Ilija Sergejič Peplov i žena mu Kleopatra Petrovna stajali su kod vrata pa su žudno i željno osluškivali. Tamo iza vrata, u maloj sali, dešavala se, po svoj prilici, izjava ljubavi, a izjavljivali je njihova kći Natašenjka i učitelj građanske škole Ščupkin.
Foto ilustracija: Bora*S
Trza! – šaputao je Peplov, drhteći od nestrpljenja i tarući ruke. – Pazi sad, Petrovna, čim počnu da govore o osećanjima, odmah ikonu sa zida skidaj pa ćemo ući da ih blagoslovimo…
Zateći ćemo ih na samom delu… A blagoslov sa ikonom je svet i nenarušiv… Posle nam ne umače, pa makar nas i sudu tužio.
A tamo, iza vrata, vodio se ovakav razgovor:
Ostavite vi vaš karakter – govorio je Ščupkin, paleći šibicu o svoje karirane pantalone. – Nikakavih pisama ja vama pisao nisam!
Gle’te, molim vas! Mislite ja ne poznajem vaš rukopis! – kikotala se devojka, afektirano i potcikujući i svaki čas pogledajući u ogledalo. – Odmah sam poznala! I kako ste čudni! Vajni nastavnik krasnopisa, a pišete svračijim nogama! Pa kakav ste vi nastavnik pisanja, kad vi sami rđavo pišete?
Hm!… To ništa ne znači. U krasnopisu nije glavno rukopis, glavno je da se učenik ne zaboravlja. Nekog lenjirom po glavi mlatnem, nekog isteram da kleči… A i šta mi je opet rukopis! Ništavna stvar! Nekrasov je pisac bio, a sramota te pogledati kako je taj čovek pisao. U celokupnim delima iznesen je njegov rukopis.
Znam, al ono je Nekrasov, a ovo ste vi… (uzdah). Ja bih za pisca sa zadovoljstvom pošla. On bi mi stalno pesme za uspomenu pisao!
Pa pesme vam i ja mogu pisati, ako želite.
A o čemu vi možete pisati?
O ljubavi… o osećanjima… o vašim očima… Pamet da vam se pomeri kad pročitate… Kao kiša ćete plakati! A ako vam napišem poetične stihove, onda ćete mi, valjda, dozvoliti ručicu da vam poljubim?
Vrlo važno!… Možete ako ćete i sad da poljubite.
Ščupkin podskoči pa, izbečivši oči, prionu uz punačku ručicu koja je mirisala na sapun od jaja.
Skidaj ikonu – užurba se Peplov, munuvši rukom svoju ženu, pobledeo od uzbuđenja i zakopčavajući se. Pa ni sekunde ne oklevajući, Peplov širom otvori vrata.
Deco… – promrmlja on, dižući ruke put neba i plačljivo žmirkajući. – Gospod će vas blagosloviti, deco moja… Živite… plodite se… množite se…
I… i ja vas blagosiljam… – prozbori majka, plačući od sreće. – Srećni bili, mili moji! O, ta vi mi jedino moje blago oduzimate! – obrati se ona Ščupkinu. – Pa volite moju kćer, čuvajte mi je…
Ščupkin zinu od iznenađenja i straha. Ulazak roditelja bio je tako iznenadan i smeo da nije mogao ni reči da progovori. Ukebaše me! Sputaše me! – pomisli on, sav pretrnuo od straha. – Klopka se sklopila. Iz te kože nikud! I on pokorno podmetnu glavu kao da bi da kaže: „Evo, uzmite je – pobeđen sam!“
Bla… blagosiljam… – nastavi tata, pa se i on zaplaka. – Natašenjka, dete moje… stani tu do njega… Daj ikonu, Petrovna…
Ali tu roditelj najednom prestade da plače, a lice mu se sve iskrivi od besa.
Krljo jedna! – reče on ženi ljutito. – Glupa glavo! Kakva ti je to ikona? Ej, naopako i u zao čas! Šta se desilo?
Nastavnik krasnopisa bojažljivo dižeoči i vide da je spasen: onako u žurbi mamica je zgrabila sa zida, umesto ikone, portret pisca Lažečnjikova. Starac Peplov i njegova supruga Kleopatra Petrovna, sa portretom u rukama, stajahu zbunjeni, ne znajući šta da rade i šta da kažu.
Nastavnik krasnopisa iskoristi zabunu pa – strugnu…
Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost
Foto ilustracija Bora*S
I svemu pristajem da sam posuda, Da sam ram koji obmanjuju da je ikona, Da sam ikona koju varaju da je boja Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao, I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je. Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno, Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?
Ako te uprlja blato i otruje gorčina Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda. Moralni zakon vode je:da udavi. A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju. Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća. Oni u tome vide čistotu dobrih običaja. Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode. Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš, I zato, sve što ti je strano posmatraj Blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje, Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.
Kad se iznenada pojavi pred putnikom, ukriven šumskom sklopu, mali manastir obraduje čovjeka toplom ciglenom bojom svojih krovova i niskih kubeta opkoljenih raskošnim orašjem. Sve je tu u običnim ljudskim srazmjerama, izraslo iz duše skromnog majstora neimara, dostupno i seljaku argatu, čiji orah, posađen za spas duše i na uveselenije poklonicima, već odavna nadrasta pozlaćene krstove svetinje. Svoji smo, dakle, i nećemo se zamjeriti, ako neko nekog slučajno pokrije svojom sjenkom.
„Невеста Господня“, autori Irina i Valerij Nagij
Tako je spolja, a već unutra, u tijesnoj manastirskoj crkvi, odozgo iz kupole, gleda te, ozbiljan i vječno budan, vizantijski Isus Pantokrator. E, sad mi reci, zašto li je on, dan i noć, zapeo da brine za naš spas, kad se i mi sami nismo baš naročito oko toga pretrgli? Zato li, valjda, posjetioci rijetko i dižu pogled put njegova lika, a kad kraj kraju dođe, nije baš ni pristojno u svetom hramu zijevati uvis kao kokoš kad vodu pije.
S ikonostasa i okolnih zidova potamnjeli sveci, tmurni i ćutljivi, osluškuju korake rijetkih posjetilaca. Oguglali kroz vjekove na sva čuda, oni više nit se boje, nit se raduju čemu. Davno su pomrli blaženi ktitori, osiromašili i razbjegli se priložnici svjatago hrama sego, a hristoljubivo je vojinstvo izginulo u bitkama protiv nevjernih agarjana. Ćuti, dakle, rabe božji, i trpi iskušenja kao pravedni Jov. Evo, ipak smo dočekali da zamre laki topot tatarske konjice i zveckanje krive dimiskije. Šta li nam se sprema u neizvjesnoj budućnosti?
Otac Simeon, prosijed i otežao kaluđer, već desetinama godina čuva opustjelu i zapuštenu svetu obitelj. Pomaže mu Zrikan, potrkuša, zvonar, a po nevolji i kuvar, mutav poput ovce. Čim prvi suton, Zrile već pobode nos u svoj kožuh i zahrče, a otac Simeon ostane sam u konaku da svodi zamršene račune od ovoga i onoga svijeta.
Minulih godina, dešavalo se, doluta u manastir onemoćao kaluđer. Dođe tu da umre, pa za dugih večeri, slabašnim glasom, priča domaćinu svoje zlehudo posno žitije, sve dokle ga tako, zagledana u prošlost, iznenada ne pozove Gospod. Onda se priča prekine, a otac Simeon, još mnogi suton kasnije, dočeka sjedeći na niskoj kamenoj ogradi tijesna manastirskog groblja. Ćuti on, ćuti samohrani gost potukač pod svježom humkom, a kad jednog dana ipak postane jasno da se nedovršena priča neće nastaviti, otac Simeon kreće spora koraka natrag u manastir. Zaputi se svojoj postojanoj utješiteljici, bezimenoj svetoj carici, koja ga tolike godine mimo gleda sa drvene ikone ispod niska crkvenog svoda.
— Presveta carice, zaštitnice, opet ostadosmo sami… Opet sami.
Ne govori joj o smrti svoga gosta, ona stoji, uzvišena i vječna, iznad svega toga. On joj se, u stvari, pomalo i pravda što je koji dan bila zanemarena, a sad, evo, opet smo sami, svoji i više nema nikog da ometa i kvari naše, tmurno usamljeničko drugovanje.
Prošlo je već nekoliko desetina godina od onoga dana kad je otac Simeon prvi put kročio preko praga ovog manastira, i prvi put se, licem u lice, susreo s posvećenom vladarkom s prastare ikone.
Bila je to jedna od onih, po grčkim uzorima rađenih, vasilisa, svetih carica, likom i stasom kao djevojčica, s kraljevskom krunom u zlatotkanoj odeždi. Videći je prvi put, mladi monah sažaljivo je uzdahnuo:
— A šta ćeš ti ovdje, jado moja, u ovoj našoj tami i divljini?
Požalio je tanjušnu krhku caricu i već prvom prilikom nabavio malo srebrno kandioce i upalio ga pred njenom ikonom.Otada je taj skromni žižak u crvenoj čašici redovno opsluživan, postojano svijetlio pred licem posvećene vasilise, toliko različite od ostalih strogih i mrkih svetitelja, čak i od zabrinute Bogomajke, nagnute nad golišavim mladencem.
