DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

Advertisements

DUHOVNA OSNOVA MORALA…

tamoiovde-logo

Moral se ne održava i ne čuva snagom javne kontrole: ta kontrola je nemoćna i nedovoljna; to je puka politička kontrola. Moral, pre svega, nije neka „racionalna“ kategorija, neko (aristotelovsko ili metafizičko) dejstvo razuma koji bi u čoveku određivao „dopustivu i društveno korisnu“ meru strasti (egocentričnog, grešnog osećanja).

250px-%d1%92%d0%b0%d0%ba%d0%be%d0%bd_%d0%b0%d0%b2%d0%b0%d0%ba%d1%83%d0%bcMoral je osećanje, i to osećanje dužnosti, a to osećanje proizilazi iz čovekova osećanja pripadnosti duhovnoj zajednici, u kojoj čovek, opet osećanjem i samo osećanjem (ne razumom!), nalazi i doživljava svoj lični identitet, doživljava svoje (tajno, „intimno“) poistovećenje, tako da čovek svoj moralni čin (ili žrtvu, požrtvovanje, vršenje dužnosti čak i po cenu života!) ne doživljava kao negaciju svoje ličnosti ili ličnog interesa, nego kao potvrdu svog duhovnog identiteta, svoje pripadnosti duhovnoj zajednici! Tako se moral – kao čuvanje zakona i pravne države (pogotovu u ratu, kao u Srba u godinama 1912-1918) – javlja, i može da se javlja, samo kao potvrda i sila ličnosti, duhovne kategorije čoveka

Kao što je osnova stabilne države moral njenih državljana, tako je i osnova morala ličnost, i to u njenom osećanju pripadnosti duhovnoj zajednici u kojoj čovek, transcendencijom (kad osećanjem prevazilazi svoju individualnost, posebnost postojanja), nalazi svoj identitet: duhovni identitet!

Žarko Vidović, ISTORIJA I VERA /Istorijska svest, suština i moral nacije/, Svetigora, Cetinje, 2008

Posted in ESEJŽarko Vidović,

Izvor: srodstvopoizboru

________________________________________________________________________________

EDIPOV KOMPLEKS…

tamoiovde-logo

U prethodnom tekstu pomenuli smo jednan interesantan i svakako provokativan koncept, Edipov kompleks. Nešto malo reči smo rekli tada, ali sada ćemo detaljnije razraditi ovu ideju.

Per_Gabriel_Wickenberg_-_Oedipus_och_AntigoneInače, Frojd je ideju o Edipovom kompleksu formulisao i na osnovu sopstvenih iskustava (tj. analizirao je samog sebe) te ga ovo čini još zanimljivijim za proučavanje. Iako je ovaj termin konkretno vezan za mušku stranu priče (jer je Edip bio muškarac), da ne bi komplikovali, mi ćemo iskoristiti priliku i da ovde govorimo o ženama (za žene je skovan naziv “Elektra kompleks”).

Osnovni principi ovog mehanizma su veoma slični kod oba pola. Radi uštede prostora, mi ćemo uglavnom pisati iz muške perspektive (jer je autor teksta muškarac pa mu je muška strana ove priče bliža i poznatija), uz naglašavanje gde se proces razlikuje kod žena.

 Edipov kompleks je dobio ime po Grčkom junaku Edipu. Zašto? Pa zato što je Edip, ne znajući ubio svog oca i oženio se sa svojom majkom. Naglašavamo ovo “ne znajući” jer Edip u trenutku venčanja sa svojom majkom nije znao da mu je ona majka, a takođe nije poznavao ni svog oca, čoveka koga je ubio.

Da se prisetimo sada šta u stvari predstavlja Edipov kompleks u psihoanalitičkoj teoriji razvoja čoveka. Prvo, napomenimo i to je ključan deo falusne faze – dete mora proći kroz ove stvari i uspešno ih razrešiti kako bi normalno nastavilo dalji razvoj. Isto tako, ovaj “manevar” u psihi je proizvod čisto detetove nesvesne fantazije i formiranja libidinalne, seksualne energije. Ništa od ovoga nije bukvalno tako i ne manifestuje se potpuno u svesti deteta.

Neuspelo razrešavanje Edipovog kompleksa može dovesti do neurotičnog sklopa ličnosti, homoseksualnosti, pa čak i pedofilije i sličnih “deformacija” u seksualnom nagonu. Kako god da se Edipov kompleks razrešio (ili ne razrešio) to će uticati na formiranje detetovih želja, potreba, očekivanja i aspiracija u seksualnom i ljubavnom životu, na njegov izbor partnera, i slično.

Ono što se zapravo dešava između 3. i 6. godine detetovog života to je da dete postaje svesno svojeg odnosa sa roditeljima, kao i njihovog međusobnog odnosa. Muška deca, koja su, ako se sve odvijalo kako treba, do sada trebala biti emocionalno vezana za majku, sada posebno “shvataju” da im je majka u suštini prvi i jedini objekat koji vole.

Ono po čemu se ova osećanja razlikuju od onih do ove faze razvoja, je to što sada dete polako postaje svesno svojih genitalija, tj. postaje svesno da je ono određenog pola. Isto tako, postaje mu jasno i da postoji drugi pol, a to su oni ljudi (žene i devojčice) koji imaju drugačije polne organe. Dakle, dete shvata da postoje polovi, te da postoji razlika između njih. Upravo tada, shvata i da su on i njegov objekat prema kojem je prvo osetio ljubav (majka) takođe različitih polova, te to znači da je majka u stvari njegova prva ljubav suprotnog pola. Ovaj psihički “manevar” je nužan kako bi dete ostvarilo i izgradilo svoj seksualni identitet, tj. izgradilo kompatibilne rodne i polne identitete.

Dalje, kada dete okrene svoju libidinalnu energiju prema majci, javlja se želja za “posedovanjem” majke, što je slučaj i sa svim objektima za koje vezan libido. Ono ima želju da stalno bude u prisustvu majke, da joj pokazuje svoju ljubav, ali i da ona njega voli i pridaje mu svu svoju pažnju. Ovaj princip važi i za žene, samo što je razlika u tome što žensko dete kasnije dobija želju i za posedovanjem očeve ljubavi. Međutim, sada se javlja problem. Na scenu stupa otac, koji se meša u “savršen” odnos majke i sina – on kvari par, ruši tu dijadu i pravi se trijada, trougao. Otac se sada pojavljuje kao neko ko oduzima majčinu ljubav i usmerava je ka sebi, tako je na neki način uskraćujući detetu.

Dete postaje svesno da njegov otac u stvari “poseduje” majku, jedinu ženu njihovom odnosu, spava sa njom, a i ona njemu pokazuje ljubav i pridaje pažnju. Detetu, logično, ovo počinje da smeta – ko je sada ovaj i zašto on krade meni moju majku? I što bi on imao više prava na nju od mene? Stoga, ono postaje ljubomorno na svog oca, počinje da mu zavidi… A ubrzo se javljaju i osećanja besa i agresivnosti prema njemu. Javlja se želja da se otac ukloni i izbaci iz slike, a majka vrati u dotadašnju savršenu dijadu, da bude samo detetova. Ova želja, kaže Frojd, često prelazi čak i u želju da se otac fizički totalno ukloni (ubije).

Sada, sve bi to bilo jednostavno da nema jedne “kvake” – otac je, naravno, prvo, mnogo jači i moćniji od malog i još nerazvijenog deteta, te bi svaki konflikt sa ocem bio automatski izgubljen. Ono postaje i toga svesno, postaje mu jasno da je ono u stvari slabije i nemoćno, te se još više oseća ozlojeđenim i besnim. To je i prvi “test” za Ego, koji se u ovoj fazi najviše i razvija, jer on, kao što smo napomenuli, funkcioniše po principu realnosti. Dakle, Ego je taj koji kaže “vidi, ti si mali i ne možeš se suprotstavljati ovom mnogo većem i jačem baji, iako bi ti to voleo”. Ego je taj koji je u ovom slučaju realan.

