MI SMO VOLELI TE ORAHE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

Vremeplov: Tuga u dolini Timoka

 SEKIRAMA NA SPOMENIK OSLOBODIOCIMA

 Ljudi su svojim precima podigli drvored kraj druma.

Sada putarsko preduzeće rasprodaje stabla. Padaju gorostasni orasi kao što su na bojnom polju (u ratovima protiv Turaka, balkanskim i Prvom svetskom ratu) padali oni kojima su u spomen zasađeni, objavio je Desimir Milenović u Ilustrovanoj politici, 1982.

Sekirom na spomenik 3TAMOiOVDEOni su pali davno, u oslobodilačkim ratovima, a ovog proleća, pod snažnim testerama i ljutim sekirama, padoše i njihovi – spomenici. Bez ikakvog razloga, ako se izuzme novčani, sa obe strane magistralnog puta između Zaječara i Knjaževca, posečeno je na stotine najvećih i najlepših stabala oraha.

Od “Voćnjaka oslobođenja”, zasađenog 1933. godine kao “najvećeg i najboljeg spomenika onima koji su život položili za otadžbinu”, ostala su samo neugledna i zakržljala stabla. Ima i malo onih oraha sa debelim stablima i razvijenim krošnjama, ali su na njima brojevi, što znači da će u jesen, čim vegetacija bude prestala, i na njih udariti sekirama. Možda i pre, ako je suditi po “velikoj prolećnoj seči” kada nije poštovano ni zakonsko pravilo u šumarstvu da se drvo ne seče dok raste.

Tako su, eto, oboreni svojevrsni spomenici starim ratnicima iz ratova protiv Turaka, Bugara, Austrougara.

 “Udarili su na ponos”

Knjaževac je od Zaječara udaljen 40 kilometara. Širok asfaltni put vodi dolinom Timoka i prolazi kroz nekoliko sela. Ranije, dok orasi nisu posečeni, u toplim letnjim danima, bilo je uživanje voziti se ispod dugačkih zelenih tunela satkanih od krošnji ove plemenite voćke. Ovog leta pored puta tuga: stabla kraj panjeva, grane kraj stabala.

Najraskošniji zeleni tunel bio je pored Malog Izvora. Velika orahova stabla grlila su se gore pod nebom. Sada je tunel “nazubljen”. Preduzeće za puteva iz Zaječara, vlasnik oraha i Šumska sekcija Zaječar, otkupljivač stabala i vlasnik seče, poštedeli su život samo račvastim i iskrivljenim stablima. Ona su i nemi svedok neviđene seče. Mogu li bar ona da podsete  na gorostase koji su do juče ovde rasli i hladovinom štitili umorne putnike, a plodovima punili džakove i magacin seoske zadruge.

Sekirom na spomenik 2TAMOiOVDEU Malom Izvoru razgovaramo sa meštanima: Predragom Dimitrijevićem, Miletom Milenkovićem, Miroslavom Petrovićem, Živojinom Milutinovićem, Živojinom Petkovićem i Sretenom Todorovićem. Godine 1933. njihovi očevi i dedovi svojim očevima i dedovima palim u poslednjim ratovima podizali su ove žive spomenike. A potomke, pred nedavnu seču, niko, ama baš niko, nije obavestio da će njihov ponos biti uništen. Ogorčeni su svi, a Živojim Milutinović, zemljoradnik, rođen kada su orasi sađeni, daje i oduška:

– Zašto – kaže ljutito – nisu posekli šumu na Kraljevici pored Zaječara? Tamo je drvo i veće i skuplje. Tamo se brine i o žbunju, a ovde, u našem selu, slistiše krasne voćke.

Istine radi, i neki Maloizvorčani, nakon oslobođenja, uništavali su orahe. Nisu to činili ni iz obesti, ni koristi. Svetozaru Đorđeviću je njiva uz put, kraj drvoreda, pa je krišom, kako bi mu usev bolje rodio, pokršio neku granu i slomio dve, tri sadnice. Tada su zaječarski putari presavili tabak, pa je Svetozar seo na optuženičku klupu. Šezdeset dana je proveo u apsu.