Jedne večeri, vraćajući se kasno s nekog seoskog pogreba, kaljav, prozebao i malo pripit, otac Simeon obradova se vjernom žišku u tami, priđe ikoni i prozuklo upita:
— Bdiješ li, zlatolika, a? A ja, nedostojni, vidiš li kakav izlazim pred tvoje časno lice. Nevolja, velika nevolja, carice moja, vladarko.
Otada, redovno, kad god bi se vraćao odakle iz okolnih sela, s kakvog obreda ili svetkovine, tamni monah pokajnički je prilazio svojoj vasilisi i, malčice se povodeći, tmurno se žalio:
— Znam, presvjetla, opet ćeš okrenuti svoje lice od mene, mnogogrješnog raba tvojego. Na rakiještinu bazdim, na bijeli luk i takav se, evo, usuđujem da iziđem preda te. Praštaj, sveta carice, i pomeni me u molitvama svojim.
Odlazio je zatim u svoju mirnu ćeliju i tamo u zaupokojenoj tišini prestarjela konaka, polako zaboravljao sve napore, tegobe i pogubnu gungulu mirjanskog svjetovnog života. Na koncu, u razdvoju jave i sna, ostajao mu je u zamrloj svijesti samo onaj maleni žižak i nad njim sveta carica, neizmjenljiva vječita u svojoj čistoj neuništivoj ljepoti. Takva je ulazila u njegov san, blaga nezlobiva gospodarica, koja ne pamti i nigdje ne bilježi njegova ovozemaljska pregrešenija, voljnaja i nevoljnaja.
Jednog dana mirni manastir ispuni se nesvakodnenom larmom i trkom. Došli su istoričari umjetnosti, konzervatori i zaštitnici starina. Sve su znali, sve vidjeli kao na dlanu, čak i ono što se krilo pod naslagama počađala maltera. Oko zlatolike carice zagraja vašarski bučna gomila
— Ovo apsolutno mora na centralnu nacionalnu izložbu. Vidite li vi ovaj rad, ovaj čisti i profinjeni likovni izraz.
Otac Simeon se pobuni sa žestinom i njemu samom neočekivanom:
— Ne, ovo neće iz ove svete obitelji!
— Ali, dragi oče, pa ovo je pravo otkrovenje.
Otkrovenje?! Šta o nekom otkrovenju znaju ovi bučni svjetovnjaci koji ni jednu jedinu oblačnu jesenju noć nisu proveli pod ovim teškim svodovima? Šta za njih znači smirena vasilisa, koja zrači nezemaljskom vedrinom iznad ovoga nejakog žiška koji se uporno bori s tamom?
Jedno mršavo prozračno momče, svijetlih očiju, prihvati oca Simeona za ruku.
— Pustite, dragi oče, čuvaćemo je kao svoj život. Evo, ja vam riječ dajem, iz istog smo kraja, zemljaci.
Poslije nekoliko dana otac Simeon ispratio je kola sa svojom caricom. Potišten kao da prati pokojnika na njegov posljednji put: so svjatimi upokoj! A kad se uveče zaputio u svoju ćeliju, prolazeći kraj utuljena kandila, on tek tada konačno shvati zašto to ponekad u pustoj zimskoj noći tako očajno zavijaju vuci. Nije to samo od gladi. Samoća je strašnija od svega na svijetu, ali šta bi Gospod kazao da krštena duša počne da zavija?
Neočekivano, petnaestak dana kasnije, stiže ono tršavo momče s vasilisom, upakovanom u bezbroj zavoja i hartije kno da je ranjenik.
— Oče, vraćamo ti tvoju caricu, ona ne može bez manastira.
— Caricu?
— Jeste, dragi oče. Stoljećima navikla na ovaj manastir, izložena drvena ikona iznenada je počela da ,,radi“, da se nadima i potklobučuje. Da bi je spasili, morali smo, hitno da je vratimo na njezino staro mjesto. Kasnije ćemo vidjeti šta ćemo dalje, moraće na liječenje.
Te iste večeri, svečan i uzbuđen, otac Simeon ponovo je užegao kandilo pred ikonom svoje utješiteljice i prijekorno uzdahnuo:
— Eto ti, presveta, kako je to u ovome guravom svijetu. Ni petnaest dana nisi provela tamo, a već si počela gubiti svoj sveti lik. Šta li ćeš tek onda reći za mene, mnogogrešnog, koji nikad i ne vadim noge iz ovoga teškog zemaljskog blata!
Branko Ćopić, VASILISA I MONAH, (str. 133-136), BIGZ, Beograd, 1977
Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.
Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.
Beograd, grad posvećen Bogorodici
Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.
Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.
U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.
Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao. Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.
Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti. Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.
Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.
U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.
Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?
Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju. Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.
Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.
Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone.
Priču o glumačkim i intimnim svetovima Dragana Gage Nikolića, kao velikog junaka kinematografije, teatra i televizije, ispričali su doajeni scenskog i kritičarskog stvaralaštva: akademik Dušan Kovačević, filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Predrag Perišić, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Ljiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra, Miloš Radović, kao i publicista Dragoljub Draža Petrović.
Iz sazvučja njihovih glasova i antologijskih fotografija koje je priredila Goranka Matić, oblikovano je jedinstveno svedočanstvo o glumačkoj i moralnoj veličini najvećeg šarmera i najvoljenijeg glumca uz čije su uloge odrastale generacije.
„Bio je jedan od izrazitih, jedna od perjanica svega što je gluma. Nesumnjivo je pripadao eliti, glumačkoj ali i ljudskoj eliti. I nije slučajno da ga je publika odabrala za svoje mezimče.“ Dejan Mijač
„Dragan Nikolić je najznačajniji filmski glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije. Uspešno se odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu!“ Slobodan Šijan
„Sećam se kad se prvi put ‘zvanično’ pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić. Pričalo se i pisalo se da se ‘viđaju’, da su ‘zajedno’. Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju ‘ozvaničili’ ljubav – koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.“ Dušan Kovačević
Kada sam prvi put čuo Šumadijski bluz, ne znam da li sam bio srećniji zato što je šumadijski, ili zato što je bluz. I tu se uvek javljala, neka neprepoznatljiva nota, falset, ili tenor, nemojte mi verovati, a i znam da se ne radi o istoj kategoriji pojmova, koji bi tananim vibracijama, nehajno lakim, a virtuoznim, uz prepoznatljiv Točakov manevar elektiricitetom što žice krasi, davao pesmi, kosmopolitski zvuk. Čuo sam, deo stiha, „žuta dunja“, i znao sam, da to zaista, peva Šumadija.
I da, Boris Aranđelović, Pavaroti među rokerima, rodio se u Kragujevcu. Imao je svetski glas. Napunio je Ušće? To je mnogo za nas, nažalost, ali malo za njega. Takav mi je uspeh, delovao neverovatno, 2015. godine.
Prepuno Ušće, peva iskonski rokenrol! I to ne onaj sa oporom težinom vremena u kome je kod nas nastupio na scenu, da nikad sa nje ne siđe, već onakav, poletan, vragolast, kakav je u svojim korenima, tamo u zemljama zalazećeg sunca, ili tužan, kako samo može smakovski bluz, biti. To je bio trijumf rokerskog larpuraltizma.
Peca Popović, tvrdi, da rokenrol, kao smesa, muzike i reči, može postati umetnost, samo kada se se bine odašilju vibracije, koje publika svojom euforijom vari, i takvom kolizijom nota i reči s jedne, i huka, gotovo koloseumskog, sa druge strane, stvara se aura, nad čitavim gradovima, koja jeste jedinstvena i neponovljiva, i ostavlja samo onakav utisak kakav umetsnot može ostaviti u pojedincu. Najveći takav razgrađivač mase na pojedince, svojim glasom, verovatno je bio Boris Aranđelović. Niko nije ostao imun, na njegov glas. Svojim pevanjem, on nam je donosio, magiju jednog doba, u kome je mladost imala poslednju reč.
Zato, koncert na Ušću, jeste možda, bio najveća pesma, i ujedno labudova, Borisa Aranđelovića. On je, po poslednji put, od rokenrola stvorio umetnost, u svoje ime, ali je zato revitalizovao umetnost rokenrola, za sve nas. Šta je on, sa ostalim članovima grupe Smak, i neprevaziđenim Točkom, uradio? On je postigao da se vrati nada. Do ovog koncerta, rokenrol je u Srbiji važio za mrtvu umetnost. Govorili su da su ih ubili, neki novi ukusi, neki novi karakteri.
Junsko Ušće, kroz poslednji odjek našeg najlepšeg muškog falseta, kao Miloš svojevremno Srbe iz zbegova, izvadilo sve ljubitelje rokenrola, iz nekih pećina i mračnih podruma, i oslobdilo sve nas, koji tavorimo u senci nekih anahronih i kičastih muzika, utiska da je rokerol mrtav. O, ne, nije. I to je možda, bila životna misija Borisa Aranđelovića. Pokazao nam je put.
Ako sutra, negde iz daleka, možda odozgo, sa visina, čujete daire, a mesečevom rekom, dođu Cigani, znajte, da Boris nije umro. Smrt ljudi, kao što je on, je samo treptaj oka, i prelaz u besmrtnost, koju on, naročito među poklonicima rokenrola, a sa specifičnom težinom koju rokenrol ima u Srbiji, i među svima nama, zaslužio, a bogami nas i prezadužio. By Tiosav Purić Izvor:beogradskanedelja.rs/objava. 27.08.2015.
