SEBIČNA TRAŽI PLEMENITOG…

tamoiovde-logo

Umesto da tragamo za savršenim partnerom, bolje je da zavirimo u sebe

Lakše je da ubedimo sebe da je problem u drugima. Izjava „Nikako da upoznam nekog normalnog“ je najčešće mehanizam odbrane

06-(1)_620x0KADA se student iz Sarajeva nedavno na Fejsbuku požalio da je sam jer nijedna devojka danas ne ceni finoću, ne želi da ide u pozorište ili bioskop, već da se opija do jutra, izazvao je lavinu reakcija.

Momci iz celog regiona, pa i naše zemlje složili su se sa sapatnikom, dok su devojke uzvratile da je i on, poput mnogih današnjih muškaraca nesposobni mamin sin, bez kvaliteta, ali zato pun sebe.

Muškarci i žene danas imaju barem jednu sličnost – i jedni i drugi misle da nikada nije bilo teže naći srodnu dušu. Za to krive svet, sistem vrednosti i najviše drugu stranu koja se „iskvarila“.

Dok jedni odustaju od potrage, drugi i dalje veruju da će pronaći to što traže. I jedni i drugi, ipak, zaboravljaju osnovno – da bismo pronašli Gospodina Pravog ili Gospođicu Savršenu, prvo moramo mi da budemo takvi.

Na ljubavnom tržištu, stvari funkcionišu kao i na bilo kom drugom. U supermarketu možda želite čokoladu u luksuznom pakovanju, ali kupićete kakao tablu jer samo za nju imate novca. Tako je i u ljubavi.

Ne možete očekivati da pored sebe šetate šarmantnu damu koja izgleda kao Skarlet Johanson ili da se budite pored muškarca koji je u sebi sjedinio izgled Breda Pita, duhovitost Mister Bina i manire Džejms Bonda, ako i sami ne posedujete ništa od navedenih kvaliteta.

ScreenshotODGOVORNOSTŽivimo u narcističkoj kulturi koja nas ne podstiče na samokritiku. Dok nalazimo sto i jednu manu kod druge osobe, nikako da se zapitamo kakvi smo mi. Jer, valjda se podrazumeva da smo savršeni. I, eto problema.

Zašto nam je teško da u ovom slučaju budemo iskreni prema sebi, otkriva sagovornica „Života plus“, psiholog Milena Vujović ističući da svest i podsvest često mogu biti u konfliktu.

– Na primer, osoba može imati različite strahove od intimnosti, nedostatak samopouzdanja i slične probleme zbog kojih nije spremna da zasnuje partnerski odnos. Ali, kako je osećanje neadekvatnosti veoma neprijatno, lakše nam je da ubedimo sebe da su drugi neadekvatni – kaže psiholog.

Zato, umesto da se bavimo sobom, zavirujemo u tuđe dvorište po sistemu napad je najbolja odbrana. Pa tako, dolazimo do toga da su svi muškarci nesposobni slabići, u večnoj potrazi za drugom mamom. Sve žene su, s druge strane, sponzoruše kojima je važna samo debljina novčanika, dok obične momke neće da udostoje ni pogledom. Ali, ovim generalizacijama samo produbljujemo problem.

– Tako ćemo potisnuti sopstvene probleme u podsvest, a svest će stvoriti dobre mehanizme odbrane kao što je poznata rečenica „Nikako da upoznam nekog normalnog, a to je jedino što želim“.

Sa druge strane, osećamo bol, neretko i ljutnju, frustriranost zbog osećanja usamljenosti, te smo zbog toga nezadovoljni, što je opet lakše prebaciti na „Današnje devojke su ovakve“ ili „Momci su onakvi“. A istina je, zapravo, ako nam se ljubav ne dešava, nismo spremni za nju – jasna je Vujovićeva.

06-(2)Popularna kultura nam ne ide u prilog. U filmovima, knjigama, serija sve se vrti oko toga kako naći Gospodina pravog, kako ga prepoznati, zadržati. Uvereni da zaslužujemo najbolje, dok upoznajemo nekoga, u glavi već štikliramo šta od mnogobrojnih zacrtanih uslova ne ispunjava. Naša sagovornica upozorava na opasnosti ovakvog pristupa.

– Ono što nam govori da li je neko za nas „pravi“, barem u datom trenutku, jeste osećaj kontakta sa njim. Važnije je kako se osećamo pored te osobe, kakvi smo, od toga da li je zadovoljila nekakve uslove. Naš mozak često misli da zna šta je našem biću potrebno, ali dok to ne osetimo u kontaktu, ne možemo znati. Često su uslovi pažljivo osmišljeni tako da se nikada ne mogu zadovoljiti. To je ponovo igra naše podsvesti usled straha od intimnog kontakta – kaže psiholog.

ScreenshotSEBIČNAKada shvatimo šta nas tera da drugima tražimo mane, pravi je trenutak da se okrenemo sebi. I da postanemo pravi. Toni Gaskins, autor knjige „Gospođa prava: Vodič za žene kako postati i ostati supruga“ kaže da svaki put moramo da volimo kao da nikada ranije nismo bili povređeni.

– Ako to ne možete, niste spremni da ponovo volite. Nije fer da kažnjavate novog partnera zbog nečeg što je prethodni uradio. Učite iz svojih grešaka, u suprotnom, u svakoj novoj vezi ponavljaćete pogreške iz prethodne – upozorava Gaskins.

Umesto da tražimo pametnog, duhovitog, zabavnog, šarmantnog partnera, bolje je da to sami postanemo. Psiholozi predlažu da nađete hobi, volontirate, nastavite obrazovanje, učite jezik. Da ljubav prema sebi pokažemo ne stavom da smo najbolji, već time što ćemo se truditi da se razvijamo. Jer, svi smo mi, kako kaže Gaskins, direktori sopstvenih života.

– Muškarac želi ženu koja je šef svog života, a ne onu koja čeka nekog da je spase. Pišite blog, knjigu, radite bilo šta što je samo vaše. Hranite svoj mozak, kao i telo. Izađite iz kuće i živite. Ne plašite se da odete same negde i počastite se tortom. Ako znate ko ste i šta zaslužujete, onda će to znati i muškarac – savetuje Gaskins.

Tezu da ćemo, ako budemo radili na sebi, privući ljubav u svoj život, opovrgavaju svi oni pametni, vaspitani, kvalitetni pojedinci koji su, ipak, sami. Nedostatak garancije, ipak, ne znači da ne treba ni pokušavati.