Želje za uklanjanjem (ubistvom) oca su suviše ekstremne i stoga neprihvatljive za Ego, te se on onda služi raznim menhanizmima odbrane, prvenstveno potiskivanjem, kako bi te želje uklonio iz svesti. Drugi mehanizam koji se ovde javlja je projekcija – dete projektuje svoju mržnju i bes u oca, za kojeg sada misli da on njega mrzi i da želi on njega da ukloni. To je i logično, razmišlja dete, jer čim i on voli ovu ženu i želi da je poseduje znači da i on želi mene da ukloni. Stoga se u detetu javlja ogroman strah od oca, tj. strah od onoga što otac može učiniti sa njim kako bi sad on osigurao ljubav detetove majke a njegove žene. Na oca se gleda kao na rivala i misli se kako i on na dete gleda kao na rivala.

Jedan od glavnih strahova deteta vezano za to šta otac može učiniti kako bi nekako onesposobio svog rivala (dete). A šta on može učiniti? Jedna od glavnih iracionalnih “fantazija” detetovog nesvesnog je to da, ako ga ne ubije, otac može da ga onesposobi u seksualnom smislu – da mu odstrani genitalije. Genitalije su glavni “alat” preko kojeg se neki objekt može seksualno posedovati, te bi se otac tako “rešio problema” a ne bi morao da počini najgore zlodelo (da ga ubije). Ovaj momenat se u psihoanalizi naziva “kastracioni strah” i predstavlja ključnu fazu razvoja i razrešavanja zamršenog edipalnog klupka.

Šta se sada dalje dešava? Pogađate, upošljava se i treće oružje u arsenalu Ega, još jedan mehanizam odbrane, u ovom slučaju identifikacija. Pošto je dete shvatilo da je otac moćniji, da mu može nauditi, a da mu je u isto vreme i najljući rival i takmac za majčinu ljubav, šta mu sada preostaje? Pa da se “pridruži neprijatelju”, dakle ono staro “ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”. Dete se sada identifikuje sa ocem, želi da bude on, ili barem kao on. Ako i ono postane tako moćno i jako kao njegov otac, onda će moći da se izbori za majku u pravom smislu.

Takođe, ako majka voli tog čoveka isto kao i njega (ili čak i više), onda mora da taj čovek nešto valja – hajde onda da ga kopiramo i budemo kao on. Još jedna stvar – ako bude kao otac onda će više da mu se svidi ocu i ovaj će ga manje posmatrati kao rivala. To znači da se smanjuje šansa da ga kastrira. Prosta logika. Ovaj momenat je ujedno i početak uspešnog razrešavanja Edipovog kompleksa, jer se uklanja kastracioni strah a dete, ugledajući se na oca (koji je muškog pola i predstavlja maskulinu energiju) počinje i samo da bude muškarac (sa psihološke tačke gledišta) tj. sa adekvatnom izgradnjom sopstvenog identiteta kao muškarca kojeg privlači suprotan pol.

Kada je reč o ženskoj deci, kod devojčica se takođe javlja želja za posedovanjem majke, ali to proizvodi problem i priča je malo komplikovanija. Naime, postajući svesna svog rivalstva sa ocem, te načina na koji on poseduje majku (budući da je muško i suprotnog je pola), postavlja se pitanje kako će se posedovati majka ako se nema adekvatni (muški) polni organ. Stoga, kod ženskog deteta se javlja tzv. zavist prema muškom polnom organu.

Budući da žena ima anatomski drugačije polne organe, tj. u odnosu na muški polni organ koji vidljivo “štrči” van, detetu sada vizuelno izgleda kao da uopšte nema polni organ. Nesvesno, javlja se pomisao da joj je organ oduzet, tj. da je već kastrirana – i da je to učinila majka. Ova fantazija čini da dete počne da mrzi majku zbog toga i oseća bes prema njoj. U isto vreme, njen libido se sada prebacuje na oca, sa kojim želi uniju (jer on ima penis a ona ga nema) i osvetu nad majkom. Taj momenat takođe predstavlja put ka uspešnom formiranju adekvatnog polno-rodnog identita i progresiju ka heteroseksualnoj femininosti kod žene, jer se javljaju tendencije ka posedovanju muškarca.

Razvijen ženski identitet, dakle to shvatanje kojem se polu pripada, nužno dovodi do kasnije identifikacije sa majkom jer je jasno da obe imaju iste polne organe, te da nisu antagonisti. Ovo dodatno učvršćuje seksualni identitet kod mladog ženskog deteta i predstavlja uspešan završetak faze Edipovog (tj. Elektra) kompleksa.

Jasno vam je sada, iz svega do sada navedenog, šta mogu biti posledice neuspešnog rešavanja Edipovog kompleksa. Što se muškaraca tiče, nerazrešeno rivalstvo između oca i sina rezultuje u fiksaciji za falusnu fazu, što detetu ne dopušta da se dalje uspešno razvija. Ukoliko se i otac sam postavi kao suviše agresivan, premoćan rival koji kažnjava i koji je strog, on u detetu još više “potpaljuje” kastracioni strah, a ujedno i bes. Tako, možemo dobiti čoveka koji je kao odrasla jedinka agresivan, neurotičan, preambiciozan a ujedno sa veoma niskim samopouzdanjem.

Ukoliko je otac neprisutan, dete nema mušku figuru sa kojom će se identifikovati, te to može predstavljati problem prilikom formiranja seksualnog identiteta. Identifikacija muške dece sa majkom može dovesti do formiranja feminiziranih crta. To, u ekstremnim slučajevima, može rezultirati u homoseksualizmu (u zavisnosti od toga kakva je majka) ili pak do preterane, lažne i naduvane maskulinizacije, što je rezultat bunta prema femininim crtama u samom sebi, ili kompenzovanja nepostojeće očeve figure (dete mora da “gradi” fiktivnog maskulinog oca u samom sebi).

Ukoliko je roditelj suviše posesivan ili se čak i umeša izvan normalnih granica u psihoseksualni razvoj deteta, može se desiti da dođe do fiksacije i preteranog vezivanja za roditelja i roditeljsku sliku, što će rezultovati u tome da dete kao odrasla osoba traži partnera koji veoma podsećaju ili da budu skoro identični kao njihov roditelj.

Nerazrešen Elektra kompleks u domenu majka-ćerka takmičenja za očevu ljubav može proizvesti ženu koja će konstantno imati potrebu da dominira na muškarcima ili da ih čak i mrzi (jer nije prešla preko svoje zavisti od muškog polnog organa). Neadekvatan odnos sa ocem može uveliko uticati na to kakve će muškarce sutra žena birati (i da li će ih uopšte birati), da li će biti zavodnica ili submisivna, i tako dalje.

Očigledno je, kao što smo više puta naglasili, da je Edipov kompleks jedna važna faza u psihoseksualnom razvoju deteta. Napomenimo još jednom i to da se ne slažu svi psiholozi po ovom pitanju, te da je ovo konkretno proizvod Frojdove (psihoanalitičke) misli. Iako je činjenica da smo svi različiti, te da stvari ne idu nužno istim tokom kod svih i da nisu fiksirane, znanje o ovom fenomenu i sagledavanje različitih mogućnosti nam može pomoći da postanemo svesni koliko je važna čitava dinamika u porodici, bilo na odnosu roditelj-dete, bilo na odnosu roditelj-roditelj.

Ljudi koji ovo čitaju mogu ovaj koncept shvatiti ili ne shvatiti, prihvatiti ili ne prihvatiti neke ideje ovde izrečene – suština je da je intelektualno bavljenje ovim i drugim kompleksnim fenomenima našeg uma može samo da koristi da proširimo svoje vidike i naterati nas da razmišljamo i formulišemo sopstvene stavove i teorije o fantastičnom radu nepregledne psihe.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (7)

________________________________________________________________________________

SVETOSAVCI NA PUTU KA EU…

tamoiovde-logo

POLITIKA I VERA: SVETOSAVCI NA PUTU KA EU

Srbija je deo evropske i hrišćanske civilizacije . Taj svoj ispit polagala je u vreme dinastije Nemanjića i Svetog Save. Svetosavski duh u Srba proveravan je tokom vekova Otomanske imperije, posebno u vreme stvaranja i vaskrsa srpske države od 1804. godine, ali i 1878. godine otkada je deo moderne Evrope. Srbija je sada na putu ka EU, na putu ka eknomsko-političkoj zajednici u kojoj su u većini slučaja države hrišćanske provenijencije.

sv-sava-i-simeon-15Među državama EU su i pravoslavne države, poput, Grčke, Rumunije, Bugarske, Kipra. Sve ove članice EU teže da očuvaju svoj kulturni i duhovni identitet i da ga ugrade i uvežu sa katoličko-protestantskim delom EU na način specifičnosti i održanja hrišćanske Evrope. Najveći otpor EU kao hrišćanskoj zajednici stvarala bi Turska ukoliko bi postala članica EU.