PREMINUO PEVAČ GRUPE SMAK BORIS ARANĐELOVIĆ
Napustila nas je velika rok legenda : Iz Holandije je danas stigla tužna vest da je u 67-toj godini iznenada preminuo pevač grupe Smak Boris Aranđelović
Vest o iznenadnoj smrti pevača grupe Smak Borisa Aranđelovića saopštila je danas izdavačka kuća Music Star, a kako javljaju ostali mediji on je preminuo nakon duge bolesti, posle operacije od koje se nije uspeo oporaviti.
Boris Aranđelović je rođen u Kragujevcu 13. oktobra 1948. godine, a u Smak došao 1973. godine.
Bio je jedan od najvećih rok pevača bivše Jugoslavije.
Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji. Poslednji put nastupio je pre samo dva meseca, na veličanstvenom koncertu na Ušću .
Vreme i mesto sahrane Borisa Aranđelovića biće naknadno objavljeni.
Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.
Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.
Poreklo praznika
Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)
Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.
Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.
Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.
Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]
Narodni praznik Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.
Glavni običaji su: • pletenje venaca od bilja • umivanje biljem • kupanje na reci
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2] Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4] Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]
Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]
Đurđevdanski uranak
Jagnje na ražnju
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]
Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]
Trpeza Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]
Oranje brazde oko sela Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]
Stočarski praznik Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]
Razna verovanja Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7] Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8] Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]
Vračanja za plodnost
Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5] Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]
Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star. Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]
Praznik Svetog Đorđa Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.
Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6] Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).
Istorija U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.
Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.
Reference
• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013. • • Milan Vuković, 1985., str. 112 • • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112 • • Milan Vuković, 1985., str. 113 • • Veselin Čajkanović • • Mirjana Kandić, 2003. • • Vuk Karadžić, 1867., str. 28 • Vuk Karadžić, 1867., str. 29
Literatura Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9 Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1] Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867. Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2] Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927. Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006. Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985. Izvor: sr.wikipedia.org/sr
— Jesi l čuo da će sutra padati dinari s neba? — Nisam. — A je l veruješ da ima tica što donosi kolače? — Ne verujem. — Jesi l čuo da ima negde gde je stalno leto? — Nisam. — A je l veruješ da u radiju žive mali ljudi? — Ne verujem. — Marš odavde iz našeg sokaka, kad ne umeš da sanjaš. Da te pokrljam na pola — kao lebac. Eto!
Umesto ruže na njegovom grobu
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. mikinidani.org
Na današnji dan u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić.
Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u „Dnevniku“ i bio njegova „prva violina“
Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst.
Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: „Niko ne sme da mi drži govor!“. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao „Besmrtnu pesmu“ i naručio Janikine tamburaše i „Pira manđe korkoro“ („Lutam sam po svetu“).
Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku.
Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u „pobočnim umetnostima“: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost.
Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću „znali sve“ iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov „Rečnik Vojvodine“. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je „sve što umetnik izdahne umetnost“ – činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao – pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u „Dnevniku“, Antić je znao da kaže:
– Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.
Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag
Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.
Poslušaj me, bože, veliki gospodine, ako me još nekad ponovo budeš pravio, molim ti se, udesi mi da ne budem ni milicajac, ni car, ni Rom.
Pretvori me u jedno veliko drvo. Sto godina tako da rastem i da me onda poseku.
Naćve od mene da naprave.
Sto godina u meni testo da mese. Od hleba sav da se raspadnem.
KAD SAM BIO GARAV
U ona tako divna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnoga se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikada se više neće roditi.
Miroslav Mika Antić-Garavi Sokak
Ubili su ga fašisti u drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad leži negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici bezimešzh žrtava. Dve humke. U ravnici, na nekadašnjem dnu Panonskog mora, gde je sve nisko, one i danas liče na dve sumorne planine. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo, i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom, psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao na licu mesta one stare, koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, kao u nekoj čudnoj groznici, govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu. Onda je došao taj rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna još ni da govori, plašite ga Baba-Rogom, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga čime god hoćete — vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:
— Mir! Ide Čohano! Dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.
Kad je došao rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu, dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti. — Čohano jede sveće — kažu oni. — Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost. Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin i da svako može da ga ubije kad hoće. Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se jednom da smo, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. U šlemu, pod oružjem, a jedva da je bio pet ili šest godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, rumeno lice, u prvi mah učinilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi i upitao, uz vrlo srdačan osmeh:
— Čega se to vas dvojica igrate? — Ničega — rekao sam. — On se boji, pa mu čuvam strah. — A šta je on tebi kad mu čuvaš strah? — Brat — kazao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko da sam morao da se uspnem na prste. — A koga se to bojiš? — upitao je Mileta.
Mile je ćutao i gledao u zemlju. — Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče — kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osećao sam da mi nozdrva polako puca. — A ti se ne bojiš? — Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati — rekoh. — A gde je tvoj stariji brat? — Nemam ga, gospodine vojniče — kazao sam. — Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred Miletom ne smem. Moram da čuvam njegov strah. Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u raskrvavljenoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola nisam umeo da mislim ništa drugo i stalno sam ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeh bez nosa. Vodio me je tako dva ugla. Onda mu je, iznenada, sve to dosadilo, ošamario nas je obojicu i oterao. I danas, kad me Cigani zagrle i kažu mi: brate, ja se pipnem za nozdrvu. A onu žutu traku čuvam za uspomenu, složenu u jednoj knjizi kao što deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, cvet. Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Odlazim i u kafane gde sviraju dobre ciganske klape. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam, i sad već polako neki dobri orkestri, kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. — Iz poštovanja — kaže mi Steva basista. — Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas. I ja, evo, već godinama, lutam i izmišljam pesme Roma. Romi — to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo.
Uvek kad se igramo, meni kažu: bićeš konj, i ja — šta ću: moram. I još neki budu konji, a ostali sednu nam na leđa, pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji, dok trčimo do cilja, u konje se pretvorimo, majke mi. I srce nam konjsko. I mozak nam konjski. I oči nam konjske. I mogu vam reći: kad sam konj, uošite mi nije važno da stignem baš — prvi. To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
ĐORĐE
Kako možeš da lažeš da najviše voliš da jedeš, na svetu, kad najviše volim da jedem — ja! Ja, bre, kad jedem, brate, padaju zvezde na krovove kao bele dudinje i plivaju mnoge lađe po Tisi. Ja, bre, kad jedem, brate, konji rastu lepi kao violina i vozovi u Peštu putuju, i čak u Rumu, majke mi. I kad nema hleba — ja žvačem. Žvačem ništa, brate. Onako, Za moju dušu, majke mi. Nemoj zato da lažeš da najviše voliš da jedeš na svetu, kad najviše volim da jedem — ja!
ZARUKE
— Ustani Ružo, očešljaj se. Došli su ti Romi, prosioci.
— Neću ga, majko, ne mogu, jer je Miloš mator, jer je mnogo crn i garav ko garava šerpa.
— Ustani, Ružo, očešljaj se. Miloš te je kupio.
— Čekaj samo dok ja umrem, pa me više nikad nećeš naći. Samo će doći jedna luda tica na moj grob, da mi plače ko da mi je ona mama, a ne ti.
Samo će doći jedan blesav vetar na moj grob, i šareno šašavo cveće da mi plaču ko da su mi oni mama, a ne ti.
Čekaj samo dok umrem, pa ćeš da me uvek praviš od blata. Da oživim. A ja: ništa. Nikad više.
Sad vidiš da ne mogu da ustanem, ni da se očešljam, ni da obujem bele cipele.
Sad vidiš da ne mogu da se udam od jedanaest godina.
BALADA
Volim ovo selo. I rode im lepše nego naše. Tu mi tata svira u Žarkovoj bandi.
Sviraj meni, tata. jednu pesmu lepu kao minđuša. Pesmu o mojoj mami što nas je ostavila.
Volim ovo selo. I deca im lepša nego naša. Samo mame nigde nisu lepše nego što je moja.
ROMANSA
— Jesi l moje Najmoje?
— Jesam tvoje. Najtvoje.
— Da ti sviram u ušima?
— Da mi kupiš dve firange od cica. Al da budu na cvetiće.
— Da zakačim viljuškama na ragastov od pendžera.
— Da me mrze sve komšije.
— Da ja imam samo tebe. — Da ti imaš samo mene.
— Da ne uđu ni Mesec ni Sunce. Da u sobi bude jedna crkva. Da gledamo kroz taj pendžer, kroz taj penđer pun cvetića, da je život nešto naše, najnaše. — — — — — — — — — —
— Jesi l moje? Najmoje?
— Jesam tvoje. Najtvoje.
VAŠAR
III
— Hoćemo li u Šabac, na vašar?
— Pa bili smo tamo. Tako nam i treba.
Na vašaru šatra. A u šatri roštilj. Kraj roštilja ražanj. Tu se peku pljeskavice, ćevapčići i ražnjići, mućkalice, vešalice, kolenice, ćulbastija, krmenadle, džigerica, kobasica i mozak na žaru.
A na ražnju prasići i jagnjad. I služi te jedna lepa Mica, jelna Mica — lepa Žeravica. — Bolje da sam bio ćevabdžija.
