SEĆANJE NA ČE GEVARU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

U ZNAK SEĆANJA NA  ERNESTA ČE  GEVARU, KOJI JE UBIJEN PRE 45 GODINA

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Če Gevara ili samo Če (šp. Ernesto Guevara de la Serna, Che; Rosario, 14. maj 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967 je bio je latinoamerički revolucionar, kubanskigerilski vođa i teoretičar, lekar, diplomata i pisac.

Najpoznatiji revolucionar sveta, Ernesto Če Gevara, ubijen je 9. oktobra 1967. u bolivijskom selu La Igera, dan nakon što je zarobljen. Iako ima onih koji tvrde da je „ umeo da bude i svirep“, njegovu istorijsku važnost niko ne osporava.

Ilustracije radi, američki časopis Tajm proglasio je Čea „jednim od dvadeset najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi 20. veka“, a prema oceni Akademije umetnosti u Merilendu njegova fotografija, čiji je autor Alberto Dijaz, predstavlja „najpoznatiju fotografiju na planeti i simbol 20. veka“.

 ROBNA MARKA „ČE“

Lik Če Gevare, rođenog u Argentini, najviše reprodukovana fotografija u istoriji savremenog sveta. Kako je „kapitalizovan“ lik slavnog gerilca Ernesta Gevare

 KAPITALIZAM guta sve, pa čak i najljuće neprijatelje, kakav je bio Ernesto Če Gevara, najslavniji gerilac 20. veka, koji je i danas, na pragu trećeg milenijuma, veoma tražena marka na svetskom tržištu postera, suvernira i raznih slikovnica sa likom argentinsko-kubanskog „geriljerosa“.
„Niko nije u stanju da izračuna, prebroji i proceni, piše ‘Los Anđeles Tajms’, u kolikim tiražima je štampan, crtan, vezen, slikan i reporodukovan lik Če Gevare, ali se bez bojazni može reći da niko u istoriji sveta nije dosegao tako nešto.“

 Če je svuda – na majicama i transparentima, patikama i flašama „koka-kole“ i votke, nose ga devojke na vrućim pantalonicama, mladi na kapama, vezu ga devojke na maramama od svile u Singapuru i Japanu, Maradona je njegov lik istetovirao na desnoj ruci, muralisti ga crtaju na zidovima, njegovi posteri su u spavaćim sobama i kancelarijama, na šoljicama za kafu.
Sve je počelo, kada je u avgustu 1967. godine, u Havanu neprimetno stigao italijanski levičarski izdavač Đanđakomo Feltrineli. Doputovao je iz Bolivije. Tamo je već buknulo „gerilsko žarište“ i počele su priče da gerilu predvodi Ernesto Gevara, kojem se tri godine gubio svaki trag.
Feltrineli je u Havani, po preporuci poznanika, dospeo do fotoreportera Alberta Korde, koji je za list „Revolusion“ često pratio Kastra i Čea. Kad je ušao u njegovu sobu, s namerom da zatraži od njega neki od Čeovih snimaka, primetio je na zidu Gevaran lik sa one, sada već prepoznatljive fotografije, i zatražio da mu, uz nekoliko drugih negativa, da i onaj na kojem je snimljena i ta fotografija.
Korda mu je rado izašao u susret i Feltrineli je otputovao za Milano, a da ni jedan ni drugi u tim trenucima nisu bili svesni u šta će se anegdota sa Čeovim snimcima izroditi.
Feltrineli je dva meseca kasnije, na vest da je Če Gevara uhvaćen i pogubljen, cele noći preturao po onim negativima i već ujutro je „izbacio“ na svetlo dana poster sa likom Če Gevare. Iskusni izdavački lisac, pored simpatija za gerilca sa Kube, osetio je nepogrešivim instintktom menadžera da će lavina protesta da krene na ulicama Milana, i da studenti i levičari neće tek tako olako preći preko pogubljenja revolucionara.
Tako se na ulicama Milana, iznad glava desetina hiljada demonstranata pojavio poster sa Čeovim likom. Narudžbine su stizale iz drugih gradova, čak i iz inostranstva… Pojavio se i Čeov dnevnik, krenula je legenda o njegovoj misterioznoj smrti, njegovom izgubljenom grobu i unakaženom lešu.
Legenda o gerili Če Gevare i njegovoj smrti u džungli Bolivije, zapljusnula je svet sa dalekih visova Anda i niko je više nije mogao da zaustavi. A onda je došlo „studentsko proleće“ 1968. godine i lik Če Gevare sa one Kordine fotografije postao je saputnik i idol mladih širom sveta.
Sve je bilo tu da se od Čea napravi ikona. Bio je romantičan i hrabar. Napustio je državne funkcije i privilegije da bi se borio za pravdu i slobodu. Ubili su ga mučki, Cija i bolivijska hunta, što je njegovoj smrti davalo oreol mučenika i heroja. Uz sve to, bio je mlad i lep.
Tako se legenda rodila, i danas se nastavlja. U centru pažnje kanskog filmskog festivala, prošlog meseca, bio je film Stivena Soderberga o Če Gevari. Ni prvi ni poslednji. Če je roba koja dobro ide. Če je marka koju kapitalizam prosto guta. „Čevolucija“ će da potraje.