– Rad na sebi je širok pojam. Ali, možemo reći da je pravo vreme onda kad smo spremni da pružimo ljubav uz rizik i neizvesnost, uz osećanje da ne znamo šta ćemo dobiti zauzvrat, ali smo voljni da pokušamo. Bićemo pravi ako budemo ono što jesmo i pustimo da se život dešava. I da nam ljubav dođe onda kada je naše biće spremno, a ne kada mozak ili društvo to žele. I naravno, možemo raditi na osvešćivanju svojih „mračnih strana“ koje leže u podsvesti. A svi ih imamo – upozorava naša sagovornica.

Marija Dedić | 25. februar 2016.

Izvor:novosti.rs

__________________________________________________________________________________

GOVORIO JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

tamoiovde-logo

Slavni engleski književnik i nobelovac Džordž Bernard Šo umro je na današnji dan, 2. novembra 1950. godine.

Engleski pisac irskog porekla, Šo je bio izraziti satiričar i jedan od od najduhovitijih ljudi 20. veka.

George WritingU oštrom, ali šaljivom tonu prikazivao je protivurečnosti građanskog društva u Engleskoj.

Kroz političke i ekonomske članke, u govorima, kao i veoma značajnim predgovorima za pojedine komade, žestoko se podsmevao lažnom moralu srednje klase u religiji, etici, politici i ekonomiji.

Verni sledbenik Ibzenove dramaturgije, Šo je napisao sedamdesetak pozorišnih komada, od kojih su većina „komadi s tezom“.

Njegove komedije su klasični primer realističke drame, a u dramama retorika preovlađuje nad dramatikom.

Najpoznatija dela su mu : „Udovičke kuće“, „Zanat gospođe Vorn“, „Kandida“, „Sveta Ivana“, „Đavolov učenik“, „Pigmalion“, „Čovek i nadčovek“, „Oružje i čovek“, „Major Barbara“, „Fabijanski eseji“, „Srž ibzenizma“.

Izvor teksta:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

 GOVORIO NAM JE DŽORDŽ BERNARD ŠO…

„Moj način zbijanja šale je da kažem istinu. To je najsmešnija šala na svetu”

„Žene koje misle jesu žene na koje se obično ne misli.“

„Bog je stvorio ženu i muškarca, ali je zaboravio da svoj izum patentira, pa prema tome, to isto može da napravi svaka budala.“

„Demokratija je oblik društvenog uređenja koji garantuje da se sa nama neće upravljati bolje nego što zaslužujemo.“

„Ćutanje je najsavršeniji izraz preziranja.”

„I spavanje je jedan vid kritike, naročito u pozorištu.“

„Kad Vlada obezvredi novac da bi obmanula sve svoje poverioce, onda se tom postupku daje učtivo ime: inflacija.“

„Večni se rat vodi između onih koji su na svetu zato da iz njega izvuku što veću korist i onih koji su tu zato da život na Zemlji učine što ugodnijim za sve ljude.”

„Pohlepa za novcem je izvor svega zla.”

„Kleveta je kao osa: ako je ne možete ubiti prvim udarcem, bolje je da je ostavite na miru.“

„Život izjednačuje sve ljude: smrt otkriva istaknute.”

„Lekari nam pomažu da dođemo na ovaj svet i da odemo na onaj svet.“

„Ko ima volje, ima i načina.”

„Učen čovek je lenština koja ubija vreme učenjem. Čuvaj se njegovog lažnog znanja: ono je opasnije od neznanja.”

„Ljudi za svoje neuspehe krive prilike i okolnosti.“

„Misli skaču s čoveka na čoveka kao buve, ali ne ujedaju svakog.“

„Mladost je najlepše što imamo. Kakav zločin, što je dajemo deci koja je straće.“

„Nije istina da vlast kvari ljude. Istina je samo da budale, kada se domognu vlasti, kvare vlast.“

„Nije mi jasno zašto se smatra da su ljudi, koji veruju u postojanje elektrona, manje lakoverni od onih koji veruju u postojanje anđela.“

„Vrlina se na sastoji toliko u uzdržavanju od poroka, koliko u nemanju želje za njima.”

„Nije teško pronaći ljude koji su sa 60 godina deset puta bogatiji nego što su bili sa 20 godina, ali nijedan od njih ne tvrdi da je deset puta srećniji.“

„Novac je najvažnija stvar na svetu. On predstavlja zdravlje, snagu, čast, plemenitost i lepotu, a žudnja za njim predstavlja bolest, slabost, sramootu, beznačajnost i ružnoću.“

„Pobrinite se da u životu dobijete ono što volite, jer će vas inače prisiliti da volite ono što dobijete.“

„Kuća je zatvor za devojku, a radionica za ženu.”

„Razuman čovek se prilagođava svetu, nerazuman uporno nastoji da svet prilagodi sebi. Stoga savnapredak zavisi od nerazumnog čoveka.“

„Treba biti pošten, ali ne valja ako ti to teško pada.“

„U životu uspeh postižu oni koji stanu na svoje noge i traže prilike koje im odgovaraju, a ako ih ne nađu, sami ih stvaraju.“

„Čuvaj se čoveka koji ti ne vrati kada ga udariš, jer on ti neće oprostiti, niti će dozvoliti da oprostiš samome sebi.“
______________________________________________________________________________________

SMEH, RADOST, LJUBAV, SAOSEĆANJE I KREATIVNOST…

tamoiovde-logo

LEKAR-KLOVN PEČ ADAMS

 Hanter Doherti Adams je lekar, društveni aktivista, pisac, predavač i – klovn!

On već gotovo pet decenija posvećeno radi na reformi američkog zdravstva, koje opisuje kao „skupo i elitističko“. Poznatiji je pod nadimkom Peč (engl. patch – zakrpa), a njegov rad je približen javnosti filmom „Peč Adams“ (1998), sa Robinom Vilijamsom u glavnoj ulozi. Scenario je labavo zasnovan na životu stvarnog Peča i na njegovim shvatanjima medicine.

outreach-bannerPeč Adams je rođen 1945. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegov otac je učestvovao u Drugom svetskom i Korejskom ratu, a preminuo je kada je Peč imao 16 godina. Iskustva iz ratova su ga promenila i bio je distanciran, te nikada nije uspostavio blizak odnos sa sinom.

O Peču i njegovom starijem bratu brinula je majka, koja je težila da kod dece razvije samopoštovanje, kreativnost i humanitarizam. Ovo se moglo uočiti kada je Peč kao srednjoškolac pokušao da se suprotstavi segregaciji na osnovu boje kože, ali je nasiliničkim putem odgovoren od toga.

Kao tinejdžer, Peč je nekoliko puta hospitalizovan jer je aktivno razmišljao o tome da izvrši samoubistvo. Kako sam kaže, „nije želeo da živi u svetu sa toliko nasilja i nepravde“. Sa 18 godina doživeo je svojevrsno prosvetljenje – neće sebi oduzeti život, već će pokrenuti revoluciju!

Učiniće svaki svoj dan srećnim i pomagaće čovečanstvu.