Kakva bi bila današnja moda bez Koko Šanel? Njene kostime i danas nose poznati širom sveta. O „Mitu Šanel“ može se dosta toga videti i saznati na izložbi u njenu čast, u Hamburgu.
Nedostatak samopouzdanja se Koko Šanel sigurno ne može prebaciti. „Ta jednostavna haljina postaće svojevrsna uniforma za sve žene koje imaju ukusa“, najavila je samouvereno francuska modna dizajnerka, davne 1926. godine, čitaocima američkog modnog časopisa „Vogue“. Šanel nije mislila ni na šta drugo, nego na čuvenu „malu crnu haljinu“.
Jednu od čuvenih „malih crnih“ nosi Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija
Ta kreacija u raznim varijantama i danas ima svoje mesto u ormarima pripadnica lepšeg pola. Doduše, Šanel nije ta koja je izmislila „malu crnu haljinu“, ali upravo je ona od tog jednostavnog, ali elegantnog komada odeće napravila modni kult. Uskog kroja i potpuno crna, u to vreme je rušila društveni tabu. Do tada su žene bile prilično pokrivene, a crna boja je uz to važila i za boju posluge. Ali sam magazin „Vogue“ je bio ubeđen u uspeh i napisao: „Haljina, koju će nositi ceo svet.“
I tako je i bilo.
U međuvremenu, žene širom planete nose haljine ove dizajnerke. I ne samo haljine, već i kostime, torbe i nakit. Ne treba zaboraviti ni na čuvene parfeme, poput „Chanel N° 5“.
„Mit Šanel“ može se osetiti i na izložbi u Umetničkom muzeju u Hamburgu. Od 28. februara do 18. maja 2014. godine, tu se može doživeti duh istorije i delim modne imperije, jer gostujuća izložba obuhvata i 70 kreacija Koko Šanel. Moguće je videti i kreacije drugih modnih dizajnera, kojima je kao inspiracija poslužila Šanel.
Od krojačice do vlasnice modne kuće
Koko Šanel, 1935, foto Men Rej
Uspon u svetu mode Gabriele Šanel, rođenoj 1883. godine, nije ni kom slučaju bio predoređen. Nakon smrt majke 1895. godine ona je rasla u domu za nezbrinutu decu. Tamo je naučila krojački zanat koji će je kasnije učiniti slavnom.
Čuveni nadimak „Koko“ dobila je kasnije, kada je nastupila u jednom kafiću – kao pevačica. Ali njenu ljubav je bila moda, a ne muzika. Godine 1910. napravila je prvi veliki korak u ovom poslu: Koko Šanel je u Parizu otvorila prodavnicu šešira. Godine 1913. otvorala modni butik, a dve godine kasnije modnu kuću. Najkasnije 20-tih godina kada su joj mušterije iz ruku istrgle „malu crnu haljinu“, francuska modna dizajnerka bila je i finansijski zbrinuta.
Ali zašto su baš njene kreacije bile dobro prihvaćene?
„Ženskom telu ponovo sam dala njegovu slobodu“, rekla je jednom čuvena dizajnerka. 20-tih godina prošlog veka, žene su počele manje da pokrivaju delove svog tela, pa su samim tim i zračile sa više samopouzdanja. Korzeti su pripadali prošlosti. Šanel je svojim kreacijama pogodila potrebe ciljne grupe i označila ukus vremena. Jednostavno i elegantno, udobno i sa stilom – takve su bile njene kreacije.
Kostim iz kolekcije za jesen/zimu 1959/1960
Ali Šanel je pre svega bila autentična. Iz njene modne kuće nije izašla ni jedna kreacija, koju ona sama ne bi nosila.
„Odelo čini čoveka“, kaže poslovica. U skladu sa tim, Šanel je doprinela stvaranju „nove žene“ koja više ništa nije imala sa zastarelom durštvenom slikom, prepunom strogih moralnih normi. Dužina suknje smanjila se od gležnjeva do ispod kolena – ako su žene uopše još nosile suknje. I Koko Šanel je ponekad nosila pantalone.
Karl Lagerfeld, 2008.
Smrću velike modne ikone, 1971. godine, mit ove dizajnerske kuće ni u kom slučaju nije bio okončan. Marka se isprva našla u problemima – sve do 1983. kada je umetnički direktor postao nemački dizajner Karl Lagerfeld. On pri tome za svoje kreacije neprestano koristi ideje Koko Šanel. Recept za veliki uspeh ove modne kuće, možda bi mogao da se objasni rečenicom: „Dobro krojena haljina stoji svakoj ženi. Tačka!“. Tako jednostavno se objašnjava i mit o njoj.
Autor: Mark von Lipke / Jakov Leon/Odg. urednica: Dijana Roščić
Životna priča – Grejs Keli: Najlepša plavuša svog doba
Gluma je bila samo deo snova koje je prelepa Grejs Keli ostvarila pre nego što je udajom postala princeza od Monaka, a savršen život zavodnice prekinua je iznenadna pogibija
Ikona stila i žena koja je postavši glumica i princeza neodoljive lepote i harizme uspela da ostvari san svake devojčice, Grejs Keli, dokazala je kako bajke zaista postoje.
Iako je od njene smrti prošlo tri decenije, njen lik i dalje sija podsećajući na one dame koje su kroz istoriju definisale kako treba da izgleda, čemu da teži i šta da voli savremena žena.
O tome kako se Grejs Keli od malog ružnog pačeta razvila u prelepog labuda ispričani su mitovi, a njena lepota više od svih inspirisala je slavnog Hičkoka, zavela najveće zavodnike 20. veka i naterala princa jednog malog kraljevstva da se njome oženi.
Legendarna glumica Grejs Patriša Keli rođena je 12. novembra 1929. godine u Filadelfiji kao treće dete Margaret i Džona Kelija. Njena porodica bila je veoma imućna, a otac joj je stekao bogatstvo kao građevinski poduzimač.
Detinjstvo su joj obeležile dve stvari – vera i sport.
Porodica koja je sa očeve strane poticala iz Irske bila je strogo katolička i negovala devizu: U zdravom telu, zdrav duh.
____________________________________________________________________________________________ Gospodin Keli bio je ponosan na svu svoju decu, osim na Grejs koja je bila bledunjavo dete i nije se uklapala u njegovu spartansku viziju zdravog sveta. Sa 17 godina, nakon završene srednje škole, Grejs je napustila Filadelfiju i preselila se u Njujork gde je 1947. upisala American Academy of Dramatic Arts.
Tokom studija sama se izdržavala baveći se manekenstvom i snimajući reklame za televiziju.
Njene kolege su je opisivale kao studentkinju koja je uporno radila na sebi, tako da je na kraju fakulteta uspela da govori čistim britanskim akcentom. Svoj scenski debi Keli je dobila na Brodveju 1949. u komadu Avgusta Spilberga Otac. Međutim, ubrzo nakon prvog angažmana odlučila je da se preseli u južnu Kaliforniju kako bi se oprobala u filmskoj umetnosti.
Prvu rolu dobila je sa dvadeset dve godine u filmu Četrnaest sati, a iako epizodna, ova uloga joj je otvorila vrata Holivuda.
Na početku njen veliki film bio je Tačno u podne gde je igrala rame uz rame sa zvezdama vesterna Garijem Kuperom i Lojdom Bridžisom. Posle njega postala je izuzetno popularna. Dve godine kasnije igrala je u megahitu Mogambo, najuspešnijem projektu koji je producentska kuća MGM ikada snimila. Dočarala je lik Linde Nordli, a radila je zajedno sa Klarkom Gejblom i Hičkok.
Ova sporedna uloga donela joj je Zlatni globus za najbolju epizodu, ali i nominaciju za Oskara.
Ipak, Grejs je prava zvezda postala ulogom u Hičkokovom filmu Pozovi M radi ubistva, gde je pokazala koliko je dobra glumica. Sav svoj glumački potencijal prezentovala je i u Devojci sa sela. U toku 1954. godine, Grejs je snimila pet filmova, a jedan od njih je bio i Provincijalka za koji je dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu i Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu u drami.
Ipak, ono što su svi smatrali njenim ogromnim poslovnim uspehom nije zadivilo i njenu porodicu. Nakon ceremonije otac glumice koja je punila bioskope izjavio je novinarima: Ne mogu da verujem da je Grejs uspela. Sve što je ikad mogla da uradi, moja starija ćerka mogla je bolje.
Paralelno sa karijerom cvetale su i njene romanse. Zbog nje se od tadašnje supruge razveo partner u filmu Nazovi M radi ubistva, Rej Miland. Na snimanju Provincijalke Grejs je igrala pored svoja dva bivša ljubavnika: Binga Krosbja i Vilijama Holdena koji je takođe bio oženjen.
Pričalo se o njenoj romansi sa Kerijem Grantom, o nezasitosti u krevetu, a tračevi su otišli u krajnost pa je MGM morao da plati tabloidima da prestanu sa pisanjem pikanterija iz njenog privatnog života.
Godine 1954. Grejs je ponovo radila sa Hičkokom na filmu Drž’te lopova, zajedno baš sa Kerijem Grantom koji je o njoj rekao: Uz sve poštovanje prema dragoj Ingrid Bergman, mnogo više volim Grejsi. Ona u sebi nosi neku vedrinu, mir i svetlost. Film je sniman na Francuskoj rivijeri, a kao scenografija u pozadini pojavio se Monako.