 Prekor solunca Milana

Posle ovog i još nekih suđenja narod se više brinuo o orasima nego o svom kukuruzu. Mnogi su, u jesen, uz naknadu putarima, punili torbe skupim plodovima. Zadružni magacionar Draža Zdravković pokazuje gomile džakova prepunih krupnih oraha.

– Više ih neće biti – sleže ramenima. – A te orahe, još davno, sadili smo mi, đaci. Učio nas je učitelj Miloje Jovanović. I starci iz sela su pomagali, zalivali su. Sad, eto, našu radost prodaju za skupe pare. Smetaju, vele, saobraćaju. To bi im još neko i poverovao da malo podalje ne prave novi put. Pa se sad pitam – kojem će to saobraćaju da smetaju?

Sekirom na spomenik 1TAMOiOVDENa kraju Malog Izvora, pored puta gde su nekada bila orahova stable, živi 87-godišnji seljak Milan M. Jovanović.  On je, objašnjava magacioner Draža,  poslednji solunac u selu. Krepak je i pričljiv, i ljut što je posečen spomenik njegovim palim drugovima.

– To im baš nije trebalo – kaže starina. – Pa, orasi su bili ukras i puta i sela. I od koristi su bili. Uredno su rađali. Sad ih nema, a ako posade nove, ova dečurlija tek u starosti dočekaće njihovu veličinu i lepotu.

Drvo je to, sporo raste.

Put nas vodi dalje prema Minićevu i Knjaževcu. Uspravna stabla, koja su simbolizovala gorostase na bojnom polju, sa obe strane kolovoza, leže oborena. Susrećemo, uz put, i osnovce Zorana Vasiljevića iz Debelice i Dejana Đorđevića iz Jelašnice. Pitaju:

– Čiko, znate li zašto su posečeni orasi? Ćutimo.

Kasnije susretosmo i direktora škole u Minićevu, Miodraga Stojanovića:

– Od malena decu učimo goranskim aktivnostima. Šta će sad da misle kad vide ovu seču.

 Nisu mogli da spreče

U Minićevu, kažu, da nisu mogli da spreče seču. Putari su ih preduhitrili. Poneli su se kao da im je to bio najpreči posao. Nagovarali su meštane da im se pridruže. Nudili su grane za ogrev kao nagradu. Tomislav Nešović, sekretar Mesne zajednice:

– Ni prema korovu čovek nije tako nemilosrdan. Kad bi ovo znao moj deda Živko, mrtav bi se u grobu prevrnuo. Solunac Živko, pričaTomislav, bio je putar na ovom drumu. I sam je 1933. sadio orahe. Bio je to drvored, “Voćnjak oslobođenja” kakvi su u ono vreme podizani pored puteva u Timočkoj krajini povodom 100-godišnjice oslobođenja od Turaka. Ovaj, kroz Minićevo, podignut je zahvaljujući Vidoju Pašiću, zemljoradniku i naprednom čoveku iz Jelašnice.

– Ti orasi-spomenici namenjeni su svim ratnicima, borcima, najviše palim soluncima, jer je uspomena na njih bila i najsvežija.

U danas retkoj brošuri “Spomenica o proslavi stogodišnjice oslobođenja Timočke krajine u Knjaževcu” (na nju je ukazao Stevan Veljković, upravnik Biblioteke u Zaječaru) nalazimo motive za podizanje “Šume oslobođenja” i “Voćnjaka oslobođenja”. Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu smatralo je da će se na ovaj način izraziti duboka zahvalnost svima onima “koji su svoj život dali za oltar otadžbine”. Potom: “Voćnjaci oslobođenja” podignuti su svuda duž državnih drumova i banskih puteva s jedne i druge strane i oni će takođe biti najveći i najbolji spomenici pokoljenjima na jubilarno slavlje…”

 Direktoru ništa nije poznato

 Ironija je neizbežna: sadašnja generacija Timočana ima šta da priča – samo pored puta Zaječar-Knjaževac najmanje 300 (podatak Šumske sekcije Zaječar) najdebljih, najviših i najzdravijih stabala je posečeno. “Voćnjak oslobođenja” je osakaćen. Uzalud smo pokušavali da dođemo do direktora RO za puteve Milana Jovanovića, “čoveka koji je jedini odgovoran da kaže za sve učinjeno”. Pitali smo Voju Boškovića, direkora Šumske sekcije, zašto su prekrasni drvoredi posečeni?

