ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

tamoiovde-logo

Zašto je ljudima teško da vole?

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole.

Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.

Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta. Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?

Vrlo je verovatno da bi mnogi ljudi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista sposoban da voli. Proveravajući sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi prema roditeljima, prema svojoj deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesrećenima, zar nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?

Otkrića savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno da održi. Uostalom, dovoljno je poći već i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesreće i nepravde u svetu kada je većina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost svoje ljubavi?

Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajući da odemo u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, „čiste, idealne, platonske ljubavi“, ili da ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na „maskiranu sebičnost“, biće dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara kakav je bio Oto Fenihel: „O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji.“

Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. I tada nam ljubav neće više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osećanja, već kao zadatak i trud.

Ne ulazeći u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od drugih, već i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog ili češće nesvesnog očekivanja da će ona biti uzvraćena ili bilo na koji način i kada „naplaćena“), želimo ovde da iznesemo najčešće razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u naslovu istakli, teško mogu da vole. Teškoćama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujući da budemo i terapeuti, ili da ovaj problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.

1) Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

2) Ljudima je teško da vole, jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je u dubini svoga bića ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka „velika ljubav“ pretvori u divlju mržnju, ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav.

Upravo zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti „dobrog“ i „zlog“ u čoveku (koju je hrišćanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s obzirom na odnos prema ljubavi.

Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

3) „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ – kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Već smo ranije pisali o rasprostranjenoj zabludi da ljudi u najvećem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski pisac Monterlan s pravom je pisao: „Ubeđen sam da je najveći neprijatelj čovekov u njemu samom“. Zašto je to tako?

Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazićemo da mnogi ne vole sebe svesno, još češće nesvesno. Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima rušeći im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same; doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja nikako nije u stanju da se uklopi u realnost. Ljudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili.

Najveći broj ljudi, zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu, ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima, posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu. Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi. Sebičnost ovakvih ljudi posledica je nedovoljne individuacije, nemanja prilike da se postane individua.

Treba ovom prilikom napomenuti da u toku „individuacionog procesa“ postoji jedna faza kada je sebičnost normalna pojava, jer je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za samostalnost i nezavisnost, borba za svoje Ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.

4) Veštački odeljujući erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu, najčešće sa roditeljima suprotnog pola, odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili „voli“ partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili „ne voli“ partnera, pri čemu je sa njim seksualno uspešan. Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog Edipovog kompleksa.

Kao što smo već naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme „ne moći voleti“ imaju koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, „lepe“ za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima nešto od „primordijalne prirode“, nečega što je urođeno. Na sreću, sve psihološke i psihopatološke šeme, pa i ova izložena, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva vlada po njima.

Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.

Vladeta Jerotić, (odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)


ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

Šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?

Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti. Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku čitavog njegovog života.

Efim Volkov

 Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje stvara roditeljska kuća u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena, verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju -imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogućnosti plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti. Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih) dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku.

Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

  1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

  1. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum“ naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

  1. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

  1. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje.

Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

  1. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

  1. Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo“.

U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti.

Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima.

Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad.

Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

 Iz knjige ČOVEK I NJEGOV IDENTITET, Zadužbina Vladete Jerotića, 2011.

Izvor orginalnog sadržaja: stokinblog


 

STVARI, PRODUŽETAK SOPSTVENOG IDENTITETA…

tamoiovde-logo

Psihologija posedovanja: zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još „više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati „normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________________

VIRŠLE U ZEMIČKI…

tamoiovde-logo

SIMBOL NAŠEG DETINJSTVA ZAVRŠIO NA IZLOŽBI U NJUJORKU, A SEĆATE LI SE OVOGA?

ČUVENI CRVENI KIOSK, SIMBOL JEDNOG VREMENA, NA IZLOŽBI JE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU.

Autori izložbe su Martino Stierli, kustos za arhitekturu i dizajn muzeja MoMA, Vladimir Kulić, beogradski profesor arhitekture na Florida Atlantic University, a saradnik je i Ana Kats, takođe iz MoMA muzeja

U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U NJUJORKU U TOKU JE IZLOŽBA “BETONSKA UTOPIJA: ARHITEKTURA U JUGOSLAVIJI 1948-1980”, NA KOJOJ JE IZLOŽEN I ČUVENI CRVENI KIOSK KOJEG SE MNOGI SEĆAJU S GRADSKIH ULICA IZ VREMENA BIVŠE ZAJEDNIČKE DRŽAVE.

Izložba je podeljena u tri celine: “Modernizacija”, “Globalne mreže”, “Svakodnevni život i Identiteti”, a teme koje se obrađuju su urbanizacija velikih razmera, tehnološki eksperimenti i njihova primena na svakodnevni život, konzumerizam, spomenička kultura i globalni uticaj jugoslavenske arhitekture.

Izložba je otvorena 15, jula, a u njujorškom muzeju biće do 13. januara 2019.

Foto: facebook.com/ZiveoZivot/

Izvor:vanredno.com

____________________________________________________________________________________________

DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

DUHOVNA OSNOVA MORALA…

tamoiovde-logo

Moral se ne održava i ne čuva snagom javne kontrole: ta kontrola je nemoćna i nedovoljna; to je puka politička kontrola. Moral, pre svega, nije neka „racionalna“ kategorija, neko (aristotelovsko ili metafizičko) dejstvo razuma koji bi u čoveku određivao „dopustivu i društveno korisnu“ meru strasti (egocentričnog, grešnog osećanja).

250px-%d1%92%d0%b0%d0%ba%d0%be%d0%bd_%d0%b0%d0%b2%d0%b0%d0%ba%d1%83%d0%bcMoral je osećanje, i to osećanje dužnosti, a to osećanje proizilazi iz čovekova osećanja pripadnosti duhovnoj zajednici, u kojoj čovek, opet osećanjem i samo osećanjem (ne razumom!), nalazi i doživljava svoj lični identitet, doživljava svoje (tajno, „intimno“) poistovećenje, tako da čovek svoj moralni čin (ili žrtvu, požrtvovanje, vršenje dužnosti čak i po cenu života!) ne doživljava kao negaciju svoje ličnosti ili ličnog interesa, nego kao potvrdu svog duhovnog identiteta, svoje pripadnosti duhovnoj zajednici! Tako se moral – kao čuvanje zakona i pravne države (pogotovu u ratu, kao u Srba u godinama 1912-1918) – javlja, i može da se javlja, samo kao potvrda i sila ličnosti, duhovne kategorije čoveka

Kao što je osnova stabilne države moral njenih državljana, tako je i osnova morala ličnost, i to u njenom osećanju pripadnosti duhovnoj zajednici u kojoj čovek, transcendencijom (kad osećanjem prevazilazi svoju individualnost, posebnost postojanja), nalazi svoj identitet: duhovni identitet!

Žarko Vidović, ISTORIJA I VERA /Istorijska svest, suština i moral nacije/, Svetigora, Cetinje, 2008

Posted in ESEJŽarko Vidović,

Izvor: srodstvopoizboru