ostatak rata proveo u vojnoj bolnici u Duizburgu.
– Uprkos tome, doživljaji iz ovog perioda trajno su obeležili njegovu ličnost, njegove političke stavove i njegovo književno stvaralaštvo – kaže za “Novosti” Jelena Kostić Tomović, profesor nemačke književnosti, na Filološkom fakultetu. – Po završetku ovog rata, Remark je radio kao nastavnik, a zatim kao novinar. Prvi roman “Soba iz snova” objavio je 1920, ali je on prošao nezapaženo. Narednih godina objavio je niz kraćih proznih tekstova u novinama i časopisima. Probio se, međutim, srazmerno brzo, romanom “Na zapadu ništa novo”. Ovo je delo prvo tokom 1928. izlazilo u nastavcima u novinama “Fosiše cajtung”, godinu dana potom (1929) objavljeno je kao knjiga, a 1930. čak je i ekranizovano u Holivudu, donevši piscu svetsku slavu, koja će ga pratiti do kraja života.
Film slavnog Luisa Majlstona dobio je dva Oskara – za režiju i najbolji film, a nominovan je i za scenario i kameru. U romanu “Na zapadu ništa novo” Remark je obradio i sopstvene doživljaje iz rata, ali pre svega doživljaje svojih ratnih drugova i priče ranjenih vojnika koje je slušao u vojnoj bolnici u Duizburgu.
Za ovu knjigu koja je samo u godini objavljivanja prodata u tiražu od milion i po primeraka i odmah prevedena na 29 jezika, Remark je 1931. godine nominovan i za Nobelovu nagradu za mir.
– Savez nemačkih oficira protestovao je protiv te odluke, tvrdeći da Remark u knjizi blati nemačku vojsku. Od tada će Remark u Nemačkoj važiti za izdajnika, za nekog ko, kako se to na nemačkom kaže, “prlja sopstveno gnezdo” – kaže Jelena Kostić Tomović. – Remark je bio nepokolebljivi pacifista, što jasno dolazi do izražaja i u njegovim književnim delima. Veran antimilitarističkim uverenjima, Nemačku je napustio već narednog dana po dolasku Hitlera na vlast. Njegove su knjige u Trećem rajhu bile zabranjene kao “štetne i nepoželjne”, a poput drugih književnih dela koja su tako ocenjena, javno su spaljivane. Nacistička vlast oduzela mu je 1938. nemačko državljanstvo, koje mu ni po završetku rata nije vraćeno.
Drugi svetski rat Remark je proveo u emigraciji, prvo u Švajcarskoj, a zatim u SAD. Ženio se tri puta, od toga dva puta istom ženom, plesačicom Jutom Ilze Cambona, a potom bivšom suprugom Čarlija Čaplina Poletom Godar. Bio je u vezi sa Marlen Ditrih, Hedi Lamar i sa Gretom Garbo, vozio “lanču” kabriolet i sportski “bugati”, družio se sa Čaplinom, Kolom Porterom, Skotom Ficdžeraldom, Hemingvejem…
BORAC ZA MIR
– IAKO nikada kao stvaralac ne može zauzeti mesto među korifejima nemačke književnosti, u Nemačkoj se Remarku danas odaje veliko priznanje zbog njegovog zalaganja za mir i toleranciju – kaže Jelena Kostić Tomović. – Sećanje na njega naročito revnosno neguje rodni grad Osnabrik. Tamo je, između ostalog, 1986. godine osnovano i Remarkovo društvo, sa ciljem da čuva piščevo nasleđe i da tako doprinosi humanističkoj misli u književnosti, nauci i kulturi. U istom gradu 1996. otvoren je i Centar za mir “Erih Marija Remark”, koji pored Remarkovog arhiva i trajne postavke posvećene piščevom životu i delu obuhvata i Istraživački centar “Rat i književnost”. Od 1991. godine Osnabrik svake druge godine dodeljuje i Nagradu za mir “Erih Marija Remark”.