– Moralo se zbog bezbednosti na putevima, potom, dostigla su biološku zrelost i zbog proređivanja… Znate li, pridodajemo, da su ti orasi spomenici palim ratnicima?

– Nije mi poznato-odgovara. – Ali, mi ćemo da obnovimo drvorede. Već ove jeseni zasadićemo orahe svuda tamo gde su posečeni…

Dušan Milošević, predsednik SSRN:

– Od ljudi iz Malog Izvora i Rgotine stigle su pritužbe zbog seče oraha. Lično sam protiv, ali su mi objasnili da je to bilo neminovno. Obećali su da će obnoviti drvorede. Priče o tome su dobile velike razmere, a moglo se i drugačije, da se ode u sela i porazgovara…

U Šumskoj sekciji u Zaječaru rekli su da su posečeni orasi završili u – inostranstvu. Prodati su za devize. Tako, eto, i spomenik oslobodiocima propadoše za devize.

A posle 30 godina…   

NAĐE SE PONEKO STABLO 


IMG_0254Idući tragom ove priče, danas, nakon tačno 30 godina, na istom mestu – nađe se  po koje stablo sa krupnim orahovim plodovima. Na delovima starog puta Zaječar-Knjaževac, samo  nekoliko koraka od novog, asfaltnog druma, ima mladica, i zdravog, i oronulog drveta. Neko je zasigurno sadio orahe i posle davne zlokobne seče.

IMG_1733malaI na putu od Negotina, preko Salaša i Rgotine, mogu se danas susresti duži drvoredi oraha i još nekih voćaka. Prema tvrdnjama istoričara, kralj Aleksandar je naredio da se te, 1933. godine, zasade orasi duž celog tadašnjeg druma od Prahova, preko Negotina i Zaječara do Knjaževca, Svrljiga i Niša.Vreme je učinilo svoje. Kako bi lepo bilo da obnovimo taj veličanstveni spomenik ili “Voćnjak oslobodiocima”.

 Zarad budućih generacija! Zarad Srbije! 

  Pripremio: B. Filipović

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

TAJNA NEDOSTAJUĆEG SRCA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________ MISTERIJE: NA TRAGU OTKRIĆA TEGLE SA SRCEM DOKTORA RAJSA

Bezobrazni Englez hteo da me prevari  

Poznata detektivka i književnica Vera Bužarovska tvrdi da zna gde se nalazi ukradena relikvija koja je pripadala velikom prijatelju srpskog naroda, a koja je nestala bez traga iz kapele na vrhu Kajmakčalana, gde je pohranjeno po njegovoj izričitoj želji. „Odvešću do tog mesta svakoga ko je spreman da dobro plati”, poručuje makedonska Agata Kristi  Pune tri decenije u malom ćupastom, mermernom sarkofagu na vrhu Kajmakčalana nedostaje tegla u kojoj je, po sopstvenoj želji, sahranjeno srce velikog švajcarskog lekara i humaniste dr Arčibalda Rajsa.

Kad i ko je odneo tu relikviju srpskog naroda ostaje zagonetka za čije razrešenje, izgleda, nisu zainteresovani ni oni koji Rajsa ubrajaju u najveće prijatelje Srba. Nije utvrđeno kad je dr Arčibald Rajs doneo odluku da mu, kad napusti ovaj svet, srce počiva na Kajmakčalanu, ali je poznato da je to obznanio u dodatku testamenta koji je “Politika” objavila na dan njegove sahrane 10. avgusta 1929. godine. Rajs je tražio da njegovo srce “bude stavljeno u jedan bokal i da se jednom zgodnom prilikom odnese na Kajmakčalan, gde će ga staviti kod kapele, ne zakopavajući ga”. “Ja sam voleo srpsku zemlju, i drago mi je kad pomislim da će moje srce počivati i nestati na najponosnijem vrhu srpskih zemalja, pored drugova koje sam gledao kako umiru”, napisao je dr Arčibald Rajs neposredno pre iznenadne smrti, 8. avgusta 1929. godine. Testamentarnu želju ispunio mu je njegov prijatelj i saborac, slavni pilot srpske armije Sava Mikić.