Srbija, dakle, u svojoj svetosavskoj tradiciji treba da teži održanju svog indentiteta i svoje spcifičnosti, uz uključivanje u evropske ekonomske, kulturne i političke tokove.

Svetosavska filosofija života nije negacije Evrope, niti pravoslavlje može da bude smetnja za put Srbije ka EU. Svetosavlje je bogato nasleđe Srba kao evropskih hrišćana u nacionalnoj samobitnosti i održanju.

Ako sagledamo domete svetosavlja i nemanjićkog duha, onda je reč o prosvećenosti i kulturi, verskoj autentičnsti i poštovanju zakona i društvenih pravila. Zato je Sveti Sava i pisao svoj “Nomokanon“ kao pravni i državni akt.

Sveti Sava je kao izdanak svetorodne loze Nemanjića bio jedan od najuglednijih evropskih diplomata svog vremena koji je mirio narode i države. Bogatstvo svetosavlja je zadužbinarstvo, ktitorstvo, ulaganje u obrazovanje i znanje. Svetosavski duh je održao Srbe u vekovnoj borbi za oslobođenje i stvaranje države.

Danas od oca Svetoga Save, Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona Mirotočivog, treba da usvojimo bogato “Zaveštanje“, a tiče se zemlje, krvi, grobova i kostiju, jezika, crkve, države, vlasti, knjige i pisma, pesme i svirke, te zaveštanja imena srpskih.

Sva ova zaveštanja su “so soli“ i duhovna snaga Srba kroz vekove. Danas više nego ikada je potrebno da se podsetimo, u vrmenima kada je svet postao “globalno selo“, i kada se gubi snaga, duh i potencijal srpskog naroda, na poruke i pouke Svetoga Save i Stefana Nemanje.

Srbija na putu ka velikoj centralizovanoj šengenskoj Evropi, koja trenutno grca u teškoj krizi indentiteta treba da sačuva svoje korene, svoju tradiciju i duhovnost, jer će se jedino tako sačuvati od globalne asimilacije i poništavanja same sebe.

Narod čini njegov jezik, vera, kultura i obrazovanost. Srbiji nije potrebna druga doktrina od primenjenog svetosavlja u poslu, politici, državi, u međunarodnim odnosima.

Srbija ne treba da teži protestantizmu, jer to ne rade ni druge pravosalvne države članice EU. SAD počiva na bibliji. Takva je i Evropa, te bi svaka promena duhovne, odnosno tradicionalne svesti u Srbiji dovela do dezintegracije nacionalnog bića.

“Novo doba“ ne nosi sa sobom lik Boga, već veliča novac, velelepne građevine i tehnologije sa ljudima bez duše i korena. Svetosavlje nije prepreka Srbiji na putu ka EU, ali može biti smetnja onima koji žele da odbace sve vekovne vrednosti da bi stekli trenutnu moć i vlast.

Tomislav Kresović

Izvor: bogoljubsnagasrbije.com

____________________________________________________________________________________

U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM VREMENOM…

tamoiovde-logo

Život je bajka – Marsel Prust, pisac koji izaziva nesanicu

Kako bi se zaštitio od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese, a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć…

Prust1

Valentin Louis Georges Eugène Marcel Proust (10. juli 1871. – 18. novembar 1922.)

Prema svedočanstvima prijatelja, a potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine.

Tada je, uprkos upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.

Mondenski prijem kao predvorje smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako? Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u tajanstvenu posetu. Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici Selesti rekao je: „Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”

Znao je da ima upalu pluća. Tog 19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući.

Na pragu ga je dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata. Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti lekari.

Život Marsela Prusta, tokom poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak

Prust3Marsel Prust rođen je 10. jula 1871. godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil, kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg brata Robera.

Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku.

Otac mu je umro 1903. godine. Marsel se još više vezao za majku. Kao obrazovan mladić istančanog duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.

Postajući sve zatvoreniji, naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom 1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije odlikovan i Legijom časti.

Najuočljivije na Prustovom licu bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je preko kaputa imao i plišanu pelerinu.

Prvi napad astme Marsel je imao kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”.

Svi su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu „Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin, odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu kapetana Drajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio svoju homoseksualnost.

Živeo je u stanu koji je od buke bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala na pod.

Prvi Prustovi radovi bili su objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893). Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo, „U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči, počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz 1903. godine, odbila su tri izdavača. Najglasniji u kritici Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

Lako je prepoznati studenta završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.

Dakle, u gotovo potpunoj usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”).

Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:

Ako me snaga posluži da napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude (makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.

Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset jednu godinu.

Rekao je…

Vreme, koje inače menja ljude, ne menja sliku koju zadržavamo o njima.

Vreme prolazi i, malo-pomalo, sve o čemu smo govorili neistinito postaje istina.

Ljubav je uzajamno mučenje.

Nikakava selidba na Južni pol, niti odlazak na vrh Mon Blana ne odvaja nas toliko od drugih, koliko skriveni poroci kojih se ne možemo odreći.

Budimo zahvalni ljudima koji nas usrećuju. Oni su vešti baštovani koji čine da naša duša procveta.

Ne zbog činjenice što su neki ljudi umrli, naša naklonost prema njima bledi zbog toga što i sami umiremo.

Na rastanku onaj koji zapravo ne voli uvek izgovara nežne reči.

Ako povremeno sanjarenje može da bude opasno, lek nije u tome da prestanemo da sanjamo, već da sanjamo sve vreme.

Sve velike stvari na svetu postigli su neurotičari. Oni su stvorili naše vere i remek-dela.

Sve naše konačne odluke donete su u stanju svesti koje ne traje dugo.

Autorka: Mirjana Ognjanović
Izvor: cks.org.rs

________________________________________________________________________________________

U traganju za izgubljenim vremenom

Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913-27).

Proust_-_À_la_recherche_du_temps_perdu_édition_1919_tome_1.djvu

U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919)

Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“ , „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“).

Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman.

Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji.

Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena.

To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine.

No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama.

Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi.

_____________________________________________________________________________________

Teme i poetika
Proustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata.

Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života.

Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije.

Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara.

Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život – iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo.

Kao i u većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije – njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust „ubija život“ hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva.

Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SRPSKA SLAVA NA LISTI UNESKA…

tamoiovde-logo POSTAJE DEO KULTURNOG NASLEĐA ČOVEČANSTVA!

Praznik porodice posvećen svetitelju zaštitniku domaćinstva, oblikovan u srednjem veku, postaje do kraja nedelje deo nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva

dru-djurdjevda_620x0DO kraja predstojeće sedmice, saznaju „Novosti“, srpska krsna slava, zvanično će biti na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Tako će slava, najprepoznatljiviji običaj većine naših pravoslavnih porodica, ostati upamćena i kao „prvi upis“ Srbije na listu svetskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Ali, iako nema sumnje koliki je značaj slave za Srbe u Srbiji i kod većine Srba u regionu i svetu, našu javnost ovih dana najviše interesuje kako su je predlagači opisali i predstavili Uneskovoj komisiji.

Magistar Marko Stojanović, član nominacionog tima Slave za Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, kaže da je slava predstavljena, pre svega kao obred osveštanja hrane i pića, koji pravoslavni hrišćani u Srbiji praktikuju u okviru godišnjeg ciklusa običaja. Kao praznik porodice, posvećen svetitelju, zaštitniku domaćinstva.

Naglašeno je, kaže, i da je reč o narodnom običaju proslavljanja sveca zaštitnika pod nazivom slava, krsno ime, krsna slava i, ranije, pamjat svetom, koji je oblikovan u srpskoj srednjovekovnoj državi, kao i da njegovu današnju običajno-religijsku formu, osim većinskog srpskog stanovništva, praktikuju i pripadnici nekih manjinskih zajednica.

– Objasnili smo i da obred slave i rituali sadrže beskrvne i krvne žrtve, uz molitve i zdravice. A, centralni, hristijanizovani ritual podrazumeva paljenje sveće, molitvu i unakrsno presecanje, prelivanje vinom i lomljenje hleba odnosno slavskog kolača na četiri dela, što simbolizuje telo, krv i bestelesnu prirodu Hrista.