SASVIM SLUČAJNI SNIMAK
SNIMAK sa Čeovim likom Korda je napravio slučajno, 5. marta 1960. godine, za vreme komemoracije žrtvama broda „Kubre“, koji je dan ranije eksplodirao u havanskoj luci. Govorio je Fidel Kastro. Na bini su, u prvom redu, bili Žan-Pol Sartr i Simon Bovoar. Korda je, kao reporter lista „Revolusion“, rutinski odradio posao – slikao je Kastra, goste i ceremoniju komemoracije u prvom planu. U jednom trenutku primetio je u prvom redu Če Gevaru, koji je na glavi nosio beretku s petokrakom. Nije odoleo. Podigao je aparat i sa daljine od desetak metara napravio snimak.
Sutradan, njegov list nije objavio taj snimak. Ali, taj snimak Čea je ušao u istoriju. „Napravio sam tu fotografiju sasvim spontano“, priča Korda. „Nisam se uopšte ljutio što nije ušla u novine i nje sam se setio zahvaljujući onom nemogućem Italijanu koji je odneo u Milano…“  

Borislav Lalić/ 14. jun 2008.  novosti.rs



GOLA GEVARA

Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“.

 Seksi Lidija Gevara, unuka legendarnog revolucionara i gerilca Ernesta Če Gevare, obnažila se u korist promocije poslednje kampanje PETA, pozivajući ljude da se pridruže „Vegetarijanskoj revoluciji“. Lidija je pozirala naga, noseći na glavi crvenu beretku, a preko grudi redenike koji su umesto municije bili napunjeni šargarepama, odajući na ovaj način svojevrsnu počast svom slavnom dedi. Predstavnik za štampu PETA izjavio je da kampanja „Vegetarijanska revolucija“ pokušava da spase životinje. Lidija Gevara je posle Riz Viterspun, Pamele Anderson i Džene Džejmson još jedna u nizu slavnih osoba koje su pokazale svoje čari zarad prava životinja. 

VN / 25. jun 2009



BETMEN I ŠERLOK SU ISTORIJSKI LIKOVI, ČE GEVARA NIJE…

Dvadeset odsto Britanaca veruje da su Šerlok Holms, Crna Guja, Betmen i Mis Marpl istorijske ličnosti.

Osim što svaki peti Britanac veruje da je lik Roana Etkinsona „Crna Guja“ istorijska ličnost, određeni deo britanske nacije veruje i da su Klark Kent (Supermen) i Indijana Džons „prave osobe“, pokazala je anketa britanske službe za javno mnjenje na sajtu AskJeeves.com.

 Da nisu samo fiktivni likovi realni petini Britanaca, govori podatak i da su „stvarni“ ljudi proglašeni za „izmišljene“. Među njima su Erin Brokovič i Če Gevara.

 Mali procenat ispitanika veruje da su Šerlok Holms, Herkul Poaro i Betmen zapravo bazirani na stvarnim likovima.

Vestionline

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BUNTOVNIK, ŽIVOT I LEGENDA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DŽEMS DIN

Za nešto više od godinu dana i sa samo tri filma dostigao je svetsku slavu i postao simbol nemirnih i nezadovoljnih generacija američke omladine. I danas, više od pedeset godina posle smrti, njegov lik predstavlja svojevrsnu kulturnu ikonu, oličenje buntovnika, autsajdera i usamljenika i ima veliki broj obožavalaca širom sveta

 Džems Bajron Din rođen je 8. februara 1931. godine u Merionu u Indijani. Kada je imao šest godina, zbog posla njegovog oca koji je bio zubni tehničar, porodica Din se preselila u Kaliforniju. Tokom školovanja, paralelno je išao na časove violine. Kad je imao samo devet godina, majka mu umire od raka. Ova trauma je produbljena činjenicom da ga je otac tako malog vratio nazad u Indijanu, kao pratnju majčinom kovčegu, a onda ga odmah potom i napustio. Poslao ga je kod sestre svoje žene i njenog muža na farmu u Ferimontu. Dečaku su otac, a naročito majka s kojom je bio veoma blizak strašno nedostajali, iako su mu tetka i teča, kvekeri, pružili idiličan život u malom mestu, s puno ljubavi.
  Danas se smatra da je Džemsova duboko podeljena ličnost, rastrzana između optimizma i depresije, između želje da voli i veruje i odbijanja da se ikada ikome potpuno poveri i preda, potekla od činjenice da je sa devet godina izgubio, u suštini, oba roditelja. Sve je to i uverljivo objašnjenje za Dinovo večno i bolno nastojanje da bude prihvaćen.
 