 Tajna kapelice

Prilikom nedavnog susreta sa poznatom makedonskom književnicom Verom Bužarovskom slučajno smo se dotakli dr Rajsa. Na njeno pitanje imam li sanjanu a napisanu temu odgovorio sam potvrdno, rekavši da je to zagonetka koja bi se najpreciznije izrazila pitanjem: gde je stvarno srce dr Rajsa?! Sagovornica me je čudno odmerila a onda je rekla: šta biste rekli ako vam kažem da vam je ta profesionalna želja blizu ispunjenja? Pred očima mi je tog trenutka iskrsao mali ćupasti sarkofag od mermera koji stoji na ulazu kapele na Kajmakčalanu a u kojem je daleke 1929. godine, u tegli, pohranjeno Rajsovo srce. Prilikom svakog od tri pohoda kapeli na slavnoj Koti 2521 na vrhu Kajmakčalana, koju je svojim palim div junacima podigao kralj Aleksandar Karađorđević, dugo sam zurio u tu malu urnu pitajući se kakav li je stvor koji je odatle uzeo teglu sa doktorovim srcem i gde li je taj zemni ostatak tog zaista plemenitog čoveka. Odgovor nisam dobijao od saputnika, među kojima je bilo istoričara, diplomata, starih vojnika i planinara, od kojih su neki “prenosili” priču da su srce odneli Bugari.

Nisam našao nikakav trag ni u stotinama hronika i dokumenata. A onda me je jedna vremešna spisateljica bacila na Kajmakčalan, verovatno i ne sluteći da sve napisane i nenapisane priče nisu ništa u poređenju s onom koja bi mi pomogla u odgonetanju zagonetke vezane za sudbinu doktorovog srca. – Znate li vi, gospođo, ko je bio doktor Arčibald Rajs? – pitao sam je zatečen nagoveštajem da bi baš ona mogla da bude karika za kojom bezuspešno tragam. – Znam taman toliko koliko je dovoljno da vas dovedem u stanje u kojem sam i sama bila pre tridesetak godina kad sam videla čoveka zbog čije ćerke je taj čudni doktor napismeno zamolio da mu srce bude pohranjeno tamo gde se u jednom danu promene četiri godišnja doba. Zatečen novim podatkom koji niko nikad ranije nije spomenuo u Rajsovom životopisu, blenem u sagovornicu siguran da pisac prvog kriminalističkog romana u makedonskoj literaturi pravi fabulu za neku novu misteriju. -Pitate me dali znam ko je Arčibald Rajs, a izgleda malo znate o suštini njegove pismene molbe srpskim vlastima da mu srce ostave u kamenoj urni u onoj nedođiji na Kajmakčalanu. I niste vi jedini, mnogi su o njemu napisali knjige, snimili filmove, ali, sem paušalnih delova iz njegove opomene “Čujte, Srbi”, ne znaju ništa o suštini Rajsove veze sa Kajmakčalanom. I nemojte mi samo reći da je ona u činjenici da je Švajcarac bio sa hrabrim srpskim seljacima koji su golim rukama Bugare i Nemce najurili sa onog ukletog brda…  