Gozba, koja sledi nastavak je i sjedinjenje sa centralnim ritualom. Ona i za domaćina i za goste započinje uzimanjem zalogaja slavskog kolača i slavskog žita, potom otpijanjem gutljaja vina uz zdravicu, koja se izgovara za plodnost i blagostanje svih prisutnih, slavljenika i gostiju – kaže mr Stojanović.

NACIONALNA LISTA SA 27 “STAVKI“

Pre Uneskove, nematerijalno kulturno nasleđe mora da se nađe na nacionalnoj listi.

Srbija je, 2012. godine, usvojila registar koji trenutno sadrži 27 „stavki“ srpskog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Osim slave, tu su molitva – đurđevdanski obred, belmuž, izlivanje i paljenje ratarskih sveća, izrada pirotskog kačkavalja, pirotsko ćilimarstvo, filigranski zanat, klesarski zanat, pazarske mantije, kosovski vez, pevanje uz gusle, groktalica, pevanje iz vika, erski humor, kolo (kolo u tri, kolo u šest), rumenka, sviranje na gajdama, frulaška praksa, sviranje na kavalu, naivno slikarstvo Slovaka, Lazarice u Sirinićkoj župi, izrada drvenih čutura u selu Pilica, Vukov sabor, ojkača, vranjska gradska pesma i čuvanje Hristovog groba.

On pojašnjava da je u „objašnjenju“ slave, predočeno i da je na gozbi neizostavna pečenica od mesa, kao krvna žrtva koja potiče iz antičkih vremena, i koja za slave koje se obeležavaju za vreme hrišćanskog posta ili na posne dane podrazumeva isključivo uzimanje ribe.

– Naglasili smo, takođe, da se i takozvano prenošenje slave obavlja uz kolač, kada sinovi, koji prema običaju isključivo nasleđuju slavu, na njen dan od oca ritualno preuzimaju komad kolača za vlastito domaćinstvo.

Rekli smo i da gozbu, slavski kolač i žito, pripremaju isključivo žene, i tako postaju ravnopravni nosioci slavskog obreda. Deca, pak, pomažu, rade manje poslove, posmatraju i uče da u budućnosti preuzmu značajnije uloge – priča naš sagovornik.

Posebno je ukazano da ritualna priprema i ukrašavanje slavskog kolača, utiskivanje Hristovih simbola IS-HS-NI-KA, uz kvalitet i obilje jela na gozbi, naglašavaju kulturnu, obrednu i društveno ritualizovanu ulogu žene i njen prestiž. Jer, pripremanjem žrtve u hrani, ona obezbeđuje plodnost i blagostanje domaćinstvu, ali ujedno prenosi ritualna znanja i veštine sa kolena na koleno.

– Objašnjavajući značaj slavske gozbe, pojasnili smo i da se tako širi društveni krug u kome se slava prepoznaje kao simbol zajedništva i identiteta. Pozivanjem i učešćem rodbine, prijatelja i suseda u gozbenom ritualu, usklađuju se društveni status, različita etnička i religijska pripadnost učesnika i naglašava važnost svakog gosta – naglašava Stojanović i kaže da je komisiji koja je odlučivala o tome da li će se slava naći na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva naš centar priložio obimnu dokumentaciju i priloge koji najbolje svedoče o istinskoj važnosti slave za identitet srpskog naroda tokom minulih vekova, danas i u budućnosti.

ZASLUŽNI I MEDIJI

– ZAKONSKI okvir, koji domaćinima za dan slave omogućava da ne rade, uz podršku medija koji povodom slava emituju ili pišu prigodne priloge, odražava opštedruštveni, pozitivan stav javnog mnjenja, što pospešuje očuvanje i održivi razvoj slave kao nematerijalnog nasleđa u Srbiji.

Osim toga, u Etnografskom muzeju u Beogradu i Muzeju hleba u Pećincima sprovode se dečji obrazovni programi koji promovišu i podižu svest o značaju proslavljanja porodičnog svetitelja – naglašava mr Marko Stojanović.
J. Matijević 

Izvor:novosti.rs| 23. novembar 2014.

___________________________________________________________________________

SVAKO LJUDSKO LICE JEDINSTVENO…

tamoiovde-logoKao što ne postoje dva ista otiska prsta, tako ne postoje ni dva identična lica, tvrde američki stručnjaci. Glavni „krivac“ što smo svi različiti – evolucija!

Lice,-foto-2Kada bi svi izgledali isto, svet bi bio prilično dosadan. Na sreću, svako ljudsko lice ima svoje jedinstvene crte, a za to možemo da zahvalimo evoluciji, prenosi Tanjug.

Prema rezultatima nove američke studije, evolucija je podarila čoveku posebne crte lice, jer je za ljude važno da mogu da prepoznaju druge i da budu prepoznati.

„Da svi izgledaju više-manje isto nastao bi opšti haos“, istakao je koautor studije dr Majkl Šihen sa Univerziteta Kalifornije.

„Bilo bi zaista teško razlikovati članove porodice, kolege s posla, prijatelje i komšije od potpunih stranaca. Naravno, bili bismo u stanju da shvatimo ko je ko nakon kraćeg razgovora, ali kako bi to bilo naporno!“, objasnio je dr Šihen.
Tokom istraživanja, Šihen i njegove kolege su proučili podatke telesnih pregleda belih i crnih muškaraca i žena u vojsci iz 1988. godine.

Naučnici su se posebno pozabavili razlikama u crtama lica, poput razmaka zenica i širine nosa, i zaključili da oni variraju daleko više od razlika zapaženih na drugim delovima tela, kao što je, na primer, dužina ruku.

Najviše varijacija zabeleženo je u tzv. „trouglu“ koji čine oči, nos i usta.

Ustanovljeno je, takođe, da se svaka crta lica razlikuje nezavisno od drugih. Naime, ne postoji nikakva veza između razmaka očiju, na primer, i širine nosa.

Lica,-foto-1
Rezultati studije sugerišu da su varijacije u izgledu lica proizvod prirodne selekcije.
Istraživači su analizarali i varijacije u genomima više od 1.000 ljudi širom sveta. Posebno su proučili genetske oblasti u vezi sa oblikom lica i otkrili da postoji više varijacija unutar tih oblasti u poređenju sa genima koji određuju druge karakteristike, poput visine.

Različitosti važne i u životinjskom svetu

Nisu samo ljudi razvili distinktivna obeležja, koje naučnici nazivaju identitetskim signalima, kako bi se razlikovali u masi. I druge životinje se, poput osa, međusobno razlikuju po licu, dok se druge pri raspoznavanju oslanjaju na specifični zov, miris, šare, itd.
Identitetski signali pomažu životinjama da odbrane svoju teritoriju i ispolje dominaciju, objašnjavaju istraživači.
Takođe, kao i ljudima, oni pomažu životinjama da shvate kome treba da poklone pažnju, da pomognu, koga da nagrade, a koga da kazne.

„Prirodna selekcija ima tendenciju da briše genetske varijacije osobina od kojih zavisi opstanak“, naveo je drugi autor studije dr Majkl Nahman, genetičar i profesor integrativne biologije sa Univerziteta Kalifornije.
„A ovde se dešava upravo suprotno – selekcija održava raznolikost. Sve se to poklapa sa idejom da je prirodna selekcija podstakla različitost radi lakšeg prepoznavanja“, objasnio Nahman.

Zašto su ljudi skloniji da koriste lica umesto druge delove tela u međusobnom prepoznavanju? Pre svega, zato što su evoluirali od primata koji su više koristili vid, a manje miris od ostalih sisara.

Naučnici polaze od hipoteze da zagledanje u lice umesto u drugi deo tela kako bi se odredio identitet omogućava primatima da vide gde druga životinja usmerava progled i prate pokrete čeljusti kako bi znali da li će pokušati da ih ugrize.
„Naravno da ljude prepoznajemo i po drugim osobinama – njihovoj visini, stasu. Međutim, smatramo da je lice dominantan način da se ljudi identifikuju“, zaključio je dr Šihen, čija je studija objavljena u časopisu Nature Communication.
Izvor:rts.rs

_______________________________________________________________________________________________

UZVIŠENOST SANKT PETERBURGA…

1239500_460842757356615_865358823_nTIO

Sankt Peterburg: Venecija na severu

 Petrograd i Lenjingrad samo su dva sinonima za Sankt Peterburg, ali uz ovaj grad jednako tako priliči i – uzvišenost. A ta njegova uzvišenost datira još od davne 1703. godine, kada ga je – kao prozor ka zapadu – osnovao ruski car Petar Veliki.