  Otvaranja vrata slave
  U srednjoj školi je igrao košarku i vozio motor. Posle mature živeo je u domu oca i maćehe u Los Anđelesu. Upisao je Pravni fakultet, ali se posle manje od godinu dana prebacio na Fakultet dramskih umetnosti. Istovremeno je pohađao i glumačku radionicu glumca Džejmsa Vajtmora. Godine 1951. definitivno napušta studio i seli se u Njujork kako bi se ozbiljnije posvetio glumačkoj karijeri. Učestvovao je na svim audicijama, u potrazi za što više uloga. Počeo je da radi na parkingu ispred „CBS“ televizijskog studija kako bi se izdržavao. Njegov prvi profesionalni angažman bio je u reklami za „Pepsi kolu“, a dobio je i nekoliko malih uloga u pozorištu i na filmu. Pojavljivao se i u nekoliko televizijskih šou-programa. Uskoro je dobio i svoju prvu pozorišnu ulogu na Brodveju u predstavi „See the Jaguar“ i postao član prestižne glumačke škole „Actors Studio“ koju su u to vreme pohađali i Marlon Brando, Džuli Haris, Artur Kenedi…
 
  Stvaranje ikone
  U pozorišnoj predstavi „Nemoralan“ dobija ulogu 1954. godine, zahvaljujući kojoj ga je režiser Elija Kazan i filmski studio Vorner Braders angažovao za ulogu Kala Traska u filmskoj adaptaciji romana „Istočno od raja“. Veoma brzo je dobio ulogu u filmu „Buntovnik bez razloga“ gde je tumačio lik problematičnog tinejdžera Džimija Starka pored Natali Vud i Sala Minea. Po završetku snimanja filma „Istočno od raja“ Džems Din, koji je bio pasionirani ljubitelj automobilskih trka, kupio je svoj prvi sportski automobil „porše 356” i počeo da se takmiči na trkama. Bio je drugi u Palm Springsu marta 1955. godine, treći u Bejkersfildu maja iste godine, a u Santa Moniki je morao da odustane zbog kvara na automobilu. Za vreme snimanja „Buntovnika bez razloga“ Din je kupio i automobil „porše 550” (jedan od samo 90 proizvedenih te godine) koji je nazvao „mala bitanga“. Po dobijanju uloge naftnog bogataša u filmu „Div“, u kome je glumio sa Elizabet Tejlor i Rokom Hadsonom, odlazi u Teksas na snimanje i u tom periodu ne učestvuje u automobilskim trkama jer mu je to bilo zabranjeno filmskim ugovorom.
 
  Koketiranje sa opasnošću
  Ranjivost i bespomoćnost vešto je skrivao iza garda i prkosnog ponašanja. Njegova opčinjenost brzinom i sportskim automobilima režisere je dovodila do očaja.

„Kad čovek jednom savlada strah, više se ničega ne boji“, govorio je Din.
 30. septembra 1955. godine, samo tri dana po završetku snimanja filma „Div“, samo dve nedelje nakon snimanja reklamnog spota o sigurnosti na putevima, on je seo u svoj novi „porše spajder 550” i krenuo na trku u Salinasu. U 15.30, policija ga je zaustavila kraj Bejkersfilda, i kaznila zbog prebrze vožnje. Dva sata i 15 minuta kasnije, na raskrsnici kalifornijskih puteva, istočno od Paso Roblesa, naleteo je, brzinom od negde između 120 i 160 kilometara na sat, na jedan „ford”, za čijim je volanom bio neki student. Student je preživeo, a 24-godišnji vozač „poršea” je preminuo na licu mesta.
 
  Večna slava
  „Buntovnik bez razloga“ počeo je da se prikazuje četiri nedelje nakon nesreće.

Studijski gazda Džek Vorner cinično je rekao: „Niko neće doći da gleda mrtvaca.“ Ali došli su. Tinejdžerima širom sveta Din postaje idol. Obožavaoci su se sjatili na mesto nesreće, u nadi da će se domoći delića metala Dinovog automobila. Džems Din je sahranjen na Park groblju u Fermontu, a sahrani je prisustvovalo više od 3.000 ljudi. Blizu mesta gde je poginuo u Kaliforniji 1977. godine podignut je spomenik.
  Ubrzo posle nesreće počele su da kruže priče o tome da je preživeo nesreću, ali da ne želi da se pojavi kao zvezda. Posthumno je dobio mnoge filmske nagrade, među kojima i francusku Kristalnu zvezdu. Iako nije doživeo premijere svojih filmova, jedini je glumac u istoriji Holivuda koji je dva puta posthumno bio nominovan za Oskara.

Njegova legenda počiva na samo tri filma, sva tri snimljena tokom 1954. i 1955. godine, za samo 18 meseci.

Tekst: stil-magazin./Foto:google.rs

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

priredio: Bora*S