Ubrzo se upisao na medicinski fakultet. Uz čitanje mnoštva knjiga u kojima je tražio inspiraciju za novi model zdravstvene nege, Peč se često izmotavao u javnosti i izigravao klovna pred potpunim strancima. Prvi opipljiv rezultat ovog rada dobijen je već 1971. godine, kada je, uz pomoć svojih kolega, otvorio „Gesundheit Institut“ (nem. Gesundheit! – Nazdravlje!).

Institut je tokom dvanaest godina pružio besplatne medicinske usluge hiljadama ljudi, a rad je prekinut usled nedostatka finansijske podrške.

Bio je zasnovan na nekim od glavnih postavki Pečovog revolucionarnog modela, poput besplatne zdravstvene nege za sve, boljeg upoznavanja pacijenata, integracije medicine sa umetnošću, obrazovanjem, rekreacijom, socijalnim radom,… U stvari, „Gesundheit Institut“ je bio pilot projekat za sve što je Peč još nameravao da uradi tokom svoje karijere.

1527669_755408447824967_1720052586_nGesundheit projekat je sada u svojoj 43. godini postojanja i Peč sa širokom mrežom saradnika radi na njemu isto onako entuzijastično kao i na početku. Organizacija je ostala neprofitna. Oni žele da promene tradicionalno shvatanje bolnice i da je odrede kao „integraciju učenja i nege“ koja se odvija u zajednici.

Srž svih aktivnosti čini šest načela:

  1. Nega je besplatna i eliminiše se potreba za zdravstvenim osiguranjem koje bi pokrivalo troškove. Na ovaj način se više ne javlja dug u interakciji pacijent-doktor. Kod korisnika se razvija osećaj pripadanja zajednici kojoj je stalo do svojih članova.
  2. Ne postoji osiguranje u slučaju nesavesnog ili pogrešnog lečenja. Zdravstvena nega je oblik saradnje u kojoj postoji uzajamno poverenje.
  3. Početni intervju sa pacijentima traje 3-4 sata. U tradicionalnom sistemu, poseta traje kratko, interakcija je površna, a lekar ima vremena da se pozabavi samo jednim problemom pacijenta.
  4. Zdravlje negovatelja je podjednako bitno kao i zdravlje pacijenta.
  5. Pacijenti se tretiraju kao prijatelji. Oporavak i razvoj se dešava u energičnoj i kohezivnoj zajednici.
  6. Svi dodatni lekovi su dobrodošli. Medicinska nega zasnovana na savremenim naučnim istraživanjima se kombinuje sa različitim terapijskim sistemima i modalitetima, kako bi se pokrile fizičke, emocionalne, duhovne i socijalne dimenzije zdravlja i bolesti.

Gesundheit projekat je dvodelni – usmeren je stvaranje bolnice bez zidova, kao i bolnice sa zidovima. Bolnica bez zidova podrazumeva, pre svega, prerušavanje volontera u klovnove, posećivanje zemalja širom sveta i zasmejavanje ljudi svih uzrasta kroz „spontanu igru improvizacije“.

Meta su svi oni kojima smeh i dobro raspoloženje mogu biti od koristi. Pokazalo se da su to: pacijenti u bolnicama, deca bez roditeljskog staranja, izbeglice, kao i svi oni koji se zbog nekog traumatskog događaja (npr. posle rata ili zemljotresa) nalaze u krizi ili se osećaju ranjivo.

Bolnica bez zidova obuhvata i promovisanje ove vrste humanitarne pomoći širom sveta i osnaživanje statusa terapeutske uloge lekara-klovnova. Pored toga što je i dalje aktivan kao klovn, Peč putuje širom sveta i drži predavanja (poput ovog). Objekat Centra za podučavanje još uvek čeka na izgradnju. Bolnica sa zidovima, tj. javna bolnica sa 40 kreveta u ruralnoj Zapadnoj Virdžiji (SAD), trenutno postoji samo kao zamisao na papiru.

Peč Adams nastoji da kroz Gesundheit projekat učini zdravstvenu negu humanijom i pristupačnijom za sve. Kada bismo morali da njegov model oporavka svedemo na nekoliko reči, to bi verovatno bile: smeh, radost, ljubav, saosećanje i kreativnost. Peč veruje da su zdravlje i bolest povezani sa okruženjem u kojem pojedinac živi, sa porodicom, zajednicom, pa i sa stanjem u čitavom svetu.

Iako njegova „bolnica bez zidova“ već dugo uspešno funkcioniše, „bolnica sa zidovima“ još uvek ne postoji. Nadu da jedna takva, gotovo utopistička, bolnica može da zaživi, daje samo institut iz 70-ih koji je bio kratkog veka i entuzijazam njegovih osnivača.

Otvaranje bolnica po Pečovom modelu u drugim delovima sveta je verovatno veoma daleko od nas.

1172218_532206736900234_871121364_n Kada je u pitanju film iz 1998, glavna zamerka stvarnog Peča je to što je u njemu istaknut samo jedan deo reforme zdravstva koju želi da sprovede Gesundheit organizacija. On smatra da je fokus stavljen na prerušavanje u klovna i zasmejavanje pacijenata kako bi se film dopao što većem broju gledalaca.

Peč je iskazao strah da će zbog filma okruženje početi da ga smatra neozbiljnim i da ga vidi samo kao „smešnog lekara“ i ništa više od toga.

S druge strane, on smatra da je humor bitan aspekt procesa oporavka; čak ima običaj da kaže da je „protivotrov za sve bolesti“.

Iako je takva izjava gotovo sigurno preterivanje, to ne znači da su smeh i dobro raspoloženje nebitni za blagostanje, pogotovo ako se imaju u vidu novija, holistička shvatanja koja zagovaraju celovit pristup pojedincu, a ne samo tretiranje izolovanog problema.

 Piše: Aleksandra Lazić

Referenca: The Gesundheit! Institute. (2015). http://www.patchadams.org/

Photo credit: www.patchadams.orginstagram.com/gesundheitinstitute

Izvor: psihobrlog

________________________________________________________________________________________

UŠLI SMO U NJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

turist v.MIKA ANTIC ok.

___________________________________________________________________________________________

BIBLIOTEKA KOD MILUTINA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Biblioteka za telo i dušu

TamoiOvde-Biblioteka kod Milutina-imagesBiblioteka za telo i dušu, restoran „Kod Milutina“ postoji više od 25 godina.

thumb_citateljke.jpg_c35805e9d64998976d5b45234878df1d_90x90_wm-0Tokom svoje istorije, restoran je više puta menjao svoju lokaciju, da bi se 2005. godine skrasio na mestu na kom je danas. Te, 2005, na ideju gostiju, restoran dobija naziv „Biblioteka kod Milutina“ što se vrlo brzo probija i postaje brend u ovom gradu, a i šire.