– Zahvaljujući uspehu romana i filma “Na zapadu ništa novo” on i njegova dela već su bili poznati američkoj publici, tako da su Remarkov materijalni položaj i društveni status u emigraciji bili neuporedivo bolji nego položaj većine drugih umetnika i kulturnih radnika koji su u tom periodu morali da emigriraju iz Nemačke. Zato su mu mnogi i prebacivali to da živi u mondenskom društvu, okružen luksuzom, gradeći književnu slavu na patnjama onih koji takve privilegije nemaju – kaže naša sagovornica.
Posle Drugog svetskog rata živeo je u SAD i u Švajcarskoj. Nakon nekoliko srčanih udara preminuo je od aneurizme, u Lokarnu 1970. godine. Sahranjen je u Švajcarskoj, u kantonu Tičino, koji je smatrao svojom izabranom domovinom.
Pored romana “Na zapadu ništa novo” poznata su i Remarkova ostvarenja “Tri ratna druga” (1938), “Ljubi bližnjega svoga” (1941), “Trijumfalna kapija” (1946), “Crni obelisk” (1956), “Nebo nema miljenike” (1961), “Noć u Lisabonu”(1962)… Knjige su mu prevedene na više od 60 jezika.
– Ključ Remarkovog uspeha kod čitalačke publike svakako treba tražiti u njegovoj sposobnosti da razumljivo, uverljivo i zanimljivo prikaže sudbinu običnog čoveka u zlim i burnim vremenima, odnosno borbu pojedinca da nekako prebrodi razorne potrese sa kojima ga suočavaju politički i istorijski vihori. Kako se njegovi romani ne odlikuju ni osobitom umetničkom vrednošću, a ni naročitom književnom originalnošću, Remark nikada nije bio miljenik književne kritike, a nije bio ni u žiži interesovanja književne istoriografije. Nasuprot tome, čitaoci širom zapadne hemisfere voleli su njegove romane i u vreme kada su prvi put objavljeni, ali ih podjednako rado čitaju i danas, gotovo vek kasnije – kaže Jelena Kostić Tomović.
Iako je neosporno reč o popularnoj književnosti, dodaje ona, Remarkova je proza jasna i zanimljiva, pa se čita lako i sa zadovoljstvom. Radnja njegovih romana po pravilu je vezana za sudbinu Nemačke i Nemaca tokom prve polovine 20. veka, ali uprkos tome Remark uvek uspeva da prikaže brige, probleme i patnje kakve u ratovima, previranjima i emigraciji muče sve ljude, bez obzira na nacionalnost.
– S obzirom na to da previranja, sukobi, ratovi, progoni i dalje suvereno vladaju političkom i istorijskom pozornicom, razarajući ljudske živote podjednako nemilosrdno kao i u Remarkovo vreme, njegovi će romani izvesno i nadalje privlačiti pažnju čitalaca, koji će u njima otkrivati delić sopstvene sudbine i sudbine svojih bližnjih. U tom će smislu i srpska čitalačka publika, koja odavno poznaje i voli Remarkova dela, svakako ponovo pokazati veliko interesovanje za ove romane, nalazeći na njihovim stranicama humanost, razumevanje, a možda i utehu – kaže Jelena Kostić Tomović.
Izvor: novosti.rs
“Izmicala mi je – to sam osećao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame.
Ona to nije htela, i vraćala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni …
Ko uopšte kome pripada i šta znači pripadati jedno drugom – te građanske reči beznadne iluzije?
Ali sam uvek nanovo, kad se vraćala, za jedan čas, za jedan pogled, za jednu noć, sam sebi izgledao kao knjigovođa koji ne treba da računa, nego ne pitajući da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrećnica, osuđena na smrt.
Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuća – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoistične zakone smatraju zavetnim pločama Božijim.
Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …” – Noć u Lisabonu
***
Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.
Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “- Crni obelisk
***
„Čovek je veliki u svojim krajnostima. U umetnosti, ljubavi, mržnji, egoizmu, čak i u žrtvovanju – ali ono što svetu najviše nedostaje to je izvesna srednja dobrota.“
Erih Marija Remark
Priredio: Bora*S
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
I kao da nikad nismo bili delfini.
TAMOiOVDE 