51120_peterhof-bbm-explorer_af

Peterhov ima najveći kompleks fontana na svetu

  Činjenica da je od početka postojanja imao niz imena govori da je imao nemirnu istoriju, a 2003. godine pompezno je proslavio trista godina postojanja.

 Kada kročite u Sankt Peterburg, imate osećaj da grad ima sopstveni identitet, iako je stvoren voljom ruskog autokrate, koji je želeo da njegov grad ima od svakog evropskog grada pomalo. Takođe je i pun kontrasta – lep i jednoličan, star i nov, i bogat i siromašan, a najbolje vreme da ga posetite jeste tokom belih noći, koje traju od sredine juna do sredine jula, kada sviće oko 3-4 časa ujutru i kada se grad slavi posebnim festivalom.

 Severna Venecija

 56484_84360rusijakanalishutterstock11145130f_hlAko se pitate zašto Sankt Peterburg zovu Venecijom severa, dovoljno je da prošetate duž kanala Moika u čijoj se blizini nalazi Palata prinčeva Jusupov, gde je jedan od njih ubio čuvenog Raspućina. Takođe, prošetate li jednom od obala kanala Gribojedova, dospećete na trg Heno, koji je Dostojevski opisao kao “drugo lice raskošne fasade grada”.

 Možda je najbrži i najbolji način da vidite veliki deo grada tura brodićem po kanalima i zalivu, a traje oko pola sata. S obzirom na to da vodič sve vreme priča na ruskom, trebalo bi da razumete barem neki deo. Možda vam neće biti prijatan prolaz ispod nekoliko mostova jer su vrlo niski, pa ćete morate da se sagnete u brodiću.

Muzej Ermitaž

 56482_84359rusijaermitazshutterstock12343024f1_hlOvaj muzej predstavlja jednu od najvećih, najlepših i najstarijih umetničkih i kulturno-istorijskih muzeja u ljudskoj kulturi. Sastavljen je od šest zgrada, a ima preko trista pedeset sala u kojima je sakupljeno oko tri miliona umetničkih i istorijskih eksponata.

 Obavezno pratite grupnog vodiča koji će vas zamoliti da se odlučite šta vas zanima pre nego što krenete u obilazak: slike Rubensa, Monea, Pikasa ili Faberžeova jaja, carske kočije, odeća Petra Velikog ili mumije, jer ne možete sve. Kako je nama vodič rekao, ako biste se ispred svakog eksponata zadržali po jedan minut, trebalo bi vam deset godina da vidite svaki, ako računamo obilazak u trajanju od 12 sati svakog dana! Zato dobro proučite ponudu muzeja i izaberite jedan delić koji ćete uspeti da pažljivije osmotrite.

  U blizini muzeja će vas zadiviti ogromna statua osnivača grada Petra Velikog, poznata kao bronzani konjanik. Preko puta nje se uzdiže impozantna kupola Isakijevske saborne crkve, najveće crkve u gradu i jednog od najvećih pravoslavnih hramova.

 Ratni brod “Aurora”

 Bajaga se pitao: Da l’ je tako bilo hladno i mornarima sa „Aurore“, na koju možete da se ukrcate. Ovaj ratni brod stoji kao muzejni eksponat, a čuva ga pedesetak vojnika i oficira. Ulaz na brod je besplatan, pa mnogi ne propuštaju priliku da se slikaju na njemu sa mornarima.

Crkva Spasa 

49757_f.stroganov--neka-glavna-crkva_hl

Crkva Spasa

 Gradnja najpoznatije i najlepše crkve u Sankt Peterburgu započeta je 1883. godine na mestu gde je ubijen ruski car Aleksandar II, a završena je 1907. godine za vreme vladavine cara Nikolaja II. Nakon Oktobarske revolucije bila je poprilično uništena, pa je bila zatvorena za javnost do 1997. godine.

 Primetićete da ova crkva po raskošnom i šarenom stilu podseća na crkvu Svetog Vasilija Blaženog, koja se nalazi na moskovskom Crvenom trgu.

 

 Peterhov

56481_84361rusijapeterhofshutterstock37531435f1_hl Ukoliko imate vremena da posetite i periferiju, nemojte da propustite carske dvorce, od kojih je najpoznatiji Peterhov. Okružen je prelepim zelenilom, a na trenutak će vam se učiniti kao da ste u bajci.U vrtu se nalazi najveći kompleks fontana na svetu, a ako dođete preko leta, cvrkut ptica koje se kupaju u fontanama pojačaće bajkoviti ugođaj.

 Tradicionalna kuhinja

51198_vecera-qgil_hlZa potpuni doživljaj posetite neki od mnogobrojnih etnorestorana u kojima se nude raznovrsna jela, od kojih je možda najpoznatija boršč čorba, sa zaprškom i raznovrsnim povrćem i neizostavnom cveklom, a jede se sa kiselom pavlakom. Čitava priča o ruskoj tradicionalnoj kuhinji može da se svede na Tolstojevu rečenicu, “boršč i kaša – hrana naša”, jer je navika da se za doručak jede griz, pirinač, heljda, pšenica ili ječam skuvan na vodi ili mleku.

Izvor:superodmor.rs

______________________________________________________________________________________________________

VIDOVDAN-SIMBOL KOLEKTIVNOG IDENTITETA SRBA…

tamoiovde-logo

vidovan,-kosovski-boj-wide-jpg_660x330

Uroš Predić-Kosovka devojka

Danas je verski i državni praznik Vidovdan kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine.

Kao državni praznik obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima.
fTo je, prema mišljenju istoriografa, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.

Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. na 500-tu godišnjicu od Kosovskog boja.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-tu godišnjicu Kosovske bitke.

Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, a na mestu bitke na Gazimestanu kao endemska vrsta cveta crveni kosovski božur.

Na polju Kosovu 1389. odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat Prvi, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca.
Izvor:rtv.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

Jedno objašnjenje slike „Kosovka devojka“

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1389. godine na polju Kosovu odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni ko je pobedio.

Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

narodnimuzej.rs/images/Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Kralj „Srbljem i Bosni“ Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima.

Slično pismo je Tvrtko poslao i u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke.

U bici su poginula oba vladara: Lazara su Turci zarobili i posekli, a Murata I je ubio srpski ratnik Miloš Obilić.

U svakom slučaju, nesporna je posledica bila da je Srbija ubrzo postala vazalna država. Kosovska bitka postala je predmet legende, prvo kod čuvenog pisca srednjovekovne Srbije Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u delu „Il Regno degli Slavi“ (Kraljevstvo Slovena) objavljenom 1601. – koje je u stvari prva prava istorija Srba, a najviše preko ciklusa srpskih narodnih epskih pesama.
Izvor:rtv.rs/Tanjug 28. jun 2014.

_____________________________________________________________________________________________________

Stihove napisao Milan Rakic 1912. godine
Izvođač: bend „357“

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

KAD TI ŽIVOT DA GORKI LIMUN…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Francusko selo Družak: Turistička meka zahvaljujući staroj pruzi

Tradicija, koja je bila pred nestajanjem, dovela desetine hiljada turista u mestašce sa samo 350 stanovnika. Napuštene kuće postale udobni apartmani.

rep-velo_620x0Kad ti život da gorki limun, ti napravi limunadu, kažu Overnjani, žitelji prelepe planinske oblasti na jugu centralne Francuske.

Od vremena ponosnih i nepokornih Gala do Drugog svetskog rata mnogo ljudi živelo je u bajkovitim selima i pašnjacima rasutim po vulkanskim brežuljcima sa kojih dominiraju moćni srednjovekovni zamkovi.
Posle Drugog svetskog rata mnoge stamene kuće od crnog vulkanskog kamena su opustele, a na pašnjake se vratila šuma. Stanovništvo je, kao i celoj Evropi, potražilo bolji život u gradskim industrijskim centrima. Opustele su i stare pruge kojima su tutnjali vozovi natovareni ugljem i građevinskim kamenom.
Ipak, uporni Overnjani, koji su ostali verni rodnom kraju, nisu se predavali. Od tradicija koje su bile pred nestajanjem oni su napravili turističke atrakcije.