– Čije su to bašte? – pitala je Grejs na setu pisca scenarija Džona Mišela. Princa Grimaldija – odgovorio joj je. Paralelno sa snimanjem, trač rubrike pisale su o tome kako je osvojila srce najvećeg zavodnika Holivuda Klarka Gejbla, a navodno su se zaljubili još na snimanju Mogamba, međutim ovi navodi nikada nisu potvrđeni.
Ipak, 1955. godine na Kanskom festivalu Grejs je upoznala princa Renijea od Monaka. Tada je bio u dugoj vezi sa jednom francuskom glumicom koja nije mogla da mu podari dugo priželjkivano dete.
Tolika čežnja za naslednikom proistekla je iz saznanja da bi u slučaju da se ne rodi potomak njegove loze Monako potpao pod vlast Francuske zbog čega je princ ozbiljno tražio princezu koja će biti majka njegove dece.
Kada je sreo Grejs, ljubav se među njima rodila, navodno, na prvi pogled. Ubrzo su počeli vezu, a princ je glumicu zaprosio tri dana nakon što ju je upoznao sa ostatkom porodice.
Za Božić 1955. godine princ Renije je posetio glumicu i njenu porodicu u Filadelfiji. Odluka da se vere celom svetu ličila je na romantičnu bajku: princ i holivudska kraljica.
Međutim, malo je onih koji su znali da je ova romantična poseta prošla u pogađanju oko miraza koji je Grejs trebalo da donese osiromašenom princu. Na kraju su se dogovorili za dva miliona dolara, a osim toga, da bi se udala, Grejs je morala da prođe inkviziciju prinčevog sveštenika, kako bi se utvrdilo koliko je buduća princeza verski podobna da vlada kneževinom kocke, ali čekalo ju je i niz fizičkih testova koji bi potvrdili da je u stanju da rodi naslednika.
Do zvanične veridbe došlo je 5. februara 1956, međutim, Grejs je morala da snimi još jedan film za MGM zbog ugovora koji je sklopila na početku karijere.
Posljednji film bio je Visoko društvo gde je igrala sa Frenkom Sinatrom, ali ni to nije zadovoljilo MGM, tako da je, da bi se oslobodila ugovora s njima, morala da dozvoli da se snimi venčanje u Monaku koje se emitovao u Sjedinjenim Američkim Državama kao tridesetjednominutni dokumentarni film.
Dobro upućeni tvrde da je Grejs mrzela svaku sekundu svog venčanja koje se oteglo na dva dana, a počelo je 9. aprila 1956. Na njemu je bilo prisutno preko šest stotina zvanica u crkvi, sedam stotina u opštini, a oko tri miliona gledalaca širom sveta gledalo je snimak.
Uprkos nelagodnosti koju je mlada osećala na svom venčanju, ono je proteklo u najboljem redu. Među zvanicama bili su Keri Grant, Aga Kan, Glorija Svanson, Ava Gardner i Aristotel Onazis.
Nevesta je plenila svojom lepotom u raskošnoj venčanici od čipke, svile i tila kreatorke Helen Ros, a koju je dobila na dar od filmskog studija MGM. Mladoženja je ponosno mahao podanicima iz plavo-belog rols-rojsa, u odelu nalik Napoleonovoj uniformi.
Idila je nastavljena krstarenjem na jahti Deo Huvante Drugi, koju je Renije poklonio Grejs kada je iz Amerike doputovala u Monako.
Slika nasmejanih supružnika obišla je svet, a njihova zemlja ubrzo je postala raj za kockare i bogataše.
Da bi zaštitio privatni život od očiju radoznale javnosti, princ je zabranio snimanje filmova u Monaku o životu njegove supruge. Ipak, dozvolio je pripadnicima sedme sile da zavire u palatu 23. januara 1957, nakon rođenja njihovog prvog deteta, princeze Karoline.
Naredne godine stanovnici Monaka proslavili su rođenje i princa Alberta, potonjeg vladara. Treće dete Grejs i Renijea, princeza Stefani, rođena je 1. februara 1965. godine. Za razliku od povučenog života slavnih vladara, njihovi naslednici Karolina, Albert i Stefani već u ranom detinjstvu izazivali su pažnju medija.
Kada su postali tinejdžeri, stekli su reputaciju najglamuroznijih naslednika krune na Starom kontinentu, a roditelji su im ispunjavali sve prohteve.
Javnost je s posebnim uživanjem pratila zbivanja u Monaku, centru luksuza, a život mladih Grimaldijevih ličio je na sapunsku operu.
Ono što je osim skandala fasciniralo svet svakako je i činjenica da je Grejs Keli bila svetska modna ikona. Jednostavna i elegantna frizura, kao i odeća pastelnih boja bili su sinonim za prefinjenost koju je Grejs posedovala.
Njene večernje haljine nosile su etikete najpoznatijih modnih marki: Dior, Balensiaga, Yves Saint Laurent… Francuska modna kuća Hermes je jednu od svojih torbica nazvala po glumici – Kelly Bag i to nakon što je princeza viđena kako nosi tu tašnu od krokodilske kože.
– Niko ne može da izgleda kao Grejs Keli – ona je bila najlepša plavuša svog doba. Siguran sam da bi, da je živa, i danas bila neodoljiva. Ta vrsta savršenosti mora čak i da stari prelepo, izjavio je pre nekoliko godina kreator Karl Lagerfeld. I zaista, život čuvene Grejs odlikovao se skladom, druženjem sa slavnim prijateljima i organizovanjem dobrotvornih akcija za pomoć unesrećenima. Među mnogobrojnim prijateljima koje je imala bili su Frenk Sinatra, Ela Ficdžerald, kraljica Elizabeta, Kenedijevi, Onazis i Marija Kalas…
Grejs se veoma trudila da njeni naslednici rastu normalno baš kao i sva ostala deca. Slobodno vreme provodili su u Filadelfiji, a nekoliko godina princ Albert je pohađao letnje kampove sa rođacima iz Amerike. Ni na koji način nije dozvoljavala da se izdvajaju od ostalih, ali je njihova sudbina ipak bila predodređena činjenicom da njihovim venama teče plava krv.
Sklad i harmonija koja je vladala oko ove kraljevske porodice do korena je sasečena kada je Keli 13. septembra 1982. doživela tešku saobraćajnu nesreću, vraćajući se sa ćerkom Stefani sa putovanja Francuskom rivijerom. Od zadobijenih povreda glumica je preminula sutradan, 14. septembra 1982. godine, u bolnici. Prema jednoj priči Grejs je doživela udes upravo na mestu gde je snimana scena piknika iz filma Drž’te lopova. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Grimaldijevih, u katedrali Svetog Nikole 18. septembra 1982. godine.
Posle njene smrti Renije se nije ponovo oženio, a u javnosti se pojavljivao uvek sa svojom decom. Grejsinoj sahrani prisustvovale su istaknute političke ličnosti iz celog sveta, nekadašnje kolege iz Holivuda, kao i krunisane glave. Renije je preminuo 6. aprila 2005, a njegovi najbliži prijatelji tvrdili su da nikada nije preboleo gubitak supruge za kojom svet i danas tuguje i čezne.
Već 150 godina, spektakularna ruska pravoslavna crkva Kiži Pogost, u potpunosti sagrađena od drveta, prkosi zubu vremena.
Sa svojih 37,5 metara visine ostaje najveća drvena građevina na svetu.
Ruska pravoslavna crkva Kiži Pogost prkosi prirodnim nepogodama već 150 godina i predstavlja najveću drvenu građevinu na svetu.
Kiži Pogost sa svojih 37,5 metara visine, koja se zapravo sastoji od dve crkve, nalazi se na malom ostrvu Kiži, usred jezera Onjega, na severozapadu Rusije, u blizini granice sa Finskom.
Svi elementi građevine, od zakivaka do impresivnih kupola, napravljeni su isključivo od drveta, što pokazuje koliko je ovaj materijal otporan.
Usled brojnih žalbi vernika, crkva je nedavno podvrgnuta manjem renoviranju, ali i dalje nije korišćen nijedan drugi materijal osim drveta.
Sagrađen u 18. veku, drveni hram ima zvonik, 22 kupole i unutrašnji svod u formi piramide, a ukrašavaju ga 102 ikone.
Mesto hodočašća mnogih pravoslavaca, crkva Kiži Pogost je na spisku svetske baštine Uneska od 1990. godine.
Zanosna plavuša, žena koja je i danas modna ikona i uzor mnogima širom sveta, seks simbol, nezamenljiva Merlin Monro danas bi imala 87 godina, da nije tragično završila 1962.
Foto AP/Petr David Josek (ilustracija)
Mada su je mnogi posmatrali samo kroz fizički izgled, kao nekoga ko pažnju privlači isključivo fizičkom pojavom, ostavila je iza sebe više značajnih filmskih uloga.
Prvu ozbiljniju ulogu Merilin Monro je dobila u filmu „Džungla na asfaltu“ u režiji Džona Hjustona, ali posle uloge u filmu „Sve o Evi“ njena karijera je procvetala. Međutim, status plave seks bombe potvrdio se tek posle ostvarenja „Muškarci više vole plavuše“.