Postoji puno anegdota vezanih za biblioteku i njene goste.

Tokom svog postojanja kroz biblioteku su prodefilovale mnoge javne ličnosti, kako lokalne, tako i one opšte poznate poput Petra Božovića, Vojina Ćetkovića, Dragana Jovanovića, Aljoše Vučkovića, Branka Stankovića i mnogih drugih.

___________________________________________________________________________________________

 thumb_2.jpg_d27acab9c47bb881a8a7cf072d3414ca_90x90_wm-0thumb_deca.jpg_e084c0b016dab80eb07fd051094df646_90x90_wm-080014_2_gtthumb_draganj.jpg_a0b2c4590589da1a34132b59d8d54f67_90x90_wm-0thumb_vojinnebojsa.jpg_1f3df28175e570c40209d8884cbc6d0f_90x90_wm-0thumb_bozovic.jpg_46030625aa96f51d7dc0f62d1bf8303e_90x90_wm-0


_____________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-bibliotekakodMilutina02Specijalitet ove biblioteke predstavlja jagnjetina i prasetina sa ražnja kao i veliki asortiman jela sa roštilja. Uz to kuvari svakoga dana spremaju jagnjeću sarmicu, kuvana jela, gulaš, kačamak, proju, čorbice i mnoge druge specijalitete nacionalne kuhinje. Uz sve to, nude vam veliki asortiman alkoholnih i bezalkoholnih pića kao i odličnu kartu vina. Biblioteka kod Milutina je pogodna i za organizaciju svih vrsta proslava, kapaciteta do 100 gostiju.

 „Bibilioteka kod Milutina“ prima sve vrste kartica, a za goste je obezbeđen parking i lepo sređena bašta.

  Kontakt:

Adresa: Beogradska bb, Kragujevac,/Telefon:062/434-232/http://www.kodmilutina.com

___________________________________________________________________________________________

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 TamoiOvde-kul-ALMODOVAR_620x0EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

 LIČNI PEČAT

REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

 

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

 

TamoiOvde-kult-almodovar-malaNajveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM?

U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

TamoiOvde-thumbReditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Sve o mojoj majci

TamoiOvde-Todo_sobre_mi_madre_film_posterSve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VEŽBANJE REŠAVANJA PROBLEMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA

Emocionalna inteligencija podrazumeva zapravo i dva njena vrlo važna segmenta, a to su samokontrola i samomotivacija.

9197066614ec2395293be9191867051_orig

Foto:b92.net

  Dok razvijena svest o sebi predstavlja istančan sluh za sopstvena i osećanja drugih ljudi, samokontrola je sposobnost kontrole i upravljanja sopstvenim osećanjima, i to tako da od njih imamo više koristi nego štete, i to ne samo mi već i ljudi iz našeg neposrednog okruženja.

Uz pomoć samokontrole u stanju smo da u stresnim situacijama sačuvamo „hladnu glavu“, prizovemo našu racionalnu stranu u pomoć i umirimo osećanja, kada je to potrebno!

Dobra samokontrola nam pomaže da su naše aktivnosti uvek usmerene određenom namerom, ciljem, svrhom.

Ona nam pomaže da u određenim situacijama budemo odmereni i promišljeni, a ne impulsivni i brzopleti.

Zahvaljujući njoj možemo sebi da priuštimo, da pre nego što nešto kažemo ili učinimo prethodno razmislimo o svojim rečima ili postupcima.

 Druga strana medalje bila bi kada odreagujemo bez razmišljanja, a onda posle obično žalimo zbog svojih reči ili postupaka. Da biste poradili na sopstvenoj samokontroli, vodite računa o sledećem: Kontrolišite ono što govorite sebi, u mislima. Budite svesni svojih misli u svakom trenutku.

Preuzmite odgovornost za sopstvene emocionalne reakcije u životu. Kada osećate da ste uračunljivi i da imate punu kontrolu nad različitim situacijama u kojima se možete naći, vrlo brzo ćete početi da osećate sopstvenu moć. Razmislite o vašim sopstvenim „emocionalnim okidačima“, predvidite svoje reakcije u različitim situacijama ispunjenim emotivnim nabojem i pripremite se da svesno upravljate sopstvenom reakcijom na njih. Razmislite o najtipičnijim situacijama koje vas iritiraju i potrudite se da nadvladate ovakve nepoželjne situacije vežbajući „rešavanje problema“.

Naime, kada se suočavate sa situacijom koja izaziva nepoželjnu emocionalnu reakciju, smanjite vašu ljutnju i bes tako što ćete se fokusirati na ponašanje, a ne na osobu čije vas je ponašanje „izbacilo iz takta“. To preoblikujte tako da ponašanje bude problem na čije rešavanje ćete se fokusirati, a ne na raspravu sa osobom čije vas je ponašanje izrevoltiralo.

Koristite humor! Potrudite se da sagledate nastalu problem situaciju na jedan sasvim novi način, potražite ono komično u svemu, u svakom slučaju doprinećete spuštanju tenzije. Naravno, vodite računa o tome da taj humor bude adekvatan i prilagođen da kod sagovornika ne biste izazvali kontra efekat! Duboko udahnite nekoliko puta jer to smanjuje napetost u mozgu i daje vam dodatnih par trenutaka da razmislite pre nego što odreagujete. Distancirajte se iz te situacije i idite dalje, preusmerite svoju energiju na neku drugu aktivnost. Tako ćete povećati koncentraciju i ponovo reorganizovati svoje misli i osećanja.

Samomotivacija je usmeravanje snage naših emocija ka nekom cilju.

To je istovremeno i zamišljanje kako ostvarujemo taj cilj i preduzimanje svih potrebnih koraka da bismo i došli do njega. Nekoliko saveta za podizanje samomotivacije – pre svega, budite svesni načina na koji sebi objašnjavate sopstvene propuštene prilike u životu i pri tom ostanite realni.

Shvatite da možete kontrolisati i birati šta ćete da mislite i osećate. Povećajte vašu upornost tako što ćete uvek biti svesni svog cilja u životu. Da biste dobili dodatnu energiju, povežite vaše ciljeve sa vašim vrlinama. Uvek imajte cilj i budite uporni tako da biste mogli da uživate u zadovoljstvu ostvarenja zacrtanog cilja. Konstantno učite! Znanje će izgraditi vašu snagu, a vi ćete biti vredniji i svestraniji. 

Izvor:kodren.com


EMOCIONALNA INTELIGENCIJA PRUŽA MIR

Pojam emocionalna inteligencija, koja se sve češće pominje, uglavnom se definiše kao sposobnost da razumemo sopstvena i tuđa osećanja, da ih razlikujemo, kao i da te informacije koristimo pri razmišljanju i planiranju sopstvenih aktivnosti.