Planinski vrhovi ugašenih vulkana, visine 1.500 metara, danas su omiljena mesta za planinarenje i skijanje, a puste kuće renesansnih gradića pretvorena su u udobne i ukusno nameštene apartmane. Ni stara pruga nije zaboravljena. Ona danas dovodi desetine hiljade turista u mestašce Družak sa samo 350 stanovnika i destinama restorana i kuća – hotelčića, omiljenih za porodične odmore.
Družak, koji se nalazi u departmanu Kantal, je početna stanica kruga „velo-rejla“ ili u slobodnom prevodu na srpski „ćire na pedale“. Reč je o dresinama koje se voze kao bicikl kroz tridestak kilometara živopisnih planinskih predela, kroz tunele i preko visokih vijadukta, kraj lepih farmi i zamkova.

rep2Tipično renesansno selo-hotel u Overnji
-Iz Kantala, svetski poznatog po istomenoj vrsti sira koja se pravi već 2.000 godina na isti način, nekada je železnicom u Pariz prevožen i najkvliteniji kameni ugalj. Kako se njegova upotreba smanjivala sve više, i pruga je postala neisplativa i morala da bude ugašena. Onda su dovitljivi ljudi napravili dresine na pedale kojima bi turisti mogli da obilaze ovaj živopisni kraj.

Tako je pruga ne samo sačuvana, već je življa nego ikada – kaže Žerom Kopak, turistički stručnjak, koji je i geolog, ljubitelj istorije i istorije umetnosti, a, pre svega, pravi Overnjanin, zaljubljen u svoj kraj i tradiciju.

rep9Oblast Kantal ima bogato istorijsko nasleđe

TRADICIJA OVERNjA KAO ATRAKCIJA
OVERNjANI koje ponekad nazivaju i „francuskim Škotlanđanima“ ponosni su na svoje tradicije koje su očuvali u vreme promocije globalizma i „lonca za pretapanje“ svih kultura u neku neodređenu smesu. Overnja je postala turistička atrakcija upravo zahvaljujući održanju sopstvenog identiteta i njegovoj prezentaciji na moderan način.
rep0Sneg na Središnjem masivu opstaje do maja
B. Subašić/ Izvor: novosti.rs

_____________________________________________________________________________________________________

PUT KOJIM SE REĐE IDE…

tamoiovde-logo (1)

Čovek koji je znao za put kojim se ređe ide: Scott Peck i besmrtna knjiga

peckIako brojke često prevare kada ih uzimate kao preporuku za knjigu kojoj treba posvetiti vreme (počev od broja štampanih i prodatih primeraka do mesta na listi najprodavanijih), Put kojim se ređe ide M.Scotta Pecka je sasvim opravdano zaslužila milione i primeraka i čitalaca. Pre 35 godina napisao ju je psihijatar i mnogima duhovni vođa, čovek velikog iskustva i mudrosti.

Teško je dospela na mesto najtraženijih knjiga posle odbijanja prvog izdavača i šest godina tavorenja na policama knjižara. Tek 1984. Put kojim se ređe ide milioni ljudi prepoznaju kao delo nove psihologije ljubavi, tradicionalnih vrednosti i duhovnog rasta. M.Scott Peck postaje pisac kojem se veruje i čijim se redovima rado vraća i neki kritičari ističu da misli ovog psihijatra tek danas dobijaju pravi smisao i težinu.

Šta će vas M.Scott Peck i Put kojim se ređe ide naučiti?

Život je težak,ali kada jednom prihvatite tu činjenicu, život prestaje da bude težak (ovo su misli kojima i počinje knjiga). Problem većine je u tome što misli da život treba da bude lak i udoban, pa svaku, pa i najmanju prepreku, nazivaju problemom i neželjenim iskustvom. To nema veze sa istinom.

Problemi ne odlaze. Nemaju kuda. Peck je siguran da svako može da reši i da se nosi sa svakim problemom, samo je pitanje koliko će mu posveti vremena i volje.

Morate prihvatiti odgovornost za svaki postupak, a inače se rađe umotavate u laži nego što prihvatate ko ste i šta radite.

Svet se neumorno menja i vi se morate menjati zajedno sa njim. To znači da morate biti otvoreni za nove ideje. Od ukopavanja u iste ideje i stavove nemate ništa.

Uvek tražite izazov, a ne neizostavnu i momentalnu olakšicu. (Ako vas zaboli glava, tražite lek koji će učiniti da glavobolja što pre nestane i tako većina danas funkcioniše). Peck je siguran da je pravo oslobođenje suočiti se sa izazovom, bolom koji je nastupio i ’otkačiti’ se od želje da sve odmah i sada bude dobro.

Ne možete voleti druge ako ne volite sebe,ako ne prihvatite sebe kakvi ste. „Dvoje se voli samo ako su sposobni da žive jedno bez drugog, a izabrali su da žive zajedno“.

Naučite da slušate kako treba. Nije da vas ne zanima šta drugi ima da kaže, već ste prezauzeti svojim mislima i spremate svoj odgovor. Dobro slušati znači biti potpuno prisutan.

Jedna je stvarna prepreka u životu. Zove se lenjost. Stvarna je i živi u svakome. Čak je i jezgro svakog straha.

U vama su svi odgovori baš kao i ključevi unutrašnjeg mira.

Bez potrage za književnom vrednošću i predrasuda o bestselerima, pročitajte Put kojim se ređe ide, jer je jedna od retkih knjiga napisanih rukom psihijatra, ali jezikom razumljivim svakome. I ne samo to – M.Scott Peck je navodio mnogo primera iz svoje lekarske prakse što će vas samo ubediti da niste jedini sa toliko problema, nedoumica, strahova ili neuspeha i da za sve postoji rešenje.

bizlife.rs

neke od stranica…strana zivot je tezakzivot je tezak1

___________________________________________________________________________________________

MORGAN SKOT PEK (1936–2005) bio je psiholog i autor bestselera, najpoznatiji po svojoj prvoj knjizi Put kojim se ređe ide iz 1978. godine.

PUT-KOJIM-SE-REDjE-IDE-150x0-00000392217Pek je rođen u Njujorku i odgajan je kao protestant. Sa 13 godina roditelji su ga poslali u prestižnu školu u Nju Hempširu. Pek je u svojim knjigama kombinovao znanja i iskustva koje je stekao u praksi sa religijskim stavovima ljudi koje je upoznao. Pek je bio oženjen Lili Ho i imali su troje dece. Razveli su se 2004, a Pek se potom ponovo oženio. Umro je 2005. u svom domu u Konektikatu od Parkinsonove bolesti. Skot Pek

PUT KOJIM SE REĐE IDE

Verovatno se ni za jednu knjigu iz ove generacije ne može reći da je tako snažno uticala na naš intelektualni i duhovni život kao što je to „Put kojim se ređe ide“. U Sjedinjenim državama i Kanadi prodata je u više od 7 miliona primeraka, prevedena je na više od 23 jezika, a više od jedne decenije prisutna je na bestseler listi „Njujork tajmsa“, čime je ušla u svojevrsnu istoriju izdavaštva.

Pisana jezikom koji ne poznaje vremenske granice u razumevanju, ova knjiga omogućava nam da istražimo prirodu ljubavnih odnosa, vodeći nas ka novoj životnoj ispunjenosti i spokojstvu. Pomaže nam da uočimo i razlikujemo zavisnost od ljubavi, postanemo osećajniji roditelj, i konačno, otkrijemo sopstveni identitet.

Putovanje duhovnog rasta predstavlja veoma dug i složen proces koji traje čitavog života. Ideje iznete u ovoj knjizi većim delom proističu iz svakodnevnog kliničkog rada sa pacijentima koji su se trudili da izbegnu ili dostignu više nivoe zrelosti. Život je težak, dugotrajan put duhovnog sazrevanja, kaže Pek u čuvenoj uvodnoj rečenici svoje knjige.