Pastirica omađijala Švajcarca

Tako sam čuo ovu neverovatnu priču. Gospođa Bužarovska je, pre tridesetak godina, snimajući dokumentarac o selima u podnožju planine Nidže, naišla na starog pastira koji joj je ispričao da je posle Prvog svetskog rata tu često dolazio neki doktor, Nemac, koji je u planini upoznao mladu pastiricu a koju je hteo da odvede i da se njome oženi. “Od predratnog oficira sam saznala da je taj prosac bio upravo dr Arčibald Rajs. Izgleda da nije mogao da prežali lepu čobanicu koja ga je odbila pa je odlučio da tu stvarno ostavi svoje srce”, priča gospođa Bužarovska. Vrlo zanimljiva ali malo verovatna priča, prekidam monolog sagovornice… -Istinita je, gospodine, jer sam ja, pošavši tragom te priče, stigla do onoga za čime vi, kako rekoste, tragate dvadeset godina, do srca dr Rajsa.  Kažem joj da sam se takvih priča naslušao i da su one, s godinama i zatiranjem tragova, sve fantastičnije.. – Stari trik, ali kod mene ta provokacija ne pali. Vi biste da me navedete da vam odam ovu veliku tajnu – kaže mi sagovornica i objašnjava da je to umalo pošlo za rukom nekom britanskom novinaru. – Ne znam kako je taj saznao za mene, ali sam pristala da mu za određenu novčanu nadoknadu pokažem mesto gde se i danas nalazi tegla sa Rajsovim srcem. Ja sam je, gospodine, videla svojim očima, a taj vaš kolega je izigrao naš dogovor. Sve sam organizovala, našla džip, vodiča, vojnog lekara i obezbedila dozvole od vojnih vlasti za odlazak na Kajmakčalan. U zakazano vreme on se nije pojavio, a kasnije sam saznala da je istovremeno sam tragao za srcem ali da je ostao bez senzacije. Bezobraznik jedan, čak je o tome u engleskim novinama objavio i reportažu i priznao da mu je potraga za srcem dr Rajsa bila neuspešna.

Detektivka i romanopisac me i dalje drži u neizvesnosti. -Ne gledajte me tako. Odvešću i vas i svakoga ko je spreman da dobro plati. Kao i Vi, i ja znam da za tim srcem tragaju tri države ali mi nije jasno šta će ono Bugarima koji su proturili dezinformaciju da je srce dr Rajsa u njihovim rukama. U vreme kad se ta glasina pronela ja sam svojim očima videla da je tegla sa srcem na Kajmakčalanu. Istina ne na vrhu u kapelici, ali je tamo blizu livade gde je doktor sreo svoju Juliju…  Koliko tražite za uslugu koju nudite i čime garantujete da je tegla sa srcem na mestu na kojem ste je videli, odnosno da je u toj tegli baš srce dr Rajsa, pitao sam zagonetnu ženu? – Vi imate želju koju sam i ja imala pre toliko godina ali sam sigurna da nemate para da platite ostvarenje svoje profesionalne želje da prvi objavite priču o nalasku nestalog srca tog humanog i čudnog Švajcarca. Budite srećni što ste drugi novinar koji je čuo ovu priču a ja vam obećavam da će te biti deo ekspedicije ako je neko spreman da mi plati da je organizujem. ***

O vrlinama srpskog seljaka

Dr Arčibald Rajs rođen je u nemačkoj pokrajini Baden, 8. jula 1875. godine. Studirao je u Švajcarskoj gde je i doktorirao hemiju i počeo da radi kao profesor kriminalistike. U Srbiju je došao u jesen 1916. godine da bi kao neutralni ekspert istražio zločine koje su austrougarski vojnici počinili nad civilnim stanovništvom u Mačvi i Podrinju. Taj kratak boravak među Srbima bio je dovoljan da se dr Rajs trajno veže sa njihovom sudbinom. Sebe je proglasio dobrovoljcem srpske vojske i s njom prešao Albaniju, bio učesnik i svedok proboja Solunskog fronta i među prvima trijumfalno ušao u oslobođeni Beograd gde je živeo sve do svoje smrti. U mirnodopskim uslovima imao je priliku da upozna i drugu stranu Srba i iz tog iskustva napisao je testamentarnu poruku “Čujte, Srbi” u kojoj bez ustezanja govori o vrlinama srpskog seljaka u ratu i manjkavostima srpske vlasti u miru. Tako se zamerio mnogima iz vlasti pa i izvesnom eks ministru Milanu Kapetanoviću a žustru svađu s njim nije preživeo. Umro je od izliva krvi 8. avgusta 1929. godine u Beogradu gde je i sahranjen. Neposredno pred smrt ostavio je u amanet srpskim prijateljima da mu srce ostave na vrhu Kajmakčalana, što je i učinjeno.

Mile Radenković iz Skoplja