15912093484f85815c471d1201731989_v4 big

UnspokenRomance / Flickr.com

 Emocionalna inteligencija je sposobnost da osetimo, razumemo i uspešno primenimo moć emocija kao izvora energije, informacija, kreativnosti, poverenja i bliskosti sa ljudima koji nas okružuju na poslu i u privatnom životu.


Stručnjaci ukazuju da emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti – sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije (saosećanja).

Hauard Gardner je prvi pomenuo da postoji sedam različitih vrsta inteligencije i da je emocionalna inteligencija jedna od njih, dok je pojam emocionalne inteligencije obradio Danijel Goulman u svojoj knjizi „Emocionalna inteligencija“.

Profesor Predrag Nikić, povodom edukacije za zdravstvene radnike pod nazivom „Emocionalna inteligencija u medicinskoj praksi“, kaže da su zaposleni izgubili oslonac i sigurnost koje su im do skoro nudila preduzeća, mnoge neuspešne transformacije društvene u privatnu svojinu samo su pojačavali emocionalnu zebnju i osećaj nesigurnosti, a tržišna orijentacija zahteva stalnu budnost i borbu za klijente.

Komentarišući da li emocionalna inteligencija može pomoći u prevazilaženju tog problema, Nikić je kazao da potrošačka filozofija nameće nove želje i potrebe.

„Zaboravlja se na funkciju, svrhu i smisao. Nije nam dovoljan jedan mobilni telefon, razlog za kupovinu novog modela je ‘lepši’ izgled“, kaže Nikić i dodaje da ćemo, ako se nesvesno prepustimo konzumentskoj filozofiji, doživeti efekat „šargarepe na dugom štapu“.

Prema Nikićevim rečima, ispunjenje želja ne donosi emocionalno zadovoljenje, jer uvek ima još novih, a emocionalna inteligencija može ponuditi odgovore koji nam mogu pomoći u razumevanju nas samih ali i života oko nas.

Nikić objašnjava da emocionalna inteligencija označava sposobnost osvešćenja, razumevanja, prihvatanja svojih i osećanja drugih ljudi, kao i sposobnost upravljanja emocionalnim odnosima.

On ukazuje da je veoma važno postati svestan svih dimenzija svog emocionalnog života, jer su sve životne relacije, pa i poslovne, prožete emocijama. Emocionalni odnosi se ostvaruju u porodici, u partnerstvu, u prijateljstvu, u rođačkim odnosima i na poslu.

„Pred medicinske radnike se postavlja ozbiljan zahtev, jer oni treba da budu most između zahteva korisnika i ostalih zaposlenih u medicinskim ustanovama“, ističe Nikić.

On kaže da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poznaju potencijale zaposlenih ali i njihove zahteve, potrebe i htenja i da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poštuju, podržavaju i podstiču svoje zaposlene, jer znaju da je bes izraz nemoći rukovodioca.

Nikić podvlači da emocionalna inteligencija pomaže svim akterima u zdravstvenim organizacijama, a rukovodiocima omogućava efekat „rezonance“ ili „emocionalne indukcije“.

„Zaposleni u zdravstvu emocionalnu inteligenciju vide kao svojevrsnu sposobnost za sticanje emocionalne sigurnosti i stabilnosti, ona im pruža mogućnost da ublaže strepnje koje dolaze iz turbulentnog okruženja kao i da radnu sredinu prepoznaju kao prostor za iskazivanje svojih sposobnosti ali i potreba“, kaže Nikić.

Prema njegovim rečima, na seminarima koje Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije sprovodi, uči se da ne postoje pozitivne i negativne emocije, već prijatne i neprijante emocije.

„Medicinski radnici uče da prepoznaju svoja osećanja, da ih razumeju, da prepoznaju matricu raspoloženja, odnosno uče da emocije prepoznaju kao odgovor na neki impuls iz okruženja“, kaže Nikić. On dodaje da medicinski radnici koji umeju da propoznaju i iskažu iskrenu zainteresovanost za pacijenta, učiće korisnike obliku poželjnog ponašanja pa vrlo brzo može uslediti identičan odgovor – da i oni nauče da iskazuju emocije.

On smatra da je emocionalna inteligencija svojevrsna unutrašnja nega i da ne treba zaboraviti da je spoljašnjost ogledalo naše unutrašnjosti.

U skladu s tim, kaže Nikić, osim što emocionalna inteligencija pomaže medicinskim radnicima u podizanju stepena motivacije, ona daje mogućnost svakom pojedincu da nauči da voli, da poštuje, da se raduje i divi.

On poručuje da ne treba zaboraviti da osmeh i prihvatanje ponekada leče više od lekova i da pacijenti od doktora očekuju recept za izlečenje ali i razumevanje za različite potrebe i htenja.

„Ne možemo očekivati od zdravstenih radnika da će u većoj meri brinuti o našem zdravlju od nas. Stoga osim što svakoj osobi valja preporučiti kratak program fizičkih vežbi, valja preporučiti i emocionalnu negu u porodici i partnerstvu“, zaključio je Nikić.     

Izvor:b92.net/

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NEMA RAVNODUŠNIH…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________

Čarls Bukovski

bukovskiIli ga mrzite ili ga obožavate.

Autentičnim stilom pisanja, često se poigravajući vulgarnim i eksplicitnim, stekao je nezvaničnu titulu pisca za muškarce.

Apsurdno, najviše su ga volele žene. Možda upravo zbog njegovog ogoljenog pogleda na život, seks, poroke, umetnost.

Nimalo romantičan, ali izuzetno realan. Često brutalan, a opet tako istinit. Dela su mu proživljena, zasnovana na autobiografskim činjenicama. Henri Kinaski, glavni lik u četiri najpoznatija dela Bukovskog, bio je u stvari njegov alter ego. Henrijev život čine kocka, alkohol, žene i pisanje, što je poprilično verna verzija života koji je živeo sam Bukovski.

postofficeNajplodniji period bile su mu sedamdesete godine 20. veka, kada piše tri najpoznatija dela: Post Office, Faktotum i Žene. Oštrim jezikom, punim cinizma i sarkastičnog humora, buntovničkog stava prema establišmentu, postaje najupečatljiviji predstavnik bitničke generacije.

Pročitajte prvo veliki hit Post Office, u kojem započinje sagu o Henriju Kinaskom. Kroz priču svog alterego junaka, opisuje svojih 12 godina rada u poštanskoj službi, burnu vezu sa 11 godina starijom alkoholičarkom Džejn Beker (u knjizi Beti), kao i kratak brak s Barbarom Fraj (Džojsi), koji će se završiti gadnim razvodom. Bio je ovo prvi pravi značajan korak u karijeri Bukovskog. Sve što se dešavalo nakon romana Post Office, sada već pripada književnoj istoriji.