Nakon toga nizali su se hitovi u kojima je glumila ova poznata glumica – „Kako se udati za milionera“, „Sedam godina vernosti“, „Autobuska stanica“ kao i „Neki to vole vruće“ u kojem je ostala zapažena kao odlična komičarka. Želeći da poboljša svoju glumu, pohađala je poznati Actors Studio u Njujorku, ali su je i dalje retki doživljavali kao ozbiljnu glumicu.
Merilin Monro bila je omiljena i u svetu fotografije, pošto je pozirala obnažena za kalendare koji se danas nalaze u posedu privatnih kolekcionara.Tek posle više od 30 godina nakon smrti 1962. godine, proglašena je za najseksepilniju glumicu svih vremena, a sredinom 1999. Plejboj ju je proglasio seks zvezdom 20. veka. Sa uspehom u filmskoj industriji pojavile su se i njene fotografije koje je snimao fotograf Tom Keli dok je još bila devojka. Te fotografije otkupio je Hju Hefner i u decembru 1953. godine objavio ih je u prvom izdanju Plejboja.
Život Merlin Monro nije bio lak. Rođena je kao Norma Džin Bejker Mortenson u sirotištu u Los Anđelesu, kao vanbračno dete Gledis Perl Monro.
Rasla je po hraniteljskim porodicama jer joj je majka imala ozbiljnih psihičkih problema. Svoje detinjstvo i tinejdžerske dane provela je uglavnom po sirotištima, jer ju je otac ostavio, a njena majka je brzo posle porođaja poslata u bolnicu za mentalno obolele osobe.
Godine 1942. udaje se za Džejmsa Dohertija, radnika u fabrici aviona. Ubrzo se i ona zaposlila u istoj fabrici, ali samo za kratko, jer je pozvana da radi kao model u lokalnom modnom časopisu. Posle četiri godine, razvodi se i odlazi u Holivud da bi pokušala kao glumica. Posle prvih uspeha i sticanja titule seks simbola, udaje se za bejzbol igrača Di Mijađa, ali njihov brak je trajao samo devet meseci. Posle razvoda je počela da uči glumu u profesionalnim školama.
Godine 1956. udaje se za Artura Milera, tada poznatog scenaristu i režisera u Holivudu, koji joj kasnije daje ulogu u filmu „The Misfits“. Od njega se razvodi 1961. godine, kada je imala i velikih problema sa drogom.
Merilin Monro je pronađena mrtva u svom domu u Los Anđelesu 5. avgusta 1962. godine. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti prekomerna doza tableta za spavanje, ali to je do danas ostatala misterija jer mnogi veruju da je CIA umešana u njenu smrt zbog veze sa Kenedijevima
U ZNAK SEĆANJA NA ERNESTA ČE GEVARU, KOJI JE UBIJEN PRE 45 GODINA
Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili samo Če (šp. Ernesto Guevara de la Serna, Che; Rosario, 14. maj 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967 je bio je latinoamerički revolucionar, kubanskigerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.
Najpoznatiji revolucionar sveta, Ernesto Če Gevara, ubijen je 9. oktobra 1967. u bolivijskom selu La Igera, dan nakon što je zarobljen. Iako ima onih koji tvrde da je „ umeo da bude i svirep“, njegovu istorijsku važnost niko ne osporava.
Ilustracije radi, američki časopis Tajm proglasio je Čea „jednim od dvadeset najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi 20. veka“, a prema oceni Akademije umetnosti u Merilendu njegova fotografija, čiji je autor Alberto Dijaz, predstavlja „najpoznatiju fotografiju na planeti i simbol 20. veka“.
ROBNA MARKA „ČE“
Lik Če Gevare, rođenog u Argentini, najviše reprodukovana fotografija u istoriji savremenog sveta. Kako je „kapitalizovan“ lik slavnog gerilca Ernesta Gevare
KAPITALIZAM guta sve, pa čak i najljuće neprijatelje, kakav je bio Ernesto Če Gevara, najslavniji gerilac 20. veka, koji je i danas, na pragu trećeg milenijuma, veoma tražena marka na svetskom tržištu postera, suvernira i raznih slikovnica sa likom argentinsko-kubanskog „geriljerosa“. „Niko nije u stanju da izračuna, prebroji i proceni, piše ‘Los Anđeles Tajms’, u kolikim tiražima je štampan, crtan, vezen, slikan i reporodukovan lik Če Gevare, ali se bez bojazni može reći da niko u istoriji sveta nije dosegao tako nešto.“
Če je svuda – na majicama i transparentima, patikama i flašama „koka-kole“ i votke, nose ga devojke na vrućim pantalonicama, mladi na kapama, vezu ga devojke na maramama od svile u Singapuru i Japanu, Maradona je njegov lik istetovirao na desnoj ruci, muralisti ga crtaju na zidovima, njegovi posteri su u spavaćim sobama i kancelarijama, na šoljicama za kafu. Sve je počelo, kada je u avgustu 1967. godine, u Havanu neprimetno stigao italijanski levičarski izdavač Đanđakomo Feltrineli. Doputovao je iz Bolivije. Tamo je već buknulo „gerilsko žarište“ i počele su priče da gerilu predvodi Ernesto Gevara, kojem se tri godine gubio svaki trag. Feltrineli je u Havani, po preporuci poznanika, dospeo do fotoreportera Alberta Korde, koji je za list „Revolusion“ često pratio Kastra i Čea. Kad je ušao u njegovu sobu, s namerom da zatraži od njega neki od Čeovih snimaka, primetio je na zidu Gevaran lik sa one, sada već prepoznatljive fotografije, i zatražio da mu, uz nekoliko drugih negativa, da i onaj na kojem je snimljena i ta fotografija. Korda mu je rado izašao u susret i Feltrineli je otputovao za Milano, a da ni jedan ni drugi u tim trenucima nisu bili svesni u šta će se anegdota sa Čeovim snimcima izroditi. Feltrineli je dva meseca kasnije, na vest da je Če Gevara uhvaćen i pogubljen, cele noći preturao po onim negativima i već ujutro je „izbacio“ na svetlo dana poster sa likom Če Gevare. Iskusni izdavački lisac, pored simpatija za gerilca sa Kube, osetio je nepogrešivim instintktom menadžera da će lavina protesta da krene na ulicama Milana, i da studenti i levičari neće tek tako olako preći preko pogubljenja revolucionara. Tako se na ulicama Milana, iznad glava desetina hiljada demonstranata pojavio poster sa Čeovim likom. Narudžbine su stizale iz drugih gradova, čak i iz inostranstva… Pojavio se i Čeov dnevnik, krenula je legenda o njegovoj misterioznoj smrti, njegovom izgubljenom grobu i unakaženom lešu. Legenda o gerili Če Gevare i njegovoj smrti u džungli Bolivije, zapljusnula je svet sa dalekih visova Anda i niko je više nije mogao da zaustavi. A onda je došlo „studentsko proleće“ 1968. godine i lik Če Gevare sa one Kordine fotografije postao je saputnik i idol mladih širom sveta. Sve je bilo tu da se od Čea napravi ikona. Bio je romantičan i hrabar. Napustio je državne funkcije i privilegije da bi se borio za pravdu i slobodu. Ubili su ga mučki, Cija i bolivijska hunta, što je njegovoj smrti davalo oreol mučenika i heroja. Uz sve to, bio je mlad i lep. Tako se legenda rodila, i danas se nastavlja. U centru pažnje kanskog filmskog festivala, prošlog meseca, bio je film Stivena Soderberga o Če Gevari. Ni prvi ni poslednji. Če je roba koja dobro ide. Če je marka koju kapitalizam prosto guta. „Čevolucija“ će da potraje.
SASVIM SLUČAJNI SNIMAK SNIMAK sa Čeovim likom Korda je napravio slučajno, 5. marta 1960. godine, za vreme komemoracije žrtvama broda „Kubre“, koji je dan ranije eksplodirao u havanskoj luci. Govorio je Fidel Kastro. Na bini su, u prvom redu, bili Žan-Pol Sartr i Simon Bovoar. Korda je, kao reporter lista „Revolusion“, rutinski odradio posao – slikao je Kastra, goste i ceremoniju komemoracije u prvom planu. U jednom trenutku primetio je u prvom redu Če Gevaru, koji je na glavi nosio beretku s petokrakom. Nije odoleo. Podigao je aparat i sa daljine od desetak metara napravio snimak. Sutradan, njegov list nije objavio taj snimak. Ali, taj snimak Čea je ušao u istoriju. „Napravio sam tu fotografiju sasvim spontano“, priča Korda. „Nisam se uopšte ljutio što nije ušla u novine i nje sam se setio zahvaljujući onom nemogućem Italijanu koji je odneo u Milano…“
Borislav Lalić/ 14. jun 2008. novosti.rs
GOLA GEVARA
Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“.
Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“. Lidija je pozirala naga, noseći na glavi crvenu beretku, a preko grudi redenike koji su umesto municije bili napunjeni šargarepama, odajući na ovaj način svojevrsnu počast svom slavnom dedi. Predstavnik za štampu PETA izjavio je da kampanja „Vegetarijanska revolucija“ pokušava da spase životinje. Lidija Gevara je posle Riz Viterspun, Pamele Anderson i Džene Džejmson još jedna u nizu slavnih osoba koje su pokazale svoje čari zarad prava životinja.