Namera mu nije da uplaši svoje čitatelje već da ih vrlo nežno vodi kroz težak i bolan proces promene prema višem stepenu samorazumevanja, kombinujući snažnu psihološku pronicljivost i duboku duhovnost.

vulkani.rs

___________________________________________________________________________________________

„Neprestano otkrivam da nikako ne mogu da otrijem ljude. Ono što kažu, nije ono što čine, da li je ono što misle? Možda to ni oni sami ne znaju.“ Meša Selimović (Tvrđava)

Priredio: Bora*S

KO SAM JA U STVARI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ja sam roditelj. Ja sam poslovođa. Ja sam žena/suprug.

identity

Ja sam sportista.

Ja sam nezaposlen.

Ja sam dizajner….

Ovo bi bili odgovori većine naših savremenika na pitanje „Ko ste vi?“. Kao ljudska bića identifikujemo se sa okolnostima u kojima živimo, sa načinom na koji nas drugi vide, sa našom pozicijom u svetu.

A, da li smo to stvarno mi, naše pravo pravo „ja“?

Izgleda da nam je nekako udobnije da svoj identitet zalepimo za uloge u životu, privatne i poslovne. Ali, to nije naša suština. To nismo mi. Šta bi se dogodilo da izgubite posao poslovođe, da zbog povrede ne možete više da se bavite sportom ili se razvedete? Da li biste onda prestali da postojite? Znate i sami da ne, ali biste sudeći po iskustvima, bili veoma zbunjeni, izgubljeni, zatečeni, poniženi. Dešava se i da se ovakvi lomovi u životu ozbiljnije odraze na psihičko zdravlje.

Isto tako, gotovo svakodnevno čujete od drugih da sebe opisuju kao netalentovane za tehniku, nespretne sa novcem, kao nekog ko uvek kasni. Ovakvi „negativni identiteti“ nas takođe ušuškaju i čine sigurnim jer smo sebi nelapili etiketu „ovo mogu“, „ovo ne mogu“ što, naravno, nema veze sa našom sušinom.

Probajte da na sledeći način pronađete identitet koji je vaš, koji odgovara vašem životu.

1.    identity-theft-02          Vi niste vaše okolnosti.

Promenite:

Ja sam dijabetičar u Ja imam dijabetes.

Ja sam švorc u Voleo bih da imam više novca.

Ja sam posledica loših porodičnih odnosa u Detinjstvo sam proveo u porodici koja je bila loša.

Okolnosti mogu da se promene. I kada se to desi, i dalje ćete ostati ono što ste.

2.      Niste ono što radite. Vi niste bankar. Vi ste čovek trenutno zaposlen u banci. Vi niste sportista. Vi ste čovek koji se bavi sportom. I, kad prestanete da radite u banci ili da se bavite sportom, vi ćete i dalje biti VI.

3.      Vi niste uloge koje preuzimate. Vi niste majka i žena, već imate decu i muža.

Vi niste dobar čovek, već želite da činite dobra dela.

Vi niste najmlađe dete u porodici, već imate dva starija brata.

Svi imamo mnogo uloga u životu, ali nijedna nije naša suština.

4.      Vi niste vaše verovanje ili „članstvo“. Najteže je ne predstaviti sebe kao deo grupe istomišljenika, jer ovakva pripadnost stvara najčvršći osećaj sigurnosti i udobnosti. Bolje govorite „Ja verujem u Hrista“ nego „Ja sam hrišćanin“.

Ovakvim predstavljanjem sebe otvarate sebi put u više mogućnosti i u saznanje ko ste u stvari, a zatvarate vrata mnogim lažnim identitetima koje ste sami sebi namenili.

M.P./bizlife.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Da li ste spremni? Slede provokativna pitanja koja bistre glavu

glavna(15)Dok svakodnevno razmišljate o tekućim novčanim problemima, problemima u kući i na poslu, o svom nezadovoljstvu, sređivanju kilaže ili načinima da se zdravije hranite, razbijte monotoniju i odgovorite na pitanja, može se reći provokativna, koja će vam u ruke staviti nešto drugačiji kompas i navesti vas da se zamislite nad svojim životom.

Slede pitanja…

Kada biste dobili priliku da se obratite celom svetu u 30 sekundi, šta biste rekli?

Da imate sav novac ovog sveta i ipak morate da radite, čijme biste se bavili?

Za čim do sada najviše žalite u životu?

…I, kako biste tu lekciju mogli da primenite DANAS?

Da li se bojite smrti? Ako se bojite, imate li razlog za strah?

Recimo da ćete sutra izgubiti sve što imate. Kome biste otrčali u naručje? Da li ta osoba zna koliko vam znači?

Šta biste promenili da sada saznate da ste besmrtni?

Recimo da ste pred vratima raja i bog vas pita:“Zašto da te pustim unutra?“, šta biste odgovorili?

Kada ćete sami za sebe biti dovoljno dobri? Šta treba da se desi pa da sebe u potpunosti prihvatite?

Da li je zemlja u kojoj živite zemlja po vašoj meri?

Šta bi ljudi pričali o vama na vašoj sahrani?

Šta biste promenili kada biste saznali sa 100% sigurnosti da bog ne postoji? Ili, ako ne verujte u boga, šta biste promenili da saznate da bog provereno postoji?

Treba da umrete u ponoć. Šta biste radili u 23.45h?

Šta mislite da stoji između VAS i potpune SREĆE?

Kako bilo šta ZNATE sa sigurnošću?

Šta to malo možete da uradite da danas nekome ulepšate dan?

Nije loše da se s vremena na vreme vratite ovakvim pitanjima…

M.P./bizlife.rs

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 TamoiOvde-kul-ALMODOVAR_620x0EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

 LIČNI PEČAT

REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

 

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

 

TamoiOvde-kult-almodovar-malaNajveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM?

U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

TamoiOvde-thumbReditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Sve o mojoj majci

TamoiOvde-Todo_sobre_mi_madre_film_posterSve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

KALAŠ – IZGUBLJENO PLEME HINDU KUŠA…

TAMOiOVDE-logo

IZGUBLJENO PLEME POTOMAKA ALEKSANDRA VELIKOG

Kada je veliki heroj i general Aleksandar Veliki ostavio ovde svoje trupe, zamolio ih je da ostanu na ovoj zemlji i nikada ne promene svoju tradiciju i verovanja, kulturu i zakone, dokle god se on ne vrati iz ratnih pohoda sa Istoka…:“

Ne, ovo nije priča iz nekog grčkog sela, već priča sa obronaka Hindu Kuša.

21b287c7e808b9f22969b11efcf9180e_500  Pre više od 2000 godina Aleksandar III prelazio je preko planina severnog Pakistana osvajajući i, prema nekim legendama sejući seme naroda koji opstaje do danas.

To su živi heroji, koji su stigli do 21. veka živeći živote na isti način kao i njihovi čukundedovi.

Pričajući na srpskom sa svojom sestrom ispred jednog kolege Pakistanca, iznenada nas je prekinuo i upitao: „What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“ (Koju si to reč upravo izgovorila?Zvučalo je kao nishta. ) „Baš tako – ništa!“-odgovorila sam. „Hm, imaš vrlo izoštren sluh za strane jezike.“ „Ah hvala! A šta to znači?“ „Znači nothing, zero..:“ „Baš kao i na jednom od jezika kraja odakle sam!“-rekao je. „Misliš na Urdu jezik (pakistanski ) ?“ – upitala sam znatiželjno. „Recimo, ali jedan specifičan dijalekat, koji se potpuno razlikuje od tipičnog urdu jezika kojim govori većina. U pitanju je jezik naroda Kalaš.