Kako smo rekli na početku, Bukovski vam može postati jedan od omiljenih pisaca, ili omraženih.

Jedno je sigurno, neće vas ostaviti ravnodušnim. 

stil-magazin.com

ČKALJA, MALI PRINC SRPSKOG GLUMIŠTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Prvog aprila 1924. u kući Čedomira Petrovića u Kruševcu rodio se sin. LJubimcu, uzdanici i mezimcu kum nadenuo ime Miodrag, ali je on bio jednostavno Mile. Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, našalio se Miodragov školski drug Jeftić iz Kukljina.

p0ro8

foto: srpskoblago.rs

ČKALJA, veseljak naših strana“, iz 1968. i pera Đorđa Đurđevića, tridesetsedmogodišnjeg reditelja i publiciste, prvi je veći rad koji se kod nas pojavljuje o jednom glumcu.
Razumljivo da je to Čkalja.

No pisac ima i intimni impuls: od stranice do stranice, svedoče o tome neskrivene emocije, iskreno oduševljenje ličnošću velikog glumca.
Kako je sve krenulo, kazuje Đurđević u formi uzbudljive novinarske reportaže:

„Prvog aprila 1924. godine, u utorak, vreme je u Srbiji bilo prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.
U najtiražnijim listovima tih godina – `Politici` i `Vremenu` – prvog aprila 1924. godine osvanuli su sledeći naslovi: `Skupština je odložena`, `Opozicija ne napušta borbu`, `Amerika se naoružava`, `Put oko sveta na aeroplanima`, `Bugarska propaganda u Americi`, `Sava je kod Sremske Mitrovice došla do maksimuma`, `Brankov dan u Zaječaru`, `Ciklon u Americi`.
Čedomir Petrović, građanin Kruševca, u tim časovima nikako nije uspevao da se prepusti svojoj uobičajenoj navici. Da natenane pročita novine. NJegove dve ćerkice igrale su se drvenom lutkom pored šporeta. Čudile su se što se tata tako ponaša, a pomalo su i tugovale što mame nema već nekoliko dana.
Negde na ulici začuli su se glasovi.
Čedomir Petrović potrča ka vratima.
Glasovi su se udaljavali.
Opet je zavladala tišina. Novine su stajale nepročitane.
I dok  se u Petrovićevom komšiluku razgovaralo o svemu i svačemu, dok su se kusale siromašne krompir-čorbe, dok su Beograđani odlazili u bioskop `Pariz` da gledaju film `Vampir Nosferato`, ili u `Kasinu` na `Don Ramira`, dok je te večeri u Narodnom pozorištu LJubinka Bobić nagrađivana gromkim aplauzom u `Skampolu`, dok je knjižar S. B. Cvijanović obaveštavao čitaoce da je upravo izašao iz štampe roman Turgenjeva `Ruđin`, dok je… supruga Čedomira, Hristina – Tina, tada je rodila muškarčića, svoje četvrto dete.
Kada su mu saopštili tu radosnu vest – građanin Petrović je pomislio u prvi mah da je posredi prvoaprilska šala.
A to nije bila šala.
Čedomiru Petroviću stvaro se rodio sin. Treće njegovo dete, takođe sin, rano je umrlo. A sada – evo živog sina!
Tada je počelo skromno porodično slavlje.
Ubrzo su i komšije saznale za novost. NJih nekoliko nazdravljali su Čedomirovom sinu, njegovoj majci, jedan drugome. Pala je i noć. U kuhinji jedne male kuće, u kruševačkoj Balšićevoj ulici, pilo se u zdravlje novorođenčeta. Bio je utorak, prvi april 1924. godine. Vreme u Srbiji, prohladno, oko 6 stepeni iznad nule.“
Daleko od suvoće i sažetosti klasičnog novinarskog stila, Đurđevićevo pripovedanje najviše liči sinopsisu za uzbudljivi biografski scenario. Kamo lepe sreće da je Čkalju upola toliko volelo svako javno pero koje se njime bavilo.
„TAKO je građanin Petrović dočekao sina, u maloj prizemljuši u kruševačkoj Balšićevoj ulici.
Nadenuli su mu ime Miodrag.
Hteli su da i tim imenom izraze koliko je beskonačna njihova ljubav prema novorođenčetu…
Posle su došli prvi koraci, prve izgovorene reči, prva čuđenja.
Mali Miodrag sve više postajao je dečak prilično tih, pomalo bolešljiv, nad njegovim zdravljem bdeli su svi ukućani.
Sestre Nada i Staka ponajviše.
Miodrag je bio njihov ljubimac, uzdanica, mezimče.
Miodrag je bio njihov Bata, njihov Bratić, jednostavno, bio je Mile.
Tek što je Mile prohodao i progovorio, posle prvih igara u dvorištu i oko kuće, porodica Petrović preselila se u drugi stan, nedaleko od onog prethodnog.
I tu ih je dočekala mala prizemna zgrada, zemljani pod, taman onoliko prostora koliko je bilo neophodno da se smeste.
Električne struje nije bilo.
Jedna jedina gasna lampa svetlela je porodici Petrović iz noći u noć, i tako godinama.
Ona je sačuvana.
Mama Tina mnogo godina kasnije poklonila je tu lampu svom jedincu.“
Na te dane, mesta i događaje, vraćaće se Čkalja celog života, verom deteta i snagom čoveka koji oseća i pamti svoje korene.
„Tako su porodici Petrović proticali dani u svakodnevnim naporima da se opstane.
Ti dani bili su i gorki i prijatni, kako kad, ali nikada u prizemnoj kućici i kruševačkoj Balšićevoj ulici nije vladala čamotinja. Niko nije bio mrzovoljan. Niko se nije žalio na neimaštinu i tegobe.
SVI članovi porodice Petrović umeli su i da se našale i da zapevaju. A kada bi pred veče sedeli pred kućom na klupi, prilazile su im i komšije, da se slatko nasmeju veseljaštvu građanina Petrovića, koji je dosetke i viceve sipao kao iz rukava.
Često se Balšićevom ulicom orila i razdragana pesma. Pesmu bi smenjivao smeh, smeh bi utihnuo ukoliko se nadugačko i naširoko pričalo o običnim stvarima, ukoliko su se zajednički pretresale domaćinske, roditeljske i kakve sve ne brige i problemi. Zajednički su se delile i sreće i nesreće, klale su se svinje, slavilo se, gostilo i gladovalo, ćutalo i trpelo, rađalo i umiralo.
Deca iz ulice su rasla, svi jedan drugom do uveta, stasali su i za školu.
Jednoga dana, Miodragov školski drug Jeftić, iz Kukljina pored Kruševca, gledajući ga onako suvonjavog i štrkljastog, uzviknu:
– Pa ti si, bre, Mile, Čkalja, ja što ti kažem!
– Čkalja, Čkalja, Čkalja, zagrajaše i ostali, i tako Miodraga Petrovića više niko nije zvao po imenu.
Od tada je ostao – Čkalja.
Porodica Petrović priredila je intimno slavlje kada se njihov Mile upisao u prvi razred osnovne škole.
Sada je gasna lampa u životu Miodraga Petrovića Čkalje igrala još važniju ulogu.
Pokraj nje pisali su se domaći zadaci, sricana su prva slova, pročitane prve knjige. NJena svetlost otkrivala je još raznovrsnije i živopisnije svetove, u koje je valjalo poći razrogačenih očiju i detinjskim ushićenjem.
Aladinova čarobna lampa!…“