VN / 25. jun 2009
BETMEN I ŠERLOK SU ISTORIJSKI LIKOVI, ČE GEVARA NIJE…
Dvadeset odsto Britanaca veruje da su Šerlok Holms, Crna Guja, Betmen i Mis Marpl istorijske ličnosti.
Osim što svaki peti Britanac veruje da je lik Roana Etkinsona „Crna Guja“ istorijska ličnost, određeni deo britanske nacije veruje i da su Klark Kent (Supermen) i Indijana Džons „prave osobe“, pokazala je anketa britanske službe za javno mnjenje na sajtu AskJeeves.com.
Da nisu samo fiktivni likovi realni petini Britanaca, govori podatak i da su „stvarni“ ljudi proglašeni za „izmišljene“. Među njima su Erin Brokovič i Če Gevara.
Mali procenat ispitanika veruje da su Šerlok Holms, Herkul Poaro i Betmen zapravo bazirani na stvarnim likovima.
Za nešto više od godinu dana i sa samo tri filma dostigao je svetsku slavu i postao simbol nemirnih i nezadovoljnih generacija američke omladine. I danas, više od pedeset godina posle smrti, njegov lik predstavlja svojevrsnu kulturnu ikonu, oličenje buntovnika, autsajdera i usamljenika i ima veliki broj obožavalaca širom sveta
Džems Bajron Din rođen je 8. februara 1931. godine u Merionu u Indijani. Kada je imao šest godina, zbog posla njegovog oca koji je bio zubni tehničar, porodica Din se preselila u Kaliforniju. Tokom školovanja, paralelno je išao na časove violine. Kad je imao samo devet godina, majka mu umire od raka.
Ova trauma je produbljena činjenicom da ga je otac tako malog vratio nazad u Indijanu, kao pratnju majčinom kovčegu, a onda ga odmah potom i napustio. Poslao ga je kod sestre svoje žene i njenog muža na farmu u Ferimontu. Dečaku su otac, a naročito majka s kojom je bio veoma blizak strašno nedostajali, iako su mu tetka i teča, kvekeri, pružili idiličan život u malom mestu, s puno ljubavi.
Danas se smatra da je Džemsova duboko podeljena ličnost, rastrzana između optimizma i depresije, između želje da voli i veruje i odbijanja da se ikada ikome potpuno poveri i preda, potekla od činjenice da je sa devet godina izgubio, u suštini, oba roditelja. Sve je to i uverljivo objašnjenje za Dinovo večno i bolno nastojanje da bude prihvaćen. Otvaranja vrata slave U srednjoj školi je igrao košarku i vozio motor. Posle mature živeo je u domu oca i maćehe u Los Anđelesu. Upisao je Pravni fakultet, ali se posle manje od godinu dana prebacio na Fakultet dramskih umetnosti. Istovremeno je pohađao i glumačku radionicu glumca Džejmsa Vajtmora. Godine 1951. definitivno napušta studio i seli se u Njujork kako bi se ozbiljnije posvetio glumačkoj karijeri. Učestvovao je na svim audicijama, u potrazi za što više uloga. Počeo je da radi na parkingu ispred „CBS“ televizijskog studija kako bi se izdržavao. Njegov prvi profesionalni angažman bio je u reklami za „Pepsi kolu“, a dobio je i nekoliko malih uloga u pozorištu i na filmu. Pojavljivao se i u nekoliko televizijskih šou-programa. Uskoro je dobio i svoju prvu pozorišnu ulogu na Brodveju u predstavi „See the Jaguar“ i postao član prestižne glumačke škole „Actors Studio“ koju su u to vreme pohađali i Marlon Brando, Džuli Haris, Artur Kenedi… Stvaranje ikone U pozorišnoj predstavi „Nemoralan“ dobija ulogu 1954. godine, zahvaljujući kojoj ga je režiser Elija Kazan i filmski studio Vorner Braders angažovao za ulogu Kala Traska u filmskoj adaptaciji romana „Istočno od raja“. Veoma brzo je dobio ulogu u filmu „Buntovnik bez razloga“ gde je tumačio lik problematičnog tinejdžera Džimija Starka pored Natali Vud i Sala Minea.
Po završetku snimanja filma „Istočno od raja“ Džems Din, koji je bio pasionirani ljubitelj automobilskih trka, kupio je svoj prvi sportski automobil „porše 356” i počeo da se takmiči na trkama. Bio je drugi u Palm Springsu marta 1955. godine, treći u Bejkersfildu maja iste godine, a u Santa Moniki je morao da odustane zbog kvara na automobilu. Za vreme snimanja „Buntovnika bez razloga“ Din je kupio i automobil „porše 550” (jedan od samo 90 proizvedenih te godine) koji je nazvao „mala bitanga“. Po dobijanju uloge naftnog bogataša u filmu „Div“, u kome je glumio sa Elizabet Tejlor i Rokom Hadsonom, odlazi u Teksas na snimanje i u tom periodu ne učestvuje u automobilskim trkama jer mu je to bilo zabranjeno filmskim ugovorom. Koketiranje sa opasnošću Ranjivost i bespomoćnost vešto je skrivao iza garda i prkosnog ponašanja. Njegova opčinjenost brzinom i sportskim automobilima režisere je dovodila do očaja.
„Kad čovek jednom savlada strah, više se ničega ne boji“, govorio je Din. 30. septembra 1955. godine, samo tri dana po završetku snimanja filma „Div“, samo dve nedelje nakon snimanja reklamnog spota o sigurnosti na putevima, on je seo u svoj novi „porše spajder 550” i krenuo na trku u Salinasu. U 15.30, policija ga je zaustavila kraj Bejkersfilda, i kaznila zbog prebrze vožnje. Dva sata i 15 minuta kasnije, na raskrsnici kalifornijskih puteva, istočno od Paso Roblesa, naleteo je, brzinom od negde između 120 i 160 kilometara na sat, na jedan „ford”, za čijim je volanom bio neki student. Student je preživeo, a 24-godišnji vozač „poršea” je preminuo na licu mesta. Večna slava „Buntovnik bez razloga“ počeo je da se prikazuje četiri nedelje nakon nesreće.
Studijski gazda Džek Vorner cinično je rekao: „Niko neće doći da gleda mrtvaca.“ Ali došli su. Tinejdžerima širom sveta Din postaje idol. Obožavaoci su se sjatili na mesto nesreće, u nadi da će se domoći delića metala Dinovog automobila. Džems Din je sahranjen na Park groblju u Fermontu, a sahrani je prisustvovalo više od 3.000 ljudi. Blizu mesta gde je poginuo u Kaliforniji 1977. godine podignut je spomenik. Ubrzo posle nesreće počele su da kruže priče o tome da je preživeo nesreću, ali da ne želi da se pojavi kao zvezda. Posthumno je dobio mnoge filmske nagrade, među kojima i francusku Kristalnu zvezdu. Iako nije doživeo premijere svojih filmova, jedini je glumac u istoriji Holivuda koji je dva puta posthumno bio nominovan za Oskara.
Njegova legenda počiva na samo tri filma, sva tri snimljena tokom 1954. i 1955. godine, za samo 18 meseci.
Ono što je trebalo da bude klasičan brak iz interesa, postala je velika ljubav. Iako ima tri supruge, za katarskog emira Hameda bin Halifa al Tanija postoji samo jedna, njegova druga žena, pustinjska vladarka koja se ozbiljno angažovala na otvaranju i modernizaciji svog društva. Obožava skupu firmiranu garderobu, zbog čega joj je emir nedavno kupio poznatu italijansku modnu kuću „Valentino“ .
Ikona stila i elegancije
Kad bi na more, muž joj kupi pola Sardiniji. Kad poželi novu narukvicu, dobije juvelirsku kuću „Tifani“. U šoping ide u svoju londonsku robnu kuću „Herods“. Ako izrazi želju da se bavi obrazovanjem, suprug je iznenadi „gradom nauke“ i fondom od petnaest milijardi dolara. A kada kaže da je interesuju mediji, dobije TV stanicu Al Džazira. Večitu želju za lepim krpicama svoje obožavane supruge, ovaj muž ne „leči“ jednom haljinom, on joj jednostavno kupi njen omiljeni modni brend.
Da, tako to radi Hamed bin Halifa al Tani (60), vladar Katara, bogatog emirata na Bliskom istoku. Iako mu je druga od tri supruge, Moza bint Naser al Misnad je emiru čitavog života jedina žena na svetu.
Nijedna njena želja ne sme da ostane neispunjena. Tako katarski šeik prošlog meseca nije ni trepnuo kada je izbrojao 700 miliona evra za potpisivanje ugovora o kupovini cele italijanske modne kuće „Valentino“.
Poznato je da je za lepu i zanosnu prvu damu Katara moda istinska pasija. Presvlači se nekoliko puta na dan. Trud i pare nisu uzalud. Modna biblija „Vog“ i magazin „Veniti fer“ smestili su je među pet najbolje odevenih žena sveta. Istina, osvajanje ovakve titule za nju ne predstavlja nikakav problem. Moza, pravi pustinjski spoj lepote, inteligencije i stila, pre „Valentina“ je od supruga na poklon dobila i udeo u grupi Lvmh koja poseduje marke „luj viton“, „kristijan dior“ i „živanši“…
Preuzeo ocu vlast
Doha je u ovom trenutku jedno od najvećih gradilišta na svetu.