Da li si ikada čula za njih?“ „Da budem iskrena ne….“-odgovorila sam stidljivo, razmišljajući o tome čega sve zanimljivog na svetu ima, a da o tome nikada niste čuli… „To je narod planinskog venca Hindu Kuš, jedna od provincija Pakistana, za njih se veruje da su potomci vojske Aleksandra Velikog. Imaju specifičan jezik, običaje i razlikuju se od ostalog stanovništva u svemu, pa čak i fizički.Uglavnom imaju prelepe plave ili zelene oči i svetlu kosu…“ „Vrlo zanimljivo…a moje pitanje je opet, kao i svaki put, zašto u mom i tvom jeziku ima toliko sličnih reči, a da ja i ti pojma o tome nemamo?“ „Ah da, kao ono zimstan, sombol, azdaha i ostalo“ – nasmejao se nakon što me je podsetio na neke naše prethodne usputne razgovore. „Pa zato smo valjda tu, da podelimo jedni s drugima ono što znamo iz ličnih iskustava i naučimo nešto čega nema u knjigama…“

Kalaši – „ljudi koji nose crno“ – žive u severo-zapadnom Pakistanu, blizu avganistanske granice, a muslimani ih zovu „kafiri“ ili „nevernici“. U regiji zvanoj Kafiristan leži Brir, jedno od poslednjih naselja Kalaša. 3500 duša su poslednja enklava paganskih plemena u čitavom regionu. Oni se nisu mnogo izmenili već vekovima. Prave svoje vino, uzdižu životinje do božanskog statusa i veruju u vile planinskih vrhova. Njihovi bogovi, slični onima iz antičke Grčke, podeljeni su na muška i ženska božanstva i tvrde da su nekada davno pripadali visoko obrazovanoj kulturi, sve dok njihove knjige nisu spalila varvarska plemena.

Trude se da očuvaju svoj identitet od zadirućih islamskih pravila, krčenja šuma, preduzetnika koji iskorišćavaju njihovu jednostavnu prirodu i karakter, da odole iskušenjima modernog sveta. Njihova religija doseže do drevnih kultova plodnosti. Neki od njih praktikuju godišnji obred pod nazivom „budalak“, kada se izabira tinejdžer da ide u duboke šume i tamo sam provede godinu dana.

Jedan od njihovih rituala proslavlja se u avgustu pod nazivom „Dan preobraženja“. Tada se bogu Dionisu iznosi grožđe kako bi se osigurali rodni usevi. Olimpija, majka Aleksandra III Velikog, koja nije bila grčkog porekla, praktikovala je kultove vezane za boga Dionisa. Kalaši su jedini na Istoku koji i dan danas ukrašavaju svoje domove stolicama i hoklicama koje se ne mogu naći nigde više u tom regionu osim kod njih. Ukrašavaju ih rogovima ovna koji simbolizuje rogove sa šlema Aleksandra Velikog ili pak scenama bitaka koje prikazuju vojnike, a slični crteži nađeni su na arheološkim iskopinama širom Grčke. Njihove proslave uvek su propraćene pesmom i igrom. Igraju u krugu (kolo), a muškarci zvižde na poseban način.

Kada sam našu norodnu nošnju pokazala jednoj koleginici takođe iz Pakistana, ona istog trenutka imala asocijaciju na pleme Kalaš i pokazala mi linkove na internetu, nisam mogla a da se ne zapitam otkud te asocijacije ljudima koji prvi put vide nekog iz Srbije, a o mojoj zemlji nisu znali ama baš ništa pre nego što su mene upoznali? Možda zato što se Aleksandar prezivao Karanović i nije bio Grk? Ili zato što Dionis ili Dionizus znači Bog iz Nize (Niša )? Ili zato što su pre njega istim putevima hodali njegovi preci Nino Belov i Serbon Makaridov? Ne znam, čula sam neke priče o tome….

Svi Indusi i Pakistanci, koji su inače nekada davno bili jedan narod, a i danas pričaju istim jezikom, ali se ne podnose, jer ih  je podelila religija, baš kao i nas u našem regionu… ipak znaju nešto što mi ne znamo. Mi nikada u školi nismo učili o Arijevcima, narodu koji je oko 1200 godine pne pohodio Indiju i sa sobom doneo Vede, pismo, kulturu i običaje. To su bili ljudi plave (ili riđe ) kose, svetlih očiju, visoki, bele puti….„ljudi svetlosti“…U Indiji su zatekli Dravide, lokalno stanovništvo, tamne kože, kojima su vladali i kojima su ostavili mnogo toga u amanet. A to je bilo mnogo pre Aleksandra Velikog… Mog oca su, pre 30 godina u Libiji Indusi sa kojima je radio nekoliko puta zapitkivali o našoj istoriji, a on nije mogao da im odgovori na neka pitanja – jednostavno zato što nije znao. Odrastao je i učio u komunističkom sistemu, gde se o istoriji znalo ne dalje od II svetskog rata i ofanziva. A da li se danas zna više? Mnoge je stvari povezao kasnije, kada su mu pod ruku dolazile knjige i članci koje je onda povezivao sa svojim prethodnim iskustvima i pitao se, baš kao i ja danas – da li je moguće da u ovome ipak ima neke istine?Mozaik se sklapa, kocku po kocku, možda je slika potpuno pogrešna, ali ipak…..

Indusi sa čalmama (Siki ) su ga jednom pitali da li je ikada čuo za Arijevce. Bio je začuđen ovim pitanjem i odgovorio: „Naravno da jesam! Hitler je hteo da pravi arijevsku rasu, jer je……“ „ Ne Ser, ne to, ja vas pitam za one Arijevce koji su pre par hiljada godina dolazili iz vaših krajeva u Indiju.“ Bio je zatečen pitanjem. Kakvi bre Arijevci iz naših krajeva?!? A kada je na zidnom kalendaru u kancelariji jednog od njih ugledao kukasti krst, ništa mu tek nije bilo jasno. Pitao se od kad Indusi podržavaju nacističke teorije, a nije bio svestan da indijska stara kultura nema ama baš nikakve veze sa nacistima. To nije bio kukasti krst, već svastika, koja je obrnuta u odnosu na njega i obeležje je drevnog indijskog Božanstva Sunca, koje su u Indiju doneli – Arijevci. Njegovo ime „Marjan“ bilo im je krajnje zanimljivo, jer su tvrdili da potiče iz njihovih krajeva, a između ostalog u sebi sadrži reč „Arijan“. Kada sam došla u Emirate, zaprepastila sam se kada sam naišla na natpis prodavnice „Marjan Plaza“, a kasnije saznala da je ovo ime iranskog, avganistanskog, pa i arapskog porekla, koje se izgovara Mardžan ili Morgan (egipatski dijalekat izgovara g umesto dž – nailazila na ovo ime u Egiptu, ali nisam povezivala ), a ekvivalent mu je žensko ime Marjana – Mardžana- Morgana. Šta više, mom oduševljenju nije bilo kraja kad sam na natu nabasala na sledeće: Mairanay Maiwand Malyar Manan Marjan Marwand Mashal Mateen.

Paštun (Patan ) je pleme iz severo-istočne provincije Pakistana (mnogi od njih su danas nadaleko čuveni Talibani ), kao i južnih i istočnih delova susednog Avganistana. Oni su islamizirani, zato ih ima znatno više, oko 200 000, ali pripadaju istom genetskom tipu kao Kalaši…

Kada sam na kraju srednje škole pisala diplomski iz engleskog jezika, igrom slučaja mi je nastavnica predložila da pišem o Indiji, kao britanskoj koloniji. Zarad ovog zadatka otišla sam u Indijsku ambasadu u Beogradu, na sastanak sa atešeom kulture, koji mi je, oduševljen mojom temom, napakovao punu kesu magazina i brošura za moj rad. Na jednoj od brošura, na naslovnoj strani, ugledala sam sliku Arijevaca….Otac mi je ukazao na njihove svetle oči i oblik cipela – zavijene na gore, baš kao i naši OPANCI… Možda je onda Aleksandar III Karanović, Lesandar ili Sikander ili Iskender ili Aleksandar Makedonski ili Veliki bio jedan od tih Arijevaca – koji god narod oni bili? Kažu da je na svom osvajanju sveta išao stopama svoja dva arijevska pretka Nina Belova koji je u Mesopotamiji izgardio Ninivu… I bio prikazivan kao bik na svim crtežima i statuama (otud rogovi na Aleksandrovom šlemu ) i Serbona Makeridova koga su Grci kasnije preimenovali u Herkula. Ljudi baš vole da iste stvari nazivaju različitim imenom….

Baš kao što kaže ono lepo indijsko verovanje da se kad-tad nađete na mestu na kojem su nekada bili vaši preci, tako je i Aleksandar hodao ovim svetom i ostavio traga u skoro svim narodima, trag obavijen velom misterije, baš kao što je i izgubljeno pleme Kalaš.

Da li je slučajna veza u nazivu sa kraljevstvom KUŠ…?

Izvor: vesna.atlantidaforum.com  

______________________________________________________________________________________________