SIROTINJSKA BAJKA
JEDAN od najemotivnijih hroničara prvog dela Čkaljinog života, u isti mah novinar oštra oka i zanesenjak koji ne krije radost, Đurđević nam ostavlja knjigu u kojoj sve deluje konkretno – i fantastično. „Čkalja, veseljak naših strana“ čita se danas kao sirotinjska bajka, saga o malom princu koji se nikad neće obogatiti, ali će osetiti ljubav i poštovanje više desetina miliona svojih gledalaca.

 Ranko Munitić 16. mart 2005./ www.novosti.rs

    Biografija   Miodrag Petrović je rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine – Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom – u dramskoj sekciji.   U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.   Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).   Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.   Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983), kao i u filmovima „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije ponovo voze“ (1984).

img183_stitch-crop2

foto:yugopapir.blogspot.com

   Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini…

   Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.

   Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga. Umro je 20. oktobra 2003. godine u Beogradu.

   U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

 

 

NASTAVCI

Nastavite sa čitanjem

DUBOKO POD ZEMLJOM, ATRAKCIJA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________

JEDINSTVENA UMETNIČKA GALERIJA, KATEDRALA I PODZEMNO JEZERO

Duboko pod zemljom u Poljskoj nalazi se nešto značajno, ali malo poznato van istočne Evrope. Vekovima su rudari vadili so ovde, ali su takođe iza sebe ostavili i zaista još nešto jedinstveno.  Najneobičniji rudnik soli u svetu.

image001-150x150Spolja gledajući, Wieliczka rudnik soli ne izgleda ništa posebno, ali je to izuzetno dobro održavano mesto budući da se ovde so ne vadi već više od 15 godina. Izuzev te činjenice, zaista deluje sasvim obično. Međutim, 200 metara ispod zemlje to mesto krije jednu zapanjujuću tajnu.

image002-150x150Rudnik soli postao je jedinstvena umetnička galerija, katedrala i podzemno jezero. Wieliczka je mali grad u Krakovskoj oblasti i ima oko dvadest hiljada stanovnika.  Osnovan je u XIII veku od strane lokalnog Vojvode radi otvaranja rudnika i eksploatacije bogatih naslaga soli koje su se nalazile ispod njega. I bilo je to tako sve do 1996. godine. 

Ali generacije rudara nisu samo vadile so, nego su iza sebe ostavile neverovatne tragove svog života i rada pod zemljom u obliku statua i mitskih, istorijskih i religioznih skulptura. Napravili su i svoju kapelu gde su se molili.

Možda je njihovo najznačajnije delo ogromna podzemna katedrala koju su ostavili iza sebe radi sećanja na njih od strane dolazećih generacija. image003-150x150
Kada zarone u dubinu tog sveta nakon laganog silaska uzanim drvenim stepenicama na dubinu od oko 135 metara posetioci rudnika će ugledati neverovatne prizore.

image008-150x150Najveći utisak u smislu veličine umetničkog dometa će ostaviti Kapela Svetog kralja. Poljaci su vekovima bili veoma verni katolici i poseta ovom mestu nije bila samo turistička, nego i izraz pobožnosti. Neverovatno je i to da su čak i lusteri u katedrali napravljeni od kristala soli. Oni nisu samo prosto pokupljeni sa zemlje i sastavljeni, nego je to bio dug proces  odabiranja i pripremanja specijalno za svrhe osvetljenja.

image009-150x150Nakon iskopa grumeni soli su prvo topljeni, očišćeni od nečistoća, a zatim rekonstruisani i brušeni tako da su dobili izgled providnog kristalnog stakla. Ti komadi soli ni najmanje ne liče na ono što posetioci imaju na umu kada se pominje so – kao so u slanicima kod kuće! Ruda soli je inače sivkaste boje, pa čak na neki način liči kao da je od granita.

image012-150x150Preko milion posetilaca godišnje (mahom Poljaka i turista iz susednih zemalja) dolazi da vidi ovaj neverovatan rudnik soli. Iz razloga bezbednosti manje  od jednog procenta rudnika je otvoreno za posetioce, ali i to je skoro 4 kilometra dugih hodnika – više nego dovoljno da turisti provedu sat-dva u obilasku ovih čudesnih prostorija. Vađenje soli iz rudnika je prekinuto iz dva razloga – niska cena soli na svetskom tržištu koja nije pokrivala troškove proizvodnje, a došlo je i do plavljenja rudnika podzemnim vodama.

To je i glavni razlog što ceo rudnik nije otvoren za posetioce. Religiozni isklesani reljefi, kojih ima mnoštvo, delo su pobožnih hrišćana. Krem evropskih intelektualaca i državnika posetio je ovaj rudnik – počev od Nikole Kopernika, Getea, Šopena, pape Jovana Pavla II, Bila Klintona i mnogih drugih – njihova imena mogu se videti u brojnim knjigama utisaka. Nije bilo nikakvo iznenađenje kada je ovaj rudnik dospeo na UNESCO-vu listu  Svetske baštine još davne 1978. godine.

Katastrofalna poplava 1996. godine dovela je do konačnog prekida iskopavanja soli u rudniku i od tada  je isti postao samo turistička atrakcija. Iz rudnika se još uvek crpe slana voda, koja se isušuje i daje neku manju količinu soli – ni blizu onim količinama kao nekad u davna vremena.

Da se to ne radi, rudnik bi bio ponovo potpuno poplavljen podzemnim vodama. image019-150x150Nemaju sve skulpture isključivo religiozni i simbolički karakter. Rudari su imali i smisao za humor! Tu se mogu videti i skulpture Snežane sa  njenih Sedam patuljaka.

Likovi isklesanih patuljaka su na ironičan način verovatno predstavljali same rudare na radu u rudniku.  Čak su isklesali i jednu aždaju da upotpune ambijent! Na kraju tu je i podzemno jezero, osvetljeno prigušenim svetlom i svećama. Kako je sad to jedan idiličan ambijent za razliku od onog kakav je morao biti dok se u rudniku danonoćno vekovima radilo uz buku i znoj.

mc.kcbor.net


PRELIVANJE LJUBAVLJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Recepata nikad dovoljno.