Nikao na vrelom pustinjskom pesku, bogati emirat u Persijskom zalivu, koji je po državnom uređenju apsolutna monarhija, trenutno je jedno od najvećih gradilišta na svetu. Glavni grad Doha će 2022. biti domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu, a Katar, koji je ove godine prvi put na Olimpijske igre u Londonu poslao sportistkinje, kandidovao se i za Olimpijadu 2020.
Katarske vlasti su čvrsto odlučile da svoju zemlju učine što primamljivijom i udobnijom za život i zato ne štede ni trud ni novac. Zbog toga je ovaj pustinjski raj, koji leži na ogromnim rezervama prirodnog gasa i nafte, dobio epitet najambicioznije zemlje sveta.
Država koja je po površini manja od francuskog ostrva Korzika, sa preko 100.000 dolara godišnjeg dohotka po stanovniku, najbogatija je na svetu. Od nešto više od 1.300.000 stanovnika, tek jedna četvrtina su katarski državljani. Ostalo su stranci koji rade u emiratu i plaćaju porez.
Kada u brak stupe dvoje državljana Katara, država ih časti sa 300.000 dolara. Ukoliko neki bogataš poželi da na ludi kamen stane sa nekom od brojnih strankinja, državna čast će mu biti uskraćena. Naravno, kao i u svim ultrakonzervativnim monarhijama Zaliva, i u Kataru je poligamija normalna stvar. Muškarac može da ima četiri žene.
Luksuz i raskoš su sastavni deo života, kao i klima-uređaji koji zbog visokih temperatura rade 24 časa dnevno. Ali, nije uvek bilo tako. Ogroman uspon zemlje poslednjih decenija pripisuje se sadašnjem vladaru, šeiku Hamadu bin Halif al Taniju. On je posle školovanja u Velikoj Britaniji, 1995. godine mirnim pučem preuzeo vlast od oca Kalifa, dok je bio na lečenju u Švajcarskoj.
Porodica Al Tani je na vlasti u Kataru od 18. veka. Velika Britanija ovoj državi je priznala nezavisnost tek 1971. Međutim, za razliku od današnjeg vladara, njegov otac je skoro svu zaradu od nafte i gasa uzimao za sebe. Zbog toga je stekao mnogo protivnika, a jedan od najvatrenijih je bio ugledni Naser bin Abdulaha al Misnad, otac sadašnje prve dame, zbog čega je cela porodica Misnad prognana iz Katara.
Znala šta hoće
Njeno veličanstvo Moza bin Naser al Misnad rođena je 8. avgusta 1959. u Al Koru, na severu Katara. Prvih sedamnaest godina je provela u egzilu u Egiptu i Kuvajtu. Kada su, posle svrgavanja starog emira, stratezi katarskog dvora shvatili da bi pomirenje porodica Al Tani i Al Misnad bilo dobro za državu, sugerisali su da se to izvede na najklasičniji mogući način – venčanjem mlade Moze i novog emira, koji je već bio oženjen i imao decu.
Moza al Misnad emirova druga, ali najvoljenija žena.
Ono što je trebalo da bude klasičan brak iz interesa postala je ljubav na prvi pogled. Moza, prava kći pustinje, vitka, tamnih, duboko usađenih očiju i lica koje se ne zaboravlja lako, zauvek se uselila u emirovo srce. Venčali su se 1977. Ubrzo je svima bilo jasno da Moza dobro zna šta hoće i kakva je vizija njene uloge i arapskog sveta u budućnosti.
Povlašćena od prvog dana, devet godina kasnije, kada je već bila majka četvoro dece, harizmatična prva dama Katara je diplomirala sociologiju na Univerzitetu u Dohi.
Za razliku od lepših polovina drugih monarha iz Zaliva, ali i druge dve emirove žene koje se nikada nisu pojavile u javnosti, Moza se izborila za dominantnu ulogu. Učestvuje u političkom i društvenom životu zemlje, aktivno je uključena i u rad katarske vlade. Prati emira u svim službenim posetama širom sveta. Prisutna je na svim važnim sastancima, nadgleda potpisivanje svih ugovora, ne prekriva lice velom i ne nosi crnu abaju što je tradicija. Njen sin Tamim, iako nije prvi emirov sin, proglašen je za prestolonaslednika.
Emir, koji ima dvadeset četvoro dece, govori da ga je Moza pri prvom susretu oborila s nogu i da je jedina osoba koja uvek može da ga nasmeje. Mnogi tvrde da je pod uticajem svoje mudre žene britkog jezika, kuvajtski monarh shvatio da je vreme za promene i modernizaciju zemlje i tu ulogu prepustio šarmantnoj supruzi.
Moza se zalaže za aktivnost dama. Od 1995. godine je na čelu fondacije za obrazovanje, nauku i razvoj društva koja raspolaže sa više od petnaest milijardi dolara. Rukovodi Vrhovnim većem za porodične poslove, posebni je izaslanik organizacije Unesko za osnovno i visoko obrazovanje, zalaže se da Katar postane arapska silicijumska dolina i stoji iza dečjeg edukativnog kanala TV stanice Al Džazira.
Elegantna moć
Sa Elizabetom Drugom.
Za deceniju i po vladavine emirskog para Al Tani – Al Misnad, Katar se znatno izmenio. U izrazito konzervativnom islamskom društvu u Ustav zemlje je upisana jednakost polova. Žene su dobile pravo glasa, mogućnost obrazovanja i mnoge danas imaju odgovorna mesta u bankama i naftnim kompanijama.
„Emir i njegova supruga žele da pokažu da su islam i moderno društvo kompatibilni“, objašnjava promene jedan evropski diplomata.
„Moramo da cenimo i čuvamo svoju kulturu i tradiciju, ali u isto vreme i da budemo moderni“, glasi moto lepe pustinjske vladarke.
Moza je veliki mecena umetnika, veruje da umetnost i kultura stvaraju identitet jedne države i naroda i izjavljuje: „Ne treba svi da budemo isti, ali moramo razumeti jedni druge.“
Rečeno, učinjeno. U Dohi je sagrađen i vrednim eksponatima muslimanske kulture napunjen jedan od najznačajnijih Muzeja islamske umetnosti u svetu, a gradi se još sedamnaest muzeja. Ne zapostavlja se ni moderna i savremena umetnost. Princeza Al Majasa (28), najstarija Mozina i emirova ćerka, trenutno slovi za jednog od najvećih kolekcionara u svetu. Početkom godine je za rekordnu sumu od 250 miliona dolara kupila sliku „Kartaši“ Pola Sezana
Kada je Moza pre nekoliko godina na „Tviteru“ i „Fejsbuku“ otvorila svoj profil, bilo je jasno da je jordanska kraljica Ranija, ne samo po lepoti i stilu već u svakom smislu, dobila dostojnu rivalku u islamskom svetu. Na listi 100 najuticajnijih dama na planeti časopisa „Forbs“ našla se na 74. mestu.
Zahvaljujući njoj Doha će 2022. biti domaćin Svetskog prvenstva u fudbalu.
Politički analitičari se slažu da Katar na međunarodnoj sceni već nekoliko godina pokazuje ambicije koje nisu u proporciji sa njegovom veličinom, ali ih, ipak, uspešno ostvaruje. Kako veruje većina, veliku zaslugu ima Moza koja je emirova desna ruka i njegova vizitkarta za zapadni svet. Priča se da je teniski turnir u Dohi njena ideja i da se upravo ona kod Fife izborila za Svetsko prvenstvo u fudbalu, a kod Međunarodnog olimpijskog komiteta za kandidaturu za Olimpijadu 2020.
Ženi koja je od turbana napravila modni hit, a od luksuza istančan stil, pripisuje se i aktivna uloga Katara na međunarodnom planu, naročito u arapskom svetu. Katar je bio među prvim arapskim državama koji je osudio Gadafijeve napade na pobunjenike, a u Dohi je napravljen prvi nacrt novog libijskog ustava. Katarske vlasti su pozvale Mubaraka da siđe sa vlasti, a trenutno su angažovani na strani pobunjenika u Siriji.
Po svemu sudeći, vreme šarmantne Moze tek dolazi.
Skromnost
Iako je vladar zemlje koja poseduje treće najveće rezerve prirodnog gasa na svetu, za emira Hameda bin Halifa al Tanija se može reći da je skromniji od svoje žene i da ima manje pasija.
Emir voli da ulaže u kvalitetne i poznate brendove, poput „Poršea“ ili nedavno kupljenog fudbalskog kluba „Pari sen Žermen“, što su mnogi protumačili kao katarski medijski prodor u Francusku.
SVETI NIKOLA se proslavlja 19. decembra. Srpske porodice, koje ovog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom, na ovaj dan proslavljaju svoju krsnu slavu i u krugu najbližih slave Svetog Nikolu.
Sveti Nikola je pomagao siromašnima, tešio narod i spasavao ga od gladi, branio Likiju i ostale gradove od ratnih opasnosti i nesreća. Smatra se zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. Tokom vekova, sveti Nikola je postao jedan od najpopularnijih Svetaca. U cilju sećanja na njega i za njegovo proslavljanje podignute su hiljade crkava i manastira. Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci.
TAMOiOVDE 