Za ovu priliku prilažem „Mikin recept za uspešnu godinu“.

Verujem da će se  mnogima dopasti, a neki će umeti i da ga  primene.

Bora*S

2230996-391247

foto:dernek.ba/blog

Uzeti 12 meseci, dobro ih očistiti od gorčine, sebičluka, cepidlačenja i straha.

Svaki mesec pažljivo iseckati na 30 ili 31 dan, tako da je zaliha dovoljna za godinu dana.

Svaki dan posebno ispuniti nadevom: od jedne trećine rada, trećine duševne vedrine i trećine humora – uz dodatak tri kašike optimizma, jedne kašike strpljenja, zrnceta ironije i prstohvata takta.

 Tu masu preliti obilno ljubavlju.

Gotovo jelo ukrasiti buketićem sitnih pažnji i servirati ga svakog dana, sa obaveznom vedrinom, uz šolju dobrog osvežavajućeg čaja.

Miroslav  Antić

REVOLUCIONAR…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

REVOLUCIONAR – najnovija je knjiga Berislava Blagojevića,  izašla  nedavno iz  štampe.

Knjigu, koja sadrži 28 kratkih priča objavila je izdavačka kuća Rende iz Beograda.


Jezički bogate, vešto napisane i što je najvažnije čitljive, priče Berislava Blagojevića vraćaju nadu u opstanak i budućnost kratke prozne forme.

Njegova proza je neodoljiva, velikodušna, istovremeno vedra i surova, duhovita, ponekad apsurdna i pogađa pravo u srce.

Ove priče se bave običnim ljudima i tzv. večnim temama, ljubavlju, slobodom, ali i nemogućnošću da se ta sloboda ili ljubav ostvare, odlikuje ih blagi humor, svestan ironijski otklon, ponekad ljuta satira i utisak gorčine u ustima.

Radnje priča se događaju na različitim geografskim prostorima (Filipini, Nagorno-Karabah, Damask, Boston…), junaci nose različita imena a mogu se zvati bilo kako, jer su njegovi junaci isti, obični, mali, pošteni  ljudi koji zbog poremećenih društvenih, socijalnih i moralnih vrednosti nemaju mogućnost da se u potpunosti ostvare već skrušeno i pomirljivo prihvataju ulogu marginalnih likova na ivici života.

Berislav Blagojević kritički ali jednostavno i nenametljivo, često kroz vizuru ličnog i proživljenog, posmatra i prikazuje ljude i svet, sa željom da problem učini vidljivim i jasnim ali bez želje da donosi zaključke ili da nudi rešenja.

Svaka od ovih priča mogla bi da se završi znakom pitanja ili sa tri tačke i da nas ostavi u dubokom promišljanju.

* * *

  O KIŠNIM GLISTAMA I LJUDIMA

    Kiša je lila gotovo tri dana i činilo se da nikada neće stati. Nebo je bilo monolitni beskraj tamnog mermera bez ijedne svjetlije šare, bez ijedne pukotine. Kad su oblaci konačno iscijedili sav svoj bijesni znoj i kad su rijeke nabrekle do granice pucanja, kišne gliste su izmilile iz zemlje poput snenih i gladnih vampira kad namirišu svježu krv u blizini.

   Niko ne zna zašto izlaze nakon kiše. Niko ne zna zašto ih baš ono što im omogućava život dovodi u klopku i pogibelj. Posmatram ih pregažene, pasirane i spljeskane, upola osakaćene i zalijepljene za pločnik, prignječene na nečiju štiklu, zalutale na prometnom putu, putu sigurne smrti. Gledam ih kako mile, kako se uvijaju i gmižu ka spasonosnim travnatim oazama, ostavljajući za sobom suze – jedva primjetan trag sluzi.

     Čovjek ne bi bio čovjek kad ne bi pokušao sve da protumači i razumije. Ta glad za smislom i saznanjem, što progoni čovječanstvo od prapočetka, još uvijek je prisutna. Tako su neki pretpostavili da gliste poslije kiše izlaze da bi se razmnožile. Drugi su, opet, izrazili sumnje da kiša ponekad previše natopi i zasiti tlo, pa gujavice moraju izaći na površinu da se ne bi udavile. Postoje i drugačija mišljenja. Ali nijedno od njih ne objašnjava zašto kišne gliste kreću na ove masovne, naizgled samoubilačke, pohode.

     Ne znamo. Toliko toga ne znamo, a naša umišljena pamet i izmišljene mudrosti nam zabranjuju da to priznamo. Ne bi bilo sramotno priznanje neznanja, ali je za osudu negiranje tobože sveznajućih umova da išta postoji na ovome svijetu, a da već nije razjašnjeno. Promišljam o tome dok ih gledam kako se grče i razvlače po prljavom betonu. Mora da je strašno biti u njihovoj koži, da te bombarduju najrazličitijim arsenalom obuće, od broja trideset i nešto, do četrdeset i sedam. A sve su prilike (ne mogu sa sigurnošću da tvrdim) da gliste ne razumiju zašto su se naprasito obrele tu, što nikako ne umanjuje opasnosti koje im prijete. I sve su prilike da one ne vide sve aveti koje im mogu doći glave. Ali šta je s nama, ubogim dvonošcima? Kako smo mi kraj očiju obnevidjeli? Biće da i mi živimo u tami, baš poput kišnih glista, pa nam oči i ne trebaju sem za strijeljanje podozrivim i milovanje zaljubljenim pogledima. Ako je tako, ne bismo li onda trebali biti svjesni tog mraka?

   Nisam siguran koliko puta se pomjerila kazaljka na gradskom časovniku dok sam tako nepomično stajao zamišljen, posmatrajući groblje kišnih glista ispred sebe. Stajao sam i posmatrao. Osvrnuo sam se, prvo lijevo, zatim i desno, i vidio da su neke od njih našle pribježište na vlažnoj zemlji među opalim lišćem. Nagon samoodrživosti je, čini se, jači i od sljepila i od nedostatka razuma i svijesti. Ili je to možda strah? Strah je dobar; strah hrani obazrivost i poji oprez i brižljivost. Pred strahom uzmiču nepažnja, lakomislenost i površnost. Strah je izbavljenje iz ralja neopravdane gordosti. Strah nadima mjehove što raspiruju vatre samoodbrane i opstanka. Zato punih usta i bez trena ustručavanja priznajem: Mene je strah! A vas?

* Iz knjige “Revolucionar

Izvor: Berislav Blagojević

Uz čestitke i želje da ova knjiga i njen autor dožive što više izdanja, sa velikom količinom zadovoljstva, na ovaj način dajem skroman doprinos afirmaciji stvaralaštva vrednog i talentovanog Berislava Blagojevića.

Bora*S